Zahvaljujem se narodnom poslanik.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić.
Izvolite.

Hvala vam uvažena predsedavajuća.

Znate šta, u životu je naziv ili ime vrlo bitna stvar. Moja stranka se zove Jedinstvena Srbija i to je bio jedan od motiva zašto sam se uključio u rad te stranke.

Zakon o kome danas raspravljamo je Zakon o borbi protiv korupcije. Prosto bi bilo nelogično da bilo ko ne podrži bilo šta što se tiče ovog zakona, a ide u korist građanima. Naravno, ime moje stranke, Jedinstvena Srbija, nije jedino što mi se svidelo kada sam joj pristupio, nego program kojim se ta stranka bavi. Isto tako i ovaj Zakon o borbi protiv korupcije ima suštinu koja treba da motiviše svakoga od nas da glasamo za ovaj zakon.

Moja stranka je državotvorna stranka i svakako će podržati ovo autentično tumačenje.

Dovoljna privilegija svakog onog ko se bavi politikom, kako je neko od kolega danas rekao da je ovo pre svega zakon koji se odnosi na političare, je to što mu je sama funkcija privilegija. Prava, koja stiče po osnovu te privilegije nisu mala, čak su za moj pojam i velika. I onda, ako preko toga, taj ko se bavi politikom, nije zadovoljan, nego traži dodatne najprostije rečeno izvore finansiranja, koje se kosi sa onim poverenjem koji mu je narod dao mora da snosi odgovornost.

Mi kao narodni poslanici smo birani od strane naroda i to je velika stvar i mi smo dobili pravo od istog tog naroda da biramo neke druge funkcije i neka druga ovlašćena i odgovorna lica. Zato to moramo da radimo vrlo odgovorno i da nikad ne zloupotrebimo poverenje koje su nam građani dali.

Glavni i odgovorni za sprovođenje ovog Zakona za borbu protiv korupcije su svakako ljudi koji rade u Agenciji za borbu protiv korupcije. Moramo da budemo pošteni i fer da kažemo da njihov posao nije nimalo lak. Ovlašćenja koja imaju jesu velika, ali broj funkcionera koji oni tretiraju nije mali i ono što je živa stvar je da se stalno menja.

Ono što bi građani trebali da znaju po nekom mom mišljenju, a to su osnovna pravila o obavljanju javne funkcije. Javni funkcioner dužan je da javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije.

Javni funkcioner ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice. Još jedna stvar, javnom funkcioneru je zabranjeno da upotrebi radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom informacije do kojih dođe na javnoj funkciji ako nisu dostupne javnosti. Ovo treba da zna svaki građanin Srbije i da zato shvate koliko je ovaj zakon bitan.

Šta još trebaju građani da znaju, a to je da u kaznenim odredbama postoji jedan član, to je član 101 koji kaže – javni funkcioner koji suprotno odredbama ovog zakona ne prijavi imovinu Agenciji ili daje lažne podatke o imovini, u nameri da prikrije podatke o imovini, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Tako da, ovo su ozbiljne stvari. Posao Agencije je vrlo odgovoran i ozbiljan i ja zato pozivam sve kolege koji se bave politikom, nalaze se u javnom životu, da se pridržavaju svih ovih pravila.

Isto, vrlo bitno, Zakon o sprečavanju korupcije svakako nije u mogućnosti da sam dovede sve u red. Ono što smo skoro imali ovde kod nas na dnevnom redu, to je pravilnik jedan o ponašanju narodnih poslanika, Kodeks o ponašanju i vrlo je bitna jedna stvar da nijedan kodeks od nevaspitanog čoveka ne može da napravi vaspitanog čoveka ili obrnuto. Isto je tako i kada je u pitanju zakon. Zakon mora da postoji, mi svi moramo da se trudimo da se takvi zakoni sprovode, ali nije sve do zakona, ima nešto i do nas.

Jedan od primera privilegija koje imaju ljudi koji se bave javnim poslom, pre svega politikom, je dobro navesti kao primer, a primer je Dragan Marković Palma koji kao većina političara aktivnih ima pravo da koristi službeni auto, on ga ne koristi. Njegova privilegija je kao i privilegija većine da može da koristi reprezentacije, on ih ne koristi. Njegova privilegija je kao i većine da može da koristi službeni telefon, on ga ne koristi.

To bi trebala da bude jedna poruka svima nama i da se vratim na onaj početak, samim tim što su nam građani dali poverenje da budemo njihovi eksponenti, to treba da bude i maksimum neke naše privilegije. Sve ostalo treba da budu odricanja, kako bi država lakše i jeftinije mogla da funkcioniše.

Kad sam guglao šta građani misle o Zakonu o borbi protiv korupcije i šta ih najviše interesuje, to su sledeće stvari. Najčešće pitanje je da li postoji obaveza vraćanja imovinske koristi koju je funkcioner stekao vršeći javnu funkciju. Drugo je, ko od funkcionera nije dužan da podnese Agenciji izveštaj o imovini i prihodima i da li će funkcioneri za povrede zakona krivično ili prekršajno odgovarati. Ja sam na neka od ovih pitanja i u svom izlaganju već dao odgovore.

Kada je u pitanju autentično tumačenje odredbe člana 64, a tiče se Zakona o visokom obrazovanju, stav poslaničke grupe JS je da ćemo naravno i ovo tumačenje da podržimo u izvornom obliku ovakvo kako je pred nas i stiglo.

Moram da kažem da je ovo tema u kojoj ja sebi ne dajem za pravo puno da pričam, jer je danas u ime poslaničke grupe JS zamenik šefa poslaničke grupe moj kolega Života Starčević i kao profesor i kao načelnik prosvete za Pomoravski okrug izneo konkretna objašnjenja i verujem da svako kome nije bilo jasno o čemu pričamo, mogao je to da razume, ali ja sada kao neko ko se bavi politikom mogu da primetim samo jednu stvar.

Nije to naš najveći problem, lako ćemo mi ovde da ispravimo svaki zakon, lako ćemo da donesemo i nov. Naš najveći problem je što nažalost u Srbiji se sve manje deca rađa. Tačno, to je pitanje koje se tiče i regiona, ali mi moramo da se fokusiramo pre svega na naše stanovništvo. To je naš posao. Istina je da država zadnjih godina ozbiljno pomaže i ulaže da bi se borba protiv bele kuge usporila i da probamo to nekako da preokrenemo u svoju korist.

Hoću da apelujem i da pohvalim sve lokalne samouprave koje su se izborile i uz pomoć države i uz pomoć nekih svojih ličnih sposobnosti i lokalnih zakona i uredbi koje su donele da se kod njih više dece rađa. Zato treba insistirati na pohvali istih tih samouprava i istih tih pojedinaca koji su našli način kako mogu građanima da pomognu.

