Kolega Biljiću, nije vas pomenuo kolega Atlagić.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani građani, usvajanjem odluke o prestanku vanrednog stanja i pratećeg zakona mi iz Ujedinjene demokratske Srbije vidimo da prestaju da važe uglavnom odbrambene i epidemiološke mere, a nastavljaju da važe one ekonomske.

Naime, prestankom važenja Uredbe o merama Vlade u vanrednom stanju, prestaju da važe mere zabrane kretanja, mere socijalnog distanciranja propisane u toj uredbi, na primer, najviše 10 ljudi na sahranama uz najmanje dva metra rastojanja, prestaje da važi, recimo, odredba kojom MUP licima sumnjivim na zarazu može odrediti boravak na adresi prebivališta ili boravišta. Prestaju da važe zabrane održavanja zborova i svih drugih okupljanja građana na otvorenom i u zatvorenom prostoru. Prestaje da važi i zabrana sletanja na aerodrome i poletanja sa njih radi prevoza putnika u međunarodnom vazdušnom saobraćaju i prestaje da važi i zabrana međunarodnog, drumskog i železničkog prevoza putnika. Dakle, to su sve uredbe koje prestaju da važe. Prestaje da važi i uredba kojom se poslodavci obavezuju da reorganizuju rad shodno epidemiološkim uslovima.

Dakle, sve ove snažne odbrambene mere se ukidaju, a virus je i dalje tu. Istina, ostaje na snazi epidemija kao zakonski okvir za postupanje, po Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Zakonu o javnom zdravlju.

Ali, nedostaje nam, ili barem nismo videli i čuli danas, plan kako ćemo se mi kao građani i kao društvo prilagoditi i navići na suživot sa virusom, a što će biti nužno, u bliskoj i u srednjoročnoj budućnosti?

Neke vlade evropskih država već su napravile takve planove i na jedan vrlo jednostavan i razumljiv način su ih prezentovale građanima. Iskrenost sa kojom su prema građanima nastupile bila je dovoljna za podršku i uvažavanje nemogućnosti preciznog planiranja. I tim vladama nikakva samohvala i nikakva propaganda nije bila potrebna.

Nas iz Ujedinjene demokratske Srbije zanima plan povratka u život sličan onom od pre epidemija. Naravno, razumemo da taj život neće moći biti potpuno isti, ali očekujemo plan kako ćemo se vratiti što sličnijem načinu života kako vreme bude odmicalo. Recimo, plan do, na primer, septembra. Dakle, redosled koraka povratka u život građana, preduzeća, škola, vrtića, domova za stare, zdravstvenih institucija - kakav je plan da zdravstvene institucije vrate nivo pružanja zdravstvenih usluga nevezanih za aktuelnu epidemiju? Koji će kriterijumi biti korišteni pri odlučivanju o tim merama u tom planu, hoće li u taj proces biti uključeni i sindikati, zaposleni, druge zainteresovane društvene grupe?

Interesuje nas koliko često će se i kako ažurirati ekonomski paket kriznih i postkriznih mera, mere koje se tiču putovanja, otvaranja države prema međunarodnom okruženju i odgovori na sve druge društvene izazove? Kako ćemo ići u bioskope? Kako ćemo ići u pozorišta? Ili to možda nije ni važno onima koji nam kreiraju krizne i postkrizne mere?

Ne možete reći samo da ćete aerodrom otvoriti kada se otvore aerodromi po Evropi, da smo mi spremni a da čekamo druge. Jer, dovoljno je pogledati red letenja sa frankfurtskog aerodroma - danas u 15.15 otišao je let za Milano, u 15.40 za Rim, u 13.15 je otišao, na primer, let za Njujork, Lufthanzini letovi.

Ja ovim ne impliciram da postoje uslovi da se avionski saobraćaj vrati u redovan režim, već da se građani zbunjuju kada čuju da granice nema šanse da skoro budu otvorene, ali onda istovremeno ministar prosvete najavljuje skore ispitne rokove. Šta da planiraju studenti iz Republike Srpske kada dobiju takve informacije?

Fakulteti su dobili instrukcije da od 15. maja otpočnu sa održavanjem nastave i te instrukcije su napisane tako da su fakulteti shvatili da je na svakome od njih da odluči hoće li raditi po učionicama ili će raditi na daljinu, shodno svojim mogućnostima.

