Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić, a neka se pripremi Dragan Marković Palma.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici, dame i gospodo, Zakon o socijalnoj karti je sa tačke gledišta Stranke pravde i pomirenja jedan od veoma važnih zakona, s obzirom na važnost polja koga tretira, ali isto tako i s obzirom na intenciju da, zapravo, pitanje socijalne politike i socijalne aktivnosti do kraja i precizno utvrdi.

Jedno društvo može izmeriti sopstveni kvalitet humanosti najpre prema odnosu prema onima koji su najslabiji u tom društvu.

U meri u kojoj budemo imali sluha, ali ne samo osećaj sluha, već to operacionalizujemo kroz administrativno ponašanje, a pre toga to uredimo adekvatnim zakonima, tada ćemo pokazati, odnosno dokazati svoju pojedinačnu, ali pre svega kolektivnu, odnosno institucionalnu humanost.

Svi zakoni imaju za cilj uvođenje reda i aktivno suprotstavljanje neredu. Međutim, ovaj zakon spada u one koji su toliko egzaktni, barem u ambiciji, što se jasno vidi i kroz ponuđeni tekst, ali isto tako i kroz obrazloženja koja smo mogli pročitati i koja smo upravo čuli.

Socijalna politika jeste uvek prisutna na jezicima svih političara. To je tema koja se jako puno rabi u političkom diskursu, posebno u političkim kampanjama. Ne postoji politika, niti političar, niti politička grupa koji mogu imati bilo kakav negativan odnos po pitanju socijalne politike i bilo koje pozitivne aktivnosti, bilo zakonodavne ili administrativne, u pogledu daljeg uređenja socijalne politike i socijalnih pitanja i, općenito, socijalnih tema.

Međutim, vrlo često u društvima koja nisu uspela da dovrše sopstvenu uređenost, ovo je jedno od onih pitanja koje najčešće kasni i koje ni malo nije lako urediti, pogotovo ukoliko je nasleđena neuređenost od proteklih vlasti ili sistema, kao što je slučaj ovde kod nas, odnosno u našoj zemlji.

Svakako da jeste bitno donošenje zakona, svakako da jeste bitna odlučnost da se ovo polje do kraja i zakonski uredi, ali isto tako treba znati da je za pitanje socijalne uređenosti, socijalne pravde i kvaliteta socijalne usluge i socijalnog ponašanja državnog aparata prema građanima kojima je potrebna socijalna pomoć ili bilo koji vid druge pomoći… Treba imati u vidu da je za to potrebno više faktora.

Prvi, ključni i osnovni faktor socijalne pravde i socijalne uređenosti jeste ekonomska stabilnost. Ova zemlja je proteklih godina, hvala Bogu, beležila veoma ozbiljne korake u pogledu ekonomske stabilizacije i napretka. Istina, poslednje godine zbog krize izazvane pandemijom Kovida-19 suočavamo se sa ozbiljnim problemima, ali u tom suočavanju imamo pokazatelje da se ipak dobro, čak više nego dobro, nosimo sa tim problemima. Međutim, treba znati da je put pune ekonomske stabilizacije i uspostave ekonomskog prosperiteta veoma dug, ali sama činjenica da imamo pozitivne trendove je nešto što uliva optimizam.

No, pored ekonomskog faktora, koji jeste ključni, potrebna je i zakonodavna uređenost, odnosno uređenost birokratskog sistema, od ministarstva do svih drugih institucija, uključujući i centre za socijalni rad.

Ključni faktor ili tema sa kojom ćemo se još dugo verovatno morati nositi jeste pitanje korupcije. Zaštita od korupcije je zapravo jedan od ključnih faktora uspostave pravičnog i pravednog socijalnog sistema u jednoj zemlji, jer sve ono što pojede korupcija ili sve ono što se otuđi kroz korupciju najpre će biti žrtve oni najslabiji, oni će prvi biti zapravo zakinuti. Tu svakako mislim na opštu sistemsku korupciju, ali posebno mislim na korupciju koja je neposredno vezana za ustanove, institucije i nadležne organe socijalne politike, odnosno socijalne usluge ili socijalne pravde.

Zapravo, ono što me raduje jeste da će ovaj zakon, bar po onome što se na prvi pogled vidi, u značajnoj meri postati veoma efikasno sredstvo u borbi protiv korupcije na polju socijalne politike, jer brojne zloupotrebe koje smo imali, koje nažalost do dan danas imamo, između ostalog su bile iz razloga što nismo imali uređeni informacioni sistem u pogledu praćenja podataka i ispunjenosti ili ne ispunjenosti uslova, odnosno uključenosti ili isključenosti onih koji imaju pravo na socijalnu pomoć ili uključenosti onih koji nemaju pravo na socijalnu pomoć.

