Gospodin Milićević je naveo neke stvari koje bi mogle da posluže kao šlagvort za ono što ja želim da pitam i Državno tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali i sve državne organe.

Ne bih se saglasio sa tim da je ovo samo kampanja isfrustriranih ljudi. Ovo najbolje pokazuje koliko smo se na tu kampanju navikli i koliko više nikome nije stalo do toga šta ko govori o porodici predsednika Republike. Ovo najbolje pokazuje da nam je to postalo normalno, da nam je to postalo svakodnevno.

Zašto mislim da nije ovo pitanje samo isfrustriranih političara, kao što je rekao kolega Milićević? Zato što smo, i Aleksandar Martinović mi je svedok, zvao sam ga u subotu, pre pet dana, da ga zamolim da postavim ovo pitanje, dakle pre pet dana je plaćeni ubica, Čaba Der čini mi se da se zove, rekao istražnim organima Mađarske da je od dva kriminalna klana dobio ponudu da izvrši atentat na predsednika Vučića. Ta vest je prošla potpuno ispod radara, potpuno neopaženo, potpuno bez komentara.

Nema, drage kolege, političkog ubistva bez političke pozadine. Nema atentata na predsednika države bez političke pozadine. Danas ja pitam i sebe i vas i javnost u Srbiji da li slučajno, gospodine Milićeviću, svedočimo ovim kampanjama napada na predsednika Vučića?

Ne želim da optužujem nikoga, ne želim da ukazujem prstom ni na koga, ali ne mogu da se otmem utisku da ni malo slučajno nije da je na naslovnoj strani jednog nedeljnika, otprilike prošle godine u ovo doba, snajper uperen u glavu Aleksandra Vučića. Da ni malo slučajno nije od onog njihovog najduhovitijeg, kako ga oni nazivaju, a u stvari nije duhovit, nego je smešan i tužan i jadan, karikaturiste 10, 15, 20 meta po telu Aleksandra Vučića. Da nisu slučajni napadi na društvenim mrežama na Aleksandra Vučića i njegovu porodicu od ljudi koje nazivamo „taj neki ludak, taj je za lečenje“. Ne, nije za lečenje. Ludak nema odgovornost, zato ga i nazivaju ludakom.

Kako to da sa lažnih naloga svi pišu isto i svi traže smrt Aleksandra Vučića i članova njegove porodice? Onda dolazimo do ovoga što ste rekli da se desilo juče, a desilo se i prekjuče. Desilo se i dva dana pre toga i dešava se svaki dan.

Šta je u pitanju? Po mom najdubljem uverenju pripremanje javnosti na ono što je trebalo da uradi Čaba Der ili će uraditi neki drugi Čaba Der.

To što je Aleksandar Vučić stao na žulj kriminalcima i objavio im rat. To je jedan deo priče. Ali, ti kriminalci uvek za svoje delovanje traže političku podršku. Meni se čini da im se politička podrška sama nudi, da neki ljudi sami izlaze u susret onome što oni žele da ostvare i stvaraju atmosferu time što crtaju metu na licu Aleksandra Vučića, na glavama njegove dece. Stvaraju atmosferu da sutra ako bi se tako nešto desilo svi slegnu ramenima i kažu – pa dobro, to je očekivano.

Zato ja pitam, misli li ko konačno da reaguje? Ja zato pitam šta još treba da se desi i da li treba da se desi nešto da bismo onda post festum reagovali ili ćemo probati da uradimo nešto da sprečimo ono što jedni priželjkuju, a drugi, čini se, žele da izvrše? Ili i jedni i drugi žele isto, kako vam volja?

Pet dana je prošlo od toga. Pet dana smo ovde slušali o ceni tovne teladi, pet dana smo slušali o tome gde i na kojoj televiziji je bio Predrag Kon, slušali smo razne govore i evo za pet dana niko Čabu Dera u ovom domu spomenuo nije do sada, čoveka koji je priznao da mu je nuđen novac da ubije Aleksandra Vučića.

Draga moja gospodo i dame, ovo je vreme da se svi mi zapitamo dokle je ova atmosfera došla kada nam ovakve stvari deluju tako da na njih nešto ne treba posebno ni reagovati. Hvala.