Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice poslanice, poštovane kolege poslanici, poštovani građani, jednostavno da bi građani videli koliko je potreban ovaj zakon o kome danas govorimo i ovaj zakon o izmenama i dopunama ovog osnovnog Zakona o utvrđivanju porekla imovine, ja ću izneti argumentovane primere o tome kako je pljačkan budžet, kako je nezakonito sticana imovina i to na primeru pet političara koji su obavljali mnoštvo državnih funkcija. Znači, uglavnom su svi pripadnici bivšeg režima.

Prihodi ovih lica su stečeni uglavnom, 99%, na nezakonit način, najčešće putem izvršenja krivičnih dela, zloupotrebe službenog položaja i trgovine uticajem.

Ovaj zakon to izvanredno predstavlja, jedan od dokaza kako se sprovode, naravno da to znamo, prioriteti koje je odredio predsednik Vučić, a to su u ovom slučaju borba protiv korupcije i borba protiv mafije.

Ovaj zakon, i to su kolege isticale, ali svi to treba da istaknemo, se jednako primenjuje na sve, a stvarnost u toku vlasti SNS u poslednjih devet godina pokazuje da je SNS jedina koja se od početka nemilosrdno obračunava sa mangupima iz sopstvenih redova. To nije radila ni jedna stranka u istoriji Srbije i to je bitno reći.

Jednostavno govoreći o nezakonitom poreklu prihoda, a time i imovine pet lica koja ću pomenuti. Naravno da je prvi na njihovom čelu i uvek i ne plašimo se da ga pominjemo zato što je nemoguće da ovo lice nije do sada procesuirano, mada se neki procesi protiv njegovih saradnika vode.

Dakle, svi znamo već Đilas je stekao njegove firme za deset godina na tri njegove državne funkcije, znači dok se bavio politikom, poslovni prihod 619 miliona, neto profit je bio 106 miliona evra. Sumnja se da je sve to stekao zloupotrebom služenog položaja i trgovinom uticajem. Postao je jedan od najbogatijih građana Srbije, a uz njega se paralelno bogatio i njegov dragi brat koji je kao suvlasnik bio direktor kompanija svog dragog brata Đilasa.

Bitno je da posle pet godina gradonačelnikovanja gospodina Đilasa gubici grada Beograda su bili obrnuto proporcionalni profitima Đilasovih kompanija, pa zamislite to. Dug Beograda je dosegao na kraju njegovog mandata 2013. godine 1,2 milijarde evra, a poslovni prihodi gradonačelnikovih kompanija su iznosili preko fantastičnih 600 miliona evra. Sam Đilas je jednoj nevladinoj organizaciji 2018. godine priznao i prijavio imovinu vrednu 24 miliona evra, međutim on je prijavio, pošto to nije državni organ, samo deo svoje imovine.

Dakle, ako neko ne veruje meni, hajde da čujemo najkredibilnije moguće lice koje je u poslednjih 15, 20 godina zadalo najodlučniji udarac svojim izjavama i borbom kao predsednica Saveta, to je Verica Barać zadala udarac korupciji i mafiji. Znači, ta hrabra žena je 2011. godine imala svoj čuveni izveštaj, imala je konferenciju za štampu 1. juna 2011. godine kada je lepo rekla ključne stvari i teško je optužila Đilasa. Kaže Verica Barać, citiram „Mediji u Srbiji su zarobljeni, vlast je kontrolu nad medijima uspostavila preko Dragana Đilasa najbližeg saradnika predsednika Srbije Borisa Tadića“. Verica Barać je i dodala „da je Đilas gradonačelnik Beograda i potpredsednik Demokratske stranke imao dve firme za medije preko kojih su išli kanali za novac i kupovinu reklama i drugi uticaj na medije“. Dodala je „da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji, citiram Vericu Barać – javljaju ono što vlast hoće i na način na koji to vlast hoće i tu leži srž sramotne trgovine“. Đilasu bogatstvo, DS je tada bila data kontrola nad medijima. To je protivzakonito. Upravo sam izneo primer trgovine uticajem.