Tako da, me raduje usvajanje ovog zakona, koji će u najmanju ruku, barem, onima koji stvarno hoće da se bore protiv korupcije u sektoru socijalne politike i socijalne usluge imati mogućnost da prate informacije, odnosno imaju potrebne podatke vrlo precizno na jednom mestu, objedinjeno i imaju priliku da tačno znaju da li je neko uključen, a nije imao pravo da bude uključen, odnosno da li je isključen bespravno, a trebalo je da bude uključen. Ako imamo one koji su uključeni u određena socijalna primanja, a nemaju pravo, ne ispunjavaju za to uslove ili ne spadaju u socijalnu kategoriju, to će direktno značiti da postoje oni koji imaju pravo, a koji će biti isključeni. Ukoliko jedni dobiju ono što im ne pripada, to će apriori značiti da će oni izgubiti ono što im pripada.

Ovim se pravi jedan veoma važan iskorak u pogledu, neću reći, konačnog obračuna, jer za konačni obračun, pored dobre zakonske regulative, ponajpre, još dugo će trajati i biti ta kom je potrebna ozbiljna politička odluka na svim nivoima da se obračunamo sa korupcijom.

Istina, kao što smo čuli od mog kolege Tandira, dakle, ova odlučnost koja se pokazuje u borbi protiv organizovanog kriminala, verujem da će se nastaviti u borbi protiv kriminala na svim nivoima, kako na lokalnom, tako i na centralnom nivou, ali isto tako i nastaviti na frontu borbe protiv korupcije, jer najčešće institucionalna ili sistemska korupcija ima veze i sa kriminalom, a počesto ili ponekad i sa organizovanim kriminalom.

Dakle, ovim pravimo jedan veliki iskorak. Dalje će nam trebati da održimo odlučnost, dugotrajnost, izdržljivost, kondiciju u političkoj volji i političkom opredeljenju da do kraja ustrajemo, odnosno pobedimo u pogledu borbe protiv sistemske korupcije, a posebno u pogledu ove teme – korupcije u sektoru politike.

Uvek govorim samo ono što znam, a znam da sa prostora sa koga dolazim, u Novom Pazaru, a posebno u opštini Tutin, sektor socijalne politike predstavlja jedan od najizrazitijih primera brutalne korupcije i zloupotrebe mehanizama socijalne usluge, socijalne zaštite, odnosno socijalne pomoći. Ovo nije prvi put da o ovome govorim, posebno u opštini Tutin, Centar za socijalni rad predstavlja sredstvo tamošnje vladajuće stranke koja taj narod drži skoro tri decenije u svojevrsnom političkom i socijalnom ropstvu. Jedan od mehanizama držanja tog naroda i građana te opštine u takvom stanju jeste zapravo centar za socijalni rad gde se upravo… Možete sada, ako želi Ministarstvo, izvršiti inspekcijske nadzore i može se, uz postojeće informacije, vrlo lako doći do podataka da su mnogi koji se nalaze na listi, odnosno na spisku socijalne pomoći isključivo aktivisti ili članovi tamošnje vladajuće stranke, a pri tome ne ispunjavaju uslove da budu korisnici socijalne pomoći.

Naravno, postoji jedan deo onih koji ispunjavaju uslove da budu korisnici te socijalne pomoći, ali oni su obavezno ucenjeni da moraju podržavati tu političku opciju, jer će u protivnom izgubiti status socijalnog korisnika, što je zapravo pokazatelj da oni, socijalni slučajevi koji im se nisu povinovali, oni su izgubili takvu socijalnu pomoć.

Borbi protiv ovakvih pojava će koristiti ovaj zakon, ali će biti jako važno ne stati na zakonu, već imati i pravne i administrativne i političke volje da se sa ovakvim pojavama obračunamo.

Naravno da nije jedina anomalija samo socijalna pomoć, već je postala javna tajna, kao što znate, nama očito treba nekada i da se snime neki filmovi o nekim pojavama i zloupotrebama da bi onda društvo skrenulo pažnju na neke pojave.

Ovo pitanje, pitanje socijalne politike je veoma osetljivo i mene raduje odlučnost kroz ovaj zakon, da postoji volja većine u ovoj Skupštini da se ta borba nastavi do kraja i da zaista dođemo do trenutka kada će mehanizam socijalne pomoći i socijalne usluge biti nešto što će ispunjavati našu i personalnu i kolektivnu ljudskost.