Još jednom ponavljam poslanička grupa JS podržaće oba autentična tumačenja i sve zakone koji su bili na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, uvek treba imati na umu činjenicu da je Srbija zemlja čestitih, hrabrih, pametnih i poštenih ljudi i da nikom ništa ne duguje. I ne moramo da gledamo na druge, nego da gledamo sebe i da sredimo unutar svog dvorišta stanje. Sve što ima Srbija stvorili su naši preci u svom znoju i krvi i ostavili ovom naraštaju da prosledi budućim naraštajima i da čuva tu zemlju Srbiju.

Da bi je očuvali moramo voditi, slažem se sa mnogim kolegama koje su to rekle, moramo prvenstveno voditi računa o obrazovanju, ali i o zdravstvu, kulturi i o zaštiti ljudske sredine, jer sve ovo sada bojim se da smo nasledili od nekih prethodnih naraštaja i da se i mi ne trudimo da u dovoljnoj meri to sačuvamo.

Ja sam bio voljan danas konkretno da govorim samo o ovom zakonu vezano za nastavnike koji završavaju radni vek, pa im se produžava dve godine, ali obzirom da vidim da su kolege govorile o svemu, ja ću pokušati i taj deo koji mi je bio onako interesantan, da kažem nešto o njemu. Na kraju ću reći o ovom drugom delu.

Potpuno se slažem, kao što se i svi slažu da je borba protiv korupcije veoma važna i ovo što se sada u ovom trenutku radi, vezano za tu ekipu koja je pohapšena je za svaku pohvalu. Tu nema priče.

Ima tu nešto, recimo što nije baš onako kako bi trebalo da bude. Kažu mi Ritopek je jedno mesto, da ne kažem selo, bilo je selo, sada je već mesto na putu prema Smederevu u Gročanskoj opštini, nalazi se i na obali Dunava, pitomo, lepo, ljudi su simpatični. Veoma često sam boravio u Ritopeku. Sada ovih dana kada se desilo sve to što se desilo i što se dešava u Ritopeku, oni mi kažu – profesore nemoj da ostanemo zapamćeni po ovoj nevolji nego daj vidi poguraj tamo da se sredi nešto da dobijemo vodu.

Ritopek četrdeset i više godina nema vodu. Ja se potpuno slažem sa njima da ne treba ostaviti na tome da ih pamte kao nekoga ko je imao tu nesreću ili desilo mu se da taj čovek i da ta ekipa tamo kupi neku vikendicu, zemljište, ne znam šta, i da tamo radi nešto što nije dopustivo. Zato mislim da ne smemo da ostavimo da se Ritopek pamti samo po Velji nevolji i njegovoj ekipi, nego da im se izađe u susret i da im se pomogne, kao što i drugima treba pomoći, da ne bude samo za Ritopek. Obećali smo i Borči kanalizaciju. I tu treba da vodimo računa.

Zašto to sada govorim, u sklopu ovoga što je vezano sa korupcijom? Ako smanjimo korupciju ostaće nam više sredstava da možemo da izgradimo i kanalizaciju u Borči i vodovod u Ritopeku, spalionicu smeća u Vinči koja je počela, nije počela itd. Šta hoću da kažem. Da li smo mi dorasli vremenu i izazovima koji su pred nama? Ili smo se nekako sakrili, pa neka bude kako bude, šta me briga, neću ja da se mešam, neću ja ništa da kažem. Ne. Mi moramo da se borimo svim snagama, ali da se borimo snagom silom argumenata, a ne argumentima sile. Ne smemo sebi da dozvolimo te večite svađe među nama, jer to je ono što uništava i nas, što uništava i Srbiju, uništava budućnost.

Evo, slušamo sam kolegu Martinovića koji je univerzitetski profesor, pravnik itd. Ja sa pravom nemam nikakve veze i nikada se nisam nešto petljao, ne volim da govorim o stvarima koje ne znam. Šta me je sada malo zbunilo u njegovoj diskusiji? Kako sam ja njega razumeo, članovi saveta fakulteta su ljudi koji su birani na dva načina. Na jedan način Vlad imenuje polovinu, čini mi se, a drugi deo bira kolektiv javnim izjašnjavanjem. Da li sada postoji razlika između onih koje je imenovala Vlada, kako sam ja razumeo oni su kao funkcioneri i ovih koje bira kolektiv? Po meni ne sme pravo, ne sme zakon da pravi razliku među ljudima.

Imamo jedan primer koji mi je baš onako bio teško pao. Nedavno je izrečena presuda jednom visokom vojnom funkcioneru, najvišem u to vreme, koja je glasila – tri godine kućnog pritvora ili tako nešto. Pazite za izdaju, za špijunažu. Sećam se kao mali pevali smo onu bivšu himnu gde kaže – proklet bio izdajica svoje domovine. Pa da li je moguće da neko za neku provalnu krađu ili tako neku glupost može da dobije veću kaznu nego za izdaju? To su stvari koje moramo da dovedemo u red.

Da bi to doveli u red mora pravni sistem da nam bude na nivou. Ne može taj sudija da pita Martinovića, nije važno ime, da ne pita predsednika Administrativnog odbora, da li kolega Rističević ima imunitet, itd. Ako gospodine sudija ne znaš koga štiti imunitet i ako ne znaš, ne poznaješ Ustav, pa vrati tu tvoju diplomu, nemoj da se brukaš i nemoj da radiš ono za šta nisi sposoban i što nije posao.

Mi uvek volimo da to podelimo, da kažemo, može i ovako, može i onako. E, sada vi gospodo pravnici kojih ima svugde. Vi ste se lepo udenuli. Nema oblasti našeg života gde nisu pravnici. Tako i treba da bude jer oni trebaju da pomažu da se donose zakoni, trebaju da tumače te zakone, da ih primenjuju, ali postoji Justicija, vaša boginja pravde koja ima onu vagu, terazije. Lepo, pošto imate kantar, stavite na jednu i drugu stranu tas i ne sme da bude razlike. Morate da budete potpuno isti, pravedni i prema jednima i prema drugima. Zašto to kažem. To ću reći na kraju kada budem govorio o tumačenju Zakona o obrazovanju. To mi je bilo veoma bitno.

Znači, morate biti spremni da sudite, kako kaže ona narodna – ni po babu, ni po stričevima. Da bi to mogli da uradite kako treba morate da budete spremni da sudite samom sebi, a najteže je suditi samom sebi. Zato moramo da budemo veoma obazrivi kada donosimo neke odluke, ali moramo i da ih primenjujemo i da se trudimo da do kraj sve bude – ni po babu, ni po stričevima.

