Ovo oko žena vas ništa nisam razumela.
Reč ima Nada Lazić.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ja bih želela u ovoj raspravi o izbornim zakonima da se osvrnem na nešto što ovde niko nije do sada pomenuo i što nije predmet praktično izbornog zakona, a po stavu LSV to je trebalo da bude odavno predmet izmene ovog zakona.

Naime, predložene izmene zakona nisu se dotakle ključnog problema postojećeg zakona, a to je da je Srbija jedna izborna jedinica. Do sada niko, ni prethodne, ni sadašnje vlasti, ovu temu nije stavljao na dnevni red, odnosno zakon nije u tom smislu promenjen, a mi smatramo da upravo tu leži problem u celom našem izbornom sistemu.

Podsetiću vas da Ustav Republike Srbije utvrđuje pravo građana da bira i da bude biran i da izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom. To je član 52. Ustava.

Takođe, građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije, opet član 53. Ustava Republike Srbije.

Ustav je zakonodavcu prepustio da uredi izborni sistem koji će u najvećoj mogućoj meri omogućiti građanima da budu reprezentovani na onaj način koji će doprineti ostvarivanju njihovih potreba i interesa i boljem i kvalitetnijem životu. Znači u svemu, u fokusu svega je zapravo birač tj. građanin koji treba da ostvari svoja prava.

Važeći Zakon o izboru narodnih poslanika u članu 4. propisuje da se poslanici biraju u Republici Srbiji, kao jednoj izbornoj jedinici na osnovu lista političkih stranaka, stranačkih koalicija, drugih političkih organizacija lista koja predlaže grupa građana. Primena ovakvog rešenja iz ovog zakona u praksi je pokazala velike nedostatke, a jedan od najozbiljnijih je taj da nisu svi delovi Srbije ravnomerno zastupljeni.

Mi iz LSV, kao regionalne stranke to direktno osećamo već godinama unazad, jer smo praktično vezani za region AP Vojvodine i pitanje prelaska cenzusa, kada je republički nivo u pitanju, moramo uvek da idemo u nekakvim koalicijama zato što realno, naša pokrivenost je orjentisana na pokrajinu Vojvodinu i taj zakon kakav je sada on direktno naš pogađa.

Dakle, imamo situaciju da udeo birača grada Beograda, recimo u ukupnom broju birača je oko 22%, a da je broj poslanika iz Beograda u Narodnoj skupštini po ovom poslednjem sazivu negde 88/89, što je oko 36% od ukupnog broja poslanika.

Godinama unazad u Srbiji se dešava situacija da jug Srbije, recimo, ima nesrazmerno mali broj narodnih poslanika u odnosu na broj birača, bez obzira na svoju pripadnost teritorijalno, odnosno iz kojih mesta dolaze narodni poslanici uvek zastupaju ili manje-više zastupaju svoje stranke, a ne zapravo region i one birače koji su ih birali. To je jedna od anomalija. Najbolji način da se taj nedostatak izbornog sistema prevaziđe.

Mi iz LSV smatramo da Srbiju treba podeliti na izborne jedinice, čak i tokom 90-ih godina za one koji ne znaju, Srbija je imala podelu na izborne jedinice tako da postoje razlozi da se jednom ravnomernom podelom koja bi uvažila specifičnosti svih krajeva Srbije, a to je da se u Srbiji uvede podela na pet izbornih jedinica. Naš predlog je da, recimo, AP Vojvodina bude jedna izborna jedinica, grad Beograd druga, Centralna Srbija bi bila podeljena na istočnu i zapadnu izbornu jedinicu, a peto bi pripadali građani Republike Srbije koji nemaju prebivalište na teritorijama ove četiri izborne jedinice.

Karakteristika ovog postojećeg sistema izbornog je, dakle, da u njemu građani mogu slobodno da glasaju, ali ne mogu i da biraju, tako da su njima u velikoj meri gde je ugrožen ustavni princip neposrednosti izbora. Podelu na pet izbornih jedinici u mnogo većoj meri se poštuje volja birača i istovremeno jača reprezentativnost Narodne skupštine.

Uvođenjem pet izbornih jedinica napravila bi se pravilnija raspodela mandata, a time i verodostojnija predstavljenost građana Republike Srbije u Narodnoj skupštini, otklonile bi se sve manjkavosti sadašnjeg rešenja u kome su neki delovi teritorija mnogo bolje predstavljeni u Narodnoj skupštini od drugih i time otklonila mogućnost kršenja Ustava Republike Srbije u delu koji se odnosi na neposrednost izbornih prava.

Radi poređenja navešću izborni sistem u nekim od evropskih zemalja. Ovde je neko pomenuo u poređenje sa Amerikom, nekako strašno volimo da se poredimo samo sa Amerikom. Mi imamo mnogo bolje primere u bližoj okolini.

Recimo, u Portugaliji izborne jedinice obrazuju se na bazi okruga, kao oblika teritorijalnog organizovanja. U Danskoj je regionalni princip reprezentovanja zastupljen pri formiranju izbornih jedinica, kao i pri raspodeli tzv. dodatnih mandata. Granice izbornih jedinica oblikovane su prema područjima nekadašnjih grofovija, a čak specifična asimetrija u reprezentovanju obezbeđuje se za Farska ostrva i Grenland. Znači o svakom regionu koji pripada određenoj državi vodi se računa da ima svog reprezenta, odnosno svog predstavnika u zakonodavnoj vlasti.

Zatim, ako se uzmu primeri dvodomnih parlamenata, federalnih država pri izboru doma koji reprezentuje građane uključen je i regionalni princip takođe. Recimo u Austriji se pri izboru nacionalnog veća izborne jedinice obrazuju tako da područje na kome se prostiru mora odgovarati podeli države na federalne jedinice. Regionalni princip primenjuje se prilikom obrazovanja izbornih jedinica u federalnih jedinicama i prilikom raspodele mandata, regionalni princip nalazi svoje mesto. Znači, opet se pojavljuje potreba da svaki region ima na pravi način svoje predstavnike, odnosno svoje reprezente.

U Nemačkoj, koju isto često uzimamo za primere, prilikom izbora Bundestaga kao doma koji reprezentuje građane, izborne jedinice za izbor polovine ili više poslanika ovog doma koji se biraju sa izbornih lista prema proporcionalnom sistemu formiraju se za svaku od federalnih jedinica. Zatim, parlament Holandije je dvodoman i čine ga prvo i drugo veće. Poslanici drugog veća biraju se neposredno i reprezentuju građane, a poslanici prvog veća reprezentuju pokrajine i biraju se posredno, a izbor je poveren pokrajinskim savetima. Znači, opet se pitaju regioni, odnosno lokali sa kojih pojedini poslanici dolaze.

Posebno su zanimljivi primeri Španije i Italije, ove države se često ističu kao primeri regionalnih država u Evropi. Parlament Španije je dvodoman i čine ga kongres i senat. Prame Ustavu Španije senat je dom teritorijalnog predstavništva. Znači, sam naziv već nešto govori. Osnovni princip pri izboru senatora je jednaka zastupljenost svake pokrajine u senatu. Prilikom izbor poslanika u kongres koji je predsedništvo građana takođe se opet vodi računa o regionalnom načelu.

Pored ovog neposrednog reprezentovanja regiona u zakonodavnom telu centralne vlasti u komparativnom ustavnoj praksi, postoje i drugi oblici učešća regiona i u ostvarivanju poslova iz domena nadležnosti centralne vlasti. Učešće regiona u poslovima centralne vlasti obezbeđuje se i različitim procedurama konsultovanja regiona u određenim pitanjima koje su u nadležnosti centralne vlasti i o kojima odlučuju organi centralne vlasti, ali koja su značajna za status regiona. Upravo zbog uvažavanja specifičnosti svakog regiona.

U određenim oblastima država može donositi odluke ili preduzimati određene mere samo uz prethodnu saglasnost regiona prilikom donošenja odluka koje imaju uticaja na nadležnost i interese regiona. To se posebno odnosi na odluke koje se tiču finansiranja regiona ili obima njihovih zakonodavnih nadležnosti.

Upravo ovde dolazim do poente cele ove priče. Na primeru zakona o finansiranju AP Vojvodine, ako se sećate negde u martu mesecu prošle godine, samo nas troje poslanika je iz LSV branilo je ovaj zakon, odnosno pokušali smo da ovaj zakona prođe, ovde u ovom parlamentu.

Nažalost nije bilo razumevanja i nije bilo sluha za tako nešto, a upravo iz svega ovog što sam navela se pokazalo da ovaj zakon koji nije usvojen, nije uvažavao potrebe jednog regiona, u ovom slučaju AP Vojvodine. Vidi se potpuno ne uvažavanje onoga šta se u tom regionu, koji su vitalni interesi tog regiona i sem toga pojedine nadležnosti iz pojedinih domena odnosno u pojedinim zakonima se polako ukidaju jedan po jedan i ne uvažavajući, kažem, specifičnosti regiona. Upravo suprotno od svega onoga što sam navela do sada i što se odnosilo na iskustva drugih zemalja kada je u pitanju poštovanje i sprovođenje onoga što su potrebe građana iz pojedinih regiona.