Želim iskoristiti ovu priliku da podelim sa vama ovde, ali i široj javnosti, iskustvo dobre saradnje sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kroz proteklih nekoliko godina, gde su iskazali interesovanje i pokazali dobru volju i podržali rad šest vakufskih odnosno narodnih kuhinja koje funkcionišu na području Sandžaka, tačnije u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici, Novoj Varoši, Brodarevu, Prijepolju i Priboju i time pomogli da te kuhinje koje su osnovane 2010. godine nastave sa radom. U tim kuhinjama se hrani nekoliko hiljada građana. One su dostupne svima, funkcionišu uglavnom u mešovitim etičkim sredinama. Možda su jedine kuhinje koje su do te mere zaštitile korisnike, njihovo dostojanstvo, gde čak ne postoji ni evidencija ličnih podataka svakog korisnika, već je pravilo tih kuhinja da svako ko nema topli obrok može doći ili se nahraniti u toj kuhinji, ili u trpezariji te kuhinje, ili poneti sa sobom topli obrok za sebe i sve članove svoje porodice, a da pri tom ne mora pokazati ni ličnu kartu, niti biti upisan na neki spisak.

Smatrali smo tada, osnivajući te kuhinje, još pre 10 godina, da imamo nekada momente kada neko ko inače nije bio siromašan dođe u kriznu situaciju, ali da mu često dostojanstvo ne dozvoljava da prosi ili da zatraži. Zato je jako važno kada nekome nudite pomoć i pomažete, da pored toga što ćete mu pomoći da se nahrani i da ne bude gladan, da mu jednako zaštitite i njegovo dostojanstvo.

Uglavnom se te kuhinje finansiraju od dobrovoljnih priloga raznih građana, ali poslednjih nekoliko godina imamo i ozbiljnu pomoć od ministarstva i ovom prilikom se zahvaljujem. To je jako važno, prvo zato što se radi o zaista ozbiljnoj pomoći, ali isto tako i što se radi o tome da imamo brigu sa pozicije republičkih vlasti da celi prostor teritorije ove zemlje, a pogotovo tamo gde imamo etičku šarenolikost, to poprima još jednu drugu dimenziju i predstavlja jedan vrlo lep primer.

Ovom prilikom želim da ukažem na još jedan problem o kome je bilo reči ovde od mojih kolega a tiče se zdravstvenog osiguranja i prava na dečiji dodatak učenika verskih škola.

Pošto sam imao priliku 2002. godine da, zajedno sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve i drugih crkava i verskih zajednica, sa tadašnjim nadležnim ministrima pripremam zakon o crkvama i verskim zajednicama, zato sam malo dublje upućen nego možda neki drugi narodni poslanici, tada, usvajajući taj zakon, uspeli smo vratiti članovima, uposlenicima, učenicima, studentima verskih škola, fakulteta, pripadnicima crkava i verskih zajednica, prava koja su im kroz ono socijalističko-komunističko vreme bila oduzeta i radosno smo tada konstatovali da se više nikada neće desiti da neko bude diskriminisan i da mu bude neko pravo isključeno zato što pripada nekoj verskoj zajednici, nekoj verskoj školi.

Tako je to funkcionisalo. Dakle, polaznici verskih škola, odnosno verskih fakulteta, nisu imali taj problem do pre nekoliko godina. I onda se desi da je došao neki dopis iz nadležnog ministarstva, koji je bio prilično konfuzan, koji je upućen lokalnim samoupravama i kazano je da samo škole koje su zvanično registrovane kod Ministarstva prosvete da njihovi polaznici imaju sva učenička prava.

Prvo, taj akt je nezakonit, zato što postoji dva osnova legaliteta škola. Javne škole ili druge privatne škole se registruju kod Ministarstva prosvete. Međutim, verske škole, po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, se ne registruju kod Ministarstva prosvete, već njihov legalitet i legitimitet se obezbeđuje preko Zakona o crkvama i verskim zajednicama, preko njihovih crkava i verskih zajednica, a registruju se kod Ministarstva pravde odnosno Kancelarije za vere.

Ovde očito imamo problem u tumačenju. Čak sam prošle godine vodio razgovore i u Ministarstvu za rad i u Ministarstvu prosvete i u Ministarstvu pravde i čak smo postigli dogovor da se to reši, ali je ponovo zatajila administracija. Bilo je međusobnog dopisivanja, ali ovo nismo rešili. Ja mislim da je to lakše rešiti na nivou ministarstva, ali, ako ne bude, mi ćemo biti prinuđeni da ovde pred Skupštinom zatražimo autentično tumačenje, koje ne bi smelo biti sporno, jer Zakon o crkvama i verskim zajednicama je eksplicitno jasan. Dakle, on obezbeđuje legalitet tim školama.