Bivši predsednik, ako ne verujemo ni Verici Barać, da čujemo još jedno kredibilno lice. To je bivši predsednik Saveta RRA Nenad Cekić koji je u avgustu imao polemiku u listu „Danas“ 2020. godine koji je takođe teško optužio Dragana Đilasa. Pitao je Đilasa, citiram, bivšeg predsednika RRA – „Kako se to u tranzicionoj Srbiji pod znacima navoda pošteno stiče 50, 150 itd. miliona evra“? Nastava Cekić – „Kako je pošteno sticanje pod znacima navoda izgledalo kaže Cekić – imao sam prilike da se lično uverim kada su mi kao predsedniku Saveta RRA u ruke došli ugovori na osnovu kojih su Đilasove firme poslovale sa RTS, pozdrav za RTS, i Studijom B“.

Ukratko, Đilasove firme su sticale ogroman profit tako što su sekunde reklamnog prostora od RTS i Studija B otkupljivale uz neverovatne popuste, pa ih potom preprodavale. Stvar je otišla toliko daleko da na kraju od samog RTS više niko nije mogao da kupi ni sekund RTS sopstvenog propagandnog prostora. Naime, sve sekunde su u stilu nakupaca kaže Cekić, sa Kalenić pijace mesecima i godinama unapred otkupljivale Đilasove firme. Zbog toga je u toku ona čuvena istraga o kojoj sam više puta govorio TOKA protiv Đilasovih saradnika.

Vuk Jeremić, poznato je da Vuk Jeremić i njegovi bliski rođaci poseduju veliki broj nekretnina u zemlji, ali i u inostranstvu za koje se sumnja da su stečene na nezakonit način. Prema podacima o transakcijama sa deviznih i tekućih i dinarskih računa, ja iznosim samo period od 2013. do 2016. godine za Jeremića, Jeremićevim dvema pravnim licima je pod znacima navoda donirano 1,33 miliona dolara za PR agenciju i 5,95 miliona dolara za NVO Cirst. Pri tom, istovremeno dodatno, pazite na Jeremićev lični i tekući devizni račun je leglo samo 858.000 dolara, prosto da vam kažem. I to je istraga u SAD i presuda utvrdila. Veći deo novca koji su dobila dva Jeremićeva pravna lica potiče od kriminalca, bivšeg funkcionera iz Hong-Konga Patrika Hoa, člana Jeremićevog borda Cirst koji je u SAD osuđen na višegodišnju kaznu zatvora, upravo zbog mahinacija čiji su deo donacije Jeremiću.

Kriminalom su se naravno bavili i drugi članovi Jeremićevog borda Cirst, a da vidimo Jeremićev kredibilitet. On je u emisiji kod Ljubice Gojgić „Pravi ugao“ 29. decembra 2016. godine izneo neistinu o izvorima svojih donacija. Rekao je – ogromna većina finansiranja je došla od respektabilnih velikih međunarodnih korporacija koje ne posluju u Srbiji, niti imaju planove da posluju. On je izrekao neistinu. On sam se 2011. godine slikao sa predstavnicima nekoliko kineskih firmi od kojih je jedna firma Patrika Hoa koje su dolazile da pregovaraju o izgradnji Tenta B3, a nećete verovati tome je prisustvovao ministar inostranih poslova. Kakve on veze ima sa tim? Tako da je čovek izneo neistinu.

Tako da o modusu operandi samog Jeremića, inače kuma lažne države Kosovo, svedoče činjenice da je tokom petogodišnjeg ministarskog mandata na svoja luksuzna putovanja kao nijedan ministar do tada potrošio 3,6 miliona evra iz budžeta.

Takođe, revizori državni su ustanovili, znači za to postoje papiri, dokazi u koje svaki dan možete da uđete, nezakonito poslovanje ministarstva, pri, čujte ovo, kupovini deviza preko privatne menjačnice, što je zakonom zabranjeno, koja se zove još „Trange-frange“ i oštećen je budžet za 360.000 evra.

Da pređemo na sledeći primer. To je dosta je bilion – Saša Radulović je čerupao budžet Srbije četiri godine. Stvar je nažalost bila javna i legalna pod znacima navoda, ali se ipak radi o pljački budžeta. Što je najgore, država nije mogla da uradi ništa. Za četiri godine je na privatne račune, ne na račune neke grupe građana, DJB ili političkog subjekta, ne, nego na privatne račune Saše Radulovića je leglo 2,4 miliona evra za četiri godine.

