Hvala, kolega.

Poštovane koleginice i kolege, ja ne mogu da se saglasim sa koleginicom Radetom iako sam veoma često bio u prilici da prihvatim njihove amandmane, kolega i koleginica iz SRS, iz mnogo razloga.

Jedan od osnovnih razloga je da ovo nisu normalna vremena i da ne mogu ni uslovi da budu normalni. Naišli smo u jedan period koga iskreno rečeno nismo imali u poslednjih pedeset, možda i više, godina.

Normalno, koleginica je vrstan pravnik i ona će naći razloge kojima će da kontrira i da kaže – nije, kako će da se uradi, evo primera, recimo, problem veliki pečati. Tačno, ne postoje pečati, uništeni su najverovatnije, jer je promenjen bio zakon, ali svako ko se i malo bavio poslom i ko je i malo imao potrebe za nekim pečatom, zna da pečat može da se uradi za sat vremena. Tako da to nije neki veliki problem, to ćemo završiti.

Neko će da kaže – tražili su radikali da se notarima suzi mogućnost onoga što rade. Možda je ovo jedan trenutak koji nagoveštava da će u budućnosti doći do izmena zakona i da će se zbilja mnogo toga promeniti u tom poslu koji sada obavljaju notari. Ja se slažem sa tim zahtevom oko notara i izvršitelja koje vi tražite, i verujem da je ovo možda početak da se to sve reši.

Sad, pogledajmo kakva je situacija u zemlji. Malopre je kolega Milija govorio o problemima koje imaju stočari u njegovom kraju. Zar to ljudi nisu važni problemi koje ćemo mi morati da rešavamo u budućnosti? Nemojte da se ovde majemo, što kažu moji Crnotravci, oko nekih stvari koje su nebitne. Hoćemo da izađemo u susret svima onima koji žele da učestvuju na izborima, da im omogućimo da na bezbedniji način po građane i na lakši način dođu do potpisa koji su neophodni da bi predali liste.

Neke stranke, među kojima smo i mi i radikali, su već po onom principu kakav je bio, skupili potpise. Ali, neće nama to ništa da smeta u odnosu na ove koji će na neki, iskreno rečeno, lakši način da to urade. Zato, nemojte da se raspravljamo oko nekih stvari kojim nije sad mesto za raspravu. Dajte ovo da završimo, da krenu te, da se nastave izborne radnje, da završimo sa tim izborima i da krenemo u ozbiljan posao koji čeka Srbiju u budućnosti. Hvala.

Hvala, prof. Stojmiroviću.
Reč ima Vjerica Radeta, pravo na repliku.

Mi apsolutno jesmo za to da se nastave izborne radnje i zato smo tražili čak da se vanredno stanje ukine 3. maja, u ponoć, pre nego što ste vi to predložili. Iz tog razloga smo glasali za ukidanje vanrednog stanja. Mi ne želimo ni na koji način da ukočimo i jedan demokratski proces u državi. Naprotiv, mi želim da to bude u skladu sa zakonom i sa Ustavom. Vi se, ljudi moji, danas ponašate kao onaj jedan što je govorio – šta se držite zakona ko pijan plota. Vi kršite Ustav, vi kršite krovne zakone koji ovo regulišu. Ne može to – mi, evo, hoćemo da učinimo da sad nekom bude lakše. Vi niste dobre vile, vi to nemate pravo ni u odnosu na vašu izbornu listu. Nemate pravu ni vašu izbornu listu da dovedete u teži položaj nego te, kako se zovu, „Jedan od pet miliona“.

Ako ste vi mogli sakupljati potpise, ako ste ih zaista sakupljali realno kao što se to radi, zašto to ne bi mogao neko drugi? Da li mora svako ko kaže – ja bi išao na izbore, da li mora da izađe? Zna se koje uslove treba da ispuni. Ko ispunjava uslove, neka nas je ovde koliko god, mislim 250 poslanika, ali koliko god političkih partija, nikome normalnom to ne smeta, ali ne znači – e, mi bi baš ovoga da ide na izbore, ali kako da mu se skupe potpisi, daj da kršimo zakon da se to uradi. To nije moguće i to nije normalno, kao što reče kolega Ljubiša, da se sve ovo dešava u nenormalnim okolnostima. Ne, ništa nije nenormalno, sve može da se uklopi u Ustav, sve može da se uklopi u zakone ukoliko vi to zaista želite.