Ono što nije dobro, da mi sada imamo stanje samovolje u lokalnim samoupravama, tako da prosto lokalna samouprava koja želi da dodeli pravo tim učenicima, oni to pravo imaju. I verovatno u većini opština, kod većine učenika i studenata verskih škola i fakulteta nemamo taj problem, zato što većina odgovornih u lokalnim samoupravama ne želi da im pravi taj problem. Ali, u pojedinim opštinama imamo samovolju ili nameru ili nerazumevanje, nije više ni važno. U svakom slučaju, ovo ukazuje da taj problem nije rešen. To znači da imamo prepušteno stanje predstavnicima ili činovnicima lokalnih samouprava da oni tumače kome će to pravo dati a kome neće dati.

Osetio sam potrebu da je ovo trenutak da to detaljnije pojasnim. Nije bilo oponiranja u razgovorima, i u vašem ministarstvu i u drugim, ali ovde samo hoću da ukažem da već meseci i godine prolaze, a ta deca se osećaju obespravljenim. Molim vas da ono što smo započeli sa vašim prethodnicima što pre okončamo i ne ostavimo niti jedno dete, niti jednog čoveka u ovoj zemlji, a pogotovo dete, deca moraju imati pozitivan status, čak biti u afirmativnoj akciji, odnosno pozitivnoj diskriminaciji ako treba, a ne u ovoj negativnoj.

Dakle, ova zemlja će disati svojim plućima kada svaki čovek bude imao osećaj da se oseća u domu, da se oseća u domovini. To je naša želja, naša intencija i jedan od ključnih ciljeva Stranke pravde i pomirenja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pre nego što dam reč sledećem govorniku, gospodinu Markoviću, za reč se javila ministarka Darija Kisić Tepavčević. Izvolite.

Gospodine Zukorliću, hvala vam na afirmativnim rečima o saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Trudimo se i želimo tako da budemo na raspolaganju svim građanima u našoj zemlji, pošto, kao što ste već istakli, sva pitanja praktično u nadležnosti Ministarstva koje ja trenutno predstavljam, su vrlo osetljiva.
Ovo što ste poslednje spomenuli za određene kriterijume za isključivanje prava kada je u pitanju dečiji dodatak, upoznata sam sa tim i detaljno sam se informisala u prethodnom periodu. Ono što prvo treba da naglasimo da nacionalna pripadnost nije, ne sme i nikada neće ni da bude osnov ni za uključivanje, niti isključivanje iz bilo kakvog prava kada je u pitanju oblast socijalne zaštite.
Međutim, ono što sam dobila kao podatak iz nadležnog ministarstva jeste da bi dete koje pohađa školsku ustanovu ostvarilo pravo na ustanovu treba prvo da redovno pohađa školu, a drugo da ta škola pripada sistemu školstva Republike Srbije, a verske škole u ovom momentu se ne nalaze u toj grupi.
Takođe sam dalje proveravala o čemu se radi i rečeno mi je da su akreditovane, ali nisu verifikovane. Baš i nisam u potpunosti upoznata šta sada ti termini apsolutno znače, ali u svakom slučaju tako nešto i takve stvari ne treba i ne smeju da se dešavaju i mi smo već inicirali određeni dijalog u tom smislu zato što nacionalna pripadnost nikada i nikome ne može, ne sme ni da bude, kao što sam već rekla, niti kriterijum, niti za uključivanje, niti za isključivanje iz bilo kakvih prava iz oblasti socijalnog sektora.
Takođe i u Registru socijalna karta jedna od posebnih podataka odnose se na nacionalnu pripadnost i to je bilo jedno od spornih pitanja kada je u pitanju zaštita poverljivosti podataka, ali potrebno je opet naglasiti da taj podatak ne utiče na dodeljivanje prava. On je pre svega značajan za vođenje socijalni politika, da u određenim analizama možemo raditi i različitu distribuciju socioekonomskog statusa prema nacionalnim pripadnostima, pa onda targetirati određene aktivnosti prema grupama gde je ta pomoć najpotrebnija.
Podatak o nacionalnoj pripadnosti povlačimo iz jedinstvene baze podataka koja opet podatak povlači iz Registara matičnih knjiga. Znači, ukoliko neko ne navede taj podatak onda se taj podatak neće naći ni u socijalnoj karti. To samo naglašavam da to jeste jedan od posebnih podataka koji takođe se povlači u sistem socijalna karta, ali apsolutno ne utiče na kriterijum prilikom dodeljivanja prava, nego samo će se koristiti u analizi radi pravilnog targetiranja socijalne politike.
Pre svega videli smo u nekom prethodnom periodu kada je u pitanju romska populacija, tu su skorovi socioekonomski parametri bili znatno niži, pa su se onda pomoć i određene aktivnosti upravo aktivirale prama ovoj grupi.

Zahvaljujem.
Replika Muamer Zukorlić.

