Hvala, kolega Rističeviću.
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na četvrtu tačku dnevnog reda - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SREDNjEM OBRAZOVANjU I VASPITANjU.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Nikola Savić, Nataša Spasoja Jovanović, Vjerica Radeta, Ružica Nikolić, Nemanja Šarović, Aleksandar Šešelj, Milorad Mirčić, Dubravko Bojić i Marijan Rističević.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Izvolite, kolega Saviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo izmene jednog člana zakona, reč je o članu 1, odnosno o stavu 2. člana 30. osnovnog zakona, koji je izazvao velike nedoumice, a mogu reći delom i negodovanja kod onih kojih se to dotiče, pre svega kod direktora škola i samih izvođača.

Radi se o predmetu - Praktična nastava i profesionalna praksa, koja se izvodi kombinovano, delom kod poslodavca a delom u školi. Ja sam zato intervenisao amandmanom u ovom članu, jer smatramo da je suviše mali procenat dat tog dela profesionalne prakse i praktične nastave koji se obavlja kod poslodavca. Ja sam amandmanom tražio da to bude otprilike 50% tamo i 50% ovamo, a ne onako kako je zakonodavac predvideo.

Ovo se posebno odnosi na specifična zanimanja, a imamo mnogo takvih specifičnih zanimanja, jer škole nisu u poziciji da pruže adekvatne uslove za izvođenje ove nastave većem delu tih specifičnih zanimanja, dok pojedini poslodavci to mogu. Jednostavno, smatram da nije apsolutno ni korisno, ni potrebno, ni svrsishodno, da se to ograničava u onoj meri kao što je to ovde predviđeno zakonom, jer je poslodavac često u prilici da pruži mnogo bolje uslove.

Čuli smo od ministra da će škole da budu mnogo više opremljene, itd. Hajde da mu verujemo na reč. Ali, situacija je sada takva da dobar deo i jedan veliki deo praktične nastave i profesionalne prakse još uvek mora da se obavlja kod poslodavca. Od toga čak imaju koristi i sami učenici, jer čest je slučaj da svi oni koji su se pokazali kao dobri, pedantni, kod poslodavca, po završetku školovanja, oni im ponude i radno mesto, odnosno zasnivanje radnog odnosa.

Hvala, kolega Saviću.
Po amandmanu se javio Milosav Milojević.
Izvolite, kolega Milojeviću.

Hvala.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, cenjene dame i gospodo narodni poslanici, članom 1. Predloga zakona potpuno je izmenjen član 30. Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Veoma je važno istaći potrebu za promenom pomenutog člana iz razloga što se u delovima zakona koji se odnose na srednje stručno obrazovanje primenjuju i odredbe Zakona o dualnom obrazovanju.

Izmenama člana 30. Zakona jasnije je regulisana mogućnost učešća poslodavca i propisano je da se praktična nastava i profesionalna praksa realizuju u školi, kod poslodavca ili kombinovano, delom u školi, a delom kod poslodavca, u skladu sa planom i programom nastave i učenja. Praktična nastava se, u stvari, kombinovano, delom kod poslodavca, a delom u školi, može biti realizovana u obimu od 25% kod određenog poslodavca, o čemu postoji važeći ugovor. Takođe, izjednačavaju se prava na sticanje obrazovanih profila, bez obzira da li je lice okončalo proces specijalizacije po klasičnom ili dualnom sistemu obrazovanja.

Ono što je suštinski važno kod pomenutih izmena je da postoji jasna vizija za sve boljom regulativom i stvaranjem mogućnosti profilisanja ljudi za sticanje određenih kvalifikacija. Gledano uopšteno postoji izuzetna potreba da se mladi ljudi na pravi način usmere i dobiju mogućnost da sebi izgrade bolju budućnost.

U vremenu ubrzane modernizacije, razvoja ekonomije i rasta životnog standarda koji je posledica odgovorne politike predsednika Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije postoji jasna potreba za određenim radnim profilima. Novi zakon donosi veću šansu za sve, daje otvoren prostor za usavršavanje i pruža ideju kuda i na koji način treba ići.

Sredstva obezbeđena u saradnji sa Ministarstvom privrede i drugim ministarstvima dovela su do toga da je u opštini Aranđelovac u zadnje dve godine započela najveća akcija rekonstrukcije i izgradnje škola, vrtića i sportskih objekata u poslednjih četrdesetak godina. Samo za ove projekte Vlada Republike Srbije i lokalna samouprava obezbedile su više od dva miliona evra. Takođe, možemo reći da je ulaganje u putnu infrastrukturu Aranđelovca na najvećem nivou u poslednjih nekoliko decenija. Sistemskim radom i iznad svega odličnom saradnjom lokalnih kompanija u Aranđelovcu su na istorijskom maksimumu obima proizvodnje i izvoza svojih proizvoda.

Pozitivna ekonomska klima i stvaranje uslova u kojima je naša država prepoznata kao povoljno mesto za investicije i poslovanje dovelo je do ubrzanog razvoja. Na taj način su predsednik Republike Srbije i Vlada pokazali pravu, realnu, istinsku brigu za sve građanke i građane.