Kad smo raspravljali o budžetu, ministar finansija se hvalio jesenas kako kapitalne investicije imaju mnogo veći multiplikativni efekat na privredni rast, a to je ono što je najvažnije za budući životni standard građana. Međutim, ekonomski paket predviđa kresanje kapitalnih investicija. I o tome mi ovde nismo čuli ni reč ni danas ni prošle nedelje, jer su sednice tako koncipirane da imamo samo plenum i da nemamo kada o različitim ekonomskim rešenjima da raspravljamo i da ukrštamo argumente, da vidimo šta je najbolje.

Na prethodnoj sednici sam govorio o tome kako su kontradiktorne i zbunjujuće poruke od organa vlasti shvaćene, pa građani nisu sigurni da li se krizom upravlja iz političkih motiva ili njome rukovodi struka, pa onda posledično građani misle da su mere preoštre obzirom na epidemiološku situaciju, da su rigorozne, ali istovremeno i da je epidemiološka situacija gora nego što se predstavlja i da u oba slučaja iza svega toga stoje neki politički motivi.

Zato građani lupaju u šerpe, zato, jer sumnjaju u opravdanost mera kojima su podvrgnuti i kompetentnost onih koji krizom upravljaju, a sumnjaju jer čuju šta im se govori, čuju te konfuzne poruke, a ne zato što vole Janka, Marka, Peru, Žiku ili Đoku. I bakljadama ih nećete od tog uverenja razuveriti. Možete ih samo dodatno iritirati, a usput i kršiti zakon kada im ugrožavate zajedničku imovinu penjući se na krovove zgrada, jer to je njihova imovina, i usput kršite i policijski čas, zabranu okupljanja itd.

Dakle, mi ne vidimo fazni plan sa datumima trajanja svake faze i sa informacijom o tome kako će pojedine mere izgledati u svakoj od faza. Ja mogu ustupiti nadležnim državnim organima konkretan plan u PDF formatu na 25 strana jedne države članice EU, gde je svih pet faza datumski razjašnjeno, sa prikazom svake od mera u svakoj od tih faza. Dakle, kako će izgledati mere koje građani pojedinačno moraju da sprovode - nošenje maski i rukavica, kućna samoizolacija, izlazak starije populacije u šetnje, nabavke, porodična i druga okupljanja na otvorenom ili zatvorenom, posete starijima od strane male dece.

Neke evropske vlade, recimo, planiraju meru ograničavanja velikih porodičnih okupljanja npr. svadbi, kao i četrnaestodnevnu kućnu samoizolaciju za povratnike u zemlju čak i posle 10. avgusta. U nekim evropskim zemljama povratak na redovan radni režim krenuće tek od 1. juna samo tamo gde je moguće održavati rastojanje od dva metra između zaposlenih.

Mi ukidamo uredbu o posebnom organizovanju rada poslodavaca u vanrednom stanju i naši poslodavci praktično već pozivaju zaposlene na svoja radna mesta u potpuno redovan radni režim, a virus je i dalje tu.

Dakle, to nije plan. Možda nama ovakve mere ne trebaju, ali mi ne vidimo plan. Mi nastavljamo fudbalsko prvenstvo 30. maja. To je stvarno krajnje neobična stvar koja zaslužuje posebno objašnjenje.

Dakle, koliko god se izborna kampanja zahuktavala i koliko god stalno bili u njoj, hajde jednom da se bavimo poslom i informisanjem građana, da ih ne izlažemo propagandi, da ih sluđujemo dezinformacijama o raspadu EU. To slušamo već 30 godina, 30 godina se raspada, nikako da se raspadne, neće se ni raspasti. Dakle, da se batali propaganda, jer zaista zdravlje ljudi je u pitanju. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem, kolega Đuriću.
Reč ima narodni poslanik Marko Parezanović. Izvolite.

Izgleda da kako ova epidemija jenjava tako su političke teme te koje dolaze do izražaja. Zaista se slažem sa predsednicom Vlade da je bilo mučno slušati pojedine poslanike i zaista je neverovatno do koje sve mere su neki spremni da idu u relativizaciji i žrtava ovog virusa i svih napora lekara da broj tih žrtava bude što manji.

