Malo da se uključim i ja u ovu temu.
Gospođa Radeta je ovde izrekla nekoliko dosta teških kvalifikacija sa kojima ne mogu da se složim. Pažljivo sam pratio tok izlaganja i celokupnu dosadašnju raspravu po amandmanima, mislim da je ovde iznet čitav niz dnevnopolitičkih stavova koji apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što u Predlogu zakona stvarno piše.
Pre svega, nije tačno da se Predlog zakona našao u skupštinskoj proceduri i da ćemo mi za njega danas da glasamo zato što nas bilo ko, kako neko kaže, pritiska.
Želim da podsetim građane Srbije da se Republika Srbija nalazi pod mnogo većim pritiscima, pa nije popustila, po nekim drugim pitanjima za koja neću da kažem da su važnija od ovog pitanja, ali su u najmanju ruku podjednako važna. Trpeli smo pritiske i nismo popustili da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji, zato što smo država kandidat za članstvo u EU, pa moramo da uskladimo našu bezbednosnu i spoljnu politiku sa politikom EU. Budući da EU, odnosno da su države članice EU uvele sankcije Ruskoj Federaciji, onda iz EU su počeli da traže od Republike Srbije da to uradi i ona. Mi nismo popustili. To je jedan primer gde Republika Srbija nije popustila pod pritiscima. Ako nismo popustili pod pritiskom da uvedemo sankcije Rusiji, zašto bismo onda trpeli pritiske od Evropskog suda za ljudska prava. Tu mi nema mnogo logike.
Drugi primer gde trpimo pritiske i trpimo ih i dan danas jeste zašto Republika Srbija nabavlja najsavremenije naoružanje od Rusije i od Kine, ali pre svega iz Ruske Federacije i zašto to ne činimo iz nekih drugih, pre svega zapadnih, zemalja? I pod tim pritiskom nismo popustili. Kao što građani Srbije mogu da vide, naša vojska je danas neuporedivo jača nego što je bila u vreme Borisa Tadića, Dragana Šutanovca, Vojislava Koštunice i svih onih koji su vladali Srbijom od 2000. do 2012. godine.
Dakle, nismo popustili ni pod takvim pritiskom, a pritisci su žestoki, pritisci su svakodnevni i mnogo su jači nego ovi pritisci, navodni pritisci, o kojima vi govorite, a tiču se činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.
Ono što takođe želim da kažem je sledeće – nije tačno da se zakonom predviđa iznos, fiksni iznos od 10.000 evra koji će država da plaća roditeljima da, kako kaže koleginica Radeta, da ćute. Ovde se uopšte ne radi o tome. Ne radi se o tome da bilo ko treba da ćuti, ovde se radi o tome da je država propisala iznos koji nije fiksni, 10.000 evra, nego je sudu ostavljeno da proceni koliki iznos će da dosudi građaninu za pretrpljeni duševni bol, odnosno za pretrpljenu nematerijalnu štetu, a iznos je do 10.000 evra.
To tako treba da stoji zato što se u suštini radi o parničnom postupku, a u svakom parničnom postupku, ne samo u ovom, sud ima pravo slobodne ocene, slobodne ocene dokaza. Ja pretpostavljam da će u nekim situacijama sud možda i odbiti tužbu, možda i odbiti zahtev da se nekom građaninu dosudi nematerijalna šteta ako proceni da za to ne postoje dokazi.
Dakle, nije ovo neki pravni novitet, da sud ima pravo slobodne ocene, u svakoj parničnoj stvari sud ima prvo da slobodno ceni dokaze. Sud, zna to i gospodin Jovanović, kao advokat, zna i Nemanja Šarović, on je takođe vrstan pravnik, dakle, sud u svakoj parničnoj stvari slobodno ceni dokaze. Sud nije vezan čak ni nalazom, ni mišljenjem veštaka. Dužan je da ga pribavi, ali nije vezan onim što piše u nalazu i mišljenju veštaka, nego može sam da utvrdi da je činjenično stanje drugačije nego onako kao što je to definisano u nalazu, odnosno u mišljenju veštaka.