Paralelnim razvojem svih struktura društva postigli smo da se za kratko vreme značajno unaprede uslovi u svim društvenim tokovima i to je dovelo do potrebe sve bližeg povezivanja obrazovnog sistema i privrede.

Nadamo se da će godine koje dolaze još više unaprediti taj sistem i podići nivo standarda svih ljudi u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala, kolega Milojeviću.

Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite.

Gospodine ministre, trebali ste da prihvatite ovaj amandman koji smo podneli, ako možete da pratite, zbog razloga koji ću da iznesem, a koji je zaista velika briga mnoge dece i roditelja u Srbiji.

Mi svi znamo da je došlo do gašenja mnogih osnovnih škola, preko 200 odeljenja srednjih škola, jer je mali broj učenika, pogotovo na jugu Srbije, istoku, zapadnim delovima Srbije, gde je ostao mali broj đaka da živi. Nelogično je da vi predlažete da se strani jezik omogućava grupi od 15 učenika samo ako su dva razreda uzastopno. To nije dobro. Ako u jednoj srednjoj školi ima mali broj učenika, isto se odnosi i na osnovnu školu, treba da omogućite da ta grupa može da bude od 15 učenika, ali da to budu obuhvaćeni svi razredi.

Lično sam imala u više navrata iskustvo da obrazujem grupe učenika koji su čak i u većem rasponu godina. Recimo, učenike 5. razreda neke osnovne škole sa Petrovca na Mlavi, ne mogu da se setim, bilo je raznih tih grupa i studenata raznih univerziteta, gimnazijalaca koji pohađaju u inostranstvu mesec ili dva školu engleskog jezika i oni se posle gradiraju na osnovu toga šta su oni naučili u toj prvoj fazi. Isto je moguće da se uradi i u srednjim školama, a takođe i u osnovnim kako ne biste tu decu koja žele da uče ruski jezik, sada mnoga deca u školi žele da uče i kineski jezik, engleski jezik, zašta se ko opredeli, da oni imaju nastavu ako je grupa najmanje od 15 učenika.

Sada je drugi problem, gospodine ministre, što su mnoge lokalne samouprave, najpre u produženom roku, a zatim veoma loše izvršili umrežavanje pojedinih osnovnih škola. Onda, što mnoge lokalne samouprave nisu na vreme prepoznale, i direktori tih srednjih stručnih škola, šta će da se desi na osnovu višegodišnjeg iskustva, kada je u pitanju upis u određene stručne razrede. Onda ne biste morali, kao što je to bio slučaj u julu mesecu, da budete zapanjeni nad činjenicom da morate da ugasite preko 200 odeljenja srednjih škola u Srbiji.

Način na koji pojedini direktori škola razmišljaju, što reče koleginica Radeta, njima je bitno da imaju onaj školski savet i pre svega uticaj pojedinih roditelja kako će oni nešto da urade, na koji način će da organizuju ekskurzije, da mnogi od njih, na žalost ostvare i neku ličnu dobit, a ne da razmišljaju u sredini u kojoj žive šta će da se desi za pet, deset i dvadeset godina.

To je problem i ministarstva koje vi sada vodite, a biće i verujte, svakog sledećeg ministra ako ne sprovede zaista pravi rez u tim rukovodećim kadrovima pojedinih škola u Srbiji, jer pokazali su ljudi, a verujte i sad kroz ovo umrežavanje, stvaranje akademija, stručnih visokih škola da su apsolutno nesposobni da rade taj posao. Nažalost, mnogi su i korumpirani.

Hvala, gospođo Jovanović.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Ocenjivanje vladanja učenika bila je tema skoro svakog zakona o vaspitanju i obrazovanju u poslednjih dvadeset godina. Išlo se od toga da se ocenjuje da je kao što je to do sada bilo, da vladanje može biti primereno, vrlo dobro, dovoljno ili ne zadovoljavajuće, sada dovoljno zamenjujete sa zadovoljavajuće. Nekada je ova ocena vladanja ulazila u konačan prosek za konačan uspeh u školi. Nekada ne ulazi, ali verujte ovo govori da vi zapravo samo onako površinski se bavite izmenama zakona, ovo je u suštini banalna izmena.

Da li će se upisati da je dete koje je dobija dvojku iz vladanja, da li je to zadovoljavajuće ili je dovoljno ili je dovoljan, to je apsolutno ne važno. Mnogo je važnije je, da se uradi sve što je moguće, sve što je vašoj nadležnosti, u nadležnosti ostalih ministarstava, da se uredi način funkcionisanja škola. Da se iz škola apsolutno izbaci droga, da se iz škola izbaci alkohol i da maloletnici dolaze ili drogirani ili u alkoholisanom stanju u škole da se maksimalno iskoreni vršnjačko nasilje, da se sve škole obezbede školskom policijom. To se sam priča, 20 godina se priča o tome, pa onda kad se desi neka tragedija, kad se desi nešto ne primereno u nekoj školi, onda opet svi nadležni izađu i kažu – od sutra će svaka škola imati svog policajca i tako dalje.