Ako ne verujete meni, evo da čujemo kakve optužbe protiv Radulovića je izneo bivši predsednik DJB Branislav Mihajlović 9. novembra 2018. godine. On je optužio Radulovića da svakog meseca DJB otme više od 50.000 evra koje DJB dobije iz budžeta. To isto je na televiziji N1 rekla i potpresednica DJB Tatjana Macura. Znači, problem je u tome što država Zakonom o političkim strankama ne finansira fizička lica, što je normalno, već pravna lica, političke subjekte, a ništa od toga DJB nije.

Inače, da opet kredibilitet kao što sam govorio o Jeremićevom, kažemo Radulovićevom kredibilitetu. „Dojče vele“, dakle, nemački medij je 2000. godine izvestio i dokazao da je Radulović ostavio dug od milion dolara poreskoj upravi SAD, pri čemu je pobegao iz SAD i izbegao da plati taj dug i „Dojče vele“ je izneo dokaze u formi ugovora.

Sledeća veličina je Đilasova Marinika Tepić koju retko ko pominje, ali pazite, postoje papiri i postoje dokazi. Ona je vlasnica niza nekretnina za koje prosto ne može osnovano da pruži suvislo objašnjenje o poreklu. Prvo je tu stan od 123 metra kvadratna u centru Novog Sada, na ekskluzivnoj lokaciji, 50 metara od Banovine. Stan vredi preko 300.000 evra.

Kako je skromna sekretarka za sport i omladinu Pokrajine mogla da stekne stan od 300.000 evra? Naravno, ona je vlasnica i drugih nekretnina, jer znamo da je živela u Pančevu, na teritoriji Vojvodine.

Takođe, dok je bila sekretarka, dva puta je od pokrajine dobila državni stan na korišćenje. Međutim, ne postoje dokazi da je stan i vratila. Postavljam pitanje i vrlo je indikativno – da li joj je naknadnim aneksima ugovora omogućeno da otkupi ta dva stana i pod kojim uslovima?

Sledeći, poslednji je Boško Obradović. Obično njega povezuju sa nasiljem, a ne sa korupcijom. Evo, na sednici Glavnog odbora još 7. jula 2017. godine niz funkcionera Dveri je izneo optužbe protiv Obradovića za korupciju. Usledila je ostavka niza funkcionera koji su ga optužili za finansijske malverzacije u vrhu stranke. Međutim, dve godine kasnije funkcioneri Dveri i poslanici Srđan Nogo i Zoran Radojičić su javno 8. aprila 2019. godine optužili Boška Obradovića, slušajte ovo pažljivo, da je proneverio 1,3 miliona evra koji su tokom tri godina iz budžeta i donacije ušli u Dveri, a samo zanemarljiv iznos je potrošen na zakonit način. Bivši potpredsednik Dveri, Nogo, je rekao sledeće: „Boško Obradović, predsednik Dveri oformio je grupu koja je izvršila razna krivična dela, falsifikovala dokumentaciju, zloupotrebljavala finansije te stranke i izvršila uzurpaciju Dveri sa ciljem sticanja imovinske koristi“. Klasična primena ovog zakona ovde može da dođe.

Za kraj. Veliki mudrac Dušan Radović je lepo rekao: „kada lopovi počnu da brane ono što su stekli neće biti ljućih boraca za poštenje, a protiv lopova“. Hvala vam.

Živela Srbija.

Sledeći je Veroljub Arsić.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako se približavamo datumu početka stupanja na snagu ovog zakona čini mi se da se političke strasti u Srbiji sve uzavrelije i uzavrelije, pa sad navodno i same ove izmene zakona ne idu u prilog dobroj nameri Vladi Republike Srbije i onom obećanju koje su dali SNS i Aleksandar Vučić da će svako u Srbiji ko ima značajnu imovinu morati da dokaže odakle mu ta imovina.

