Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa nije opasna. Znači, kad te napadne neki čopor, nije opasan samo čopor, opasan je gazda čopora. Mi se toga trebamo čuvati. Nije njima cilj da prebiju Arsića, da prebiju Maju Gojković, što su pokušali, Martinovića, gađali su ga, njima je cilj da unesu nemir i valjda vidite, da malo-malo pišu svojim gazdama da su, eto, oni maltretirani od većine. Pri tome se sprovodi teror manjine nad većinom i to ubedljive manjine. Mi treba da im se suprotstavimo, ne silom, nego zakonom. Sila zakona, a ne zakon sile.

Dakle, dok oni primenjuju zakon sile, mi jednoga dana treba da primenjujemo silu zakona, s tim što ja imam razumevanja što oni pokušavaju da dokažu diktaturu time što će neko od njih biti priveden na informativni razgovor, i onda time dokazivati da je ova zemlja diktatorska, a da je predsednik države diktator i da demokratije nema u Srbiji, da nema slobode štampe, itd, što je apsolutna neistina.

Juče sam bio sa ovim čovekom na njivi. Ovo je moj otac od 87. godina i bio je juče radostan, jer je mogao da dođe na njivu, i ovo je prva setva sejanja, u kojoj on na određenim njivama aktivno nije učestvovao. Znači, dok je to vodio i radio zajedno sa nama dok smo bili mali, sad kad je star on i dalje to radi sa nama. On je bio zabrinut da ljudi ne budu gladni. On ima 87 godina, mi imamo šta da jedemo. On se trudio u plasteniku u dvorištu da da svoj doprinos. On je mene i vaspitao, tri četvrtine naše familije je preko Drine. On se doselio 1987, ja sam rođen 1958. Mi smo „Osma ofanziva“.

Bili smo nadničari, bili smo gladni, žedni, ali smo bili čestiti, posebno u grupi nikog nismo napadali. Nekad smo se branili. Nikad nisam politički eksploatisao to što su nam familiju u Drugom svetskom ratu pobile ustaše, pa i u ovom poslednjem ratu. Izgubili smo devet bliskih rođaka, od strica, ujaka, brata od ujaka, itd. Vadio sam brata 42 dana iz Sarajeva, iz Rajlovca, bez glave, 42 dana sam ga izvlačio. To ovi multietnički znaju, nad kojima smo mi kao nešto uradili. Ne, moja familija nije ništa uradila, oni su nama uradili. Ali, u svim tim ponašanjima gledali smo da budemo časni. On je juče bio mnogo srećan.

Da vas podsetim da je prilikom jednog napada ovde u Skupštini, pokušaja fizičkog napada dok su me tražili po kancelarijama, je li tako gospodine Martinoviću, da su probali, čak su novinari, ti neki njihovi novinari, oduševljeno pisali kako sam ja pobegao, što nije tačno, ja sam bio u svojoj kancelariji.

Kada su pokušali da mi izmisle aferu o bolesnoj devojčici, kada su me napali ovde, majka mi je umrla od srčanog udara posle tri dana. Nikada svojim političkim protivnicima nisam rekao da su time doprineli. Žena, bez obzira što je bila polupokretna, imala je televizor i gledala je sednice Narodne skupštine, i bez obzira što je i sama bila bolešljiva, bila je zabrinuta za svog sina bez obzira što sam ja debelo punoletan.

Mene su vaspitali da ne činim ono što ne želiš da drugi čine tebi. On je zabrinut bio da li su ljudi siti, da li imaju dovoljno hrane, a danas su me napali siti, napeti, besni i obesni. Među njima je bio i čovek koji je prevario poljoprivrednike, iz Loznice neki Slaviša ili kako se već zove. Iz Loznice je došao da se obračuna sa mnom. Valjda nije zadovoljan poljoprivrednom politikom, valjda više ne može da prevari te poljoprivrednike.

Dami i gospodo, po pitanju zarazne bolesti, nemoj njima previše da pridajemo pažnje, njima treba da se bavi zakon. Ja verujem u državu, ja verujem u državno rukovodstvo zato što ima strpljenja za takve pojave. Ja ne verujem samostalnom tužilaštvu, ja ne verujem nezavisnom pravosuđu, jer ono to toleriše. Ono je izabrano 2009/2010 godine i pravosuđe na određen način, čast izuzecima, ekspozitura DS, neka izvinu oni koji su iz te stranke morali zbog toga eventualno i da izađu, znači to su ekspoziture, pritajeni neki odbori itd, to ima svoje šeme. Ja nisam deo ni jedne šeme.

Bolje da su oni napali mene, nego ja njih. Ali, po pitanju zaraznih bolesti napadaju nas stalno. Mi smo, da se vratimo, to niko nije pričao od ministara, a mislim ni od poslanika, da se vratimo na pandemiju svinjskog gripa 2009, 2010. godine. Ja sam uzeo istraživanja „Batut“. Tamo piše da je dijagnostikovano 6.000 osoba, ako se ja varam neka me ministar ispravi, ali doslovce tako piše u izveštaju. Smrtnih ishoda je bilo 137, što znači da je bilo 2,3%.

O epidemiji koja je imala vakcinu i koju smo kupili ne znam u kom broju, pa smo sa njima mogli posle kao Živković da vakcinišemo piliće, jer se ispostavilo da nije bilo potrebe. U toj epidemiji stoji takođe da je laboratorijski potvrđenih, tako piše u tom izveštaju, ako grešim ja onda je ta greška u izveštaju, bilo 706 osoba, od kojih je umrlo 84, a od tih 84 do dana dolaska ili prvog dana nakon dolaska, umrlo je preko 50%. Tada je na vlasti ko bio, hajde da se prisetimo? U tom trenutku ministar zdravlja, mi smo bili 35 na listi zemalja Evrope, ne EU. Sada smo 2019. godine verujem da smo napredovali, bili čini mi se 18, ispravite me ako grešim. Od toga smo pretekli 14 zemalja EU po kvalitetu zdravstva, ne po našim procenama, već po procenama međunarodnih organizacija koje su videle nove kliničke centre, novu opremu, novi model ponašanja u zdravstvu itd, koliko smo inovativnih lekova.

Evo da navedem primer, oni su imali 21 člana Upravnog odbora RFZO. Mi zadovoljavamo sve te potrebe sa sedam. Imali smo 21 člana u Nadzornom odboru, sve moj do mojega, svoj do svojega, pardon, a mi smo to završavali sa sedam. I tu sam bio predmet napadanja, kao ovaj će doktor da vas leči, i tako dalje, mada u Upravnom odboru RFZO, to ministar zna, niko od pružalaca zdravstvenih usluga koji je zaposlen ne može da bude član Upravnog odbora. Međutim, to im nije bilo dovoljno da me napadnu.

Ali, kada smo kod ove epidemije, da uporedimo. Dakle, oni su imali na svinjskom gripu smrtnost od preko 2%, laboratorijski ispitanih. Milijardu je u svetu obolelo, 18 hiljada umrlo. Znači, u svetu je to bilo 0,02%, a u Srbiji bilo 2%. Znate li koliko je to puta više? Hiljadu puta, je li? Otprilike sa 2% na 0,2%, sto puta veća smrtnost je bila u Srbiji najmanje nego što je bila u svetu.

Danas je u svetu obolelo preko tri miliona, umrlo je 7,5%. U Srbiji je, nažalost, bilo smrtnih slučajeva i ta smrtnost je sada 2,1%, a bila je ispod dva, oko dva. Znači, u Srbiji je smrtnost tri i po puta manja i danas na nas skaču i na zdravstveni sistem skaču oni koji su za vreme epidemije za koju je bila predviđena vakcina imali 100 puta veću smrtnost nego u svetu. Pri tome govore o zemljama u regionu, kada uporedite Sloveniju, na milion stanovnika Slovenija ima dva puta. To je ozbiljna država bivše SFRJ. Ima dva puta veću smrtnost nego što je to u Srbiji. Ali, kada uzmemo Evropu, Evropa ima, evropske neke zemlje imaju od 12 do 17% smrtnost, što je osam puta više nego što je to u Srbiji.