Da se uradi sve što je u vašoj moći da ne mogu u školi da imaju glavnu reč roditelji, da se ukinu ti školski saveti gde roditelji rade sve što im padne na pamet. Više puta smo govorili o tome, dođe neko kome nije problem da izdvoji petsto evra da okreči dve učionice i da se on posle toga ponaša kao gazda škole.

Razgovarajte sa nastavnicima. Kažu kad im dođe neki ćelavi tata sa džipom, oni staju u stav mirno, a direktor istrčava - joj, izvinite, kažite, sredićemo mi to, ne brinite, samo da taj ćelavi sa džipom, ne bi došao do ministra, ili do nekog u inspekciji, direktor će sve da prihvati da najgore ocrni tog svog kolegu nastavnika, zato što je sistem loše postavljen.

Razumemo mi da vi ne možete sve, razumemo mi da niko ne može da svako dete, svakog roditelja, svakog nastavnika pojedinačno, da može da ima mišljenje o njemu, da može da ima uticaj itd.

Ali kad se uspostavi sistem, onda će takvi sami da izlaze na površinu i sami na neki način da budu izopšteni iz normalnih škola, normalnih razreda, normalnih.

Znate, ne mislimo mi da treba sad učenici da drhte kao prut kad vide svog nastavnika negde na ulici, ili ne znam, ali ne to, nego nastavnik drhti kad uđe u razred, jer ne zna da li će neko, ma šta u sedmom, osmom razredu, već u petom razredu, da li će neko da ga gađa nečim, tog nastavnika, da li će nešto da mu opsuje, da li će nekim pogrdnim imenom da ga nazove, da se ceo razred smeje, da na kraju taj čas izgubi svaki smisao.

Onda je vama samo važno da li će neko ko nije baš mnogo preterao u tom neprimerenom ponašanju da li će na kraju biti ocenjen kao da mu je vladanje dovoljno ili zadovoljavajuće.

Verujte, potpuno nevažno, suštinu treba rešavati, i suštini problema kada je u pitanju taj odnos učenika i nastavnika suštinski treba da se rešavaju problemi.

Morate priznati, to još uvek niste radili. Radite od slučaja do slučaja. Onda vas komentarišu po novinama, da li je ministar rekao ovo, ili rekao ono, to je potpuno nepotrebno.

Vi treba da predložite zakon ovde da se donese zakon, koji će iz temelja drugačije urediti odnos u učionici. Hvala.

Na član 4. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Ružica Nikolić.
Da li neko želi reč?
Izvolite koleginice.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član zakona odnosi se na učenike sa smetnjama u razvoju, invaliditetom, specifičnim teškoćama u učenju, jezičkim barijerama prilikom polaganja mature.

Iskoristila bih priliku i pitala ministra navodeći konkretan primer iz jedne beogradske škole, šta je ministarstvo preduzelo kada je kod učenika uočen problem o kom ću vam govoriti.

Konkretno, radi se o učeniku koji je u jednom delu školovanja imao problem sa pisanjem, odnosno disgrafiju, i niko od nastavnika, odnosno profesora to nije primetio, već su roditelji koji su radili sa svojim detetom uočili ovaj problem.

Tada su najpre otišli kod školskog psihologa koji se samo površno pozabavio ovim detetom i rekao da on nema nikakvih problema u učenju, što jeste tačno, i na šta se roditelji nisu ni žalili jer je dete na usmenim proverama znanja pokazivalo odličan uspeh, a na pismenim vežbama i tim testovima, petnaestominutnim vežbama dobijao je slabe ocene, uglavnom jedinicu ili dvojku.

Zatim su se roditelji obratili defektologu, neurologu, i učenik dobija nalaz na kom jasno piše da mu je potrebno duže vreme od predviđeno za rad tih testova. Sa tim je zatim bio upoznat i razredni starešina, koji je rekao da će da obavesti i sve ostale kolege i da će se raditi sa preporukom defektologa.

Međutim, ni razredni starešina, niti bilo koji drugi nastavnik nijednom nije učeniku produžio vreme za rad testova i pismenih zadataka, tako da je dete na kraju imalo lošiji uspeh i ako je imao mnogo više znanja od pokazanog uspeha.

Pitala bih vas, koliko učenika koji imaju problema sa pisanjem, odnosno koji imaju disgrafiju, nastavnici to okarakterišu kao loš rukopis, koliko učenika zbog toga je oštećeno, zato što nastavnici ne bave učenicima na način na koji bi trebalo?

Mi smatramo da bi trebalo u svaku školu uključiti i defektologa, a da ovaj član zakona, plašimo se da će ostati samo mrtvo slovo na papiru, jer ova deca pohađaju nastavu po redovnom programu, a ne po individualnom, tako da su ona praktično, i nevidljiva. Zahvaljujem.