Ono što takođe želim da kažem, pošto se ovde konstantno, čini mi se, stvara jedan pogrešan utisak da država ništa nije preduzimala do sada po pitanju onih koji su odgovorni za, da se kolokvijalno izrazim, krađu beba, to nije tačno. Postoje krivične presude koje su donete još u vreme SFRJ, kao što postoje i krivične presude koje su donete posle toga, dakle, posle 1990. godine, protiv pojedinih lekara za koje se na sudu dokazalo da su učestvovali u ovom krivičnom delu, odnosno da su učestvovali u ovom vidu organizovanog kriminala.
Dakle, nije država ćutala. Ja mogu o toj državi, bivšoj Socijalističkoj Jugoslaviji, i svako od nas može da misli šta hoće, ali država se i u to vreme borila kad god su postojali dokazi da je dete iz porodilišta ukradeno, da nije umrlo nego da je ukradeno i da je nekome za novac prodato, da li u zemlji ili u inostranstvu. Takve krivične presude postoje. U tom smislu, ne mogu da prihvatim tu paušalnu ocenu, država je okretala glavu, država je ćutala, država ništa nije preduzimala. Država je preko sudova reagovala u svim onim situacijama kada je to objektivno bilo moguće, kao što će i sada.
Da se ne lažemo, biti situacija, da roditelj sumnja da mu je dete ukradeno, a dete je u stvari umrlo. Mi smo sad već pomalo i na terenu psihologije. Dakle, svako bi voleo da mu je dete, odnosno bolje bi bilo da je dete ukradeno, nego da je umrlo. Ako je ukradenom, makar je živo. Makar je živo, makar živi u nekoj porodici koja je situirana, nije bilo gladno, nije bilo žedno, ta porodica ga je školovala. Jeste da to nije njegova biološka porodica, ali dete je živo i zdravo. Svako u svojoj glavi, pre bi prihvatio činjenicu da mu je dete ukradeno, nego da je umrlo, ali u mnogim situacijama, i kada se budu vodili postupci, utvrdiće se da je dete zaista umrlo, a da nije ukradeno. Mi čini mi se polazimo od pretpostavke, u svakom slučaju sumnje da je dete ukradeno, dete je zaista ukradeno, a nije tako, u nekim situacijama se to dešavalo, a u nekim nije.
Ono što takođe želim da kažem, ali sada iznosim isključivo moje lično mišljenje. Ovo nije stav stranke, ovo nije stav poslaničke grupe. Ovo je moj lični stav kao nekoga ko ima pravo da ima svoje mišljenje o jednom društvenom problemu koji objektivno postoji. Opet ću da kažem da u onoj bivšoj SFRJ mogu da mislim i ovo i ono, ali bez obzira na sve, mislim da je ta država bila solidno pravno uređena, da je imala jedan solidan pravni i pravosudni sistem, da je bilo mnogo manje korupcije u sudovima, da smo imali dobre sudove, da smo imali dobre sudije, da smo imali, na kraju krajeva i dobre lekare i dobre medicinske sestre koji su poštovali načela medicinske etike. Sumnjam, ja lično sumnjam kao građanin da je ovo bila pojava koja je mogla da se meri desetinama ili stotinama hiljada slučajeva, u pojedinačnim situacijama ovoga je svakako bilo. Svakako je bilo, zato što već postoje krivine presude. Ali, da se država definiše kao organizacija koja ništa drugo nije radila tokom 60-ih, 70-oh, 80-ih godina, nego prodavala decu iz porodilišta, ja prosto u takvu verovatnoću ne mogu da verujem i ne mogu da je prihvatim. Mislim da to nije tačno. U pojedinačnim situacijama toga je svakako bilo, ali da su se ti brojevi merili u stotinama hiljada, to mi je prosto neverovatno.
Takvu organizovanu mafiju Socijalistička Jugoslavija nije imala i nije ni mogla da ima, imajući u vidu da mi govorimo o slučajevima koji su nastali šezdesetih, sedamdesetih odnosno osamdesetih godina.
Neverovatno je koliki broj ljudi treba da bude uključen u takav jedan proces otimanja dece iz porodilišta, pa da se broj meri u stotinama hiljada. Mislim da to u ono vreme nije bilo moguće.
Ono što takođe ne vidim šta je problem, kažete da je Vlada sinoć razgovarala sa predstavnicima pojedinih poslaničkih grupa i sa predstavnicima pojedinih nevladinih organizacija. Jeste.
(Nemanja Šarović: Po kom osnovu i po kom principu?)