I danas nas neki ljudi napadaju, ali kaže – ne znam, na Balkanu je ovo, ono. Da li oni zaboravljaju da Švajcarska nije bila samo u Švajcarskoj, već je deo Švajcarske bio i u Srbiji. Nismo mi imali samo deo Švajcarske, deo Austrije, mi smo imali i deo Italije. Mi smo imali Italiju u malom koja je došla ovde, naši građani koji sa punim pravom mogu da dođu ovde. Mi smo imali deo Francuske, mi smo imali deo Belgije, gde je smrtnost, ne znam, ako nije 20%, mi smo imali deo Velike Britanije, sve smo slali avione po te ljude da budu ovde. Znači, uspeh zemlje je tim veći od zaraznih bolesti, što smo mi imali sve što je Evropa imala pojedinačno, mi smo to imali zbirno u Srbiji. Izašli smo na kraj.

Meni je žao svih mrtvih, posebno gospodina Blažića, koji je bio izuzetno prijatna osoba i sa kojim sam bio veliki prijatelj dok je bio narodni poslanik, a i za vreme dok je bio državni sekretar, kada smo imali vremena da se vidimo. Ja i dalje ne mogu da prihvatim da je tako jedan mali virus mogao da usmrti tako divnu osobu, ali taj virus obara nuklearne sile, članove Saveta bezbednosti itd. Srbija je napravila nemerljiv uspeh, pri tome ne žaleći sredstva da sačuva živote, ali je non-stop bila napadana – te zašto ste zatvorili ljude, te zašto ste ih pustili itd. Mislim da po pitanju zaraznih bolesti Srbija nema čega da se stidi. Žao nam je svih koji su umrli, ali moramo priznati da smo sigurno sačuvali sto puta više ljudi. Zamislite da je smrtnost bila 17%.

U zemljama gde je smrtnost bila od 15, 17, 12, 13, 14% nemate takav napad na vlast, na lekare, na stručnjake itd. kao što imate u Srbiji. Srbija je čudna zemlja. Srbija je zemlja gde Srbi vole najviše da se sukobe sa samim sobom i ovo je bila jedinstvena prilika da nekoliko nesrećnika pokuša da izazove sukob između Srba i Srba.

Što se izbora tiče, sve izborne uslove koje smo nasledili, nijedan nismo promenili. Promenili smo ih na zahteve nabolje, ne nagore. Za vreme 2012. godine mi nismo imali ni „Danas“, ni „Blic“, ni „Vreme“, ni „Nin“, ni „N1“, ni „Novu S“.

Mi smo sanjali da registrujemo opozicionu televiziju. Oni imaju dve koje nisu registrovane u ovoj zemlji, već u Luksemburgu, koje ne odgovaraju, niti mogu da odgovaraju, jer nisu registrovane ovde, za ono što iznose. Mi imamo novinare koji se bave dezinformacijama, ima milion portala, imala milion društvenih mreža, svi naši politički protivnici su registrovali neke portale, gotovo svi, i predstavljaju se kao novinari, a novinarstvo je postala amnestija od svake druge odgovornosti.

Mi imamo REM, koji je nem. Ovo što ste novoizabrali, ja sam bio protiv. Kako se REM ponaša, to će verovatno pričati moj kolega Đukanović.

Pozivam građane da izađu na izbore. Država je zajednica ljudi, građana koji su nepisanim društvenim ugovorom, je li tako, gospodine Martinoviću, stvorili nekad državu ili je sad održavaju. To nije privatna državna vlast, to je zajednica ljudi. Ne može svako od njih da napravi put, auto-put, ne može na lokalu da napravi lokalni put, ne može svako sam sebe da leči, je li tako, ministre, ne može svako da vrši javne poslove koje vrši vlast, lokalna, pokrajinska, republička. Zato su izbori prilika da svi građani koji žele izaberu ko će da upravlja javnim ovlašćenjima i javnom vlašću, ko će da vrši javnu vlast, ko će sve to da radi.

Izbori su prilika, ovo je još jedno poboljšanje, da izađu na izbore, a i samo da znaju, nismo mi krivi za njihove slabe rezultate, već oni sami. Demokratska stranka je samo u poslednjih nekoliko godina iznedrila devet političkih organizacija. Da su svi jedinstveni, ja tvrdim da bi oni imali 20%, sa svim drugim imali bi 30% na izborima, što bi bila ozbiljna snaga. Ne očekuju valjda da ih ja ujedinjujem ili da ih ujedinjuje neko iz vlasti. Zašto bi mi to uradili?

Što Tanja Fajon to ne vidi? Što ne vidi ove nasilničke pokušaje itd? Ona je postala lider te političke organizacije, ona se ponaša kao opozicioni lider, kao njihov ovlašćeni predstavnik itd. Njoj ništa nije u redu. Ona se u Srbiji ponaša ponekad kao okupatorski namesnik. Kada smo na sastancima, zna gospodin Orlić, znaju gospoda koja su učestvovala, ona je zadovoljna. Čim ode na N1 televiziju, te, ne znam, u Srbiji nema demokratije. Stepen demokratije, gospođo Fajon, se ocenjuje, evo, ovde ima manjina, po stepenu prava koje uživaju manjine u toj državi.

U Srbiji 4.033 Slovenca imaju nacionalni savet u Srbiji, imaju manjinska prava. Preko 40.000 Srba, a to je 0,06 u procentu, 30 i nešto puta više Srba u Sloveniji nema manjinska prava. Neću da vređam Rome, ali Srbi čak imaju manja prava od Roma. Ako se demokratija, što Evropa priča, i svi mi prihvatamo to da se demokratija ocenjuje stepenom ljudskih i manjinskih prava koje imaju manjine, onda ja pitam nju – koja je to zemlja više demokratska, Srbija ili Slovenija? Ali pošto u Sloveniji nije uspela, ona pokušava da uređuje Srbiju.

Izbori su prilika da svi izađu na izbore i da glasaju. Niko nikog neće sprečavati. Kažu, ne znam, sad hoćete izbore, sad bi oni da zatvore ljude, da izbora ne bude, a pre toga su pričali – zašto ne pustite ljude? Oni bi hteli da izbore prolongiraju, ne bi li zemlju iscrpeli itd, da na vlast dođu bez izbora, što nije ni legalno ni legitimno. Mogu da se bune koliko hoće. Vlast nije, ni bicikl se lako ne daje, a kamoli vlast, tako je to rekao, čini mi se, Karađorđe. On nije dao konja. Sad ne bi ljudi olako dali bicikl, a kamoli da im neko prepusti vlast, ovakvima kakvi jesu.

Izbori su prilika da izađu na izbore i da glasaju. Ne biraju vlast oni koji glasaju, već i oni koji ne glasaju, koji ne koriste svoje izborno pravo i svoje glasačko pravo. Zato im je prilika ako ne da sruše vlast, ono da je ozbiljno ugroze ukoliko su jedinstveni. Ali silom neće ništa postići.

Patrijarh Pavle je rekao: „Čuvajmo se od neljudi, a još više se čuvajmo da mi ne postanemo neljudi“. Ja sam spreman da okrenem ovom velikom duhovniku Bošku Obradoviću, ja ne znam šta srpska crkva misli više o njemu, verovatno je bio dovoljno duhovan, dovoljno vernik dok je od crkve uzimao novac, dok je sa ikone Trojeručice uzeo 5.000 evra, pa ga ljudi zbog toga zovu Boško levoručica. Verovatno kada je otišao Skot da nam je ostao idiot.