Zato smatramo da je izmena zakona sem ovih izmena koje su sada na dnevnom redu, a to je smanjenje cenzusa i pitanje nacionalnih manjina, da je moralo obuhvatiti i ove izmene, a ne samo pitanje cenzusa i nacionalnih manjina, jer upravo ove izmene, odnosno podela Republike Srbije na više izbornih jedinica dala bi daleko bolju reprezentativnost i bili bi stvarno zastupljeni građani, a ne samo princip onoga što su stranačke želje, a kao što znamo većina stranaka ima sedište u Beogradu.

Drugi zakon koji želim da komentariše, je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika i Predlog zakona o lokalnim izborima, koji je podnela narodna poslanica Gordana Čomić, odnosi se na 40% manje zastupljenog pola na izbornim listama, odnosno 40% žena.

Meni je posebno zadovoljstvo što sam u prilici da podržim ovakav zakon u ime LSV, a pre svega žena, članica Foruma žena LSV. Mi smo dali amandmane na ovaj zakon. Naravno, podržavamo ga. Dali smo amandmane na ovaj zakon, a i oni imaju za cilj samo da ovaj predlog jasnije definišu, kako bi se izbegla različita tumačenja, ali je naša podrška bezrezervna.

Svi se dobro sećamo koliko je bilo teško doći do kvota 30% zastupljenosti žena na izbornim listama, iako žene čine negde oko 52% populacije u Srbiji.

Podsetiću da ravnopravnost žena i muškaraca predstavlja osnovni princip utvrđen osnovnim ustavnim odredbama člana 15. koji kaže – Ustav propisuje obavezu drže da vodi politiku jednakih mogućnosti kako bi načelna garancija ravnopravnosti polova mogla efikasno da se ostvari.

Dakle, u zvaničnim dokumentima, pre svega u Ustavu, mi smo se jasno odredili od tome da se mora poštovati princip ravnopravnosti. Praksa je nešto drugo.

Još 2017. godine, pripremljen je Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti i njegovo usvajanje nikako da dočekamo, kao iz one drame o Đekni, nikako da ugleda to svetlost dana, stalno postoje neke opstrukcije. Po onome što nezvanično znamo, zapinje upravo oko kvota. Zašto se svi toliko boje da prisustvo žena bude 40 posto ili da ne daj Bože da tražimo da bude 1: 1 , nije mi jasno. Ovde su se čuli neki komentari, o kojima ne bih govorila.

Sa druge strane, u međuvremenu žene su žrtve nasilja, to su često teme u našim medijima i to se onda govori o ženama, iako smo 2013. godine usvojili Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, zatim imamo telo Vlade nadležno za koordinaciju poslova državne uprave u oblasti rodne ravnopravnosti, koje je osnovano u skladu sa Konvencijom, itd.

Mogli bi da ređamo još niz akata i drugih konvencija koje smo vrlo lako potpisali i prihvatili, dakle, sve imamo a ništa nemamo.

Da imamo više žena na mestima odlučivanja, odavno bi usvojili zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, i time ohrabrili žene da rađaju više dece, ojačali bi porodice i dali deci bolju budućnost.

Sa pozicije zamenika predsednika Odbora za prava deteta, mogu slobodno da kažem da predstavke koje najčešće stižu ovom odboru, upravo se odnose na donošenje Zakona, odnosno pitanja se odnose na to kada će biti donet zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom.

To je ono što žene, pre svega, muči, jer se one najčešće obraćaju, da kažem, to su prosto vapaji žena da se taj problem konačno reši i da se na takav način podrže porodice.

Ne može se sa jedne strane pričati da je mali natalitet i osuđivati čak i žene zbog toga, da su žene razmažene i da neće da rađaju i tome slično, a sa druge strane, nikakvim institucionalnim mehanizmima ne pomagati ženama da one ojačaju, a pre svega finansijsko jačanje bi im pomoglo da se u životu bolje snalaze.

Da su žene odlučivale odavno bi ulagali više sredstava u zaštitu životne sredine, što je inače oblast sa kojom se ja najčešće bavim i uvele bi red u ovu oblast, ne bismo danima pričali o zagađenju vazduha i nekakvim kratkoročnim merama kao ono ćiri bu – ćiri ba, sada ćemo čas posla rešiti problem koji godinama nismo rešavali i gde godinama nismo ulagali sredstva.

Verujte mi da su se žene pitale, i da su žene u ovoj situaciji odlučivale, na tu stranu bismo usmerili veća sredstva, a ne na neke druge potrebe, kao što je kupovina oružja i tome slično.

Mi smo kao država podržali ciljeve održivog razvoja, gde obećavamo da ćemo do 2030. godine postići rodnu ravnopravnost i osnažiti sve žene i devojčice, bez diskriminacije, eliminisati nasilje nad ženama i sprovesti reforme kako bi žene dobile jednaka prava, na ekonomske resurse, na imovinu, i da budu isto plaćene u poslovima, da ne budu nezaposlene itd.

Usvajanje ovog predloga zakona koji je dala koleginica Čomić, mislim da bismo bili daleko bliže do ispunjavanja datih obećanja i zato pozivam sve poslanike da ovaj predlog zakona od strane koleginice Čomić, prihvatimo, a pre svega od koleginica iz Ženske parlamentarne mreže.

Jedna opaska, zasmetalo mi je ili je to moja možda sitničavost na početku kada je počela da govori, veliki broj upravo koleginica je napustio salu i ne znam zašto, da li im se najedanput svima žurilo da izađu ili je čak meni na momenat ličilo na bojkot, videćemo na kraju kada bude glasanje kako će to izgledati.

Ali pre svega, apelujem na članice Ženske parlamentarne mreže, da bezrezervno podrže ovaj predlog, zato što od toga zavisi kakav će biti dalji odnos prema ženama, odnosno učešću žena u javnom životu, u politici i u svim drugim segmentima života. Hvala lepo.

Reč ima Đorđe Milićević. Izvolite.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, složio bih se sa konstatacijom predsednice Narodne Skupštine Republike Srbije, na početku današnjeg skupštinskog zasedanja, da smo u Parlamentu svi jednaki, bez obzira na različite političke stavove i da to potvrđuje i današnja sednica Narodne Skupštine RS.

Takođe, ne mogu da se složim, danas je bilo više reči o tome kakav bi izborni sistem trebalo da imamo u Srbiji, pravljena su poređenja sa različitim državama. Ne mislim da treba da se poredimo sa bilo kim, mislim da treba da sagledamo ono što je politička realnost u Srbiji i da shodno tome i donosimo zaključke i odluke.

Socijalistička partija Srbija je, to želim da kažem na samom početku, dakle onog trenutka kada smo krenuli u razgovore i na Fakultetu političkih nauka, i u okviru međustranačkog dijaloga, vrlo jasno rekla da smo spremni da razgovaramo o svemu što možemo da unapredi postojeće procese u Srbiji, kada je reč o izbornim uslovima o izbornom zakonodavstvu, ali da nismo spremni da takvu vrstu razgovora vodimo na ulici, već u parlamentu, gde se dijalog vodi i da je za nas bilo potpuno prirodno i logično da jedan deo opozicije još u martu mesecu prošle godine prihvati poziv predsednice Narodne Skupštine RS, i da o svemu ovome između ostalog i o izveštaju EU, o sugestijama i predlozima koji su sadržani u Izveštaju EU, a tiču se konkretno rada Narodne Skupštine, razgovaramo i da vidimo na koji način to možemo da implementiramo kako bi unapredili parlamentarizam u Srbiji i kako bi unapredili parlamentarnu praksu i kako bi unapredili parlamentarni dijalog.

Mi smo to, naravno učinili, bez obzira što jedan deo opozicije nije učestvovao u radu Narodne Skupštine RS, jer Narodna Skupština RS je najviši organ zakonodavne vlasti, ali pored toga Narodna Skupština RS, je glas naroda, mesto gde mi legitimno izabrani predstavnici građana, upravo kao i danas, razgovaramo o alternativama kako da dođemo do najkvalitetnijih zakonskih rešenja koja će biti i u najboljem interesu građana.

I samim tim, kada ispostavite nekakav zahtev, nekakav uslov, a znate da se on tiče zakonodavne aktivnosti i pri tome zaobilazite suštinsku ulogu Parlamenta, kao najvišeg zakonodavnog tela, najblaže rečeno, narušavate dostojanstvo Narodne Skupštine RS.

Današnja sednica je pokazatelj spremnosti da razgovaramo o predlozima koji dolaze iz opozicionih redova, ukoliko ti predlozi idu ka realizaciji onog cilja koji svi zajedno želimo da postignemo.