Pošto čujemo da mi nismo imali nikakav plan, da se o tome nije govorilo, samo bih podsetio sve građane i sve narodne poslanike da su na samom početku vanrednog stanja naši lekari veoma detaljno govorili o tome šta tačno očekuju od virusa, iako je bilo jako teško u tom trenutku nešto predviđati, jer smo videli da je ceo svet bio zatečen. Naši lekari su tada otprilike rekli da se može očekivati da će epidemija da raste negde do pravoslavnog Vaskrsa, a da će, ukoliko budemo poštovali mere, nakon toga krenuti da jenjava i da ćemo u nekom trenutku, početkom maja meseca, imati ispod 5% zaraženih od broja testiranih.

Ako danas pogledamo poslednji rezultat, mislim da je procenat zaraženih od broja testiranih negde oko 1,8%, što je najniži procenat od samog početka. To najbolje govori da su naši lekari odlično znali sa čime se suočavaju, da su ipak napravili neke koliko-toliko dobre procene i da su te mere ipak dale rezultate.

Mislim da je malo pretenciozno da mi sada pričamo o tome kako EU ima neke planove, ne znam, za avgust mesec, a deset dana pred onu katastrofu u Italiji i Španiji niko nije imao pojma šta će da se dogodi.

Kada govorimo o našim merama tu je posebno zanimljivo da poredimo i našu zemlju sa nekim zapadnim zemljama slične veličine i da primetimo da te zemlje imaju po 20, 30, pa i 40 puta više preminuli. Mislim da se tu najbolje vidi ta razlika u merama koje smo mi preduzeli, kada smo se potrudili da smanjimo, da tako kažem, nepotrebne kontakte na minimum i da na neki način fizički odvojimo najstarije stanovništvo od ostatka populacije. Mislim da se upravo tu vidi razlika, jer je očigledno među tom populacijom najveći procenat smrtnosti i zato mi mamo 200 preminulih, a neke zemlje slične veličine, kao što je naša, imaju po 2.000, 3.000 ili čak 8.000, kao recimo Belgija koja ima samo par miliona više stanovnika nego Srbija.

Prosto mi je neverovatno da postoje narodni poslanici ne mogu da naprave razliku između tog trenutka kada smo te mere uveli, kada je virus bio najjači, kada je epidemija bila najžešća, kada je išla uzlaznom putanjom i da naprave razliku u odnosu na ovaj sad trenutak kada epidemija jenjava. Kao što ne mogu da razumem ni mnoge druge primedbe tipa - zašto preko dana možemo da se šetamo, a noću ne možemo, jel to korona napada samo noću. Pretpostavljam da ipak preko dana moramo da završimo neke životne poslove, a da uveče i noću ne moramo da ostvarujemo kontakte. Ili, ako neko kaže kako možemo da idemo u prodavnice, a ne možemo u parkove, pa valjda u prodavnice moramo da idemo da bi preživeli, a da se družimo i roštiljamo u parkovima baš i ne moramo u ovih mesec dana, može to malo da sačeka.

Na kraju krajeva, sve te mere nisu uveli političari, uveli su ih lekari, i to tim lekara za koje smatram da su najbolji koje u ovom trenutku imamo u našoj zemlji i da se pokazalo vremenom da su te mere ipak dale neke rezultate.

Ono što je bilo primetno jeste da apsolutno svaki lekar koji je samo nešto pozitivno rekao o reakciji države i pomoći države u tim najtežim trenucima bio je satanizovan od strane opozicionih aktivista, političara, medija i uvek se sve svodi na to, ako kažu nešto pozitivno, biće satanizovani, ako kažu nešto loše, eto njima pet termina unapred i na N1 i na Nova S, tamo će da budu bukvalno inventar, samo je bitno da nešto loše kažu o svojoj državi.

Mislim da su ovde bila tri ključna faktora koja su nama pomogli da ovu krizu za sada prebrodimo na što bolji način. Tu pre svega mislim na naše zdravstvo, a za koje moram da kažem da je bilo jako, jako potcenjeno godinama unazad. Mi valjda mislimo da je popularno da loše govorimo o sami sebi i o našoj zemlji, da je trava uvek nekako zelenija u komšijinom dvorištu, a ja mislim da su naši zdravstveni radnici pokazali, u ovim najtežim trenucima, da su i te kako sposobni da se izbore sa krizom i da mi možemo biti ponosni na njih.

Kao drugi faktor, naravno, izdvojio bih i državu koja je reagovala najbrže što je mogla i ispunila sve ono što je struka tražila i sve ono što je bilo neophodno da država, koliko-toliko, normalno funkcioniše u tom vremenu specifičnih okolnosti kada život nije bio uobičajen i kada je imala i te snage da primeni neke ekonomske mere, da pomogne privredi i građanima, a da finansijski sistem ostane stabilan u zemlji.