Čuo sam od nekog kolege da je ovde pričao o navodnoj kozmetici samog zakona i da se gubi na suštini i da je to samo jedan marketing. Ja mogu da kažem da je on sa tog svog, prilično površnog stanovišta, branio baš one koji treba da dođu pod udar zakona, jer prilikom donošenja prvog zakona jedna od ključnih reči koja može da opredeli kako bi se zakon sprovodio jeste – posebnih znanja o utvrđivanju zakonito stečene imovine i posebnog poreza koji treba da se plati na tu imovinu. Tu problem nastaje kod dela da samo sud može da kaže da li je nešto u skladu sa zakonom ili nije, da li je zakon prekršen ili nije, a već imamo zakonodavstvo koje podrazumeva da ako je imovina stečena vršenjem krivičnog dela može biti oduzeta i data državi.

Dokazivanje krivice mnogih tajkuna u Srbiji jako je teško. Jako je teško prvo zbog protoka vremena od kad su učinili krivično delo, do toga da ćete uvek naići na zid ćutanja kod potencijalnih svedoka koji bi mogli da optuže nekog za to vršenje krivičnog dela, odnosno da svedoče na sudu.

Jedan od primera je i Bastaćev kum. On je optužio Bastaća da je reketirao investitore koji su se bavili nezakonitom gradnjom stambenih objekata na teritoriji opštine Stari grad. Ja verujem da je to zaista Bastać i radio, ali ako pogledate da to dobije sudski epilog, sama izjava njegovog kuma nije dovoljna. Kum protiv Bastaća, Bastać protiv kuma, pojeo vuk magarca, nema dela. Da li će to da kažu oni koji su davali novac Bastaću? Neće, zato što su se nezakonito bavili gradnjom. Njima nije u interesu da se pojave pred sudom, a opet s druge strane ja verujem da velika većina tih ljudi se ne bi bavila nezakonitom gradnjom da je grad Beograd u vreme Dragana Đilasa obezbedio planska dokumenta da te zgrade koje se prave imaju zaista i građevinsku dozvolu. Jer, često je taj reket koji mora da se plati Bastaću i Đilasu bio mnogo veći nego uređivanje gradskog građevinskog zemljišta i dobijanje svih potrebnih dozvola. Ti ljudi su naterani na tako nešto, ali da se pojave na sudi i to da kažu neće. Tako da je jako teško dokazivati krivicu.

Kada se najveći broj imovine i prihoda stekao u proteklom periodu? U vreme dva događaja. Jedan je bio privatizacija, gde mogu da kažem da je to bila čista pljačka državne imovine, oni to zovu društvena, državna je, državne imovine gde je nešto prodavano po 20 i više puta jeftinije nego što je to tržišna vrednost, pa čak neki put i po 100 puta jeftinije. Razliku ceni je trebalo negde ostvariti, a tu imovinu koja je stečena iz razlike u cenama kroz razne finansijske špekulacije prisvojiti i na to, naravno, državi ne dati ništa.

Drugi postupak kada se najviše kralo jeste Zakon o javnim nabavkama. Skoro je nemoguće bilo kakav ozbiljan krivični postupak sprovesti za kršenje Zakona o javnim nabavkama zato što to nije ni postojalo kao krivično delo. Zloupotrebe u postupcima javnih nabavki postale su krivično delo 1. aprila 2013. godine i to na osnovu novog Zakon o javnim nabavkama koji je obećala SNS i Aleksandar Vučić još u izbornoj kampanji. To je bio poslanički zakon. Napisali su ga, predložili i izglasali narodni poslanici. Inicijativu su pokrenuli narodni poslanici SNS, ali do tada nije postojalo krivično delo – zloupotreba u postupku javne nabavke. Mogli su lepo da aneksiraju ugovore bez ikakvih ograničenja, da ostvaruju ekstra profite, da sve bude po zakonu i da niko ništa ne odgovara.

Takvu smo Srbiju zatekli i da odgovorim na to pitanje – pa što ih država više ne procesuira? Pa nisu bili ni glupi, ni ludi. Pisali su zakone ovde da bi mogli da rade to što rade, ili ako su prvo uradili, pa su kasnije uvideli da mogu da dođu pod udar zakona, menjali su taj zakon da bi sami sebe ovde amnestirali i da bi sprečili da država reaguje u slučaju promene režima.