Sada, da ne bi ja oduzimao mnogo vremena, ima još prijavljenih, da kažem vezano za ovaj zakon, odnosno tumačenje ove odredbe - nastavak rada profesora posle 65 do, ne znam, dve godine, pa još dve godine. Kažete vi u toj vašoj odluci da takav profesor ne može da konkuriše za direktora, dekana itd. Recimo, ja se tu ne slažem, odnosno ne da se ja ne slažem, vas, mene je demantovala činjenica da je pre kratkog vremena izabran na mesto direktora radio televizije čovek koji je napunio 65 godina, otišao je u penziju, on nije u stalnom radnom odnosu.

Da li sada isti zakon važi za prosvetu, za kulturu, za televiziju? Po meni mora da bude isto merilo. Nisam neko ko pretenduje da bude dekan, ni direktor nekih visokih škola, mimo toga sam, ali zašto bi bio direktor televizije važniji od dekana fakulteta?

(Marko Atlagić: Nije isti zakon.)

Nije isti zakon, ali je isti slučaj. Biramo nekog ko je otišao u penziju za direktora još pet godina, a ovamo kažemo da profesor koji je otišao u penziju produženo mu je, a ovome nije čak ni produžen radni staž.

Tu moramo da budemo jasni i konkretni – ni po babu, ni po stričevima. Moramo da budemo spremni, i kada nismo u pravu da se izvinimo, i kada nam neko ukaže na nešto se zahvalimo, kažemo – hvala ti, izvini, pogrešio sam itd.

Od mene ovoliko, izvinite ako sam bio dosadan i hvala vam što ste me slušali.

Niste bili dosadni.
Zahvaljujem se prof. dr Ljubiši Stojmiroviću.
Nastavljamo, reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, korupcija je jedinstveni porez. Uglavnom pod korupcijom mi smatramo kada državni službenici koji su plaćeni iz budžeta Republike Srbije, pokrajinskih budžeta, lokalnih budžeta van svojih ličnih dohodaka i primanja raspišu poseban porez koji se zove – IMT – ima li mene tu, ili fali ti jedan papir. Nigde ljudi nisu manje nego ispred šaltera, niti su negde ljudi veći kao što su iza šaltera. Jedni plaćaju, drugi naplaćuju.

Korupcija se može smanjiti, totalno iskoreniti veoma teško. Međutim, mi korupciju vidimo samo kao novac. Postoje nekoliko vrsta korupcije. Postoji bela korupcija, siva korupcija i crna korupcija.

Bela korupcija je korupcija zasnovana na nepotizmu. Kada neko od postavljenih, imenovanih, izabranih funkcionera koristi svoj položaj i svoju rodbinu postavi na određena mesta ili im obezbeđuje poslove iz javnog sektora, recimo iz RTS-a, iz javnog servisa. O tome ću govoriti malo šire kasnije.

Postoji siva korupcija, koja je korupcija zasnovana na razmeni usluga. Ja tebi jednu uslugu vezanu za javne poslove, a vi meni neku drugu uslugu tako što ja vama zaposlim ovog, vi meni zaposlite onog, ja vama dodelim ovaj posao, a vi meni dodelite onaj posao.

Postoji i ta crna korupcija, to je direktno primanje novca. Ja se bojim da mi suzbijanju i sprečavamo samo ovu poslednju.

Krenuću malo atipično. Postoji Agencija za sprečavanje korupcije, zvala se Agencija za borbu protiv korupcije. Zamislite, osnuju Agenciju za borbu protiv korupcije. Agencija, da bi počela da radi, mora da ima neku zgradu. Gospodine Martinoviću, znači, treba da ima neku zgradu. U tom trenutku država ima obilje zgrada i prostora. Recimo, ona "Beo banka" i ono sve što je Dinkić, što naš narod kaže, popajo, prebacio pare na neka druga mesta i te su banke ostale prazne, nisu nikog interesovale. Ali, Agencija za borbu protiv korupcije nije bila baš oduševljena tim prostorom koga je bilo u izobilju, nego prolazeći pored jedne zgrade na uglu, tamo negde kod Zelenog venca, primetili su jednu zgradu i rešili da se u nju usele.

Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcija koja kupi zgradu bez javnih nabavki. Znači, kupi zgradu za agenciju, tada je bila za borbu protiv korupcije, ali je kupi bez javnih nabavki. Znači, korupcija moguća 100%. Znate od koga kupi? Od mafijaša, od firme mafijaša koji je hapšen za vreme "Sablje" u onoj čuvenoj Beloj knjigi, upravo koju je vodila tadašnja stranka bivšeg režima. E, sada, zamislite kako se ta agencija borila protiv Đilasa, Tadića, Jeremića itd, o čemu ću govoriti u narednom periodu.

Pored toga je bio i Savet za borbu protiv korupcije. Sve do smrti Verice Barać taj savet je nešto radio. U tom savetu je čuvena Jelisaveta Vasilić. Sad ću govoriti o toj beloj i sivoj korupciji. Dakle, Jelisaveta ima bliskog srodnika koga je zaposlila u "Novu S", ali je zato u Savetu za borbu protiv korupcije napravila tezgu za odbranu Dragana Šolaka i njegovih interesa, a između ostalog na SBB-u se upravo ta luksemburška televizija "Nova S", poput onih još 28 kanala, emituje.

Zamislite, gospođa ima 81 godinu, znači nema penzije, uđe u Savet za borbu protiv korupcije. Pa, to je specifična vrsta korupcije. Jednom si ušla, ne znam, pre 15 godina, nema reizbora, nema ničega. Znate kome podnose izveštaj? Sami sebi. Izveštaj o ovogodišnjem radu oni usvajaju sledeće godine. To je društvo za sebe. To ja zovem ko šta ćapi. Neko se uhvati Šolaka, neko nekog drugog, neko nekog navodi namerno ne bi li se nagodio i to mi zovemo Savetom za borbu protiv korupcije.

Znači, postoje dva tela i dva organa, jedno je Agencija za sprečavanje korupcije, tada se zvala za borbu protiv korupcije, a ovo je Savet za borbu protiv korupcije. Moram reći da dok je Verica Barać bila živa to je imalo smisla, zato što se žena borila.

Evo vam primer korupcije između Dragana Đilasa i Gojka Đilasa. Hiljade metara kvadratnog prostora nekretnine, evo ih sad stigli do Švajcarske, otvaraju se neke firme, osnivački ulog pet miliona, to je za njih sića. Da su svi radili kao Verica Barać, verovatno se to ne bi desilo. Da žena nije umrla, da je bilo više takvih boraca, verovatno se ne bi dešavalo ono što se dešavalo.