Dakle, ne znam šta crkva misli o tome, ali ja ću uvek poštovati reči patrijarha Pavla. On je rekao i sledeće: „Čuvajte neprijatelje svoje i molite se za njih, jer ne znaju šta rade“. Ništa drugo tome ne treba dodati. Hvala.

Zahvaljujem.

Pitam da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)

Prelazimo na redosled po spisku.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, kao ovlašćeni predstavnik. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici i ako su neki danas zbog toga negodovali, ipak će biti da je sve o čemu mi danas ovde govorimo, da je svaka diskusija bila baš u skladu sa temom, jer mi smo svi, mi koji smo došli jutros ovde u ovu salu sa namerom da govorimo o predloženim zakonima, valjda došli da govorimo o temi.

A tema jeste demokratija, a tema jesu mogućnosti da i obezbedimo nešto više, pa ne sami za sebe, nego u skladu uslovima koji danas važe, pre svega, za druge i da vodimo računa o tome koliko je to što radimo u interesu građana, a to su osnovne stvari zbog kojih smo krenuli jutros na sednicu mi ovde, da o demokratiji toj govorimo, a oni koji su krenuli do ove zgrade, ali ne da uđu na sednicu, nego da divljaju. Mislim da bandu fašističku koji jutros onaj pir svoj napravila ispred glavnog ulaza i oni su izgleda rešili da ovog dana saopšte celoj Srbiji šta oni imaju da kažu na temu demokratiju u ovoj zemlji kako i oni vide i kako je oni doživljavaju.

Pošli smo da govorimo o predlozima, da se zakonom uredi, da se zakonom uredi mogućnost da kada se budu pripremali za izlazak na izbore, oni koji još nisu obezbedili potpisa podrške, da mogu to da učine na način, tako da primenimo sve one mere koje su doneste kako bismo ljudima zaštitili zdravlje. Dakle, da ne moraju strogo notari, nego da mogu i lokalne samouprave da overe potpise, a samo isključivo sa ciljem da se to izvede na način da građani budu zadovoljni, pa da i ovi koji nisu uspeli da se organizuju neposredno po raspisivanju izbora i tada prikupe potpise. Danas ne moraju da brinu da li će im se ljudi koji su im podrška odazvati ili će morati da brinu kako će to da se organizuje, dakle, da sve to uredimo tako da bude moguće sve i da, naravno, svi budu samo zadovoljni ako pričaju o tome da li se staramo o najboljem duhu demokratiji i potrebi, da ga gajimo u ovoj zemlji.

A šta su uradili i kompletno upropastili svaku priču o dobrim, pametnim stvarima kojima se mi u ovoj zemlji, u ovoj Skupštini bavimo, bednici najobičniji, fašisti najprljaviji koji su došli pred Narodnu skupštinu ovde šta da urade, da napadaju narodne poslanike, da ne dozvoljavaju narodnim poslanicima da uđu na sednicu, da se svojim poslom bave, da ljude fizički ugrožavaju, da ljude tuku, maltretiraju, da ih bacaju na pod, da ih na tom podu šutiraju i da ih cepaju.

Falangisti Boška Obradovića, ovi Ljotićevci, ovi dveraši koji su udarna grupa Saveza za Srbiju i Dragana Đilasa, oni su to uradili i da govorimo potpuno otvoreno oni i niko drugi, i jedini koji to rade u ovoj zemlji sve vreme, to su oni i niko drugi.

Vi ste videli danas sliku odeće narodnog poslanika Marijana Rističevića, slikale su razne televizije kako je odeven on danas, ušao u Dom Narodne skupštine kada su ga propustili kroz svoje šake ti bednici, fašisti najobičniji, ali nisu hteli da prikažu, navodno nisu videli, pravili su se da nisu videli kako je izgledao Marijan Rističević, ne samo njegova odeća. Ovo je Marijan Rističević, fotografisan jutros po ulasku u salu s potiljka, a ovo što vidite sa leve strane, baš tamo u zoni gde se nalazi prevoj sada, to je krv, to je krv dame i gospodo. Ovo su posledice tog divljanja.

Nije bilo dovoljno da se samo čoveku cepa odeća, da se pljuje i omalovažava, da se šutira, da se obara na pod, nisu se zaustavili dok nisu videli da je glava prokrvarila, verovatno ne bi ni tada da se drugi ljudi nisu umešali. Oni koji konstantno u ovoj zemlji pokušavaju krvoproliće da izazovu, evo, kako su nam danas pokazali šta misle o demokratiji, o ljudskim pravima, o bilo kom standardu o kome će i sutra ponovo da vam pričaju koje kakve gluposti u koje sami ne veruju i pamet da vam sole.

Boško Obradović lično, njega imate na snimcima svih medija koji su prikazali šta se dešavalo. Tukao je narodnog poslanika i ovu krv napravio. Ovaj Boško Obradović, evo da ga vidite ovde, kako izgleda i sa kim je u društvu, sa Draganom Đilasom sinoć, sinoć bukvalno ispred Predsedništva Srbije, kada su takođe zajednički divljali, tamo lomatali ogradu i pokušavali da se probiju do zgrade Predsedništva, evo ih zagrljeni. Ovaj, je jutros radio ono što je sinoć ili jutros potpuno svejedno od ovog drugog čuo da je najvažnije da uradi danas, da je to najbitnija njihova zajednička poruka za celu Srbiju.

Da li je to demokratija? Da li su to ljudska prava? Da li je to ta čuvena sloboda koju iz usta ne vade? Da li je to njihova poruka kako će politički život u ovoj zemlji da se vodi ako se oni budu pitali? Da li je to njihova poruka svakom građaninu ove zemlje? Svakom građaninu zemlje kako će da prođe ako se njima ne dopada? A šta je to ako nije fašizam? I šta ima da se breca i da se ježi bilo ko kada se ta reč upotrebi za ovakvo ponašanje? Ta je reč ovde potpuno odgovarajuća. Jeste li vi videli da neko radi u bilo kojoj civilizovanoj zemlji? Jeste li videli da neko kaže da je ovo relikt demokratije? Ne, ovakve stvari se jasno vezuju ili za nacističku Nemačku ili za onaj ustaški režim u Hrvatskoj. I nikakve to veze sa demokratijom nema.

Mene čudi što su se neki danas pobunili što se o tome govori. A nego šta ćemo da se pravimo da je ovo u redu i da je lepo. Hoćemo da nastavimo da žmurimo kao što mnogi žmure i svi ovi mediji koji nisu hteli ove slike da prikažu na to što se dešava. Pa, šta ćemo onda da očekujemo sutra svi zajedno.

Mene čudi što su neki danas govorili u Skupštini a nisu našli za shodno jednu jedini reč osude da izgovore na ovu temu. I u ovoj sali, ovi koji su se ređali na konferencijama za medije, svaka čast onima koji su to učinili, ali oni koji nisu, vi ne znate gde živite, vi ne znate u koju ste zgradu došli, vi ne znate šta se oko vas dešava. Oni koji nisu i novinari koji su stajali ispred njih pa ih ništa nisu pitali.

Da li je to vama ljudi normalno? Da li je to normalno? Da li treba u ovoj zemlji da neko strada pa da se bilo šta desi ili da opet ništa ne desi, da se pravite da je sve to lepo divno, sjajno i normalno. I nije ništa slučajno, jer ne može, znate, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju da se stalno šalje ista poruka, da se isto nasilje promoviše, da se iznova i iznova pokušava izazvati sukob među ljudima, da se priziva prolivanje krvi i da sve bude slučajno. Kako može da bude slučajno kada isti ti fašisti Saveza za Srbiju vitlaju vešalima po Terazijama, pa onda prođe koliko dan ili nedelja, pa isti ti sa motornim testerama budu u RTS-u. Pa, prođe ni dan jedan ceo, isti ti onda pokušavaju da provale u zgradu Predsedništva Srbije, pa isti ti u svakoj od tih prilika fizički napadaju policajca, fizički napadaju ljude koji im ništa nažao učinili nisu, sa kojima nisu jednu reč u životu razmenili. Nisu imali priliku uopšte da se na njih naljute, da ih ovi uvrede, ništa i ne zanima ih, pa gađaju flašama, pa pokušavaju kamionima da gaze, pa ovde dolaze da bi divljali, i ovde malo da šutiraju policiju dok kao deca nezrela duvaju u pištaljke, cirkus neki izvode, ali opet i tu malo batina da naprave, pa da jutros dođu ponovo na narodnog poslanika da dižu ruku svi zajedno, pa se još time hvale, pa se time naslađuju.