Ovde je jedino nenormalno ono što se sada dešava ispred Narodne skupštine, da jedan deo vlast štrajkuje, jedna grana vlasti štrajkuje protiv druge grane vlasti u okviru iste vlasti. Neverovatno.

Hvala, gospođo Radeta.
Vladimir Orlić, pravo na repliku.
Izvolite.

Sigurno ste primetili onda koliko smo mi tamo na vlasti, mislim na tužilaštvo i mislim na sud. Koliko smo mi samo tamo na vlasti? Pa, nismo uopšte. I potpuno je poznato svima u ovoj zemlji da su i u tužilaštvu i u sudovima većinom i danas kadrovi onih Đilasa, Jeremića, Tadića i ostalih koji su te ljude birali, očigledno sa ciljem da im i dan danas budu verni. Jer, ja ne mogu da razumem drugačiji razlog za odnos koji imamo od strane tih, kako kažete, grana vlasti, samo očigledno ne naše vlasti, prema pojavama koje su nama apsolutno neprihvatljive, i ne samo nama, ja verujem svakome pristojnom, razumnom u ovoj zemlji, apsolutno neprihvatljive, da se niko ne nađe pozvan, a trebalo bi da je pozvan samim tim što je, recimo, u nekom tužilaštvu, da reaguje kada se na mala vrata, kako je to neko rekao, ali ne incidentom, nego očiglednim planom fašizam u ovoj zemlji uspostavljen, kada se ovde fašističke falange skupljaju pred ulazom u Narodnu skupštinu da zlostavljaju, napadaju, pokušaju da ubiju narodnog poslanika i da za to nikakve odgovornosti nema.

Dakle, jedino što je nenormalno, pošto je rečeno da je ovde nešto nenormalno, jeste da se na to pravimo slepi, gluvi i naivni, da ne vidimo te pojave i da posle još neko sebi da za pravo, a to su radili i Đilas i Marinike i svi ostali, da pokušaju te stvari da relativizuju i pravdaju i da to kao predstave nečim normalnim, lepim, pristojnim i potpuno prihvatljivim. Čime prihvatljivim? Iz kog razloga prihvatljivim? Zato što to rade onim ljudima koji im politički ne pripadaju, već otvoreno te ljude, poput Marijana Rističevića ili bilo kog poslanika koji čini većinu, ali ne samo većinu, ne misle oni ništa lepše, bolje ni o vama, da se ne lažemo, da mogu da pokušaju da ubiju. I to sad treba da bude lepo, normalno i demokratski. Pa, nije.

Dakle, demokratija je sve suprotno od toga. Protiv toga danas mi protestujemo. A, pošto sam primetio i sklonost da se od toga prave neke šale, pošalice, vicevi, nama tu apsolutno ništa nije smešno, kao što nam nije smešno pitanje dijaloga, odnosa prema Narodnoj skupštini, odnosa prema toj demokratiji. Ovo je pitanje odnosa prema državi. Hoćemo li Srbiju koja je demokratska ili Srbiju koja je fašistička? U tom pitanju apsolutno ništa smešno nema. O tom pitanju može da se nosi odgovorno, onako kako to danas rade Aleksandar Martinović i Sandra Božić ili neodgovorno, pa svako nek sam izabere na kojoj strani misli da vrednosno pripada.

Hvala, dr Orliću.
Pravo na repliku ima Vjerica Radeta.
Izvolite.

Iskreno, nas srpske radikale najviše vređa kada neko kaže da smo mi i vi isto, a u stvari ste vi i ovi koji nisu sad u sali isto.

Što se tiče tužilaštva, dragi kolega, setite se ili pogledajte stenograme koliko puta smo mi srpski radikali ovde prozivali tužilaštvo, koliko puta smo prozivali Zagorku Dolovac, koliko puta smo tražili da reaguje na kriminal ministara od Zorane Mihajlović, Rasima Ljajića, Zlatibora Lončara, javnih preduzeća, droge, čega sve. Puno puta smo pomenuli upravo državnog javnog tužioca Zagorku Dolovac, tražili od vas da je obezbedite u Narodnu skupštinu. Ona je slala neke svoje tamo zamenike. Ali, samo morate da se prisetite da je Zagorka Dolovac vaš državni tužilac, vaš. Vi ste joj obnovili mandat. Ako nije bila dobra, ako je bila njihova, što niste onda doveli vašeg, kako vi to kažete?