Recimo, posao "48 sati svadba", emisija traje posla sata, unutar emisije ili u sadržaju emisije imate prikriveno reklamiranje, sponzori su unutra i njega to ništa ne košta. Trideset minuta, ali RTS to plaća 13000 evra po epizodi, plus reklamni prostor. Ugovor je tajni. Kada su neka tela ili kada neko nešto pita o poslovima RTS-a i Đilasa, dobije odgovor koji sam dobio i ja, da su se strane dogovorile da to bude poslovna tajna i mi nemamo pravo da pitamo javni servis na koji način su sklapali ugovor, recimo, sa "Dajrekt medijom".

Dakle, ja sam pitao za prenose nekih sportskih utakmica. Recimo, "Dajrekt medija" nema pravo da prenosi utakmice, jer te najvažnije događaje treba da prenose mediji koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, jer se radi o reprezentacijama. Uzgred budi rečeno, on je bio predsednik Košarkaškog saveza Srbije, čije utakmice prenosa je otkupio od samog sebe valjda i onda prodao RTS-u. "Dajrekt medija" nije televizija i nema pravo da prenosi medije, ali ona kupuje prava na prenose i onda RTS koji to ne kupuje kupuje od njega. Na moje pitanje dobijem odgovor da je sadržina ugovora poslovna tajna. Kada pitam ono "Vreme je za bebe", neće da mi daju odgovor. Takođe, "48 sati svadba" 104 epizode ili 104 emisije od pola sata, to je milion i trista hiljada, plus reklamni prostor itd, koji se naplaćuje od strane Đilasa i sve vreme je Đilas javni funkcioner. Dok je bila Verica Barać, ona je na to ukazivala. Tragedija, žena je umrla i više nikoga ništa nije interesovalo.

Danas, recimo, član Jelisaveta Vasojević aktivno zastupa Šolakove biznise. To je 30 neregistrovanih kanala. Imamo sekretara REM-a, izvesni Todorović ili tako nešto, koji meni piše da je reemitovanje šetanje signala kroz kabal. Kao, ide to iz Beograda u Luksemburg, iz Luksemburga u Sloveniju, iz Slovenije opet nazad i to se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem. U zakonu piše - reemitovanje je istovremeno preuzimanje izvornog programa koji se emituje u inostranstvu bez prekrajanja, izmena i ubacivanja reklama itd.

Vi imate i neku Rajku Galin itd, koja takođe u jednom trenutku odbija da mi daje odgovore, jer ja uporno hoću da doznam kako je moguće da piratski kanali rade u Republici Srbiji. Kako je moguće da nacionalni kanali plaćaju REM-u naknadu, RATEL-u, SOKOJ-u itd, a ovi ne plaćaju ništa zato što su strane televizije čiji se program preuzima istovremeno bez izmena? U redu je da je to tako, ali to nije tako. Taj se program pravi u Srbiji, emituje u Srbiji, samo su fiktivno nazvali sebe prekograničnim kanalima. Od Luksemburga dobijem odgovor precizan - jesu registrovani kod nas, ali ne emituju program. Kako može nešto da se reemituje ako prethodno nije emitovano? To je bilo pitanje koje sam više puta postavljao REM-u i dobio odgovor nikom ništa.

Agencija za borbu protiv korupcije, ma ni na kraj pameti da proveri zašto neki činovnici u REM-u tvrde to što tvrde, što ide u korist Šolaku. Sada gledajte, RTS-u i nacionalnim kanalima i domaćim kanalima SBB ne plaća ništa. To je kao kad bi ja izneo na pijacu pasulj, krompir, luk, kukuruz itd. i onom preprodavcu to ustupio bez naknade. Znači, oni su dobili neko pravo za vreme žutih i ne moraju da plate ništa. Radio-televiziju Srbije su naterali da odvoji emisionu tehniku, je li tako, gospodine Martinoviću, i veze. Pazite, naterali preko Brisela, izlobirali tamo. Ma, nema veće korupcije nego u Briselu.

Naterali su ih da RTS razdvoji veze i emisionu tehniku od proizvodnje emitovanja programa. Gle čuda, SBB su to dozvolili, iako je emisiona tehnika i kabal. Znači, može da bude preko tornja, a može da bude i kroz kabal, kroz podzemlje. Verovatno da podzemlje ovo medijsko aktivno radi. Sada znači svim domaćim ustupe program džabe. Nacionalne televizije sa frekvencijom nacionalnom ćute. Zašto ćute? Zato što veliki gradovi uglavnom kroz kabal dobijaju program. Ako se pobune, može ovaj ludi iz SBB-a protivzakonito, jer on se već ponaša tako, da ih isključi i onda oni nisu vidljivi, ni njihove reklame neće biti vidljive.

Gle čuda, ništa ne plaća domaćim kanalima koje REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u i drugima plaćaju sve, a plaća svojih 28 do 30 kanala, ovih lažnih prekograničnih od 13 sport klubova, Nova S, Grand, Sinemanija, uglavnom oko 30 kanala, njima plaća reemitovanje i to novac ide za reemitovanje koje ne postoji.

Gospodine Martinoviću, vi se bavite pravom, ako neko plati iz ove zemlje fiktivnu uslugu inostranstvu, znači nema reemitovanja? Kada nema reemitovanja, šta si ti platio? Ti si izbacio novac, ti si oprao pare, smanjio dobit i utajio porez.

Televizija N1 nema PIB. Oni se služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Niti je ovo njihov osnivač, i da jeste, svaka novoosnovana firma, je li tako, gospodine Arsiću, mora da ima poseban PIB. Ja dobijem odgovor od nekog činovnika iz ministarstva da se oni služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Gotovo nečuveno. Luksemburška televizija, navodno, a PIB srpski. To nema nigde, ljudi.

Šta radi Agencija za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije? Šta rade? Jure Marijana Rističevića, recimo. Jure mene. Pošaljem ja njima, ono što ste mi rekli, pošaljem ja njima šta je uradio javni funkcioner, narodni poslanik, kako su ispumpavani onih 29 miliona i nešto, evo ga ovde. Ovo je zatamnjeno da se ne vide slučajno matični brojevi. Piše lepo – Republika Srbija, Agencija za borbu protiv korupcije. Poslato. Materijal sam dobio od nekih poslanika koji su verovatno bili izbačeni iz Dveri, verovatno su mi oni poslali sve sa fakturama, itd.