Po principu da je zadatak onoga ko vodi Vladu da je dužan da razgovara sa građanima, da je dužan da razgovara sa političkim strankama, da je dužan da razgovora sa predstavnicima udruženja građana bez bilo kakvih predrasuda i bez kvalifikovanja unapred nekoga da je ovakav ili onakav.
Mi smo imali i ranije kritike - zašto ste razgovarali sa ovima, zašto ste razgovarali sa onima, zašto ste razgovarali sa Milanom Antonijevićem, sa Klačarom, sa ovom ili onom nevladinom organizacijom, što ste razgovarali sa evropskim parlamentarcima.
Razgovarali smo, valjda je to suština demokratske i pravne države da se razgovara a ne hajde svako da se ukopa u svoj rov i svako za sebe da misli da je sto posto u pravu i da je njegovo rešenje idealno. U takvoj atmosferi nećemo doći ni do kakvog rešenja.
Moramo da razgovaramo, jer ja ne mogu da prihvatim da je argument i da je ključna tema ovog predloga zakona, ko je kriv što ovaj predlog zakona nije ranije stavljen u proceduru i zašto ovaj zakon nije usvojen, sem stranke koju vodi gospođa Macura.
Ovde ne postoji ni jedna politička stranka koja je u nekoj etapi srpske odnosno jugoslovenske istorije nije bila na vlasti, hajde da se ne lažemo. Sada mi možemo jedni drugima da prebacujem – a što niste vi, a što niste vi. Neko je morao prvi.
Sticajem istorijskih i političkih okolnosti to je Vlada koju vodi SNS. To je činjenica i ta Vlada je pokazala spremnost da razgovara i o predlozima rešenja koje je ona sama uputila u skupštinsku proceduru. Zato što smo spremni da saslušamo po ko zna koji put i nečije tuđe mišljenje koje se ne slaže uvek sa našim i da prihvatimo i nečiju tuđu argumentaciju.
Niko ne zna sve o svemu i niko ne može da tvrdi da o ovako osetljivoj materiji može da se nađe idealno rešenje.
Znate šta je idealno rešenje, po meni? Kada bi neko izmislio vremensku mašinu, pa da se vratimo u te šezdesete, u te sedamdesete, u te osamdesete godine i da u svakom pojedinačnom slučaju koji se stvarno desio, a radi se o krađi dece iz porodilišta, procesuiramo one koji su to uradili. Da li je to moguće? Nije moguće. Mi govorimo o vremenu koje je davno iza nas.
Ja se nadam da se ovakve stvari sada ne dešavaju i da se nisu dešavale pre pet, deset ili dvadeset godina. Možda nekada jesu, ali mi govorimo o vremenu koje je davno, davno iza nas.
Budući da govorimo o pluskvamperfektu, da li mislite da je u tako dalekoj prošlosti i događajima iz te prošlosti, moguće pronaći pravno idealno rešenje oko koga će sve političke partije da se slože, sve nevladine organizacije i svi roditelji koji su bili ili sumnjaju da jesu žrtve odnosno njihova deca, trgovine tom decom.
Da li je to moguće? Realno nije, ali smo mi pokazali hrabrost da izađemo sa jednim predlogom zakona za koji mi mislimo da u jednoj dobroj meri, ne u potpunosti naravno, ali u jednoj dobroj meri je na tragu rešavanje problema koji se zove – status novorođene dece za koju se sumnja, a ne za koju je nepobitno utvrđeno da su nestala, nego se sumnja da su nestala, a da li su zaista nestala ili ne, o tome će da odlučuju nadležni organi.
Kao što sam već rekao u određenim situacijama su već odlučivali, dakle nije tačno da država do sada nije reagovala, jeste, ali kao što je rekao i Neđo Jovanović, primenom Krivičnog zakona i primenom Zakona o krivičnom postupku.
Ovo je prvi put da država reaguje tako što sistemski uređuje ovu oblast jednim zakon za koji mi mislimo da je solidan, nije idealan, ali je solidan i može da pomogne svima nama kao građanima Republike Srbije, bez obzira u kojoj političkoj partiji se nalazimo da li smo članovi ili nismo članovi ove ili one nevladine organizacije, da se ovaj problem konačno reši i da se utvrdi šta se zaista desilo u ovoj pojavi, koja toliko zaokuplja pažnju javnosti.