Evo, vidim sada po ovim društvenim mrežama, ne zna se prosto ko će koga bolje da potapše po leđima uz reči – e, svaka ti čast kako si im pokazao. Da li će Janko Boška ili Boško Sergeja ili Sergej ovu dvojicu. Kažu – svaka čast, tako ćemo i mi isto samo da dođemo. Pristojan čovek, razuman čovek takve stvari da pojmi ne može, a kamoli da podržava, a kamoli da aplaudira tome i kaže – e, dobro ste uradili i tako ću i ja samo da dođem sutra. Ništa tu, apsolutno ništa slučajno nije. Kako može da bude slučajno? Jeste juče u ovim njihovim čuvenim tajkunskim nedeljnicima imali poruku – rušiti vlast na ulici. Evo, ovaj Boško Obradović ovaj što se lepo slikao sa Draganom Đilasom, sinoć dok su divljali ispred Predsedništva. Taj se slikao i za novine i stavili mu veliki naslov krupnim slovima – rušiti vlast na ulici.

A u drugom tajkunskom nedeljniku ista poruka, opet slučajno „Rušiti vlast na ulici“, drugi ekstremista – ista poruka. Kako god se zvali ti pokreti, stranke, šta su već sve, poruka uvek ista, lica možda različita ali princip isti – uništiti, uništiti fizički, na ulici vlast otimati, ljudima glave razbijati, Skupštinu paliti, sravniti sve sa zemljom samo da se do vlasti dođe.

Da li ste videli možda da se bilo ko od njih zabrinuo? Da li ste videli možda da je Dragan Đilas pozvao kamermana da mu na tri-četiri-sad snimi tužnu poruku onako sa sve plakanjem u stihovima? Pa, nije. Znate zašto? Ništa ga tu ne potresa. Što bi ga potresalo, kad su sve vreme zajedno dok se sve ovo radi? Što bi ga potresalo kada se on toga ne stidi, ne zgražava i ne tuguje zbog toga, nego to sve, očigledno, podržava, ljudi. Ovo je njihovo zajedničko nedelo.

Koliko su suza prolili zbog toga što nekome drugom čine nažao, povređuju, glavu razbijaju? Što bi se oni oko toga sekirali, kad to rade zajedno i vrlo svesno, perfidno, znaju tačno šta rade. Neku nesreću da izazovu ovde, to bi im izgleda bio jedini uspeh i nešto što bi imali, valjda, zajednički da proslave.

Kad smo kod tih tajkunskih nedeljnika, eto, baš juče kažu geniji, to kad se čuje pesma u kojoj se kaže da je Dragan Đilas lopov, kažu geniji – to je pokušaj ubistva. Čisto da razumete, to je pokušaj ubistva.

Šta mislite koliko će njih sledeće nedelje u ovim svojim redovnim izdanjima da kažu da je udaranje u glavu narodnog poslanika, bačenog na pod dok leži pokušaj ubistva? Neće nijedan. Evo, odmah da vam kažem, neće nijedan. Zato što je to takođe pokazatelj sistema vrednosti, šta se može, šta se ne može, pre svega, kome može, kome ne može i fašizam najobičniji, i fašizam najprljaviji mogući, najodvratniji mogući, prećutaće, relativizovaće oni koji su među njima onako hrabriji, znate, junačniji, oni će i da podrže otvoreno i to će da bude jedini odnos prema ovoj pojavi koju imamo sve vreme.

Ako će da se žale ponovo, da pišu pisma ovima po Evropskoj uniji, da li po Evropskom parlamentu ili na nekom drugom mestu, potpuno je svejedno, neka im obavezno, ali obavezno, pošalju snimke, svoje sopstvene snimke od jutros, da se pohvale junaci. Nek pošalju, fašisti najobičniji, snimke na kojima se vidi kako divljaju pred Narodnom skupštinom, kako drugim ljudima šutiraju glave. Neka im pokažu fotografije na kojima se vidi kako tim ljudima koje su šutirali posle toga glave krvare, pa onda neka traže podršku i neka kažu kao što im pišu sad u tim svojim pismima - dođite u Srbiju da nas podržite.

Nemojte više da se pravimo glupi, mutavi, ne tražite vi da oni dođu da bi vama nešto učinili da se pomeri neki izborni datum i da se krši Ustav, naravno, pri tome, vas pre svega zanima da vi za vlast zasednete. Kako? Kojim sredstvima? Evo, ovim. Ali, pohvalite im se.

A ti iz Evropske unije ili odakle god, evo, ljudi, vidite sve ovo, pa, pošto vas ovi već ovako lepo mole da date vi neko svoje mišljenje o svemu, hajde nađite za shodno da date svoje mišljenje baš o ovim pitanjima. Hajde, neka vam ne bude teško pa da kažete da li osuđujete? Očekujemo, naravno svi, da osuđujete fašističko divljanje u Srbiji.

Hoćete li da nazovete pravim imenom i da kažete ko su ti koji ovakav odvratan pir po ovoj zemlji pokušavaju da uspostave kao nešto divno i normalno? Hajde, nazovite ih imenima i kažite ko su. Mi očekujemo da vam to nije teško. U vašim državama sigurno vam ne bi bilo teško i da to osudite i da kažete – evo, ti se ponašaju kao fašisti najobičniji.

Nalazimo se pri datumu kada bi trebalo svi zajedno da se setimo tekovina borbe protiv fašizma. Pa, hajde, setite se bar tom prilikom. Pa, kad vas već zovu, pišu vam pisma, da se osvrnete na političku situaciju u Srbiji, osvrnite se. Učinite im, osvrnite se, pa im recite šta mislite o fašističkom divljanju bilo gde u svetu, bilo gde u Evropi, pa i u ovoj Srbiji, ako se za Srbiju brinete.

Šta kažu u tim svojim pismima ovi geniji ovde što bacaju pod noge državnu zastavu, šutiraju policajce, obaraju na stepenište skupštinskog ulaza narodne poslanike, pa ih onda šutiraju odozgo dok im krv ne krene iz glave? Kažu – ne, ne, ne, vlast je ovde diktatorska. Kažu – ne, ne, vlast je ovde autokratska, despotska, cezaristička. Kažu – ta vlast pravi u ovoj zemlji kristalne noći sa bakljama. Zamislite konstrukciju sa bakljama kristalne noći?

Mi ih pitali, te fašiste najobičnije, koji su bili danas u stanju da ovo potpuno nepojmljivo normalnom čoveku prirede pred ulazom u Narodnoj skupštinu, a da li vašim bakljama, kojim bakljama? Pitali ih, oni se prave nisu razumeli ili nisu čuli? Da li ovim vašim bakljama? Ovim vašim bakljama? Dakle, ovo ste vi, ovo je šef odborničke grupe Saveza za Srbiju u Skupštini grada Beograda postavio da se pohvali kako njegovi ljudi pale baklje dok lupaju lonce. Da li na ovu kristalnu noć mislite? Da li je to to, lažovi i licemeri najobičniji?