Ja pošaljem Republici Srbiji, Agenciji za borbu protiv korupcije taj predmet i podnesemo prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal, s obzirom da je tačno ono što ste tvrdili da je umešano više lica sa izborne liste Dveri ili sa nekih odborničkih lista, što je utvrđeno samim pogledom na sve. Evo i te čuvene šeme o kojoj govorite. Sav novac je odmah sutradan prebačen na preduzetničke radnje, ne na firme, zato što preduzetničke radnje do određenog iznosa nisu u PDV-u, dakle, novac je prebacivan do šest miliona, evo išli su sve ovako, odmah čim je stigao sutradan podignut je u kešu i mnoge od tih preduzetničkih radnji su zatvorene. Verovatno je novac došao do Boška Obradovića i njemu bliskih ljudi i zato su se oni sami pobunili i sami naknadno, oni koji su govorili da ne iznosim istinu, sami potvrdili da je ovo tačno. Šta se desilo? Kao odgovor sam dobio batine, posle svega, na ulazu u Narodnu skupštinu. Dakle, sledeći put verovatno me čeka neki mitraljez ili ne znam šta će već da upotrebe da me eliminišu.

Što se tiče Ustava, član 103. kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. To nije sudski proces protiv mene, četiri puta, to je protiv svih vas, to je protiv Narodne skupštine. To je uvedeno da bi se zaštitili opozicioni narodni poslanici, da vlast ne bi mogla da progoni opozicione poslanike zbog reči izgovorenih ovde. Verovatno je ustavopisac mislio na to. Međutim, desilo se da, evo, ta treća grana vlasti je neka opoziciona grana vlasti, koliko ja vidim, formirana 2009. godine kad je postojalo jedinstvo izvršne, predstavničke i sudske vlasti. Oni su se lepo sjedinili, stavili svoju rodbinu, svoje članove među sudije. Mi sad imamo problem.

Narod misli, s pravom misli, da ova država da bi sprovela zakone koje mi donesemo mora imati moć, kao onaj topuz cara Dušana, predstavlja moć, a u drugoj ruci su mu zakoni. Zakoni bez moći da se sprovedu nisu zakoni. Da li mi tu moć imamo, s obzirom na ovakvo pravosuđe? Naravno da nemamo. Onda se dešava šta se dešava. Imamo Vuka Jeremića. Ja sam postavio pitanje, od tri miliona koje dobio na onaj svoj centar, nevladinu organizaciju, kada je to bilo još tri miliona, kasnije je to naraslo na sedam, i preduzetnička radnja „Vuk Jeremić konsalting“.

Sam Vuk Jeremić u svedočenju u Njujorku kaže da dok je bio predsednik Skupštine UN, a i malo kasnije, da je bio plaćen za dve godine od Patrika Hoa, onog što je osuđen, sa 330.000 evra za konsultantske usluge. Šta su konsultantske usluge? Recimo, to bi bila usluga Jeremića da Patriku Hou kaže šta treba da radi, a da ne bude predmet neke istrage, itd. Kako ga je on savetovao kada je ovaj dobio višegodišnju robiju, to se vidi. Nije to naš problem što Amerika nije jurila Vuka Jeremića, nego što ga nije jurila Agencija za borbu protiv korupcije, jer je u isto vreme bio narodni poslanik u ovoj Skupštini.

Ajde, probajte vi, gospodo iz SNS, ja sam NSS, probajte vi da zaradite negde na konsultantskim ugovorima po 330.000, ako sam rekao evra greška je, dolara, probajte vi vašoj supruzi da izbacite u Njujork 800.000 dolara, a da ne bude predmet istrage. Ne javnog linča, već predmet istrage. Ja mislim da bi Agencija odmah obavestila Tužilaštvo za organizovani kriminal. Bilo bi svega i svačega. Međutim, Vuk Jeremić, srcu mio, dakle, on ih je postavio, on je na Vladi dopustio da se kupi zgrada od mafijaša bez javnih nabavki itd. i verovatno je zbog toga izbegnuta svaka istraga, nije bila do dana današnjeg. Ja se pitam koga mi to držimo u Agenciji za borbu protiv korupcije i u Savetu. To je, bre, rezervni sastav stranaka bivšeg režima. To što ste vi možda postavili nekog direktora ništa ne znači zato što po dubini sve je njihov do njihovog.

Idemo dalje. Janko Veselinović, politička gromada, Golubić, Obrovac, čovek ode u Hrvatsku, povede nekoliko autobusa Srba da glasaju i pred samo glasanje, pred Obrovac zaustavi autobuse i svima naredi da glasaju za kandidata HDZ-a. Jel mislite da je to prošlo bez korupcije? Onda od Milice Badže zbog toga dobije stan i niko nikada, mi smo to ponavljali, nije vodio istragu, niti je bio predmet Agencije za borbu protiv korupcije, ali sam zato bio ja. Znate zašto sam ja bio?

Vas pitam, gospodine Martinoviću, da li ovo važi za sve poslanike koji imaju više mandata uzastopno, da li imovinu prijavljuje funkcija ili funkcioner? Gospodin Arsić isto može da mi odgovori pošto ima iskustva sa tim. Funkcioner.

Sad ja vas pitam, nama funkcija istog trenutka prestaje i nastaje druga, znači, nije vam prestao status funkcionera kao ni meni, ali oni od nas uporno traže da zbog toga što smo opet isto narodni poslanici, pošto klasičnog prekida funkcije nije bilo, nijednog dana, nijednog sekunda, jednom ti prestaje mandat, istog sekunda ti nastaje drugi mandat, i ti si u obavezi da prijavljuješ ponovo imovinu. I još slučaj ovakav. Recimo, moraš da budeš postavljeno, izabrano i koje još lice od republičkog organa, pokrajinskog, lokalnog, izabrano, postavljeno i imenovano.

Recimo, ja sam bio u RFZO-u na meti ove farmaceutske mafije, 24 inovativna leka, 45 dece u inostranstvu je bilo lečeno pre nas, mi došli do 650. Nekome se izgleda to nije dopalo. Ja sam tamo bio predstavnik udruženja poljoprivrednika, udruženja penzionera daju drugog, udruženja zaposlenih daju trećeg, četiri daje Vlada, mene je poslalo tamo udruženje. Agencija za borbu protiv korupcije to proglasi konfliktom interesa. Imamo kolege koje imaju više funkcija direktno da su ih postavili organi, nekog Vlada, nekog Skupština, čak je to prolazilo i dalje prolazi. Oni su odredili da sam ja u konfliktu interesa, i to gospođa koja je učestvovala u kupovini nekretnine od mafijaša, bez javnih nabavki, u korist tada je bila Agencija za borbu protiv korupcije. E, to su ti beli, crni, sivi oblici korupcije.