Kao treći faktor bih izdvojio građane, jer smatram da su ubedljivo u najvećem, u veoma visokom procentu, bili jako odgovorni, jako disciplinovani i ispoštovali ono što je struka tražila od njih, da smo imali ogroman broj volontera širom zemlje koji su pomagali najstarijim ljudima kada nisu mogli da izlaze napolje i da smo sa ta tri faktora uspeli zajednički da, u ovom trenutku, imamo one rezultate koje smo priželjkivali na početku vanrednog stanja.

Ono što je važno jeste da država nastavlja da jača naše zdravstvo i mogu da kažem da, od ponedeljka, u Čačku i Gornjem Milanovcu, znači za to znam, a pretpostavljam da je slično i u drugim gradovima i opštinama, nema više nezaposlenih lekara na birou, a mogu i da kažem da su danas sve medicinske sestre, koje su zaposlene na određeno vreme u bolnici u gradu Čačku, dobile rešenje za stalni radni odnos.

Takođe, kao što znate, na samom početku krize zdravstveni radnici su dobili novo povećanje plata od 10% i mislim da je baš juče bila isplata, ako se ne varam, drugog dela aprilske plate. Ono što je zanimljivo za medicinske sestre, ta polovina plate je bila između, recimo, 30 i 32 hiljade u zavisnosti od koeficijenta, mesta gde rade, radnog staža itd. Zašto je bitno to što kažem?

Bitno je zato što je 2012. godine cela plata medicinske sestre bila oko 31, 32 hiljade dinara. Kada vam neko, poput Dragana Đilasa, kaže da će posle šest meseci, kada dođe na vlast, da vrati dostojanstvo i poštovanje zdravstvenim radnicima tako što će da im poveća platu, samo se setite da je danas jedna polovina plate medicinske sestre jednaka celoj plati medicinske sestre iz 2012. godine, a da pri tom imamo najmanju inflaciju u Evropi, da nam nacionalna valuta nije izgubila vrednost, da je ista kao pre osam godina i da u evrima imamo duplo veću platu za medicinske sestre danas, nego pre osam godina. Ništa od toga nije bilo lako da se sprovede i ništa nije palo sa neba, nego je bio potreban ozbiljan rad.

Još jedna tema koja je veoma aktuelna, a to je tema izbora. Kao što znate, mi smo izbore odložili po savetima struke. Mogli ste da čujete i od naših lekara i od svetskih lekara da su očekivanja da će virus biti najslabiji u letnjima mesecima, ali da postoji velika opasnost da se na jesen epidemija ponovo vrati.

Potpuno je apsurdno i nelogično da slušamo od jednog dela opozicije zahtev da izbori budu baš na jesen, kada praktično ceo svet očekuje neku novu krizu koja može da bude i veća nego ova. Onda shvatate da se tu zapravo radi samo o jedno, a to je da je njima potrebno još par meseci da se spreme, jer četiri godine nije bilo dovoljno, pa onda po svaku cenu žele da te izbore odlože, iako struka svuda u svetu kaže da ta jesen može biti mnogo problematičnija nego leto.

Ne znam šta bih rekao o onome što se desilo danas na početku zasedanja, a kada je moj kolega iz Čačka uradio to što je uradio. Mislio sam da je posle godinu i po dana, koliko nije dolazio u Narodnu skupštinu, a primao je platu i Narodna skupština mu je plaćala stan u Beogradu… Smatrao sam da je normalnije da dođe na svoje mesto, da se prijavi za reč i da za mikrofonom kaže sve što ima, ali je on ipak odlučio da od Skupštine pravi cirkus i da po svaku cenu inicira neki sukob, jer je valjda cilj da ga neko iznese odavde, valjda je njegov cilj da ga neko uhapsi da bi glumio političku žrtvu, kao što je cilj onoga što je uradio Dragan Đilas.

To mora opet da se kaže, da mu apsolutno niko nikada nije pomenuo decu, da sam čak siguran da niko u Srbiji niti zna ko su mu deca, ni kako se zovu, ni koliko godina imaju, u koju školu idu, apsolutno ne znaju ništa o njegovoj deci i o deci ostalih opozicionara, što je sasvim u redu i ispravno, ali su zato građani Srbije nebrojeno puta mogli da čuju svakakve gadosti o porodici predsednika Aleksandra Vučića i njegovoj majci, ocu, bratu, deci.