I dok se ljudi trude da nešto urade tako da svima bude dobro, pa čak da ne možete promil našeg interesa da pronađete u toj priči, dakle u nameri da se omogući onima koji žele na izbore da izađu, da mogu da prikupe potpise podrške, da to može da se uradi tako da proces uliva poverenje njihovim biračima i simpatizerima, nikakvog našeg interesa nema, mi smo sav posao na tu temu završili, ali svi smo se zajedno dogovorili kada je bio organizovan dijalog političkih stranaka kod predsednika Republike, Aleksandra Vučića, oni koji žele da izađu na izbore mogu da računaju da ćemo na ovaj način da učinimo da to bude izvodljivo na najbolji i najbezbedniji način.

Nikakvog našeg interesa u svemu tome nema. Tim ljudima opet ne dajete da normalno rade svoj posao, ne dajete da drugima olakšaju, a uradili smo to ne jednom, nego, Bog zna koliko puta, u poslednjih nekoliko meseci samo.

Da li je nama nešto značio smanjeni cenzus? Svi znaju da nije. Jeste baš tim drugima i nemamo nikakav problem sa tim da kažemo – pa, da, borimo se za više demokratije, za bolju reprezentativnost parlamenta nakon ovih izbora.

Kao što vidite, nije nam teško da se bavimo i uslovima u kojima će sve to da se pripremi, izvede, da se sve to uradi kako treba, a vi na sve to kažete kad su vam sve ostale laži propale, kada vam više nijedan jedini čovek u Srbiji ne veruje za sve gluposti koje izgovarate na temu izbora – Ne sad. U stvari, to neće biti bezbedno za zdravlje. Neće biti 21. juna bezbedno da se u dobro organizovanim uslovima u Srbiji glasa. A vi što to kažete, vi smatrate da je bezbedno da se 7. maja u nekoliko stotina vas okuplja na masovnom skupu sa sve spuštenim merama zaštite, ovde nigde maski na licu nema, samo da bi se divljalo ispred Predsedništva Srbije, istom ovom zgodom, kada su se fašista Obradović, ovaj ljotićevac koji je jutros ovde haos pravio i njegov gazda Đilas slikali onako lepo kao što sam vam prikazao malo pre. E, to je sve lepo, bezbedno i to je u skladu sa najboljim standardima zaštite zdravlja, a izbori nisu.

Dakle, sve sama laž, sve samo licemerje i nije to nešto što bilo ko u ovoj zemlji ne bi mogao da izdrži, na to smo navikli, ali prekinite već jednom na to, prosto, ne može čovek da se navikne na to, ne može da bude normalno. Prekinite već jednom da druge ljude fizički ugrožavate. Na šta to liči? Dokle to vodi?

I da se dogodi nešto tako strašno, kao što je bacanje ručne bombe u dvorište običnog čoveka, lokalnog funkcionera Srpske napredne stranke na opštini Voždovac, u dvorište kuće, koja samo pukom sreće ne eksplodira i da to šta, opet nikoga ne zanima? Da to čak i nije vest za ove koje ovako divne poruke i intervjue pišu i koji se ne sete jednim jedinim malim pitanjem da upitaju te svoje idole, te svoje velike borce za demokratiju i slobodu sa razbijenim glavama, tuđim, naravno, da se niko od njih ne seti da na to obrati pažnju. Zašto? Zato što se dogodilo nekome ko politički pripada Srpskoj naprednoj stanci i sledi političku viziju Aleksandra Vučića. Takvome može da se dogodi apsolutno sve.

Naš odnos prema demokratiji, pošto su i to neki danas ovde pitali i postavili kao temu, naš odnos prema demokratiji je da nikada na te stvari ne odgovaramo istom merom. Video sam da su mnogi nervozni i pitali – zašto se ovo trpi? Da li ćemo da reagujemo? Ne, dame i gospodo, baš ne treba to da radimo. Jer, oni koji ne žele dobro ovoj zemlji oni se upravo nadaju takvoj reakciji sa vaše strane. Oni hoće sukob. Oni hoće krvoproliće i potpuno vam je jasno iz svega ovoga što rade da im je to glavni cilj.

Ne treba na taj način uzvraćati. Mi treba demokratiju u ovoj državi da čuvamo. Mi treba da se borimo da te demokratije vremenom bude samo više kao što je sada ima značajno više nego u njihovo vreme, značajno više i da se uvek trudimo da radimo da stvaramo, da činimo da nešto bude bolje nego što je bilo pre. Samo bolje, a ne gore, kako demokratija, tako i uslovi života, tako privreda, tako ekonomija, tako životni standard, tako prilika za sve ljude u ovoj zemlji da im sutra bude bolje nego danas, a svakako drastično bolje nego juče svim ljudima u ovoj zemlji, naravno, pre svega deci Srbije.

Znate šta, ako im smeta što je to ne samo politika koju je definisao Aleksandar Vučić, nego im smeta što je to politika koja pokazuje rezultate, koja pobeđuje i koja zbog toga ima ubedljivu podršku građana Srbije u toj meri da hoće samo da fizički uništavaju i da ubijaju, pa i to građani razumeju i, znate šta, ta podrška Aleksandru Vučiću, SNS, razvoju i čuvanju demokratije i brizi za budućnost naše dece neće zbog vašeg nasilja, zbog vaših pokušaja da uništavate biti manja. Ona može da bude vremenom samo veća, samo čvršća. Ko to danas ne razume, taj nikada ništa razumeti neće, ali će svakako jak, dobar glasan, ubedljiv odgovor od naroda da dobije već 21. juna. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.

Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Ispred poslaničke grupe Stranke moderne Srbije i izborne koalicije Ujedinjene demokratske Srbije na predstojećim parlamentarnim izborima, na početku, nažalost, ne mogu a da se kratko ne osvrnem na jutrošnje nasilje ispred Skupštine. Učiniću to nešto kasnije, a nemam dilemu da će i EU koja je malopre pominjana, baš kao i svi drugi međunarodni činioci privrženi demokratiji, osuditi svako i svačije nasilje, gde god i kad god da se ono dogodi u političkom životu, jer nasilje nije politika. Nasilje je nasilje.

Što se tiče predloženih promena Izbornog zakona, Stranka moderne Srbije i koalicija Ujedinjene demokratske Srbije njih vide kao jedno olakšavanje izbornih uslova u smislu olakšavanja određenih izbornih radnji koje je naša izborna koalicija već sprovela na ranije važeći, teži način, ali očigledno se radi o nužnom prilagođavanju izbornih radnji epidemiološkim okolnostima, a o legitimitetu tako okončanog izbornog procesa sudiće opet isti oni koji inače sude o legitimitetu i priznavanju rezultata izbora u Srbiji, a to su pre svega EU i međunarodna zajednica.

Ali, to ukazuje na očiglednu potrebu permanentne dorade izbornog sistema u Srbiji i očigledne potrebe nastavka onog predizbornog dijaloga koji je, uz posredovanje EU i, pre svega, uvaženih kolega parlamentaraca iz Evropskog parlamenta, vođen neposredno u nekoliko rundi pred početak ove izborne kampanje koja je prekinuta bila u proteklih pedesetak dana tokom vanrednog stanja.

Naravno, to je još jedna promena izbornih pravila u toku izborne godine, sada već i u samoj izbornoj kampanji, ali to je na neki način nastavak loše prakse da izborna pravila menjamo u izbornim godinama. Tu praksu smo imali i prethodnih tridesetak godina.

Ja sam već jednom spominjao analize koje su određeni profesori pravnog fakulteta radili kada su konstatovali da smo suviše često u izbornim godinama menjali izborna pravila i na taj način sve vlasti pokazuje nedostatak kapaciteta i kompetentnosti političke volje da izgrade sistem, pa makar samo izborni sistem kao jedan deo sveukupnog političkog sistema.

I naš politički sistem i njegov izborni deo imaju mnogo nedostataka. Javnost o tome puno polemiše. Recimo, iz javnosti čujemo predloge da građani hoće da znaju za koga glasaju i da biraju pojedince, a ne kandidate na stranačkim ili koalicionim izbornim listama.