Mislim da treba da obratite pažnju na tumačenje koje su vam dali vaši saradnici. Dakle, dobro ste preneli formulaciju iz zakona. To je da je jedna škola u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Šta to zapravo znači? Ne, u zvaničnom sistemu Ministarstva prosvete, već u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Sve tradicionalne i zvanične crkve i verske zajednice su u zvaničnom sistemu Republike Srbije i sve škole koje rade u okviru tradicionalnih verski zajednica i crkava su u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Zašto? Pa zato što funkcionišu legalno, zato što imaju svoj matični broj, zato što se nalaze u svim registrima, zato što ostvaruju sva prava kao privredni subjekti, kao zvanični subjekti u ovoj zemlji registrirani. Prema tome, očito je neko jednostrano protumačio to prateći samo Zakon o obrazovanju, dakle o prosveti i o onom sektoru koji pokriva ministarstvo.

Zato vas molim, već smo o tome imali rasprave čak i sa pravnicima u Vladi Republike Srbije i došlo je do zajedničkog tumačenja. Ostalo je to da samo administrativno pokrijemo, da jedan dopis dođe od Ministarstva prosvete, drugi od Ministarstva pravde. Svakako da u svom govoru nisam implicirao da se bilo šta dešava na nivou etničkih razlika. Ne, već eto slučajno su ovde pripadnici islamske zajednice, odnosno učenici Medrese ugroženiji iz razloga što pojedine lokalne samouprave su iskoristile ovo da tu decu uskrate za svoja prava, a verujem da ovom voljom ili zajedničkom voljom to možemo da rešimo. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima predsednik Poslaničke grupe JS, Dragan Marković Palma.

Izvolite.

Poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, socijalna pravda je osnova i program Partije Jedinstvena Srbija i mogu da kažem da država ima dobru socijalnu kartu za one koji su ugroženi.

Država daje 16 hiljada za četvoročlanu porodicu kao socijalnu pomoć, ali mislim da tu treba da se napravi porodica četvoročlana koja nema zemlju, ne vodi se ništa na njih, koliko godina imaju deca koja žive u toj porodici i nije isto da deca imaju tri i pet godina i ona deca koja su na fakultetu te porodice. U svakom slučaju njima treba malo više novca i zato lokalne samouprave treba da se uključe. Vama je poznato da mi u Jagodini to radimo već 15 godina i čak su me prozivali – tri hiljade za gospodina i četiri hiljade za gospođu. Ja sam to sada povećao. Bilo je – dve hiljade za gospodina i tri hiljade za gospođu. Ko me je tada prozivao? Oni koji su danas opozicija i za njih nisu ništa ni tri hiljade evra, a ne tri hiljade dinara.

Tako da vidimo kako zajedno Ministarstvo za rad i socijalnu politiku i lokalne samouprave da izbace nešto iz budžeta što nije neophodno jer mi nismo konstatovali da je ovo vanredno stanje bez mera vanrednog stanja, ali vanredno stanje u svakom slučaju ako ljudi ostaju bez posla, ne u nekom velikom broju, ako nam lokali ne rade i u ugostiteljski objekti, a znamo koliko je zaposlenih ljudi u tim objektima, pa kada sam kod lokala i ugostiteljskih objekata interesuje me vaše mišljenje – ako već ti lokali rade do 20 časova, zašto ne bi radili do 23 i to je neko vreme kada oni imaju malo veći pazar nego što je preko dana, ako ti lokali poštuju mere koje su propisane?

Isto tako želim da vas informišem, a ne znam da li znate, da milion građana u Srbiji nema organizovan prevoz u preko 15 gradova i meni nije jasno, a pare ne trebaju lokalnoj samoupravi da sprovede tender i da organizuje prevoz. Samo jednu opštinu ću da navedem, Aleksinac, gde više godina ne postoji gradski prevoz i kako ta deca idu u škole, kako ljudi idu na posao meni uopšte nije jasno, pa da se vaše ministarstvo uključi. Ne treba da daju subvenciju, ne treba da obezbede ako nemaju para kao Jagodina i još nekoliko gradova u Srbiji, gde građani ne plaćaju autobuski prevoz, ali ti ljudima koji tamo žive nije lako i da ti gradonačelnici i predsednici opština ne čekaju Vučića koji pomaže maksimalno da im on sada daje savete ili vas kao ministra, ali očigledno morate da se uključite. Ovo je ogroman problem.

To sam saznao, nisam mogao da verujem, pre neki dan od Prve televizije koja me je zvala da me pita za mišljenje. Rekao sam da je to za mene veliko iznenađenje da u 21. veku mi ne možemo da obezbedimo prevoz za decu, za one stare ljude itd.