Inače, želim da vas podsetim da u proteklih sedam godina, ova vladajuća koalicija nije promenila nijedan izborni zakon, ništa što se tiče izbornih uslova, osim zakona koji se odnosi na finansiranje političkih aktivnosti, ali to je bilo u periodu mera štednje, kada je bilo potpuno logično i racionalno, štedeti tamo gde ima, jer ne možete štedeti tamo gde nema i kada su umanjena sredstva političkim strankama, ali to opet pada na teret političkih stranaka, koje imaju najviše poslanika u republičkom parlamentu, počev od SNS, SRS, SPS, i tako dalje.

Kako od jednoglasnog stava opozicije u jednom trenutku, jednog dela opozicije, jednoglasni stav za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, dolazimo u situaciju da imamo stav ili 42 zahteva ili bojkot. Pa iz jednog prostog razloga, jer se shvatilo da nisu u mogućnosti da budu alternativa vladajućoj koaliciji i da imaju problem da i politički prežive svi zajedno okupljeni, da politički prežive naredni izborni ciklus.

Kada dođemo da razgovaramo, gospodin Orlić je učestvovao u svim razgovorima, nema kolege iz SDPS, i kada dođemo da razgovaramo i kažemo - spremni smo da saslušamo sve sugestije, spremni smo da saslušamo sve predloge, spremni smo da zajedno definišemo nove okvire, da saslušamo i civilni sektor i evropske parlamentarce i opoziciju, dakle, niko iz vladajuće koalicije ne zatvara vrata i ne kaže da ne želimo da razgovaramo. Opet imamo isti stav ili 42 zahteva ili bojkot. Složićete se, to nije put koji vodi ka demokratskom rešenju, ka demokratskom dogovoru, to je ultimatum ali to nije način na koji se vodi normalan dijalog i normalan razgovor.

Kada je reč o zakonskim predlozima o kojima danas govorimo, oni će svakako imati podršku PG SPS, ali najpre o onome što je suština zakonskih predloga izmena i dopuna zakona koje je predložila SNS - šta je to što se konkretno postiže snižavanjem izbornog cenzusa, odnosno praga cenzusa sa 5% na 3%?

U potpunosti je u pravu gospodin Martinović kada kaže da ćemo vratiti život u parlament, da ćemo imati reprezentativnije preslikano javno mnjenje u parlamentu, imaćemo više političkih stranaka i političke stranke i pozicije i opozicije će morati daleko više da rade da bi pokazale svoju snagu, ali ono što je suštinski najvažnije, dakle, politika, dijalog, razgovor neće se voditi na ulici, politika, dijalog i razgovor će se voditi u parlamentu.

Naravno da nisu tačne konstatacije koje smo prethodnih meseci i prethodnih dana mogli čuti od navodnih dušebrižnika da se u toku godine ne može menjati izborno zakonodavstvo, tako izborno pravilo, odnosno takvo pisano pravilo ne postoji ni u jednom zakonu, a podsetiću vas, 13. decembra smo u ovom parlamentu usvojili četiri zakona koji se direktno tiču izbora. Danas kada treba da razgovaramo o zakonu koji, verovatno zbog toga što ga je predložila SNS imamo tako, najblaže rečeno nekorektan i neprincipijelan stav.

Druga konstatacija koja takođe nije tačna jeste da ovi zakonski predlozi urušavaju prava opozicije. Na koji način se narušava pravo opozicije kada vi na ovaj način upravo stvarate mogućnost da onaj deo opozicionih političkih partija koji je daleko ispod cenzusa od 5% i ima svoje predstavnike u parlamentu.

Slažem se sa kolegama iz SNS, ovaj predlog ide na štetu upravo SNS, jer Dontova metoda je takva da će oni nakon narednog izbornog ciklusa verovatno imati manji broj mandata nego što bi imali da je cenzus ostao 5%.

Ali, evo, da napravimo jednu hronologiju. Recimo, važeći Zakon o izboru narodnih poslanika donet je 9. oktobra 2000. godine, a izbori su raspisani 25. oktobra, održani su 23. decembra. Da li je to ista izborna godina? Da li je to učinjeno u istoj izbornoj godini?

Zatim, 25. maja 2003. godine, Ustavni sud je ukinuo dejstvo člana 88. stav 1. tačka 1) i 9) koje se odnose na vlasništvo mandata, od tada je vlasnik mandata narodni poslanik, a ne političke stranke i tada je SPS, između ostalog, ostala bez sedam poslaničkih mandata, a vanredni izbori za narodne poslanike su održani decembra 2003. godine. Da li je to u toku iste izborne godine?

Dalje, 25. maja 2011. godine usvojene su izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, a redovni parlamentarni izbori su održani 6. maja 2012. godine. Da li je to u izbornoj godini?

Zatim, izmene i dopune Zakona o lokalnim izborima usvojene su u julu 2011. godine, a sledeći lokalni izbori održani su 2012. godine. Da li je to opet u istoj izbornoj godini? Dakle, takvo pravilo i takva praksa i konstatacija ne stoji i apsolutno je netačna.

Zašto jedan deo opozicije kritikuje ovaj zakonski predlog? Mi smatramo da je to iz dva razloga. Prvi razlog – bojkot – je definitivno propao. Drugi razlog – propao je i scenario koji se verovatno hteo realizovati nakon bojkota, a to je da se izazove haos u Srbiji, da idemo na vanredne parlamentarne izbore. Na njihovu veliku žalost, vanrednih parlamentarnih izbora neće biti. Srbija ulazi u redovne izborne cikluse za šta se SPS uvek zalagala, dosledno zalagala. Imaćemo intenzitet, kontinuitet i stabilnost, što je izuzetno važno. Srbija će dobiti Vladu koja će imati ogromno poverenje i podršku građana, koja će biti garant političke stabilnosti i neće, kako smo to mogli čuti tokom, ispravite me gospodine Orliću ako grešim, ali mislim da smo imali predlog za nekakve predizborne vlade ili prelazne vlade. Nema razloga da Srbija ima bilo kakvu prelaznu ili predizbornu Vladu jer to je bila prilika da bez izbora dođete do vlasti i privilegija. Dakle, Srbija će imati Vladu po meri građana.

Ono što želim da kažem kada je reč o delu koji se tiče nacionalnih manjina, dakle, slažemo se, treba afirmisati ulogu nacionalnih manjina u političkom životu Srbije, sprečiti zloupotrebe da se pod lažnom firmom predstavljaju pripadnici različitih nacionalnih manjina, i imamo nekoliko modela i sugestija, više modela ili sugestija o kojima, prosto, eto, diskutujemo, želimo da iznesemo naš stav i možda o tome treba razmišljati.

Prvi je da bez uloge Nacionalnih saveta nacionalnih manjina i uvažavajući podatke iz Registra političkih stranaka, naime, RIK bi različito pristupala u slučaju kada imamo listu političke stranke nacionalne manjine, kada bi relevantan bio Registar političkih stranaka, dok bi u odnosu na izborne liste koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina RIK ostavljen prostor da ceni da li postoje uslovi.

Drugi predlog. Ako bi se ostalo pri stavu da nacionalni saveti nacionalnih manjina učestvuju u izbornom postupku i uvažavajući podatke iz Registra političkih stranaka RIK bi različito pristupala u slučaju kada imamo listu političke stranke nacionalne manjine, gde bi relevantan bio Registar političkih stranaka, dok bi u odnosu na izborne liste koalicije političkih stranaka RIK na osnovu mišljenja Nacionalnog saveta nacionalnih manjina tamo gde je primenjivo i gde oceni da je potrebno donosio odluku da li postoje uslovi.

Treći predlog. Ako bi se ostalo pri stavu da nacionalni savet nacionalnih manjina učestvuje u izbornom postupku i da se ne uvažavaju podaci iz Registra političkih stranaka, u kom slučaju bi ostala predložena rešenja sa razlikom da nacionalni saveti nacionalnih manjina daju mišljenje umesto da izdaju potvrdu, ali to je nešto protiv čega je, koliko se ja sećam, to je nešto što je bila i zamerka, između ostalog, Saveta Evrope.

Kada je reč o zakonskim predlozima uvažene koleginice Gordane Čomić, želim da kažem, naravno, da će poslanički klub SPS podržati ove zakonske predloge. Inače, poslanički klub SPS i danas ima blizu 50% predstavnika manje zastupljenog pola, radujemo se tome. Nadamo se da će naših uvaženih koleginica biti i više. I, naravno, podržavamo predlog, podržavamo inicijativu koju je pokrenula Ženska parlamentarna mreža.

Nekoliko reči o nečemu što nije tema današnjih izmena, ali prosto, smatramo da su važna pitanja i to je nešto o čemu smo govorili tokom prethodnih nekoliko meseci.