Takav je bio bivši režim, takav je bio Dragan Đilas. Takvu oni Srbiju bi želeli da vide u budućnosti ukoliko dođu na vlast. To jeste problem.

Ovde je reč o porezu. Znate, kod jednog ozbiljnog kriminalca ili tajkuna, koji zaista imaju odlične pravne savetnike, advokate u biti je da nekoga za nešto prevare i prevariće svaki put kada im se za to ukaže prilika bez obzira koliko je to mali iznos novca za profit koji ostvaruju. To vam je najbanalniji primer „Delta“ kompanije Mišković. Na poslu jednom je čovek zaradio stotine miliona evra, nije hteo državi da plati porez na prenos apsolutnih prava i utajio ga u iznosu od pet miliona, a ceo posao je koštao preko 200 miliona evra. Profit, čist profit 200 miliona evra.

Vidite kakva je njihova bit. Naravno da kada je sada ovaj zakon počinje da dolazi u primenu, da će on da bude napadan kao politički obračun sa neistomišljenicima. Nemamo mi ništa protiv njih, neka samo dokažu, pokažu i plate porez državi na prihode koje su ostvarivali i da svi građani Srbije znaju kako i koliko su ih ostvarili. To povlači naravno političku odgovornost, ali ne može po onoj narodnoj – i jare i pare. Ne može po onoj narodnoj da budeš i lopov i slobodan. To odmah da raščistimo.

Zato jeste sada čak i od nekih poslanika, za koje sam se ja iznenadio, ovaj zakon napadan, jer u suštini napad na ovaj zakon je to da se brani sve ono što se radilo proteklih godina od strane prethodnog režima.

To je jedan zaista ozbiljan problem, u smislu da ljudi počinju da se osećaju i ponašaju nedodirljivo i daju za pravo nekim drugima da misle da mogu i oni drugi kasnije to u budućnosti da rade. Pa ne može. Zakoni su doneti kao opšta akta koji važe za sve, pa i za Dragana Đilasa, Šolaka i Miškovića i bilo kog drugog građanina Republike Srbije. S jedne strane ostvaruješ prava, s druge strane imaš odgovornost prilikom ostvarivanja tih prava.

Evo još jedan primer, vidite koliko idu u te krajnosti. Evo, skoro se povela polemika, o tome je govorio moj kolega Nebojša Bakarec, recimo, oko Đilasovog brata. Neko će da kaže – pa dobro, ali to je već ispričana priča. Pa možda i jeste, ali ipak građani treba da znaju da ljudi kao što je Dragan Đilas, kada dođete do toliko enormnog bogatstva, šest stotina miliona evra, ne možete baš sve da radite transparentno. Morate da pronađete neke ljude kojima verujete, a koji nisu toliko izloženi javnosti kao što je Dragan Đilas. Pa kome će više da veruje nego rođenom bratu? I nažalost, za tih 12 godina koliko su bili na vlasti, Dragan Đilas se pokazao samo kao najveći hohštapler i lopuža, ali ih imamo mnogo još uvek po Srbiji, po dubini. Nema gde nisu mogli, da nisu upleli svoje prste, da steknu neku imovinu, da pokradu, pre svega naše građane, svoje građane, da ih osiromaše.

Neke stvari nepovratno ne možemo da ih ispravimo, zato što su pravili zakonsku regulativu da to urade, ali neke stvari kroz ovaj zakon možemo da bar učinimo pravednijim, a to je – ako ste nezakonito sticali imovinu, ako ti prihodi nisu bili vidljivi, ako na te prihode niste platili porez, pa platićete ga po ovom zakonu. Ne zato što bi se vama neko svetio, nego da vratite građanima ono što ste im oteli i da više nikada nikome u Srbiji ne padne na pamet da radi to što su radili od Srbije Dragan Đilas i Mišković.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Veroljubu Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji ulazimo u Narodnu skupštinu na ulazu sa leve strane ćemo ugledati cara Dušana. Car Dušan u jednoj ruci drži Zakonik, Zakonik iz 14. veka, u drugoj ruci drži topuz. Zašto? Zato što je on znao što mnogi od nas danas ne znaju, da bez snage, bez moći, zakoni ništa ne vrede. Zakon je vredan samo ako imate moć da ga sprovedete.