Postavlja se pitanje – kako neko kad se razboli a nije za sanitetsko vozilo, kako će on da ode do grada ili do opštine gde živi ako je njegovo selo udaljeno 15, 20 kilometara? Bio je jedan prilog gde jedna starija žena kaže – pre je autobus dolazio četvrtkom, a sada ni četvrtkom. Zamislite, ljudi, jednom da ide autobus u selo a nedelja ima sedam dana. Tako da bih vas zamolio da se uključite u tu problematiku.

Drugi veliki problem je ono što se zove borba protiv bele kuge i broj sklopljenih brakova 2019. godine je 35.700, a razvelo se 10.899 i na taj način je i manje dece rođeno. Šta je to što se zove preventiva? Da li psihijatri, ljudima ne trebaju psihijatri, ali psihoterapeuti da objasne toj porodici da deca ne smeju da budu žrtve? Mislim da su suviše velike ingerencije date centrima za socijalni rad u Srbiji i gradovima. O tome treba da odlučuju sudovi, a da pre toga, govorio sam ovde pre mesec dana, nekada je postojalo mirovno veće u svako mesnoj zajednici, posebno kada se u porodici svađaju otac i sin itd. i onda to mirovno veće od tri ili pet članova ode u tu porodicu, objasni da tolerancija treba da postoji jer porodica je osnovni stub svega i smisao života.

Da ne govorim o statističkim podacima koliko ljudi je umrlo više, a da je pad nataliteta veći nego što je bio ranijih godina. Veliki broj građana iz unutrašnjosti ide u velike gradove, a najviše dolaze u Beograd i Beograd nema više ni mesta, osim da se širi i da pravi neke nove objekte gde će moći ti ljudi da žive. Ako se tako nastavi, onda ćemo mi da ispraznimo sva sela iz unutrašnjosti iako sada gledajući kroz procente da možda 10% ljudi živi danas nego pre 30 godina. Tu je isto država dosta uradila, da stimuliše rađanje dece. Očigledno da to nije dovoljno.

Ono što ja pratim i mogu da kažem da je manji broj iz godine u godinu socijalno ugroženih ljudi. Zašto? Zato što oni koji nekada nisu radili, sada rade veliki broj fabrika je došao u Srbiju i zapošljavaju ljude, tako da se smanjuje broj socijalnih slučajeva, ali da ta socijalna karta se malo i pomeri.

Živim na selu i da vam kažem, čovek koji ima pet hektara zemlje i ima traktor i priključne mašine itd, oni jedva prežive i ono što je osnova da plate državi, a imaju registrovano gazdinstvo. Oni nemaju ni regres, ni topli obrok, ni bolovanje, znači, sve to sami sebi moraju da plate.

Vi kao resorni ministar, da vidimo kako da se izborimo da te poljoprivredne penzije koje su bile nikakve pre sedam, osam godina, danas u granicama mogućnosti države i budžeta Vlade Republike Srbije, pomaže se, jednokratna pomoć itd, ali veoma je važno da te poljoprivredne penzije se malo povećaju danas. Poljoprivredna penzije je 11.000 dinara, ako taj poljoprivrednik izdržava četiri člana porodice, a socijalna pomoć za četvoročlanu porodicu je 16.000 dinara. Znači, bolje biti socijalni slučaj nego poljoprivrednik. Da spasimo sela na taj način, da vidimo kako i šta su nam mogućnosti i šta su nam prioriteti, imajući u vidu da ova država vodi računa o prioritetima i da budžet troše građani, a ne političari.

Tako da vas molim da malo posvetite pažnju i da počnete da obilazite Srbiju, kao što je to radio vaš prethodni gospodin Đorđević.

Drago mi je što ste vi preuzeli taj resor kao žena, kao dama, zato što su žene emotivnije od muškaraca i vi to mnogo drugačije gledate kada se desi negde neki problem u Srbiji. I da ne bude kriterijum za nekog da bude na nekoj funkciji podobnost, već sposobnost i izveštaj o radu šta je taj direktor i njegovi saradnici u centru za socijalni rad radio prethodnih godina, koliko je brakova spasio, koliko je pomogao porodicama itd?

Danas je veoma važno i kada se određuju, ne znam kome će deca pripasti itd, da ne budu oštećeni ni otac ni majka, i jedan i drugi da imaju kontakt sa decom, neka sud odredi kod koga će deca biti, da taj neko ili otac ili majka su boljoj ekonomskoj situaciji, ali isto tako uskratiti nekom, a takvih slučajeva imamo dosta u Srbiji, da se uskrati, jer je to rekao neko iz centra za socijalni rad. Taj centar za socijalni rad mislim i da nema takve ingerencije, ali se oni posmatraju iz ugla da to što ti oni kažu, to je tako.

Hteo sam još i da vas pitam pošto ste vi iz struke, oni koji su primili vakcinu i drugu sada, prošlo je sedam osam dana, da li treba da nose maske ili ne?