Mislim da bih ostao celo veče kada bih samo nabrajao šta smo sve mogli da pročitamo od strane njihovih aktivista, od strane njihovih medija i da to oni apsolutno nikada nisu osudili.

Ono što je potpuno jasno, jeste da se iza svega toga krije jedan pokušaj da se u Srbiji isceniraju sukobi, da neko bude uhapšen, da se neko pobije na ulici, kako bi poslali u svet sliku da je Srbija jedna politički nestabilna zemlja, tiranija u kojoj se ljudi tuku po ulici u kojoj se hapse opozicioni političari i slično. Dakle, ti pokušaji traju već godinu i po dana i upravo ono što smo videli jutros u režiji Boška Obradovića je jedan takav pokušaj.

Imamo primer i tih lupanja u šerpe, što je jako zanimljivo, u osam i pet lupaju u šerpe, jer su nezadovoljni zbog mera koje smo uveli na zahtev lekara, na zahtev struke, samo zato da bi sačuvali zdravstvo, da nam zdravstvo ne bi puklo usled velikog naleta broja pacijenata koje smo mogli da imamo.

Dakle, poslušali smo te savete, da zaštitimo zdravstveni sistem. Lekari su nebrojeno puta pozivali građane da te mere poštuju, da ostanu kod kuće i na kraju, imate ljude koji u osam sati navodno tapšu, a posle lupaju u šerpe. Pa što onda tapšete, ako nećete da slušate šta vas lekari mole već mesec i po dana, nemojte tapšati, licemerno je. Lupajte u te šerpe, ali u osam nemojte ništa da radite.

I ono što je potpuno neverovatno, mogli smo da čujemo kako živimo u tiraniji, u logorima, pa kaže jedan političar, baš Dragan Đilas, kaže – Srbija je najveća tamnica u Evropi, u trenutku kada smo imali jedan vikend policijski čas. Tamnica je da provedete vreme u svojoj kući i u svom domu sa svojom porodicom.

Ja zaista mislim i zaista mi je žao onih ljudi koji svoj dom i svoju porodicu doživljavaju kao tamnicu i mislim da njima pomoći nema. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Parezanoviću.
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković.
Izvolite.

Hvala.

Dragi građani Srbije, obraćam vam se danas iz ovog Doma, vašeg Doma u kome mi jesmo samo vaši predstavnici koji se danas, evo sastao da ukinemo vanredno stanje za koje nas niko nikada nije ni pitao, da li uopšte treba da se uvodi u Srbiji, iako Ustav Republike Srbije jasno propisuje da vanredno i ratno stanje može da proglasi samo i isključivo Narodna Skupština.

Dragi moji građani, vi koji površno pratite politiku zato što radite i po tri posla da bi prehranili svoje porodice i nas birate ovde da štitimo vaše interese, jel vi nemate vremena, morate da znate dragi moji građani da je 15. marta u Republici Srbiji izvršen državni udar, nakon što su tri visoka partijska funkcionera SNS, poimence Ana Brnabić, Aleksandar Vučić i Maja Gojković na nekakvom partijskom sastanku odlučili da prekrše Ustav, zabrane Narodnoj Skupštini da se sastane, suspenduju je, zabrane joj da raspravlja i odlučuje i praktično su oteli sve nadležnosti vaših predstavnika, dragi moji građani koje ste birali da ovde štite vaše interese.

Sve su to uradili samo i isključivo, dragi moji građani zato što su znali da je Narodnoj skupštini bilo dozvoljeno da raspravlja o uvođenju vanrednog stanja i da joj je bilo dozvoljeno da raspravlja o ovim srednjovekovnim merama kojima smo bili izloženi poslednja dva meseca. Dragi građani, oni su znali da u ovoj Skupštini postoji minimum tri narodna poslanika, poslanika DJB koji bi se tome usprotivili, koji bi izneli drugačije argumente za drugačiji stav prema borbi protiv Koronavirusa, trezveno baratajući činjenicama, čime bismo smirili strah koji kod građana postoji, a koji je ova vlast, nakon što je ukinula Narodnu skupštinu bezočno raspirivala i dodatno pogoršavala umesto da građane smiri, samo zato što svoje građane ne poštuje, što zna da poverenje građana nema i što se plaši da se na bilo koji drugi način obezbedi zdravlje stanovništva, osim represijom i silom.

