Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi ovi zakoni, sva ova prava koja mi emitujemo, emitujemo posle pobede 2012. godine, posle promena.
Ima mnogo prigovora na ove zakone i ja se pitam zašto neki pre nas nisu ovo regulisali na način na koji su želeli u vreme dok su vršili vlast?
Ovi koji na društvenim mrežama prigovaraju, navodno u korist boraca, ništa nisu uradili u korist tih istih boraca. Jednostavno su se pravili kao da ti borci ne postoje, kao da ti događaji nikad nisu postojali, kao da ljudi nisu postali invalidi u ratovima u kojima su oni ratovali, a da to 90% njih nije želelo, nego se odazvalo na pozive i odgovorilo na vojničke zakletve koje su dali.
Ja sam već iznosio primer Tibora Cerne koji je poginuo junačkom smrću na Košarama. U isto vreme ovaj mladi Mađar je na Košarama ginuo, a ova dvojica, jedan u Češkoj pravio firmu, a drugi je baš tada našao za shodno da je previše zauzet da bi učestvovao u borbi za sveto Kosovo i Metohiju. Radi se o Bošku Obradoviću. On je imao posla jer je morao da pokreće časopis „Dveri“. To je sam tako napisao.
Ovaj gospodin, dok je Tibor Cerna iz Kovačice ginuo za Srbiju, Vuk Jeremić, njega je otac malo sklonio u London da ne bi slučajno njegov mali omirisao barut, uprkos tome što mu je otac bio jedan od direktora „Jugopetrola“, Miloševićeve firme.
Uz sve privilegije koje su imali, uz studije koje su imali u Londonu, smatrali su da, eto, nije shodno da sa svojom generacijom Vuk Jeremić podeli njihovu sudbinu i da se slučajno ne bi našao na Kosovu i Metohiji, u našoj južnoj Pokrajini u pokušaju da odbranimo svoju teritoriju.
Gospodin Dušan Teodorović koji ima toliko prigovora, danas je on u godinama, priznajem, ali u vreme agresije 1999. godine je bio u najboljim godinama da prihvati borbu u našoj južnoj pokrajini u agresiji koja je vršena na našu zemlju, koju oni, drugosrbijanci, ne smeju da nazovu agresijom, surovim bombardovanjem itd, već je zovu NATO intervencijom.
On je bio dovoljno star da prihvati tu borbu, ali gle čuda, ni u fakultetu nije želeo da predaje i za vreme agresije verovatno se plašio, ni topla soba na fakultetu, ni fotelja na fakultetu mu nije odgovarala, nego je i on pobegao u Ameriku, uprkos što ga je dekan pozivao da se odazove na nastavu itd, on to nije želeo. Vratili su ga na fakultet odlukom ministarstva posle 2001. godine, što je bio težak prekršaj i povreda autonomije univerziteta.
Ovde imam, Sergej Trifunović, u vreme dok je Tibor Cerna krvario za Srbiju, Sergej Trifunović je išao od ministra do ministra da traži da ga puste da ide u Ameriku. I, naravno, prebegao je na agresorsku stranu za vreme agresije NATO pakta. Sve ovo vam pokazujem već drugi put vezano za ovaj zakon da vam pokažem koja je razlika između jednog junaka koji je smatrao da Srbiju treba braniti i ove grupe drugosrbijanaca, ništaka. Dakle, razlika između Tibora Cerne junaka i grupe ovih drugosrbijanaca, odnosno ništaka, koji su smatrali da Srbiju ne vredi braniti, ali koji danas od Srbije i te kako uzimaju. Hvala.