Dalje, ako je UEFA koju čine fudbalski klubovi iz Evrope, najveći i najjači fudbalski klubovi, rekla da može 15.000 ljudi u Beogradu na stadionu da bude kada bude Zvezda igrala sa Milanom, kako je vaše mišljenje o tome, ako se poštuje distanca itd. Mi ćemo jednu po jednu sferu zanimanja ili oblast da gasimo, a živećemo sa Koronom. Ja kao laik u medicini mogu da kažem još minimum godinu i po dana, a već smo izgubili jednu godinu 2020. Znam šta će veliki broj stručnjaka da mi kaže, zdravlje i život je najpreči. Jeste, ali ima nešto što se zove život i porodice.

Sport spaja ljude, sport pravi lidere u sportu da mladim ljudima budu lideri na sportskim terenima, da se oni bave sportom, a ne da im budu lideri oni koji su juče završili tamo gde im je mesto i prekjuče, jer smisao života je do sada bio da veliki broj porodica subotom ili nedeljom ide neku sportsku utakmicu, na neki sportski događaj. Uvek postoji rizik, a da ne govorimo o zdravstvenom riziku.

Ako smo prvi u Evropi po broju vakcinisanih i ako imamo veliki broj, odnosno imali smo, ne toliko veliki, opet u Evropi smo drugi, treći, broj zaraženih, ti koji su imali koronu imaju antitela i ovi koji su se vakcinisali imaju antitela, da li sada da napravimo neku gradaciju, vi koji imate potvrdu ili ne znam šta idete u te objekte ili možete da idete na utakmicu, a vi koji nemate, preuzmite rizik na sopstvenu odgovornost.

Postoji nešto što se zovu mere, predlozi i postoji nešto što se zove obaveza. Znači obaveza su javni skupovi, da ne bude veliki broj građana na tim javnim skupovima. Šta je vaše mišljenje pošto ste vi predsedavali konferencijama dok niste postali ministar i pravo da vam kažem, voleo sam da vas slušam zato niste bili ni suviše strogi, a ni suviše tolerantni. Posle vašeg govora kada završite, onda kažemo a gde je levo, a gde je desno. To je pozitivno, a ne negativno.

Onda kaže – testirao sam se. I? Ja sam pozitivno negativan. Danas je u Srbiji najbolje biti pozitivno negativan. To je najbolja dijagnoza kada odete na pregled. Da spasimo Srbiju, da budemo jedna od prvih država, jer ako nam ne rade fabrike, ako nam ne rade lokali kako će da se puni budžet, odakle će država. Neće imati za penzije, a da ne govorimo o socijalnoj karti i socijalnoj pomoći koja je neophodna. Isto tako, smanjen je broj korisnika koji su išli u Crveni krst za topli obrok. Znači nije isto kao što je bilo pre osam, devet i deset godina, što znači da politika i te pomoći koje su bile i za zaposlene, oni što rade u fabrikama, čak i vlasnicima hotela koji nisu na planinama, dobijali su određenu pomoć.

Još jedna veoma važna stvar. Kada su u pitanju đaci, pazite imam petoro đaka u kući i sada mogu da kažem kao neko ko se bavi tim problemom svakog dana. Šta to znači da deca idu sedam dana u školu, idu u srednju školu, a sedam dana ne idu. Ako u razredu ima u proseku 24 do 26 učenika i kaže – sedam dana od kuće onlajn. Ma ko da uči od kuće, jel smo mi učili od kuće? Nema od toga ništa. Ja sam čak i domaći pisao u školi, za čas napišem kada odem u školu, a nekad sam čitao i iz prazne sveske i kaže – donesi mi svesku, ja zatvorim, jer sam uvek imao neku logiku i znao sam da pričam, a da ne čitam i da ne pišem.

Da vidimo kako da pomognemo deci. Ako dve godine nam deca ne idu u škole, mi smo izgubili to vreme koje nikada ne možemo da vratimo. Dalje, mi sada imamo problem, šta deca da upišu.

Imamo još jedan veliki problem, a to je možda više pitanje za ministra prosvete, ali i za vas. Mi imamo zanimanja po školama koja se uopšte ne koriste više, ne može da se zaposli. Znači, ta zanimanja su ostala od pre 20 godina ista. Umesto da promenimo i vi da budete pokretač, i mi kao narodni poslanici, šta je to što se zove budućnost, ako je digitalizacija i sve se radi preko kompjutera, ajmo da jedan deo dece usmerimo tu. Ako je konfekcija zastupljena u Srbiji, veliki broj fabrika ima, ajmo da jedan broj dece preusmerimo da to radi.