Znanje, znanje je prenosivo. Ovo sa profesorima, dok god čovek može da prenosi znanje, učitelji, profesori i nastavnici, za mene su oni dragoceni. Pitanje njihovih mandata itd. za mene je nešto što ne mogu da shvatim. Dok god je čovek sposoban da uči, ko ne uči taj pada, kao vožda biciklom. Dok vrtiš pedale, ne padaš. Dok učiš, svaki dan učimo. Znači, ko hoće da opstane u nekom poslu, mora svaki dan da uči iz te oblasti. Čim prestaneš, ti zaostaješ, počinješ da gubiš brzinu i padaš. Tako je i sa ovim. Znanje koje nije preneto i nije neko znanje. Znanje mora da bude prenosivo i primenljivo.

Ukoliko se neko time bavi, po meni, može da bude do 90 godina da uči ljude i to bi trebalo da tolerišemo. A ne da tolerišemo Vasilićku koja u Savetu za borbu protiv korupcije sama sebi usvaja svoje izveštaje i napravila je štek, odnosno privatnu tezgu za Šolakove biznise. To može, a ovi što prenose znanje, siroti učitelji, nastavnici i profesori, to ne može. Šta će onaj Teodorović? Kome on prenosi znanje?

On o pčelama i saobraćaju, kako treba saobraćaj regulisati na način na koji to rade pčele. Ali on je odavno upao u med. Agencija za borbu protiv korupcije se nije bavila time što je on pobegao u Ameriku za vreme agresije, a vratila ga Vlada 2000. i neke godine, to je nečuveno da Vlada postavi profesora na određeni fakultet. I ona nam danas drži moralne pridike kao Janko Veselinović. Pa ja žalim njihove studente kojima oni predaju, ja ne znam šta oni od takvih ljudi mogu da nauče.

Uglavnom, da zaključim, predmet Agencije za sprečavanje korupcije su uglavnom ljudi koji ne mogu da imaju veze sa korupcijom. Siroti narodni poslanik, pod znacima navoda, ima lošijih poslova od naših, ali ovo što vas i mene maltretira Agencija za svaku sitnicu, pri tome vrlo dobro znaju, jer dolaze ovde, da mi ovde u ovako ubedljivoj većini, možda kada je onda bilo 127, kad su oni vladali, pa se isplaćivali da ne bi pala vlast, ali sa većinom od 180, 200, ili koliko je već narodnih poslanika, je nemoguće da budete korumpirani.

Uglavnom svi, svi, uvek, što naš narod kaže, oštre na narodnim poslanicima. Možete da ukradete, kao i ja možda, dve fascikle, dve hemijske olovke, jedan bunt papira, jedino je to ono što ja imam u kancelariji što bi moglo da bude predmet neke krađe, ili predmet neke korupcije. Uglavnom smo mi mete, recimo kad se nabavi hrana za, ova služba, kako se to zove, Uprava za zajedničke poslove, ona nabavlja hranu za celu republiku, za strane delegacije, mi ta jela nikad nismo videli, neka, oni nabavljaju za sve, a oni sve pripišu nama. Kažu, to je za narodne poslanike. Mi nemamo restoran. Zašto lažu?

Agencija za borbu protiv korupcije treba da izađe i da kaže - nemojte više, ti ljudi na takav način ne koriste tu hranu, i drugo, mi nemamo restoran, mi imamo prostor u Narodnoj skupštini, u kojoj je Uprava za zajedničke poslove instalirala kuhinju i stolove, i hranu deli pod istim uslovima zaposlenima, narodnim poslanicima, kao što to radi u Vladi, ministarstvima i drugim organima. Mi jednostavno, ni 5% one hrane ne konzumiramo, a ja sam ne idem dole, preko šest godina, a na naslovnoj stranici izađu, valjda su birali po kilaži, upravo stave, kao zloupotrebu restorana, stave nas malo debeljušne, stave Šešelja, Čanka i mene. Pazite, ne idem ja šest godina, a ni ovi ljudi ne idu u restoran. Onda napišu, jeli smo, ne znam šta…plodove mora, i tora, jagnje, prase, lignje, dagnje, sve smo mi pojeli i po stomacima bi se reklo, ali nijedan od nas ne ide dole.

Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, onaj Savet, za koje ne znam ni ko ih bira ni ko iz nadzire, sami sebi usvajaju izveštaje. Moj im je savet da se bave kao Verica Barać, istinskom korupcijom, recimo, braćom Đilas i dalje. Zato što oni nemaju nameru da prestanu, od kada su upali u med, spojili javne i privatne poslove oni nemaju nameru da prestanu. Dakle, Đilas se obogatio na tome dok je vršio javni posao radio svoj privatni biznis, i zbog toga treba da bude predmet istrage ne samo Agencije i Saveta za borbu protiv korupcije, već treba da bude i predmet istrage Tužilaštva za organizovani kriminal, jer to je najveća pljačka i ova pljačka koju Šolak vrši sa lažnim prekograničnim kanalima, e, time treba da se bave, a ne narodnim poslanicima koji 90% kolega nema dva čestita odela, ne želeći da ih uvredim. Hvala.

Zahvaljujem.

Sledeći na listi govornika je narodni poslanik, Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada je tema Zakon o Agenciji za boru protiv korupcije nosiocima javnih funkcija to nekako bude, čini mi se, zanimljivo i uvek smo interesantni javnosti po tom pitanju, a jedan deo bivšeg režima to stalno želi da predstavi i da pokrene tu temu, što je naravno njihovo pravo. Najžalosnije jeste što im čak i pojedini državni organi i to one duboke države, znači, funkcioneri koji su dolazili na određene javne funkcije, dolazili su u vreme dok je bivši režim vršio vlast i to su najčešće sudijske ili tužilačke funkcije.

Vidite kako se sa narodnim poslanicima pojedini nosioci sudijskih funkcija igraju, to je na očiglednom primeru kolege Marjana Rističevića. Zbog građana Republike Srbije narodni poslanik o tom čuvenom članu 103. uživa određen imunitet pod određenim uslovima, ali apsolutan i nepovredivi imunitet je za davanje glasa ili izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini. Znači, ne postoji mehanizam da narodni poslanik bude krivično gonjen za glasanje ili izraženo mišljenje. Ne postoji. Ne može to ne Narodna skupština da mu ukine. To je Ustavom Republike Srbije predviđeno.