Ljudi su, narod naš je, gospodo moja draga, to su razumna bića. Kada imaju poverenje u svoju vlast, dovoljno je da im propišete preporuku, niko normalan ne želi da se zarazi od Koronavirusa. Ne možete uvoditi srednjovekovnu meru karantina za starije od 65 godina da mesec i po dana ljudi ne mogu sunca da vide. To je gore čak i od srednjovekovne mere. U srednjem veku su bolesne ljude zatvarali u karantin, a ne zdrave. Za ovaj virus se zna, za koga je opasan, a za koga nije.

Dragi moji građani, od 1000 zarađenih, 900 ljudi nema nikakve simptome, ni ne znaju da su zaraženi, preleže grip bez ikakve potrebe. Sto ljudi ima nekakve simptome, od njih, 10 ima teške simptome i zahteva hospitalizaciju. Vaš je posao, draga moja vlasti SNS bio da zaštite tih 10, od tih 1000, da bismo stekli kolektivni imunitet, kao što ga je Švedska stekla, preko ovih 900 koji nemaju nikakve simptome i Švedska sada ne mora da se pretplaćuje ninakakve zbrzane vakcije, jer već ima kolektivni imunitet, a mi poklanjamo dva miliona evra SZO, kao pretplatu za vakcinu, pa sram vas bilo.

Zahvaljujem koleginice Stamenković.
Reč ima predsednica Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala vam.
U ovom trenutku, u odnosu na jučerašnji dan, Švedska ima 2941 žrtvu Koronavirusa. To nam preporučujete? To je vaša opcija za građane Republike Srbije? Da 3000 ljudi bude mrtvo samo da vi ne bi nosili masku? Pa, to možda kada vi budete imali odgovornost za ovu zemlju.
Mi nismo želeli da 3000 u Republici Srbiji umre zato što vi ne verujete u Kovid – 19 i zato što ne želite da nosite maske. Poštovani građani Republike Srbije, vi ste sada čuli koja je to strategija. Trebali smo da budemo kao Švedska. Švedska će imati preko 3000 ljudskih žrtava od Kovida – 19.
Ne postoji vikend koji je zaslužio da se izađe napolje da bi sačuvali 3000 ljudskih života. Da, trebalo je sedeti kući, trebalo je čuvati živote. Ako nam nudite švedski model, hvala vam što ste rekli tako otvoreno, govorite nam da smo trebali da imamo preko 3000 ljudskih života u Srbiji, da preko 3000 ljudi u Srbiji umre.
Hvala vam što ste rekli šta je bio vaš plan i građani pretpostavljam, da u velikoj meri bi svakako podržali naš plan gde nemamo sve te ljudske živote. Hvala.

Zahvaljujem.
Koleginice Stamenković, osnov javljanja?
(Branka Stamenković: Replika.)
Replika? Niste pomenuti tokom izlaganja. Dobili ste odgovor na pitanja koja ste postavili.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažena predsednice Vlade, gospođo Brnabić, poštovani prvi potpredsedniče Vlade, gospodine Dačiću, kolege i koleginice narodni poslanici, pa posle mesec i po, nešto više od mesec i po dana stekli su se uslovi za ukidanje vanrednog stanja, a današnja rasprava je upravo prilika da se kaže da se Srbija uspešno prilagodila novonastaloj situaciji u sprečavanju zaraze Kovidom-19.

Mislim da ćete se složiti sa mnom da smo na vreme progutali gorku pilulu i uveli teške mere koje su za cilj imale da sačuvamo živote ljudi i u tome smo uspeli, iako ta borba još uvek traje, iako su izazovi svakodnevni.

Moja poruka i moj kolega iz SNS iz ovog visokog doma danas je, da mi nećemo odustati od borbe za životom, da borba protiv Koronavirusa i dalje traje i da ona nije poligon, niti sredstvo za političko delovanje i za zloupotrebu kakvu smo mogli da vidimo danas na početku zasedanja u režiji narodnog poslanika Boška Obradovića.

Ko nije razumeo ili nije želeo da razume da je u Srbiji postojao osnov za katastrofu zbog razornog delovanja Koronavirusom i da je vanredno stanje pružilo pravni okvir da se uvedu neophodne mere i da se privremeno ograniči kretanje ljudi da bismo sačuvali živote, po mom mišljenju ima problem sa realnošću sa kojom se danas suočava ceo svet. Posle ovih mesec i po dana, možemo sa sigurnošću da kažemo da se nije reagovalo na vreme i odlučno, ozbiljno bi doveli u pitanje živote ogromnog broja građana Srbije.