Ispred Ujedinjene demokratske Srbije i njene izborne koalicije pozivam građane da izađu na naš koalicioni sajt - evropskasrbija.rs i tamo će tačno saznati za koga glasaju, jer mi biografije naših kandidata ponosno objavljujemo, kako radne, tako i one koje se tiču njihovog političkog kredibiliteta. U krajnjoj liniji, liste kandidata su javno dostupne i na sajtu RIK, pa i na samim izbornim mestima.

Naša javnost vrlo četo kaže – mi hoćemo poslanike koje stranka ne može disciplinovati, ali isto tako ta javnost kaže – hoćemo zbog preletača da mandati pripadaju strankama, a ne poslanicima.

Ja sam jedan od poslanika kog stranka nije mogla da disciplinuje, jer sam istrajavao na politikama na kojima sam dobio mandat, politikama koje sam zastupao 2016. godine i koje zastupam i danas, a to su politike građanske, sekularne, moderne evropske Srbije, na zapadu brzo i snažno integrisane u EU i našu zajedničku evropsku kuću i porodicu razvijenih država.

S druge strane, građani nekad kažu – hoćemo većinski izborni sistem, nećemo proporcionalni. Ali, predviđaju, recimo, da većinski izborni sistem pomaže velikima da postaju još veći i da se on kolokvijalno naziva – pobednik uzima sve. Po takvom sistemu, konverzija podrške i procenata glasova u procente mandata ide uvek u prilog izbornom pobedniku i on dobija mnogo više mandata nego što je dobio procenata glasova.

Postoji još puno tema u našem izbornom sistemu o kojima treba da se razgovara, a to je i politika finansiranja političkih aktivnosti, politika doniranja političkim strankama. Nažalost, nemamo kulturu velikog broja malih, sitnih donacija od strane građana političkim strankama čiji rad podržavaju.

Berni Sanders, jedan od predsedničkih kandidata u SAD, uspeo je da dva sata nakon objavljivanja svoje kandidature skupi preko interneta po dva, dva i po miliona dolara u velikom broju malih sitnih donacija građana. Kod nas je tako nešto, nažalost, nezamislivo i mi svi zajedno treba da se zapitamo zašto ne postoji takva vrsta poverenja građana u svoje političke predstavnike, čak ni takva da nisu spremni u velikom broju ni jedan, dva, pet ili deset evra odvojiti za finansiranje njihovog rada njihovih političkih predstavnika.

Dakle, demokratija i njeni procesi služe da sa svojim procedurama i pravilima na pravilan način kanališu konflikte u društvu i rešavaju ih.

Kada demokratije nema i kada su njeni procesi suspendovani, kada se izrugiva vladavini prava u demokratskim procesima, onda nezadovoljstvo u društvu raste i razlike se produbljuju i pritisak u loncu raste i preti da se nekontrolisano kao nasilje izlije po ulicama.

Naravno, ko potegne prvi za nasiljem on nosi odgovornost za političke i sve druge posledice, ali ne treba zaboravljati da osim fizičkog nasilja postoje i razne druge vrste nasilja, kao što je verbalno nasilje, pravno nasilje, nejednakost građana pred zakonom kao jedna forma pravnog nasilja itd.

Vlast je, pre svega, odgovorna za negovanje demokratije i njenih procedura, jer ima većinu koja omogućava da blagovremeno usvaja izmene izbornih zakona, podzakonskih akta, pravila ponašanja, kako bi demokratski sistem u državi permanentno popravljala i kako bi omogućavala da on na bolji način kanališe nezadovoljstva i razlike u društvu.

Šteta je što smo suviše kasno i tek na pritisak iz Brisela mi prošle godine počeli da popravljamo svoju demokratiju i da branimo demokratske slobode koje smo tako teško sticali tokom devedesetih godina prošlog veka i posle toga.

Podsećam da smo dva puta tada odbranili izborne rezultate – 1996. i 1997. i 2000. godine i uvek ćemo to radite, jer demokratija na kraju uvek pobedi pre ili kasnije. Ja vam se zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Neću više da kažem da je ovo oproštajni govor, jer nikako da se oprostimo, tako da videćemo da li ćemo se još i koliko puta videti do kraja ovog našeg saziva. Ali, ovo zbog čega smo se sada sakupili ima svoj neposredni povod i ima, naravno, i neke implikacije koje su šire političke, tako da ću govoriti i o ovim konkretnim predlozima izmena, kao i o čitavom političkom kontekstu u kojem se nalazimo i koji, po meni, nije dobar, i u koji se, nažalost, mogu staviti i ovi incidenti, ovaj današnji, kao i sve ono što gledamo, ne samo u ovoj Skupštini, nego i u ovom društvu poslednjih nedelja ili poslednjih meseci.

Ne očekujem, naravno, da se oko toga složimo, ali mislim da je jako važno da naglasimo da je ovo mesto gde ta neslaganja treba da budu iznesena, ili najbolje mesto, ili najmanje loše mesto. Drugo mesto jednako dobro bi trebalo da budu javni servisi, takođe za iznošenje tih neslaganja, a odmah posle njega ili posle njih i studija sa nacionalnom frekvencijom.

Iz različitih razloga se to ne dešava. Kada se onda dijalog, rasprava i polemika ne vode tamo gde bi trebalo da se vode, onda se vode na neadekvatne načine i na neadekvatnim mestima. Pri tome, daleko od toga, da ovde ne bude nesporazuma, ne da ne odobravam, nego osuđujem svaki akt nasilja, bez obzira od čije strane dolazio i to ne samo retorički, mislim da je to i politički loše. Dakle, ne samo što se osuđuje kao nasilnik i kao nasilje, nego je to i politički loše. Loše čak i za opciju kojoj ja u širem smislu pripadam, loše za čitavo društvo i loša poruka.

Ali, kao što je za tango i za ljubav potrebno dvoje, tako je i za svađu, pa i tuču, potrebno dvoje. Ne vredi vam pokušavati ovde predstaviti nekog kao majku Terezu, pravednog Jova ili neku nesrećnu i nevinu žrtvu huliganskog nasilja. Vi to možete u ovoj sali ili u ovom odnosu snaga tako proglasiti i tako definisati stvari, ali znamo svi da to nije tako. Pri čemu, kažem, ja mislim da je najveći gubitnik onaj koji poteže silu.

Kao što je rekao kolega Đurić maločas, izašao je, mogao je da dobije pravo na repliku ali nije tu, postoje različite forme nasilja i sve su loše i opasne. Postoji verbalno nasilje, postoji mentalno nasilje, političko nasilje, pravno nasilje i sve ih treba osuđivati. Često su povezane te različite vrste nasilja. Ja se borim u granicama svojih mogućnosti protiv svake od tih vrsta. Nisam siguran da ponekada neke od tih vrsta nasilja nisu imale podršku i većine u ovom domu i u ovom društvu.

Opasno je igrati se vatrom i obično se to osveti i pre ili posle vrati onome ko se tom vatrom igra.

Na kraju krajeva, političko gledano, ja imam samo štetu od ovakvih događaja, i ne samo ja, nego i oni koji se nalaze na sličnoj nekoj poziciji mojoj, jer se te reči negde izgube u vetru, u dimu ovih uzburkanih strasti, bilo stvarno, prirodno, bilo veštački podstaknutih i raspirivanih, i tako moje, ne govorim sada o današnjoj, pre par dana, pre dva dana, diskusija, načelna, principijelna, rekao bih, dobra i važna, ostane potpuno u trećem, petom planu, naravno, incidenta kojim je to zasedanje pre neki dan počelo. Tako će biti i sa ovom, i ne samo mojom, nego i mnogim drugim diskusijama.