Naime, mi smatramo da već početkom narednog, možda mandata treba razmišljati u pravcu kako da rešimo jedno, po našem ličnom mišljenju, ključno i važno pitanje, a to je kako da onemogućimo da poslanički mandat nakon izbora bude predmet političke trgovine.

Osim što to predstavlja narušavanje izborne volje građana vezano je direktno i za političku stabilnost, a politička stabilnost je preduslov svakog daljeg napretka Srbije. Vrlo često se postavlja pitanje šta je starije - da li vlasništvo mandata ili volja birača?

Dakle, u ovom trenutku mi u parlamentu imamo 14 poslaničkih grupa, 22 samostalna poslanika, mislim da je to prvi put. I kada kažem – predstavnici ne znam koliko političkih stranka, jer imamo više političkih stranaka koje nisu učestvovale na republičkim izborima, a imaju svoje predstavnike u parlamentu.

Neposredno pred predsedničke izbore, mislim poslednje, nismo ni znali koliko imao poslaničkih grupa, jer nismo bili u situaciji da sagledamo da li je neko od kolega ili koleginica koje prethodno menja dve ili tri poslaničke grupe u tom trenutku promenio i četvrtu ili petu poslaničku grupu. I mislim da su i neke kolege iz opozicije bile iznenađene kada su ušle u salu i shvatile da nemaju poslanički klub i da nisu šefovi tog poslaničkog kluba.

Dakle, bilo je dovoljno da imate novac, da kupite stranku jer nemate mogućnost da shodno zakonu prikupite potpise i da registrujete političku organizaciju, da nađete dva ili tri poslanika, niste učestvovali na parlamentarnim izborima, a danas su dve ili tri različite poslaničke grupe, imate svoje poslanike.

To je nešto što je po našem mišljenju javašluk, koji je stvoren 2003. godine kada je u parlamentu bilo između 250 i 300 poslanika. Mi smatramo da na takvu vrstu javašluka treba konačno staviti tačku.

Sledeća stvar koja takođe nije vezana za izmene, ali smatramo da je važna, vezana je za lokalne samouprave. To je inicijativa, predlog, dopis, koji su nam uputile upravo neke lokalne samouprave. Naime, kako Zakonom o lokalnoj samoupravi nije limitiran broj odbornika u odnosu na biračko telo, manje opštine su zloupotrebile tu mogućnost, pa imaju više odbornika, čak i od gradova sa više stotina hiljada birača, što stvara ozbiljne posledice i narušava regularnost izbora. Tako, na primer, jedna opština ima oko 24.000 birača, a skupština opštine čak 59 odbornika. Na lokalnim izborima učestvuje okvirno osam odborničkih lista u toj opštini do sada, što znači da svaki od učesnika mora da overi 59 puta 30, a to je 1.770 potpisa. Dakle, osam odborničkih lista treba da prikupi 14.160 potpisa, a na izbore izađe oko 60% birača, tj. 14.400, što znači da sve pokretne i nepokretne građane treba voditi u sud tj. kod notara.

Zakonom o lokalnim izborima predviđeno je da u jedinicama lokalne izbore, koje imaju manje od 20.000 birača, izborne lokalne liste se utvrđuju kada ih svojim potpisom podrži 200 birača. Neophodno je da se izvrši možda i ova izmena tako što bi se liste mogle utvrditi opštinama do 25.000 birača sa 200 potpisa, čime bi omogućili dodatnu regularnost izbora i učešće manjih stranaka na lokalnim izborima.

Ono što želim da kažem u nastavku i u šta sam potpuno siguran, jeste da ćemo u Srbiji imati fer i demokratske izbore. Tokom poslednjeg međustranačkog dijaloga, zajednički zaključak i pozicije i opozicije i predstavnika Evropskog parlamenta je bio da imamo jednu konstruktivnost, da imamo jedan napredak koji upravo ide ka demokratskom duhu. Da je radna grupa Vlade Republike Srbije zajedno sa svim političkim partijama koje su učestvovale u međustranačkom dijalogu napravila jedan kvalitativan iskorak u smislu poboljšanja izbornih uslova, da je radna grupa Vlade Republike Srbije imala jedan odgovoran i ozbiljan pristup, da se nije bavila, kako smo to mogli čuti od jednog dela opozicije, banalno ili deklarativno, već veoma konkretno, da je napravljena jedna ravnoteža između poštovanja prava pozicije sa jedne i opozicije sa druge strane i da danas samo zlonamerni mogu reći da imamo lošije izborne uslove od onih koje smo imali u prethodnom vremenskom periodu.

Dakle, nije dobro što je politička scena Srbije podeljena na onaj deo političkih stranaka koji su spremne da razgovaraju, koji su spremni da stvaraju nove okvire, da unaprede izborne uslove i onaj deo političkih stranaka koji od početka ovih razgovora, razgovore shvata kao farsu, kao priliku da zavarava javnost, jer nije im stalo do izbora. Bojkot je jedino što im je preostalo. Nije im stalo ni do slobode medija. Slobodu medija čisto provlače da bi to bio kao jedan od uslova i razloga zašto ne učestvuju na parlamentarnim izborima.

Takođe, nije dobro što je politička scena Srbije podeljena na onaj deo političkih stranaka koji jesu spremni da rade u interesu Srbije, u interesu građana Srbije i onih koji polaze od teze – što gore po Srbiju, to bolje po nas.

Mi smo prihvatili razgovor sa predstavnicima Evropskog parlamenta, ali želim potpuno jasno i otvoreno da kažem, prihvatili smo da razgovaramo u parlamentu, ne u hotelskim lobijima. Prihvatili smo, smatrajući da evropski parlamentarci neće nikoga favorizovati, neće političku scenu Srbije deliti na podobne i na nepodobne i da ako je ključno pitanje u Evropskom parlamentu u ovom trenutku izborni uslovi u Srbiji, pa onda kada organizuju razgovore u Briselu na ovu temu, nemojte da pozivaju samo jedan deo opozicije koji, pri tome nije učestvovao u međustranačkom dijalogu, neka pozovu i ostale političke stranke. Hajde da ostavimo po strani nas predstavnike vladajuće koalicije, ali šta je sa ostalim političkim strankama, predstavnicima opozicije? To je potcenjivanje i ponižavanje, jer da je bilo drugačije i da su bili predstavnici ostalih političkih stranaka, ne bi se čule notorne laži, kakve su se mogle čuti u Briselu. Recimo, jedna od takvih je da nismo ispunili više od 60% preporuka ODIR-a, a mi smo ispoštovali i realizovali sve one preporuke koje su rezultat međustranačkog dijaloga. Neke jesu delimično realizovane, ali će biti realizovane u precizno i jasno definisanim rokovima.

Na samom kraju želim da kažem da ne mora ni Tanja Fajon, niti bilo koji drugi evropski parlamentarac da brine o demokratiji i slobodi medija u Srbiji. Demokratija u Srbiji se ostvaruje na izborima i samo izbori mogu da promene politički kurs Srbije, a mi smo učinili sve kada je reč o izbornim uslovima da u Srbiji imamo fer i demokratske izbore.

Kada tako nešto kažem, takva izjava ne samo da nije jasna, nego je ona politički pristrasna i po malo licemerna, jer, recimo, 2011. godine smo imali izveštaj Verice Barać, gde je izražena ogromna zabrinutost upravo za slobodu medija, pa sasvim slučajno nijedan evropski parlamentarac nije našao za shodno da odreaguje na taj izveštaj, odakle je potreba da se danas o tome govori.

Na samom kraju reći ću još jednom da će poslanički klub SPS u danu za glasanje podržati sva četiri zakonska predloga. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Ovi predlozi koji su sada došli su ipak specifični malo zbog toga što, kao što je očigledno, menjaju izborne uslove i izveli su veliku pažnju ne toliko građana, rekao bih, koliko političkih aktera u zemlji, ali i u inostranstvu.

Ja sam tokom ove javne rasprave, odnosno debate pre dva dana u Skupštini rekao šta mislim generalno o tim izmenama, kao i o motivima zbog kojih se predlažu i u tom pogledu nemam mnogo šta da dodam, ali ovo je drugo. Ovo je plenum i ovo je nešto što gledaju i građani.

Dakle, mislim da je jasno ili meni se barem čini, bez obzira što su svi govorili da ne ulazimo u motive zbog čega je ovo predloženo, da ipak motivacija predlagača nije nebitna, ali nije ono što je presudno kada se razmatra da li treba da budu usvojene izmene ili ne.

Odmah, da nema dileme, mislim da su izmene u dobrom pravcu. Mislim da nisu dovoljne, ali jeste da doprinose određenoj demokratizaciji i većoj reprezentativnosti parlamenta, odnosno, prevedeno i pojednostavljeno, one će omogućiti da manji broj glasova onih koji budu glasali na izborima čije liste i kandidati ne pređu cenzus, da budu bačeni ili što je često još gore, preliveni na konto najjačih stranaka, a to je uglavnom uvek vladajuća stranka, pre svega, pa onda i ostali srazmerno svojoj veličini.