Zamislite, ljudi moji, narode, čujete li vi, narodni poslanik vlasti kaže da oni nisu na vlasti u sudovima i tužilaštvima. Pa, zar biste hteli da budete? Zar biste smeli da budete? Da li je to moguće? Tužilaštvo i sudovi su nezavisni, tužilaštvo samostalni organi. To što je to grana vlasti, jedna od grana vlasti po našem Ustavu, to vam nikako ne daje, kaže čovek – mi nismo, kako je rekao, morala sam da zapišem ovo čudo od rečenice, mi, kaže, nismo vlast, nego su to oni žuti.

To je zaista strašno što neko ko je vlast sme da razmišlja o tome da on treba da bude vlast u sudovima i vlast u tužilaštvu.

Hvala, gospođo Radeta.
Pravo na repliku ima Vladimir Orlić. Izvolite.

Kao što ste rekli na samom kraju, na tu sam tezu, koja je dolazila sa vaše strane, ja odgovarao - da je to u tužilaštvu i to u sudu naša vlast. Pa nije, iako na kraju razumete da nije, onda se mi na samom kraju slažemo oko nečega što bi trebalo da je bilo jasno na samom početku.

Dakle, apsolutno ništa tu naše nema i nikada se nismo postavljali tako da mi tražimo da ima nešto što je naše, ne znam, stranačko ili bilo kako, lično, privatno. Nas to ne zanima. Nas to ne zanima, ali ne prihvatamo tezu i tu vam ništa ne zameram da što tamo očigledno ima mnogo toga rđavog, treba da bude naš teret. Mi u tome nismo učestvovali i kao što vidite, ti ljudi očigledno se trude da stvari rade na način koji je na štetu, hajde nama, ali na štetu ove države, i to je ono što je problem u celoj priči.

Ono što je nama neprihvatljiva teza je da tu postoje bilo kakva jednakost i bili šta isto između bivšeg režima i nas. Dakle, još jednom, nađite primer, ko god hoće neka se seti, da je bilo ko sa naše strane radio ovo što oni rade danas, što rade sve ovo vreme. Da li se iko seća da smo mi uzeli, pa zabranili bilo čijim poslanicima da na svoj posao dođu, da uđu u salu Narodne Skupštine i da ovde govore ili glasaju? Nikada niko neće moći da se seti takvog primera, takvog primera nema, kao što to nismo radili ni narodnim poslanicima iz vaše stranke ili poslaničke grupe, tako nismo radili apsolutno nikome drugom. Nama to na pamet ne pada. Nas to ne zanima.

Kada se tako nešto dešava, a kao što vidite to rade, po direktnom nalogu Dragana Đilasa, ovi njegovi dveraši, fašisti. Kada se tako nešto dešava, pa valjda svako kome je iskreno stalo do demokratije može samo da kaže – ljudi ovo je neprihvatljivo, ljudi ovo ovako ne može.

Ako ćemo da pričamo o demokratiji, ovo apsolutno u obzir ne dolazi. Ne da se to pravda, ne da se to relativizuje, ne da se ide na neke izmišljotine, pa Marijan Rističević je nož držao. Kakav nož? Nož koji izgleda kao polovina priveska sa jedne strane ruke, polovina priveska sa druge strane ruke. Privezak od ključeva. Toliko besmisleno očigledne laži da bi, šta, opravdali pokušaj ubistva, i to su radili oni koji su te dveraše poslali, ali i njihovi mediji koji su trubili ceo dan juče da je Marijan Rističević, zamislite, držao nož. To su najobičnije laži.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam, gospodine predsedavajući.

Za te najobičnije laži, ne samo narodnom poslaniku koga su pokušali da ubiju, celoj Srbiji duguju izvinjenje svi oni. Tužilaštvo duguje da reaguje, da radi svoj posao. Ili ćemo da zaštitimo zakon, ili ćemo da zaštitimo institucije i da zaštitimo demokratiju u ovoj zemlji, ili ćemo da se bacimo u ralje tih fašista, a ja mislim da niko od nas koji sada sedimo u ovoj sali ovde ne želi da to bude opcija koja će da prevagne na kraju.

Hvala, dr Orliću.
Pravo na repliku ima Vjerica Radeta.