Kad malo bolje pogledamo, najveći gubitnici u takvim situacijama su oni koji apeluju na razum, na kompromis, na dogovor, što se obično shvata kao znak slabosti. To je loš aspekt naše političke kulture ili barem u poslednje vreme dominantnog mentalnog, političkog, socijalno-psihološkog modela, gde se gleda ko je koga, naravno, ne samo fizički ali i fizički, a svakako retorički, nabo u nekoj emisiji, u nekom studiju, ko je kome više zalepio i ko je duže, upornije govorio, paralelno sa svojim sagovornikom tako da se onaj nije mogao čuti. To postaje kriterijum uspešnosti debate i uspešnosti polemike.

Ovo što sam sada govorio, naravno, vezano je za ovu konkretnu situaciju i incidente, ali je važno i vezano za ono što nas čeka i zbog čega su ovi predlozi izmena zakona i podneti. Čak nisu ni u sali, a svakako oni koji nas gledaju više ne znaju tačno čemu ovo služi, zašto su ovi zakoni podneti, odnosno ove izmene zakona. Reč je o pokušaju da se zbog situacije sa Koronavirusom olakša donekle prikupljanje potpisa, pa sad umesto samo notara mogu i drugi, mogu organi lokalne uprave, državne uprave, mogu da skupljaju odnosno da overavaju te potpise. To jeste mali korak u ispravnom pravcu, ali potpuno neadekvatan ozbiljnosti problema koji mi imamo i o kojem sam govorio i pre neki dan i na koji sada hoću da skrenem pažnju.

Dakle, to je, neću da kažem čaj od nane, kad je reč o našem političkom procesu i oporavku, ili pokušaju oporavka našeg političkog procesa, jer bih bio nepravedan prema čaju od nane ili majčinoj dušici. Hoću da kažem da ove mere koje se sada predlažu, olakšava način overavanja potpisa, ili ono što smo prošli put takođe već u zaustavnom vremenu, pre ove epidemije usvajali, takođe je takva vrsta palijativne mere koja treba da tobože služi da se kao pokaže kako se olakšava i demokratizuje politički izborni proces, a u suštini se ništa bitno ne promeni.

Da se stvarno imala namera da se demokratizuje politički proces, čak i pre ove epidemije, a o ovom posle epidemije ću konkretno govoriti u nastavku, onda bi se za početak obratila pažnja na, recimo, moje prošli put podnošene amandmane, pre dva meseca ili više od dva meseca, ili sada, ovoga puta, gde kažem da kada se već cenzus smanjuje sa 5% na 3%, navodno radi demokratizacije političkog procesa i boljoj političkoj zastupljenosti u parlamentu, mada to neki mogu da tumače da bi se možda neke poželjne liste prebacile preko cenzusa, ali svejedno, ako se to i čini, onda je i mnogo veći doprinos demokratizaciji izbornog procesa bilo zapravo da smanjite onda i broj obaveznih potpisa koji se prikupljaju za te liste, pogotovo sada, u ovim epidemiološkim uslovima i mentalno-psihološkim uslovima i šoku koji postoji kod građana Srbije, evo, i sada, nakon ukidanja vanrednog stanja.

Kao što sam rekao neki dan, nije to košarkaška utakmica, pa da imate tajm-aut od 60 sekundi ili 60 dana, pa nastavite onda utakmicu tamo gde ste stali, još malo odmorniji i spremniji. Ne, to je bilo jedno teško, ozbiljno iskušenje za čitavo društvo, za sve građane, za državne institucije i strukture, koje su i položile taj ispit, više ili manje uspešno, neki uspešnije, neke manje uspešno, ali svejedno.

Dakle, postoje posledice mentalne u ponašanju ljudi, u svesti ljudi, u tome kako se pozdravljaju, do toga kako se druže ili kako hodaju, maltene, ulicom, a kamoli da nema posledice na izborno ponašanje, na političku svest i političko ponašanje građana. Sad se pravimo kao da se to nije dogodilo.

Pazite šta je glavna izmena zbog koje smo se mi ovde okupili, da ne mora samo notar, javni beležnik, nego da mogu i kod drugih da se overavaju potpisi, pa će to kao smanjiti malo gužvu i olakšati onima koji prikupljaju potpise i hoće da izađu na izbore.

Kao što rekoh, i pre ove epidemije, ja sam pitao kolege, ali slabo su mi odgovorili. Navedite mi zemlje u svetu, ne u svetu, Evropi, ali može i šire, ne morate mi baš Indiju ili tako nešto navoditi, ali čak i tamo nije tako, gde treba 10.000 potpisa za listu, bilo koju, čak i manjinsku, većinsku, da izađu na izbore. U Francuskoj nije tako. U Rusiji, jednoj velikoj Rusiji nije tako, govorim o parlamentarnim izborima. U većini zemalja oko nas nigde nije tako. Možda biste na prste jedne ruke našli jedan ili dva primera ili dva izuzetka. Nisam siguran, pošto su specifični slučajevi.

Dakle, nigde to nema i jasno je čemu služi. Sada, na kraju ovog našeg mandata ili pri kraju samog tog mandata da kažemo otvoreno – to služi očuvanju partokratskog sistema koji postoji ovde godinama, koji nije posledica, naravno, niti izum ove vaše vlasti, ali ste ga vi, rekao bih, usavršili, odnosno ova vlast ga je usavršila i dovela do perfekcije, a odgovara na neki način svima ili skoro svim akterima oko stola.

To je princip o kojem zapravo, pogotovo sada u uslovima ovim, kažem, pandemije i ove psihoze koja je ostala u društvu, u suštini bez pomoći… O tome je nešto govorio i govorili su neki prethodnici, nisu hteli da imenuju, pa, naravno, neću ni ja. U uslovima ovim, ovakvim sada u društvu, posle epidemije, pa čak i pre, samo tri, otprilike, grupacije političke možda mogu samostalno da prikupe potpis. Svi drugi, dakle, to ne mogu ili mogu uz blagoslov, veći ili manji, uz asistenciju vlasti i to je javna tajna i to svi znaju. To je način na koji izvlače iz strukture, vladajuće strukture, tako je bivalo donekle slično i ranije, priznajem, olakšavaju posao i na neki način kontrolišu ulazak političkim akterima u orbitu političku.

Profesor Ševarlić je pre mesec, dva dana, ne znam tačno, ne, u stvari pre ove epidemije predlagao i govorio zašto se ne omogući, recimo, uglednim pojedincima, javnim ličnostima da naprave listu sa tri ili pet ili samostalno da se kandiduju i prikupe određen broj potpisa proporcijalno manji od onoga ko podnosi listu sa 250 imena. Ne može biti jednak uslov za pojavu na izborima nekoj stranci velikoj, vladajućoj koja ima 250 kandidata i pretenduje da osvoji 150 ili, ne znam, 200 mesta i, recimo, profesoru Ševarliću, njega navodim samo kao primer, ili nekom drugom, trećem, koji hoće da se pojavi samostalno sa nekim programom i da ponudi građanima svoje ideje.

On ne treba da ima olakšicu u smislu toga koliko glasova treba da dobije, zna se koliko otprilike mandat, zavisi od izlaznosti, koliko je glasova potrebno za jedan mandat, neka bude i cenzus, na kraju krajeva, mada je malo loše da bude isti i za njega i za nekog drugog, ali je zaista apsurdno i besmisleno da on mora da podnese 10.000 potpisa da bi mogao da se pojavi kao, na primer, samostalni kandidat na izborima.

Sve su to, i vi gospodine Ružiću to znate, stare dileme i boljke našeg političkog sistema, ali sve se gura pod tepih, delom zato da se ne talasa, a delom zato što nikada vlasti to zapravo ne odgovara. To prosto treba otvoreno reći.