To je već pomenuo neko od kolega, ali to treba da se jasno kaže. Dakle, na svakim izborima poslednjih ciklusa, najmanje 400.000, a to je išlo i do 700.000 glasova, su bili glasovi onih koji su zapravo bili bačeni, figurativno rečeno, odnosno glasovi koji su odlazili često na konto onih za koje ti ljudi koji su glasali nisu želeli da glasaju, zato što njihove liste nisu prošle cenzus.

U tom smislu sama mera smanjenja jeste prodemokratska, bez obzira što možemo razmišljati i raspravljati o tome šta je navelo vlast, odnosno vladajuću koaliciju da u tom pravcu sada baš izađe sa tim izmenama.

Meni se ne dopada što deo opozicije i deo javnosti taj predlog dočekuje na nož. Ja mislim da je bilo mnogo logičnije da tražimo da se taj predlog dopuni, da se učini konzistentnijim dodatnom jednom izmenom koju sam ja pokušao da predložim amandmanom, ali koju predlažem vlasti, odnosno vladajućoj većini da nađe način da time dopuni ovaj svoj predlog, bilo sada, bilo u narednim danima.

O čemu se radi? Ako smanjujemo cenzus za 40%, sa pet na tri procenta, onda je logično, ja tako barem mislim, jeste doprinos upravo demokratizaciji tog izbornog procesa da se za toliko smanji i lista obaveznih potpisa, to jest potpisa koji se traže za prihvatanje te liste.

Apsurd je da se ovo smanjuje, što očigledno pokazuje jednokratnu motivaciju toga, da bi se neko ili namamio na izbore, ili, što je verovatnije, da bi se nekim poželjnim listama olakšao ulazak u parlament i prelazak tog cenzusa, a za koje se procenjuje da nemaju dovoljno glasova ili podrške da bi prešle ovaj cenzus od 5%.

Ako se ne želi taj utisak, onda je logično da se za 40% smanji i broj obaveznih potpisa, jer za manje aktere, čak i stranke manje a kamoli neke druge, grupe građana i neke druge kandidate i učesnike u izborima, je to prava giljotina i to je pravi problem, osim ako ne očekuju podršku vladajuće stranke, kao što se često dešavalo da vladajuća stranka skuplja potpise za mnoge druge stranke i za mnoge druge liste, pa onda tako dobiju tih 10 hiljada.

Znači, smanjite sa 40% i ovo, što znači šest hiljada za listu na republičkim izborima.

I nešto što je još važnije i teže, i to su neke kolege pominjale, neki iz vlasti i neki drugi, na lokalu je tu dodatni problem. Dodatni problem se javlja na lokalu zbog toga što je predviđeno da treba 30 potpisa po kandidatu za odbornika. Smanjite i to za 40%, pa će onda 18 potpisa biti potrebno za odbornika. U manjim sredinama je to, kao što je rečeno, poseban problem i ispada maltene da treba da potpišu svi punoletni građani te liste.

Dakle, to bi onda taj predlog učinilo koenzistentnijim i umanjilo bi sumnje i kritike kako se radi samo o nekoj vrsti mamca koji bi trebalo da neke navede da izađu na izbore, koji se kolebaju, ili da se predstavi stvar kao konstruktivna pred međunarodnom zajednicom.

Ja ne prihvatam kritiku ovih mera, ali smatram da su one polovične i nedovoljne da obezbede demokratičnost izbornog procesa.

Na kraju krajeva, kao što sam i rekao, stanje u medijima i stanje u društvu, pa i stanje u ovom parlamentu, mnogo više utiče na demokratičnost izbornog procesa nego sama visina cenzusa.

Naravno da u mnogim zemljama ta stvar varira od slučaja do slučaja. Naravno da generalno ovo nije mera koja je negativna prema opoziciji. Ali, nemojmo pričati da je to sad neki visoki akt milosti, nego je to u velikoj meri taktička stvar i zato se baš sada predlaže.

Kao što, da se ne zaluđujemo i da se ne obmanjujemo, i to što je baš sada prihvaćen predlog koleginice Gordane Čomić i njeni predlozi ovoj kvoti od 60%, baš sada ušli u proceduru i čini mi se sa velikim šansama da budu prihvaćeni, takođe je deo te atmosfere ili te kampanje da se stvar predstavi kao normalna, da parlament normalno funkcioniše, da je sve u redu i da se demokratija vraća u parlament.

Neće baš biti da je tako. Ja inače nemam ništa protiv njenog predloga i mislim da je u redu, ali ja znam, a zna i ona, da je više puta predlagala takve mere i nikada nisu stizale ni na dnevni red, nije usvajano to, a sada ne da je usvojeno da dođe na dnevni red, nego ima i velike šanse da bude usvojeno to povećanje kvote na 60% manje zastupljenog pola, u prevodu to znači žena, da bude na listama. Super. Ali, kako se baš sada probudio taj osećaj i taj sens se stvorio? Kao i ovo da se smanji cenzus i da se manje raspe glasova, a kažem, to su najčešće opozicioni glasovi.

Jasno je da je mera u principu prodemokratska, ali mislim i da je jasno da je motivacija vrlo sporna.

Kao što rekoh, mnogo važnija stvar od cenzusa jeste to kakva je atmosfera u društvu, kakvo je stanje u medijima i kakvo je stanje u parlamentu. A daleko od toga da je normalno.

U tom svetlu i kontekstu moram se samo kratko osvrnuti, ne želim na to da trošim vreme, na ovde sto puta ponovljene kritike i napade, u kojima sam ja lično i poimence pominjan. Naravno da je potrebno da imamo zastupljenost nacionalnih manjina. Ali, nigde u zakonu ne piše i ne stoji da moraju biti na listi nacionalnih manjina samo pripadnici nacionalne manjine. To prosto nije tačno. I nije reč ni o kakvoj zloupotrebi.

Da li je neka stranka stranka nacionalne manjine, to određuje nadležno ministarstvo. Evo, sada je predlog i da određuje Nacionalni savet. Nemam ništa protiv toga, mada vidim da neke kolege imaju rezerve. Dakle, određuje RIK, tri stepena, Republička izborna komisija, ministarstvo koje registruje te stranke. Ja niti sam bio član te stranke, niti sam registrovan, niti sam lider, ali naravno da svaki građanin ove zemlje može da bude kandidovan na bilo kojoj listi bilo koje stranke. Ako se zakon promeni, onda možemo razgovarati o tome. Onda neće moći.

Dakle, niko nije menjao ni nacionalnost, vidim da se i pol pominje, što je posebno simpatično i isto govori o atmosferi u ovoj Skupštini i kakav je tretman malobrojnih opozicionih poslanika, da se sada zalazi i u njihovo polno opredeljenje i ostalo. Ova većina je glasala takođe za neke kandidate vrlo spornog polnog opredeljenja i niko od toga nije pravio problem, niko iz opozicije nije pravio problem. Neki jesu, čak neki iz vlasti, ali su posle uredno glasali.

Hoću da kažem da moramo voditi računa, ako je stvarno stalo do toga da se vrati demokratija i politika u parlament, onda to nije stvar samo forme, nego i suštine, nego i sadržaja onoga o čemu ovde govorimo. Dakle, onda znači i hrabrosti da priznamo da nešto nije bilo u redu.

Nije opozicija baš samo iz svog ćefa napustila ovu zgradu, ili bar deo opozicije. Ja mislim da su pogrešili, ali ja psihološki mogu da ih razumem.

Dakle, cilj je da se demonstrira taj povratak demokratije i politike u parlament, ali ne samo sada, pred izbore i deklarativno, nego svakodnevno, između ostalog i po tome kako se tretira mišljenje parlamentarne manjine ovde i ovde prisutnih manjinskih poslanika, odnosno poslanika opozicije. A taj tretman nije dobar i ja imam vrlo egzaktne pokazatelje toga.

Ali, naravno da je mnogo lakše i lepše pričati o nekom problematičnom poslaniku opozicije, bilo da je prisutan ovde ili nije, još bolje ako je odsutan, da se ne bi govorilo o tome, a to je politika, poštovane kolege, da u ovom trenutku mi imamo slučaj potpredsednika Vlade i ministra čiji državni sekretar je hapšen, pa je pušten, i onda taj potpredsednik Vlade i taj ministar kaže, naravno da veruje u njegovu nevinost, ali kaže da zna ko stoji iza toga. Zna ko stoji iza tog hapšenja i kaže: „Meta sam ja“. To kaže vaša potpredsednica, odnosno gospođa Mihajlović. „Meta sam ja“, tj. meta je ona i „znam ko stoji iza toga“. Da li je možda mislila na mene ili na Đilasa i Šolaka da stoji iza tog hapšenja njenog državnog sekretara? To je politika, poštovane kolege.