Mene sada kad pitaju, šta nam vi preporučujete – nemam pojma. Ja, kao čovek privrednik, kao čovek koji je dobio sva moguća priznanja iz privrede od 1995. godine i sve dok sam vodio kompaniju, znači mogu za sebe da kažem da se razumem, živim na selu. Evo, pre neki dan sam sušio meso i stavio na Fejsbuk. Znate, koliko pregleda imam? Osamstodvadeset hiljada. Neki su me kritikovali da se ne suši meso za dan, neki kažu usoljeno treba da stoji 15 dana, itd. Mi sušimo meso, usolimo, pet dana stoji usoljeno i osušimo ga istog dana. Evo, pozivam i vas kad budete došli u Jagodinu da probate domaće suvo meso.

Ono što se zove život na selu razlika je između građana koji žive u gradu. Pogotovo oni koji nemaju prevoz, ali mi moramo da obezbedimo i onog ko živi na selu da se ne oseća kao čovek koji je negde zapostavljen ili on sad ne sme da krene u grad, ne zna kako će da se vrati itd, i kada stavi na papir, svoj deda i otac da kaže - isplati se da se bavim ovim poslom i baviću se ovim poslom i završiću školu u svom selu, u svom gradu, itd. Znači, to su tekući problemi.

Ako mi nemamo viziju šta će nam se desiti u budućnosti i nemamo preventivu, onda nam se piše mnogo loše u 2022, 2023. godini, jer smo mi sada država na Balkanu koja ima najveći broj investitora i najviše zainteresovanih investitora da dođu u Srbiju. Mi treba da iskoristimo tu političku popularnost međunarodnu koju je stvorila Srbija. Juče gledam, prekjuče Bajden čestitao predsedniku Dan Srbije – Sretenje. Pazite, to se nekada nije dešavalo. Bez obzira na to što je on napisao, ne znam, da se međusobno prizna Kosovo, mi to nikada nećemo da uradimo. Šta da me neko tera da priznam moje, da kažem da je to moje. Razumete? Ali, to je veliki korak i u svetu i u Evropi i sve kad pogledate sve se to tiče rada i socijalne politike. Vi ste najviše opterećeni, možda to ne vidite, ali videćete kada prođe šest, sedam meseci, godinu dana da ste vi najviše opterećeni, jer sve će od vas da se traži indirektno preko centara koji su po lokalnoj samoupravi itd. Da stvorimo uslove mladim ljudima da se školuju, da idu na posao i da se te mere poštuju.

Ali, pazite, ako statistički pogledamo, vi kao stručnjak, koliko dece između sedam i 18 godina kada završavaju srednju školu je obolelo od korene. Veoma malo. I gde su oboleli ti koji su oboleli? Na žurkama, gde u jednoj maloj prostoriji, zato što su zatvoreni lokali, u 15 kvadrata imate pedesetoro dece, odnosno dvadesetoro. Išao sam na tri lokacije da obiđem. Pa, kažem, čekajte, pa kaže mi imamo kafane, imamo restorane, klubove, ali je zatvoreno i mnogo je bolje dozvoliti im tamo nego da se kriju po kućama i da po kućama upravo tamo gde su te žurke, rođendani, najveći broj zaraženih zarazili su se tamo. Da nam ne bude kriterijum sada Kopaonik i Zlatibor. Vi znate sad kad su se vratili sa Kopaonika i sa Zlatibora, ali to je nešto drugo, to je luksuz, a ovo nije luksuz. Ovo nije luksuz kad dete napuni 18 godina da slavi svoje punoletstvo, da ima tridesetak, četrdeset drugara, drugova, drugarica. Nekad se išlo u vojsku, pa se pravila ne žurka, nego veselje, pa se pravile svadbe, sad i svadbe su ukinute i tu isto da poradite oko tih svadbi.

Ovde sam govorio i nekome je to možda bilo smešno, ali svadba je isto smisao života. Neko ko ima sina, ćerku i da ona bude mlada, sin mladoženja i da sutradan kada prođe, ne znam koliko godina, stoji slika na zidu, kako njeni roditelji bili, kao što ja imam da su moji roditelji bili mladenci, da sam ja bio 19 godina mladoženja, da su se moji sinovi itd.

Tu da malo popustimo taj kriterijum. Sve je to u borbi za nešto što se zove borba protiv bele kuge. Znate šta, danas, i vi to morate da priznate, nekada je bila ljubav…

Gospodine Markoviću, vreme.

Završavam.

… ljubavna i duševna. Danas je interesno ljubavna ljubav koja kratko traje. Dok se dete ne rodi, kada se rodi dete kaže – čekaj ti čoveku, gde su pare, vidiš onaj prekoputa kako ima itd.

Zahvaljujem i izvinjavam se što sam prekoračio vreme.