E, sad vidite, sudija, koji piše zahtev za skidanje imuniteta predsedniku Administrativnog odbora, u ovom slučaju, Aleksandru Martinoviću, kakvu jednu pravnu i političku ujdurmu pravi od Narodne skupštine i narodnih poslanika. Možete da zamislite, narodni poslanik kaže – dobro, ja se neću pozivati na imunitet, na imunitet za koji sudija sam treba da ga štiti jer zna da ne može da mu sudi čak i kad se odrekne tog dela imuniteta. To je glasanje u Narodnoj skupštini i izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini, taj postupak ide dalje. Ako takav sudija nastavi postupak, kolega Rističeviću sledi, taj narodni poslanik takav spor mora da izgubi koliko god je u pravu. Sledeći je Ustavni sud. Verujem da Ustavni sud ne bi podržao to što radi sudija osnovnog ili višeg suda, ali hipotetički ako podrži, kaže da je sve rađeno u skladu sa Ustavom. Šta narodni poslanik još može da uradi? Pa, da se obrati Međunarodnom sudu u Strazburu. Pa, kakvu sliku bi mi to slali da nas sudije međunarodnih sudova, nas poslanike štite od sudija koje smo mi birali, koji se ne pridržavaju na prvom mestu svog Ustava. E, to rade Đilasove sudije. To radi ta duboka država koji je bivši režim instalirao u Srbiji.

Čim probate bilo šta da promenite, odmah vam kreću, prvo, nevladin sektor koji takođe finansiraju oni, da narušavate nezavisnost određenih nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija, a odmah za njima kreće, ne mogu da kažem, administracija iz Brisela, nego pojedinci koji prave jako lošu sliku o Srbiji. Zato imamo jedno ovako autentično tumačenje.

Mislim da kada je donet Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno onaj prvi zakon o borbi protiv korupcije, a kasnije Zakon o agenciji kada je osnovana Agencija i kako je funkcionisala, nije bila namera da se bivšeg režima da donošenjem jednog ovakvog zakona spreči korupcija. To govori u prilog da se ta Agencija u ranijem periodu bavila isključivo formom, nije suštinom. Nije postavljala pitanja koja rešavaju suštinu borbe protiv korupcije. Ako narodni poslanik, recimo, nasleđuje određen plac sa nekim građevinskim objektom, taj građevinski objekat, recimo u trenutku nasleđivanja ima 150 kvadrata i ako je on ko zna kada to dogradio za još dva ili tri kvadrata i zbog toga što je dugo korisnik misli da su oni podaci koje ima u vlasničkom listu zaista potpuno tačni, prijavi tu imovinu i ako mu Agencija za korupciju otkrije ta dva ili tri kvadrata, dobiće krivičnu prijavu. To je forma, nije on sakrio onih 120, 130 nego je zaboravio zbog protoka vremena da prijavi ta dva, tri kvadrata.

Time se bavila naša Agencija za borbu protiv korupcije. Nisu se bavili recimo onim, evo, malo ću da prekinem ovaj deo izlaganja, evo šta sad traži bivši režim, da mi ne govorimo o njima u Narodnoj skupštini zato što oni nisu tu. Pa, sami su se isključili, a bili su tu. Pa, što niste učestvovali u radu Narodne skupštine. Pa, zašto niste izašli na izbore.

Hajde da kažemo i da je to bivši režim koji je, eto, nekom političkom odlukom, promenjen voljom građana Republike Srbije. Ma nije, promenjen je voljom građana Republike Srbije zato što su bili najobičnije lopuže. I o njihovom lopovluku govorićemo. I niko ni na koji način ne može da nas spreči da govorimo o tome koliko su zla naneli građanima Srbije, ni jedan pregovarački proces u stranačkom i međustranačkom dijalogu. Govorićemo.

I da se vratim, niko iz te Agencije za borbu protiv korupcije nije upitao šta se to dešava sa našim javnim servisom. To je bio očigledan nezakonit uticaj na rad javnog servisa, znači jednog javnog preduzeća koji obavlja javni interes, koje se u tom periodu direktno finansiralo iz budžeta Republike Srbije, o kome se izjašnjava Narodna skupština i daje saglasnost da ta sredstva budu prebačena javnom servisu, da bi od tog istog javnog servisa visoki funkcioner jedne političke stranke, tada aktuelni gradonačelnik grada Beograda, Dragan Đilas, preko svojih povezanih pravnih lica zaključivao pravni posao, gde je ispod cene kupovao usluge javnog servisa, a gubitak koji je javni servis zbog jeftino prodate usluge imao, pokrivan je iz budžeta Republike Srbije. Time se naša tadašnja Agencija za borbu protiv korupcije nije bavila.

Za te četiri godine pokradeno je iz budžeta Republike Srbije preko javnog servisa 650 miliona evra. To je korupcija. Tu se uvećava imovina. Ali će oni u zakonu koji su sami doneli da kažu da to nije imovina Dragana Đilasa, da je to imovina njegovog preduzeća. Pa, neka objasni taj Dragan Đilas s kim je to radio, kakav je ugovor zaključio, jel o tom ugovoru obavestio Agenciju za borbu protiv korupcije? Ništa od toga nije bilo, niti je tražila Agencija za borbu protiv korupcije. Ali je zato lepo za četiri godine 150-160 miliona evra svake godine uzimao iz budžeta Republike Srbije. I sad oni pričaju kako se oni brinu o građanima Republike Srbije.

Kolega Marijan Rističević je u Narodnoj skupštini prepoznat na prvom mestu kao predstavnik poljoprivrednih proizvođača, mada ga oni predstavljaju kao kriminalca, ali, dobro, to je njihovo. Gledajte kako su isto preko poljoprivrede i mase malih poljoprivrednih proizvođača opet krali iz budžeta Republike Srbije. Visoke subvencije koje su davali po hektaru za obradivu zemlju imale su za cilj ne da pomognu poljoprivrednike, nego da smanje realnu cenu poljoprivrednog proizvoda na onu cenu koja odgovara tajkunima, da ti isti, a znamo ko je to bio, to je bio direktor Demokratske stranke, čini mi se, Kostić, Kole, da ti isti, od tih istih poljoprivrednih proizvođača otkupljuju što je god moguće jeftinije njihov poljoprivredni proizvod, a gubitak se opet nadomeštavao iz budžeta Republike Srbije.

Sad ne trebamo da pričamo šta su uradili sa budžetom Republike Srbije? Kako su zloupotrebljavali javni servis? Kako su zloupotrebljavali naše građane da dođu do bogatstva? I sad oni idu i pričaju po nekakvim forumima. Sad su oni mnogo dobri, mnogo pametni, mnogo pošteni. Ma, najobičnije lopuže. I da vidim sudiju koji će zbog toga da me optuži i pokrene krivični postupak.

Doveli su nas zbog te nakaradne primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije u to da Narodna skupština mora da da autentično tumačenje za ono što je potpuno jasno, nedvosmisleno. Hajde, još jednom ćemo da napišemo, još jednom ćemo da izglasamo. Ali, neka se ne nadaju ni Dragan Đilas, ni Šolak, ni Mišković, ni Kostić, Pajtić, Marinika, da ih ne nabrajam više, nikad više neće od Srbije da otimaju i da se bogate.