Ili to da drugi potpredsednik Vlade, takođe ministar, ima problem od toga da dokaže svoju diplomu, ne doktorsku, o njoj se više i ne govori, nego i školsku, fakultetsku diplomu. To je bila priča, to neke kolege iz opozicije lansiraju, pa onda lansiraju nešto drugo i onda se to zaboravi i to je stvar preko koje se ne bi moglo preći i to bi trebalo da bude tema interesovanja, ne samo nas malobrojne opozicije nego i vladajuće većine ovde u parlamentu.

Onda se ispostavi da je njegov roditelj, radi u trgovini oružjem, odjednom je u starim penzionerskim danima otkrio svoje interesovanje za trgovinu oružjem. Onda ima nekoliko firmi sa tim trgovcima oružjem, pa onda se raspravlja da li ima ili nema neki vlasnički udeo u tim firmama. Onda se u međuvremenu u APR na brzinu brisalo to vlasništvo ili suvlasništvo sa vlasnikom tih privatnih firmi, a državni proizvođač oružja i državni prodavac oružja beleži gubitke, a privatni posednici cvetaju.

Dakle, to je, gospodo, politika. O tome treba da se priča ovde u Skupštini, a ne samo o zaštiti populacije slepih miševa u Evropi ili o tome koji je grdni crni poslanik opozicije, kažem ovde malobrojne, nešto skrivio ili nije skrivio.

Na taj način mislim da ćete imati manje štete, što pustite da se čuje neki opozicioni glas, i ne samo neki, nego i neka kritika ili prodiskutujete sami između sebe o tome na koga misli potpredsednik Vlade i ministar kada kaže da zna ko stoji iza napada na nju, a ona je meta ovog hapšenja u Ministarstvu građevine. Da li je stvarno u redu da se tati ministra unutrašnjih poslova probude poslovni apetiti i talenti da mu se probude pod stare dane? Da li to možda ugrožava više, ne vlast, ali vlast i ovu državu od nekog problematičnog opozicionog poslanika ili političara?

Bilo kako bilo, dakle, mislim da su se vlast i opozicija ovde malo zafarbali u ćošak, pa vlast sada pokušava ovim predlozima mera da se malo izvuče iz tog ćoška, jer nije zgodno da imate Skupštinu u kojoj sede samo pripadnici dve stranke, a tako bi bilo da je ostao ovaj cenzus, samo predstavnici SNS i SPS, odnosno njihovi koalicioni partneri. To bi bio najverovatniji ishod.

Teško bi to bilo pozitivno prihvaćeno u svetu i verujem da se zbog toga predlažu ove mere, a na stranu što mislim da je i opozicija, ali to je sad naš ili njihov, kako hoćete, problem, malo zafarbala ćošak tu svojim radikalnim odbijanjem da se na izbore ide po svaku cenu, pa sve i da se izborni uslovi promene, mnogo povoljniji budu nego što su sada. Ne, nisu idealni, ali ja ne mogu lagati niti sebe, niti nekog drugog da kažem da su 2018. i 2019. godine ti izborni uslovi bili bolji, ili 2016. godine. Nisu.

Kolege iz vlasti, i završavam time, smatraju da su sad odlični, a i onda su bili. Ja smatram da su bili loši, tvrdim da su bili loši, ali ne mogu da tvrdim da su gori nego što su bili onda. Nisu. Ako su onda izlazili, moraju da objasne sebi zašto sada ne izlaze, a mislim da bi bilo mnogo bolje da su došli ovde u ovaj Dom, ma koliko bilo nekada neprijatno i mučno sedeti i slušati razne opravdane i češće neopravdane napade na sebe, nego da građani ostanu uskraćeni za njihovo obrazloženje zašto neće, ne znam, da izađu na izbore, čak i da neće da izađu na izbore.

Moram priznati da ne razumem do kraja. Neka onda građani sude. Možda bi bili ubedljiviji u tim svojim razlozima, možda bi neke i ubedili mnogo bolje, nego ovako kada to čine samo spolja.

Kažem, svako će suditi i snositi odgovornost za ono što učini, ali samo mislim da bi nam svima morala biti u interesu stabilnost ove zemlje. Ona uopšte nije tako sjajna, opet za razliku od kolega koji misle da je sve u redu i da samo ima neka opozicija, malobrojna i bedna, koja kvari sreću. Nije to baš tako, stvari su dosta loše, znamo i spoljno politički da vrlo loše stoje stvari i da su razne tu opasnosti i ja, između ostalog, ovu svoju diskusiju i ovo svoje prisustvo shvatam kao mali doprinos toj normalizaciji i stabilizaciji političkih prilika u zemlji, a Skupština je nekako ipak najreprezentativnije mesto gde se ta politika može i mora voditi.

Dakle, treba da se vodi u Skupštini, ne vodi su u Skupštini, bar se ne vodi dovoljno. Za to odgovornost snosi vlast, pre svega, jer su najveći, najjači i najodgovorniji, ali mislim da i opozicija treba da zauzme bolji i ispravniji stav. Ko je pogrešio, videćemo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, sećaju se svi jako dobro, ima tome nekoliko nedelja, bukvalno onog momenta, ali bukvalno istog momenta kada je Aleksandar Vučić javno izašao sa stavom da podržava i predlaže da se pitanje izbornog praga, odnosno cenzusa, kako to svi zovemo, uredi tako da cenzus sa sadašnjih 5% ide na 3%, kako bismo time podstakli politički život u Srbiji, ali i njegovu dodatnu artikulaciju i pronalaženje dobrog prostora da svi oni koji razmišljaju na određeni način i imaju svoje predstavnike sutra u institucijama, pre svega u Narodnoj skupštini, odnosno u lokalnim skupštinama, sećate se svi kako su glasile i u kom smeru su išle reakcije. Naravno, mnogi su podržali, jer ovo, ako ćemo iskreno, možete samo da podržite.

Postoji izvestan broj onih koji su bukvalno refleksno reagovali istog sekunda sa – ne, to ne valja ništa, ne, to ne dolazi u obzir. Zašto? Samo zato i isključivo zato što je to bio predlog Aleksandra Vučića, i to vam je dobar pokazatelj, pošto već danas govorimo na temu kakvi su politički odnosi i atmosfera, često volimo da govorimo o atmosferi, u Srbiji danas. Kome to ide na dušu ili kome to može da se pripiše kao zasluga?

Ima li boljeg, slikovitijeg obrazloženja da vi zaista danas imate u Srbiji određeni broj ljudi koji kažu da se bave politikom, mada u tome neretko nikakve politike baš nema. Kažu da se bave politikom isključivo na način da su uvek protiv, uvek kontra onome što bi došlo kao predlog Aleksandra Vučića, SNS i uopšte nije važno koliko je to potencijalno dobro za državu ili za narod. Šta god da je ne valja, samo ako dolazi sa te strane.

Uđemo mi u to potpuno hladne glave, potpuno racionalno, mi, kažem, iz SNS, odnosno drugi iz parlamentarne većine, i kažemo – hajde, ljudi, da razgovaramo o tome, hajde da vidimo ima li tu nešto što ćete vi da zamerite, u suštini, hoćete li da zamerite nešto efektu koji će ta promena imati sutra, hoće li na neki rđav način da utiče na stvari, hoće li nekome da nanese štetu, osim, naravno, očigledne te potencijalne štete u broju mandata za nas, dakle, za našu stranku, odnosno našu izbornu listu? Da li ima bilo šta što šteti bilo kome drugom ili svima samo dobro dođe? Onda pokušavate da čujete bilo šta, odnosno pokušavaju oni da osmisle i izgovore, na bilo koji način uobliče bilo šta, da ima nekog smisla što bi objasnilo – e, to ne valja, zato i zato, iz tog i tog razloga.

Toga do dana današnjeg nema, prosto nema. Prosto nema zato što prosto ne postoji i vi ne možete zaista ništa smisleno da kažete kao razlog zašto bi ovo, zaboga, pa bilo loše, štetno, zašto ne bi predstavljalo poboljšanje, a poboljšanje jeste.

Od svega što se moglo čuti u tim pokušajima, ali pokušajima samo da se nešto kao zamerka nađe, čini mi se najistrajniji, najuporniji su oni koji, a tu su, pre svega, ovi predstavnici nekih nevladinih organizacija i neki članovi Evropskog parlamenta koji kažu – suština problema je tu što se, znate, kao ne sme menjati ništa vezano za izborne uslove u godinu dana pred izbore. Šta vam onda ostane, nego samo da se osmehnete i da raširite ruke.