Srbija je izbegla crni scenario kakve su imale mnogo razvijenije zemlje od nas i u tome smo uspeli zato što smo sačuvali naš zdravstveni sistem i zato što nismo dozvolili da nam ljudi umiru zbog nedostatka medicinske opreme. Zbog toga je za sve učinjeno do sada u sprečavanju širenja Koronavirusom bio veoma važan stav medicinske struke, naših sjajnih lekara, ali i političke hrabrosti i liderstva koje je pokazao predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, ali i ceo državni vrh.

Nije bilo lako trčati trku za životom u prethodna dva meseca, nije bilo lako da imamo pune prodavnice, da nabavimo lekove, da obezbedimo laboratorije, da obezbedimo maske, rukavice, respiratore i sve što je potrebno da bi život građana funkcionisao normalno, nije bilo lako vratiti desetine hiljada ljudi iz inostranstva koji su bili zarobljeni na granicama i zato je važno da se po mom mišljenju u ovoj raspravi danas, ali i u narednim danima veoma transparentno i jasno pokaže šta je sve preduzeto, koliko je novca potrošeno za te preduzete mere.

Ja znam koliko to dnevno oduzima vremena, s obzirom na redovne aktivnosti, ali zbog toga što se pojavljuju dezinformacije veoma je važno da se neke stvari i ponavljaju i da građani Srbije upravo do zvaničnih predstavnika Vlade čuju i zvanične informacije.

Deo opozicije, kao što možemo da vidimo i danas, odbio je učešće da učestvuje u parlamentu. Oni su prethodnih dana i pozivali građane Srbije da krše mere Vlade Republike Srbije, rizikuju svoje zdravlje i izađu na ulice. Oni su na žalost i uništili aplauz koji je bio namenjen našim sjajnim lekarima i medicinskom osoblju lupanjem u šerpe, ali su otišli i korak dalje, po mom mišljenju i mišljenju većine mojih kolega, time što su zloupotrebili decu u političke svrhe.

Poštovani građani Srbije, nikada se do sada u Srbiji nije desilo da bilo ko u političke svrhe, kao što je to uradio Dragan Đilas, koristi decu, koristi porodicu koja je svetinja i koja je osnovna ćelija društva.

Politika Saveza za Srbiju jednostavno nema racionalnog objašnjenja. Njihov cilj je da pošto-potom dođu na vlast i prosto njihove performanse i sve ono što žele možda i u narednom periodu da urade, na to nas podsećaju gotovo svakodnevno. Prvo je to uradio Dragan Đilas sa svojim suzama zbog njegove dece koja nisu pomenuta, a danas je to uradio Boško Obradović, koji po ko zna koji put do sada, kao narodni poslanik, nije poštovao ni ovaj dom, niti je poštovao zastavu Srbije kao državni simbol.

Zamolila bih građane Srbije samo da zamisle u svojim glavama samo jedan dan na vlasti Boška Obradovića. Kakav je bio Dragan Đilas, to vrlo dobro znamo, koliko je dece i porodica zaplakalo zbog 400 hiljada ljudi koji su ostali bez posla kada je on bio na vlast vrlo dobro znaju građani Srbije nasuprot njegovih 619 miliona evra koliko je on prihodovao, a da mi to znamo dok je bio na vlasti.

Takođe, želim da zamolim građane Srbije da razmisle o tome kada je Srbije, s obzirom na to da se ekonomske mere za oporavak privrede od virusa Koronavirusa već primenjuju, znači da razmisle kada je Srbija u svojoj novijoj političkoj istoriji mogla od svojih prihoda za ekonomski oporavak, od bilo čega, da izdvoji 5,1 milijardu evra.

Takođe, želela bih da pošaljem još dve poruke. Prva je da treba da spustimo loptu, da prosto spustimo tenzije, ukoliko je to uopšte moguće, s obzirom da se izborne radnje nastavljaju i da su izbori 21. juna, ali da razmislimo da nam je u ovim teškim vremenima potrebna podrška, potrebna solidarnost, potrebno razumevanje, a 21. juni će svakako biti datum kada će se građani Srbije izjašnjavati u kakvoj Srbiji želimo da živimo i šta je najbolje za našu decu.