Zato ćemo da pričamo svim građanima koliko su nas pokrali, koliko su nas opljačkali, koliko su nam godina života upropastili, dokle god možemo.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Veroljubu Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Vladica Maričić. Izvolite.

Hvala, uvažena predsedavajuća.

Uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas na dnevnom redu imamo autentična tumačenja odredaba dva zakona – Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o sprečavanju korupcije. Oba ova zakona nedavno su doneti.

Zakon o visokom obrazovanju donet je 2017. godine i on je tada zamenio istoimeni zakon iz 2005. godine. Zakon iz 2005. godine pamtimo po sistemskim manjkavostima koje je ova Narodna skupština morala skoro svake godine da ispravlja u septembru i oktobru mesecu, da bi mogao da bude primenjivan. Znajući one koji su te 2005. godine donosili zakone, ne bi me čudilo da su te sistemske manjkavosti u njemu bile i namerno ostavljene.

Što se zakona iz 2017. godine tiče, on je potpuno i celovito uredio sistem visokog obrazovanja u Srbiji. Ostalo je još da se uredi sistem finansiranja visokog obrazovanja i sistem studentskog organizovanja, što će biti uređeno posebnim zakonima za koje verujem da ćemo ih usvojiti u ovom mandatu Narodne skupštine.

Kao što rekoh, zakon iz 2017. godine rešio je sve nedoumice. Definisan je i pristup visokom obrazovanju posle završenog četvorogodišnjeg srednjoškolskog obrazovanja, definisano je i nacionalno akreditaciono telo kao nezavisno telo, što je bio zahtev Enkve i zahtev za uključivanje srpskog visokog obrazovanja u evropski jedinstveni obrazovni prostor. Definisana je i procedura za prestanak mandata organa poslovođenja, jer prethodni zakon iz 2005. godine jeste imao odredbe koje su definisale kada prestaje mandat organu poslovođenja, ali nije imao proceduru kako da do toga dođe, što je bilo masovno zloupotrebljavano.

Zakon iz 2017. godine jasno je definisao i uslove koje treba jedan nastavnik odnosno redovni profesor da ispuni da bi bio izabran da bude organ poslovođenja ustanove. On je morao biti u punom radnom vremenu i izabran na neodređeno vreme, ali vidimo da su se dešavali primeri da su pojedini dekani, rektori, predsednici, odnosno, direktori u zavisnosti od toga o kojoj se visokoškolskoj ustanovi radi koristili jedan drugi član istog zakona koji definiše mogućnost produženja radnog odnosa i posle navršene 65 godine života.

Taj član je dovoljno jasan. On kaže da se nastavnik, odnosno redovnom profesoru radni odnos može produžiti i posle 65 godine života ugovorom o radu na određeno vreme, najduže do dve godine uz mogućnost produžetka do sedamdesete godine života i isključivo ukoliko postoji potreba za njegovim radom u nastavi. Znači, potreba za radom u nastavi, a ne potreba za rukovođenjem ustanovom i ugovor o radu na određeno vreme.

Ja sad pokušavam da zamislim kako je izgledala ta situacija gde je neki dekan nekog fakulteta, koji je jedini ovlašćen da zaključi takav ugovor zaključivao ugovor baš sam sa sobom zbog potreba u izvođenju nastave.

Taman kad sam pomislio da takvih primera u praksi možda i nije bilo i da mi ovim autentičnim tumačenjem sprečavamo neka buduća činjenja, dobio sam telefonski poziv od jedne profesorke sa jednog fakulteta, neću ovde da imenujem, koja mi je rekla da njen dekan ima 65 godina, i da ove godine planira da se kandiduje za još jedan mandat koji će okončati u svojoj 68 ili 69 godini života. E, pa neće.

Mi ovim autentičnim tumačenjem sprečavamo bilo kakvo kreativno tumačenje ovog člana zakona i ne samo za ubuduće, jer autentično tumačenje ne proizvodi svoje pravno dejstvo za ubuduće, autentično tumačenje je tumačenje odredbe koja je do sada bila važeća, tako da će svi oni organi poslovođenja, visokoškolskih ustanova u Srbiji koji su navršili 65 godina morati da prestanu da vrše mandat organa poslovođenja.

Što se Zakona o sprečavanju korupcije tiče, on je donet 2019. godine, a sa primenom se počelo od 1. septembra 2020. godine i on je zamenio ranije postojeći zakon, tj. Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, usvojen 2008. godine, koji je, takođe, zbog svojih sistemskih manjkavosti često morao da bude menjan.

Zakon o sprečavanju korupcije iz 2019. godine, po meni, sadrži jasnu definiciju javnog funkcionera, ali vidimo da je u praksi bilo onih koji su tu definiciju kreativno tumačili, bez obzira da li se radi o javnim funkcionerima koji su želeli da izbegnu obaveze iz tog zakona ili se radi o samoj Agenciji za sprečavanje korupcije, koja je širokim tumačenjem ovog člana zakona, njegovu primenu stavila i na redovne profesore koji su članovi saveta fakulteta, pa čak i na studente koje je studentski parlament izabrao za članove saveta fakulteta ili univerziteta, što nije duh ovog zakona.

Oni koji su ovaj zakon pisali i usvajali nisu njih hteli da apostrofiraju kada su definisali javne funkcionere i mi sada javne funkcionere nedvosmisleno definišemo prema organu koji ih je izabrao, postavio ili imenovao i tu više neće biti spora, niti mogućnosti za bilo kakvim kreativnim tumačenjem.

Ono što bih primetio, a to je da je u ovom autentičnom tumačenju možda, uz organe jedinice lokalne samouprave, trebalo navesti i organe gradskih opština. Znam da će se po analogiji ova odrednica na organe jedinice lokalne samouprave primenjivati i na organe gradskih opština, ali, s obzirom da dolazim iz Niša, koji je jedini, pored Beograda, na celoj svojoj teritoriji organizovao gradske opštine. Znači, imamo pet gradskih opština. Uvek nam je bitno da gradske opštine budu što preciznije zakonom definisane, što je tendencija i kod nekih zakona koji su poslednjih godina usvajani, a nadamo se da će i narednom novelacijom Zakona o lokalnoj samoupravi način organizovanja, a pre svega nadležnosti gradskih opština, biti još bolje uređene.

Ja ću, kao i moje kolege iz poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, podržati ova dva predloga za autentičnim tumačenjem odredaba ova dva zakona zato što ovaj naš rad danas na autentičnom tumačenju predstavlja nastavak daljih reformi u Srbiji, a podsećam da su sveopšte reforme sistema u Srbiji jedan od šest načela na kojima je zasnovana Vlada Republike Srbije, a koje je neposredno pre njenog izbora proklamovao predsednik Aleksandar Vučić. Živela Srbija! Hvala.