Podsetili su danas mnogi i neću puno vremena ponovo da posvetim tom pitanju, ali ne možete da ih ne pitate – stanite, ljudi, sa kim smo mi pre mesec, mesec i po dana upravo to radili, upravo menjali u pozitivnom smeru, dodatno popravljali izborne uslove? Tada je bilo sve u najboljem redu. Da li je tako? I vi ste rekli iz nevladinog sektora, kao i svi iz opozicije, parlamentarne i vanparlamentarne opozicije, koji su upravo to tražili. Sa tim se upravo ti saglasili, pa i ljudi, članovi Evropskog parlamenta koji su učestvovali u tome. Naravno, upravo to podržavali, a sada kažu – sve to nije bilo dobro zato što je bilo u godinu dana pred izbore. Da li vam ne zvuči malo kao duboki konflikt sa samim sobom, jedna teška kolizija misli.

Naravno, to je to i suštinski se ništa drugo ne dešava do to, popravljamo stvari, jer smo se tako dogovorili, i činimo da budu samo bolje. Da neko kaže da je iznenađen idejom da može cenzus da bude niži, to samo po sebi ne znači puno. Iznenađen ili ne, hajde da pričamo još jednom o suštini. Da li to poboljšava? Ako poboljšava, u čemu je problem?

Nisu ni tu do kraja iskreno. Znate, danas se moglo samo čuti, a podsetili su tu iz SRS. To su oni sa svoje strane kao predlog dali pre više od 15 godina i za njih je to od tada tema. Za SDPS ne 15, ali više od 10 godina sigurno. Mnogi koji se nisu udostojili ni danas da dođu ovde, mada hoće da pričaju javno na ove teme, kažu – mi smo to isto predlagali pre tri godine, pre pet godina, pa šta vas je onda iznenadilo?

Da li je nekoga možda u Evropi to iznenadilo, pa danas kažu – Venecijanska komisija Saveta Evrope bi mogla da misli ovo ili ono? Da li ih iznenađuje da danas saznaju da je taj Savet Evrope, njegova Parlamentarna skupština, 2010. godine upravo ovu temu razmatrao, cenzus od 3%? Godine 2010. svojom preporukom je pozvala sve države članice… To vam je Rezolucija 1705 iz 2010. godine. Evo, čitajte tačku 223. Oni su pozvali sve da idu na cenzus od 3%, jer je to dobro. Za njih je to tema od tada. Sada ih pozovite i objasnite da ste protiv njihovog predloga zato što, ne znam šta, štitite njih. Nikakvog smisla. Zašto? Zato što je taj isti Savet Evrope 2007. godine rekao – 3% u demokratijama je ono što preporučujemo zato što to na dobar način reprezentuje političko mišljenje stanovnika. Sada vi njima treba da objasnite da ih vi branite, razumete bolje nego oni sami.

Potpuni nonses, ali kažu onda iz nevladinog sektora, ne ovde je pitanje što je potreban širok konsenzus. Da li ste vi danas čuli bilo kakav glas, bilo kakvo mišljenje tokom ove rasprave koji je išao u smeru - ne slažemo se, ne učestvujemo u konsenzusu, da je cenzus od 3% dobra stvar, da je poboljšanje u odnosu na postojećih pet? Ja takav glas ne čuh. Svi se slažu – jeste. Poboljšanje je, jeste, dobro je.

Da li vam treba neki širi konsenzus da se složimo i sa onima koji na silu Boga kažu – ne valja ništa, nećemo ni da razgovaramo, šta je samo ako dolazi kao predlog od parlamentarne većine, ponajgore ako je od Aleksandra Vučića, da sa njima pravimo širi konsenzus?

Znate šta, ni to nama nije teško da pokušamo i to smo mi uostalom i pokazali. Da, tačno je, učestvovali smo u međustranačkom dijalogu od samog početka, bili dosledni, uporni, želeli da razgovaramo sa svima. Na svakom sastanku bili prisutni, uvek se odazivali. Naravno, taj dijalog vodio se na svom samom kraju, dakle onom suštinskom delu kada smo dogovorili sve ove mere koje smo sprovodili Narodnoj skupštini. Mi pozivali i one koje nisu u parlamentu zastupljeni da dođu, da učestvuju. Primili ih u Narodnu skupštinu. Domaćin tih sastanaka bila je predsednica Narodne skupštine Maja Gojković i nikakav problem nismo imali da razgovaramo. Širi konsenzus ima veze i sa pitanjem kog se dotakla i gospođa Čomić, volja za dijalog. Da, ima je. Ima i to smo, između ostalog, i tim činom pokazali.

Baš konkretno u vezi ovih predloga inicirali javno slušanje. U utorak ga organizovali i pozvali ih sve. Dakle, pozvali direktno na adresu i Savez za Srbiju, a onda i pojedinačno svaku stranku koja ima ovde svoje poslanike, a znate da imaju. Onda pozvali i ove njihove omladince Pokret „jedan od pet miliona“ takođe na adresu. Dođite svi slobodno. Mikrofon skupštinski je tu i svako može da izađe i potpuno ravnopravno kao svi drugi da kaže – ja o tome mislim sledeće.

Kao i vi, gospodine Vukadinoviću, malopre. Jel nema nikakvih problema u skupštinskom dijalogu? Jel ste više od polovine svog vremena posvetili da ponovo neke optužbe izričete na račun naših političkih predstavnika u Vladi Srbije umesto da pričate o zakonima? Da li je neko isključio mikrofon, da li je bilo nekih kazni? Nije bilo. Da li je u utorak bilo sve po najvišim mogućim demokratskim standardima? Da li je svako imao priliku da izađe i govori, lepo kaže šta mu je na srcu, bez da mu je iko smetao da to čini? Naravno da jeste. To vam je naš odnos prema dijalogu, ali ignorisanje te dobre volje i tih poziva da se dijalog vodi od strane onih koji su automatski protiv svega, to vam je pokazatelj njihovog odnosa, da se uopšte ne pojave, da ne žele da dođu.

Neću ništa da zamerim političkim strankama koje učestvuju, naravno, u ovoj raspravi jer su parlamentarne. Oni imaju pravo da svoj stav iznesu i na javnom slušanju i ovde i da biraju. Nije važno, ali da se oni ne pojave, a kažu nam – bolje od toga je šta? Da na ulici raspravljamo? Pa ne, upravo to nećemo. Upravo je naša želja da se politički život, kao što ste čuli, vodi u institucijama, da se vodi u Narodnoj skupštini i to je jedna od stvari, koju, naravno, želimo da postignemo i tu apsolutno niko ništa jednu jedinu reč ne može da kaže protiv, da zamerku nađe.

Naročito se proslavila organizacija „Crta“. Oni ne mogu da objasne, prosto ne mogu da objasne šta je lođe u smanjenju cenzusa. Znaju i oni kao i svi ostali, učestvovali su u tome da mi izmenimo više zakona i ne samo zakona. Znate vi i sami jako dobro šta tu sve ima i šta sve čini RIK sa obukama ljudi koji izbore izvode i šta smo sve uradili na temu biračkog spiska. Sve su to kvalitativne promene u pozitivnom smeru uoči izbora. Hoćemo da učestvujemo u svemu što je dobro.

Šta radimo danas i REM usvaja pravilnike za javne servise i preporuke za komercijalne. Sve su to stvari koje se čine sa ciljem da se dodatno stvari unaprede.

Kao što vidite nikakav problem sa tim mi nemamo. Želimo sve što je dobro i korisno. Kažu ovi iz „Crte“ - sad ste uzeli, promenili ste politički sistem. Da li je manje proporcionalan sistem nego što je bio? Da li imamo više izbornih jedinica ili manje, nego što smo imali? To je već komično. To je već izašlo izvan kategorije bilo kakvih ozbiljnih primedbi.

Suština onih primedbi koje pokušavaju da se izgovore na bilo koji način pa makar i nesuvislo ispale i tako ozbiljno zvučale, jeste, rekao bih, upravo u činjenici da neki smatraju njihov bojkot, na koji glasno pozivaju, je potpuno demoliran kao politička ideja ovim izmenama. Ali, nisu tu do kraja iskreni sami prema sebi i tu ne vide koliko su sami sebi, pre svega, najveći problem. Pogledajte kako izgleda situacija na dan današnji u redovima tih čuvenih bojkotaša. Jedan od osnivača već otvoreno mesec dana govori – ja na izbore idem, mene ta vaša priča o bojkotu ne zanima. Još dvojica rešili da na izbore idu u pola glasa za sada, ali to je svima potpuno očigledno. Hoće ljudi da zaštite svoju vlast u svojim gradovima i opštinama i onda da mi njima nešto kvarimo. Niti imamo šta, kao što vidite, niti nas, da budemo do kraja iskreni, to preterano zanima.

Nas samo jedna stvar u celoj toj priči zanima i to je poruka koju ponavljamo sve vreme – radite vi šta god hoćete, glasajte, ne morate, učestvujte, ne morate, samo nemojte druge ljude da maltretirate, nemojte druge ljude da ugrožavate. Nemojte nikome da uskraćujete pravo, elementarno pravo da na izbore ide, da glasa ako želi, da podrži koga želi. To je sve. Ne tražimo valjda previše.