Da ne kažemo, takođe, ne o javnoj tajni, nego ovo već više nije ni tajna, da u većini lokalnih samouprava, ne govorim sada o Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili nekolicini najvećih gradova, u većini, dakle, gradova Srbije, odnosno, pogotovo opština, zapravo dve trećine birača, dve trećine upisanih u spisak, nekad i više od toga, moraju da se pojave kao potpisnici lista. Ponekad bude više potpisa ili jednako potpisa koliko ima i birača da bi se pojavili ti kandidati.

Znači, taj apsurd, koji inače zahteva ozbiljno preispitivanje, ne možemo ga sada raditi, tu vrstu izmene, ali može barem da se usvoji predlog. Ne mora da bude kao moj predlog, može neko od poslanika vladajuće većine ili vladajuća poslanička grupa da predloži tu vrstu izmene. Kad se smanjio cenzus sa 5% na 3%, onda smanjiti broj obaveznih potpisa za 40%. Dakle, ne sa 10.000, nego na 6.000. Za lokalne izbore ne 30 potpisa po kandidatu za lokalnog odbornika, nego onda proporcijalno 60% manje, to bi bilo 18, to je onda 18 potpisa po odborniku.

Kažem, zaista je apsurdno, i to svi znaju, pogotovo u ovim manjim sredinama, kad kažem manjim, ne mislim skroz malim, nego samo, eto, pa u jednom Smederevu, znači, ozbiljnim gradovima, Somboru, gde hoćete. Da bi se potpisi sakupili i validno predale liste praktično čitavo biračko telo potrebno je da se potpiše. To, naravno, da otvara prostor, široko polje mahinacija i manipulacija svih vrsta.

Ono što je suština i što hoću da kažem u ovih par minuta jeste moj obnovljeni predlog koji vam sada ponavljam, rekao sam i time sam završio i prošli put svoje izlaganje. Naravno da život ne može da stane, ali suviše su još sveže traume, i to će nam reći i to kažu epidemiolozi, uostalom i stručnjaci i ovi članovi stručnog tima i Vlada Srbije na čije se stavove uglavnom poziva vlast i iza njih nekad zaklanja, kažu da se do kraja juna ne može očekivati normalizacija ili barem druge polovine juna, gospodine Lončar.

Imam ovde izjave, ako bude prilike da razmenimo neku repliku, od profesora Kona do profesora Nestorovića. Dakle, ugledni članovi stručnog tima na to upozoravaju, neće biti svadbi, neće biti proslava, neće biti pozorišta, a vi očekujete da ljudi izađu i da glasaju kao da se ništa nije dogodilo, sve na taster. Nije lako ni zatvoriti na taster, a pogotovo ih ne možete na dugme, na taster, na zvonce aktivirati da se sad odjednom, ne samo da dođu da glasaju, nego da se uopšte uključe u politički život. Znam da se stvari moraju vraćati u normalu, dajte neki rok da bi se stvari vratile u normalu. Kažem, nije to tajm-aut, nije to košarkaška utakmica.

Na kraju krajeva, svi vi znate i mi znamo, makar kao glasači, kako izgledaju naša biračka mesta. To su uglavnom učionice nekih škola po unutrašnjosti, uostalom i u ovim velim gradovima ili nešto slično. To su prostorije u kojima se, kad je reč… Samo pazite koliko će lista biti i koliko posmatrača ispred tih lista, plus zvanični članovi izbornih komisija. Znači, tu već u startu ima preko 20, najmanje 20, često bude i više ljudi. To se tiska kao u košnici i sad tu treba da defiluju ceo dan još i glasači, sa maskama, bez maski, itd.

Znači, potpuno je jasno da je to jedna specifična, da ne kažem vanredna, situacija u kojoj čak i oni koji žele na izbore, mnogi neće izaći. Dakle, ne zato što slušaju bojkotaše, već ja sam, kao što znamo, bio protiv bojkota i sada ja ne želim bojkot. Ja želim da izađem na izbore, i kao građanin i kao politički subjekt, ako je to moguće. U ovim okolnostima mi je neprijatno, kao što sam već rekao, i da izađem i da pozovem nekog drugog da izađe da glasa za mene ili za nekoga koga ja, recimo, podržavam. Prosto se ne usuđujem.

Zato mislim, a vi znate i pravnici među vama znaju, vi ćete reći da to sada kao ne možemo zbog ustavnih i zakonskih rokova, već zbog vanrednog stanja mi izvan ustavnog i zakonskog roka… Trećeg juna ističe mandat ovom sazivu Skupštine, ionako se neće moći završiti izborne radnje i konstituisanje novog parlamenta pre isteka važenja mandata ovog parlamenta. Mi smo usvojili razne leks specijalise u toku ovog našeg mandata i mislim da bi sasvim bilo logično, osnovano i ne bio nikakav skandal da se nekim leks specijalisom prosto da ljudima, građanima, pa nekim političkim subjektima rok za neki odisaj, za neko vraćanje u kakvu takvu normalu.

Poslednje, pošto je to bio argument nekih kolega iz vladajuće većine, nezvanično, kažu – pa, ne ali može da se vrati epidemija na jesen. Pretpostavljam da ćete to i vi reći, gospodine ministre, pa vam onda repliciram unapred rečima prof. Nestorovića, koji je rekao da su ti jesenji meseci najmanje opasni, jer se obično koronavirusi, ovo je citat doslovan, javljaju negde od decembra do marta, aprila. To je rok kada se možda može vratiti nekoj formi.

Mnogo je veća opasnost sada od trajanja, od recidiva tog virusa nego nekog velikog povratka u septembru ili oktobru. Zato je moj predlog da se umesto 11. maja, neki dan što smo imali, da se promeni, opet na inicijativu vlasti, u vašim rukama je i nož i pogača, da bismo imali, ne samo sve aktere ili više aktera na izborima, nego da bismo imali regularniju atmosferu na tim izborima, politički i medicinski regularniju. U ovom trenutku mislim da preti opasnost, da niti je medicinski, zdravstveno potpuno regularna i čista, ali koliko je politički regularna, to najbolje mi znamo. Hvala.

Reč ima ministar Lončar. Izvolite.

Dragi gospodine Vukadinoviću, trudio sam se da razumem šta ste hteli da kažete i pokušao sam na sve načine, ali nisam mogao da uhvatim tu liniju za šta se vi u stvari zalažete, ali stvarno sam pokušao da to razumem.
Drago mi je da ste pomenuli dr Kona i ostale naše stručnjake i želim da podsetim i vas i ostale narodne poslanike, koji su tu, i da vas zamolim za ono pravilo koje postoje, a to je da se novi maska na licu kada smo ovde, i to je pravilo koje važi u Skupštini i koje treba da se poštuje, jer smo zaduženi da se to sprovodi. Između ostalog, ovde i menjamo te zakonske odredbe vezano za kazne i za sve ono što je neophodno. Neko može da bude neodgovoran, da ne vodi računa o sebi, to je sasvim dozvoljeno, ali mora da bude odgovoran prema drugima. Zamolio bih nadležne da rade svoj posao.
Što se tiče vaše zabrinutosti za 21. jun ili šta će biti u junu, nisam video vašu zabrinutost, mnogo veći rizik je bio, recimo, sinoć, ne znam, par stotina ljudi bez ikakvih maski, bez ičega, koji je bio tu. Tu je bio veći rizik da neko oboli, da se prenese, nego kada napravite proces i preuzmete sve mere zaštite. Uveravam vas, a i sve građane Srbije da smo mi jedna ozbiljna zemlja, ozbiljni ljudi, što smo dokazali i rezultatom koji smo postigli sa ovim Koronavirusom, tako ćemo nastaviti dalje. Ni u jednom momentu nećemo uraditi ništa da ugrozimo zdravlje i živote građana, naših ljudi. Toliko, mogu da vam kažem i da vam garantujem za to, da nam je to na prvom mestu, a onda sve druge stvari. Hvala vam.