Zašto nisu zainteresovani za izbore u defakto najboljim mogućim uslovima koje smo imali, a zaista ovakav cenzus nismo imali nikada, kao ni mnogo drugih stvari, a to su najbolje objasnili oni koji jesu opozicija, ali koji su prosto po tom pitanju realni ljudi i oni su rekli – pogledajte kako izgledaju rejtinzi, koji nivo podrške mogu da očekuju ti famozni bojkotaši. I sami rekli ljudi, ja verujem da ništa preterali nisu, među njima niko ne može sam da priđe cenzusu od 5% i to je suština njihovog problema. Nije suština njihovog problema da li smo mi ovo predložili sada početkom februara ili krajem decembra. Suština je to oni sami znaju da na tim izborima nemaju šta da traže, ali nije suština ovoga što mi radimo pokušaj da se izađe u susret njihovoj želji da ostvare neku unutrašnju sreću. Suština je šta je dobro za Srbiju. Jel za Srbiju dobro da se politika vodi u Narodnoj skupštini? Da 100%. Jel dobro možda da umesto toga kao alternativu imamo nasilje i dešavanja na ulici? Ne 100%.

Dakle, hoćemo li da stvari dodatno unapređujemo, da unesemo više demokratije, a to činimo ovim predlogom? Mi kažemo – hoćemo i svako ko u tome učestvuje može samo da bude ponosan što u tome učestvuje. Hoćemo li da ih dodatno liberalizujemo, a to ovim predlogom radimo, mi opet kažemo – hoćemo da podstičemo pluralizam. To ovim predlogom radimo i onda kažemo – hoćemo. Hoćemo li ljudi da obezbedimo više slobode nego što ih je bilo ikada? Hoćemo, da. Ko god ne želi u tome da učestvuje ne mora, ali onaj ko hoće može samo ponosan da bude, jer uz sve druge dobre stvari koje se u Srbiji dešavaju ovih dana i na ovaj način se u pozitivnom, najpozitivnijem mogućem smislu piše istorija ove zemlje.

Dakle, da bude dan svojevrsni praznik demokratije onaj kada ćemo o ovim predlozima da se izjašnjavamo – da, tako je. Kada pogledate Narodnu skupštinu tokom čitave ove 2020. godine, koliko traje, ali i čitave 2019. godine videćete da su tu sve same dobre stvari toliko dobri standardi u radu Narodne skupštine kakve sigurno nismo imali nikada i to će svako ko je pošten da vam kaže i mnoge smo tu pozitivne rekorde mi uspostavili, ali kada je reč o ovim predlozima zakona dobro je i ohrabruje što već danas deluje – napravićemo još jedan dobar zajednički rezultat već za dva dana od danas.

Vezano za primedbe koje su dali autentični politički predstavnici nacionalnih manjina mi stojimo iza reči koje smo kazali pre dva dana. Ima tu dobrih predloga, amandmanski već formulisanih i mi i dalje stojimo iza svoje dobre volje da dobre stvari zajednički uobličimo i finalizujemo.

Konačno i da se malo pohvalimo. U našoj poslaničkoj grupi već sada u ovom sazivu ima više od 40% dama. Tako da predlog da tako bude kod svih naravno smatramo veoma vrednim da se o njemu raspravlja u Narodnoj skupštini. Uostalom, to smo i svojim potpisima za zakazivanje današnje sednice i potvrdili.

Dame i gospodo narodni poslanici, ko bude glasao za ove predloge zakona, o kojima mi raspravljamo, još jednom može samo da bude ponosan na to što je u takvom poslu za Srbiju učestvovao, a oni kojima smeta neka smeta činjenica da dobre, pametne, vredne stvari dođu na predlog Aleksandra Vučića i SNS.

U Srbiji 2020. godine normalno je da se dobre za državu i narod korisne stvari formulišu i realizuju na predlog Aleksandra Vučića. Znate šta, ne samo da to nikoga ne čudi, da to jeste normalno. Dobro je što je tako i što će tako izvesno ostati i u godinama koje su pred nama, pre svega dobro za Srbiju, a to je uvek najvažnije. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani prisutni, unapređenje izbornog procesa kroz zakonsku regulativu je od izuzetnog značaja za celokupno političko stanje u državi i društvu. Zato poslanici Stranke pravde i pomirenja učestvuju u ovom procesu i u varijanti kada smo imali prilike razgovarati i pregovarati sa predstavnicima EU, ali i u svim drugim prilikama, uključujući i javnu raspravu, odnosno javno slušanje koje smo imali prekjuče, u kome smo uzeli puno učešće i izneli svoje stavove.

Dakle, radujemo se tome da postoji volja da se kvalitet izbornog procesa unapredi. Svakako da je spuštanje cenzusa, odnosno izbornog praga pozitivan znak i on će omogućiti da sliku, odnosno strukturu budućeg parlamenta i budućih skupština na svim nivoima imamo šarenolikiju, gde će se onemogućiti rasipanje glasova, odnosno preuzimanje ili dobijanje onih glasova koji nisu dobijeni voljom glasača.

Istina, naše primedbe su se odnosile na temu vezanu za učešće manjinskih zajednica na izborima, posebno u vezi sa kontrolom moguće zloupotrebe ili isključenjem mogućnosti zloupotrebe manjinskih lista na svim nivoima. Imali smo predloženu varijantu da se uključe nacionalni saveti u vezi sa tom kontrolom kroz određeno izdavanje potvrda. Mi smo smatrali da to nije u redu, jer su nacionalni saveti pomoćna tela, nisu državni administrativni organi, izdavanje potvrda je administrativna procedura. Sa te strane bi to bilo teško objasniti i opravdati sutra i pred upravnim sudovima i pred bilo kojim drugim instancama.

Svakako smo bili voljni da ponudimo rešenja koja bi dala onaj rezultat koji je očito predlagač ima za cilj, a to je svođenje na minimum mogućnosti zloupotrebe ove kategorije. Idemo, dakle, sa intervencijom i nakon razgovora, i onoga što smo čuli na javnom slušanju, da se iznađe mogućnost da nacionalni saveti zadrže mogućnost davanja mišljenja, da zapravo onaj organ koji proverava ispunjenost uslova za izlazak na izbore kod svih lista, da zapravo to proverava i kod lista nacionalnih manjina.

Svakako da smo zainteresovani općenito za unapređenje učešća manjinskih zajednica na izborima i njihovog većeg prisustva u Narodnoj skupštini, s obzirom da sada imao taj raskorak u odnosu na brojku strukture stanovništva, gde imamo u ovoj zemlji oko 30% pripadnika nacionalnih manjina, a u parlamentu svega nekih sedam ili osam posto pripadnika nacionalnih manjina. Tako da i u ovoj regulativi, ali isto tako potrebno je i dalje u nekim budućim prilikama iznaći mogućnost da ta zastupljenost bude adekvatnija onoj slici strukture samog stanovništva.

Takođe smo zainteresovani da pored unapređenja izbornog procesa u zakonskoj dimenziji pojačamo kontrolu same primene ovih odredbi na terenu, s obzirom da naše iskustvo na prostoru Sandžaka nisu dobra, jer postoje brojne zloupotrebe kod samog brojanja glasova, tako da ćemo biti zadovoljni tek kada se u ovoj zemlji u izborni proces uvede i skeniranje listića i elektronsko brojanje, što nije neko dostignuće, neke zemlje, recimo Turska koja je evroazijska zemlja, to ima još pre 20 i nekoliko godina, tada se eliminišu mogućnosti zloupotrebe. Mi ćemo se u budućnosti i za to zalagati.

Bila nam je želja, iako sada to nemamo u ovim predlozima, da se i broj potpisa za nacionalne manjine spusti na 5.000, gde će se donekle izbalansirati svi ovi ustupci koji se prave općenito, olakšavajući se uslovi za učešće na izborima sa cenzusom od 3% dok je recimo to nesrazmerno u pitanju nacionalnih manjina gde ćete imati približnu brojku između onoga što je broj glasova za jednog poslanika ili prirodni prag i broj potpisa koji je potreban.

Što se tiče predloga za veće prisustvo ženske populacije, odnosno žena u parlamentu, narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržavaju ovaj predlog. Mi smatramo da treba omogućiti predstavnicima ženske populacije da budu prisutnije u celokupnom društveno političkom životu, posmatrajući ono što je bila i sada jeste uloga žene u našem društvu, jeste da su one veoma često bile mnogo zaslužnije za očuvanje brojnih vrednosti, posebno onih porodičnih i drugih univerzalnih vrednosti. Zato zaslužuju takvu šansu i zaslužuju tu reprezentativnost. Hvala.