Razumem ovaj poseban porez, pokušati dohvatiti one čija se imovina znatno uvećala, a da pri tome nemate dokaz o krivičnom delu. Verujem da naš narod dobro zna da je deo te imovine dobro sakriven. Da li ćemo oporezovati Šolakove avione? Teško. Navešću vam koliko su naši obični građani vredniji od vlastele. Dakle, car Dušan je govorio o vlasteli i njima pripisao određena prava i obaveze. Ukoliko prekrše obaveze, kazna je bila surova.

Navešću vam primer o gejmeru iz Novog Sada koji je osmislio video-igricu koju je prodao i ustupio za 19 miliona evra. Novac je uneo u Srbiju i platio uredno porez. Navešću vam primer kojeg svi znate, onog koji je prihodovao na čudne načine, bez proizvoda, u nekoj drugoj igrici, koja nije bila virtuelna, 619 miliona evra. Igra sa RTS-om, igra sa Šolakom, igra sa SBB-om, igra sa Arenom, igra sa Radujkom, i ne znam sa kim sve. U toj virtuelnoj igrici koja nije imala nikakav proizvod, koja je bila virtuelnija nego druge, onaj ko je vladao, ko je bio vlastela, uzeo je 619 miliona evra. Znači, svoj javni posao je obavljao na način da je to pretvorio u privatni biznis. Takođe, stvari od opšteg interesa dok je vladao pretvorio je u posao od sopstvenog interesa. To je razlika između naših običnih građana i bivše, da ih tako nazovem, vlastele, koji nisu znali ni za kakvu meru.

Ja ću maksimalno gledati da skratim svoj govor. Pošto sam već govorio o Dušanovom zakoniku, da je na snazi Dušanov zakonik, da kaznimo ove koji danas nisu tu, koji su u nekoj predatorskoj privatizaciji pozatvarali fabrike, koji su komunizam i imovinu komunizma strpali u svoje privatne džepove, da je Dušanov zakonik bio na snazi da ga sprovedemo, oni da su danas u Skupštini, oni ne bi glasali rukama već nogama, a mnogi od njih bi se kotrljali na stomaku. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Mirković.
Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri sa saradnikom, poštovane koleginice narodne poslanice i kolege narodni poslanici, izmene i dopune Zakona o poreklu imovine svakako su nešto što građane najviše zanima i od samog zakona prevashodno građani moraju imati korist. Ali, ovaj zakon će nam sve ono o čemu su moje kolega malopre govorile i o čemu javnost priča godinama unazad pomoći da konačno shvatimo kako su neki ljudi svoje pozicije koje su imali dok su bili na vlasti koristili ne da pomognu građanima i da se bore za bolji život građana, već su samo iskoristili da napune svoje džepove i da uvećaju svoje bankovne račune.

Sve što se tiče Zakona o poreklu imovine, koji je donet pre godinu dana, i ovih izmena i dopuna je dobro, korisno je. Neki kažu da se možda zakasnilo, neki kažu da je moralo da se sačeka još malo ne bi li se on bolje uradio, ali smatram da građani nemaju više vremena da čekaju, da saznaju i da otkriju kako je to u vreme dok je naša zemlja propadala, dok su se fabrike gasile, dok je više od pola miliona ljudi ostajalo bez posla, pojedini državni funkcioneri su od propalih preduzetnika, ljudi u iscepanim farmerkama i sa bušnim cipelama došli u situaciju da budu danas jedni od najbogatijih ljudi u Evropi, a svakako najbogatiji na Balkanu.

I mnogo toga se pričalo u prethodnom periodu, mnoge vlade pre dolaska SNS na vlast su obećavale taj zakon o poreklu imovine, ali ga nikako nisu usvojile ni donele. Paradoksalno je da ljudi koji su činili vlast do 2012. godine, oslonac DS i režim DS je tada imao svaku polugu da taj zakon donese, ali nije to učinio, dok njihova tadašnja perjanica, a i danas jedan od najglasnijih u tom nekakvom Savezu za Srbiju ili nekakvoj novoj, prepakovanoj opoziciji, Borko Stefanović najavljuje svoj neki novi zakon o poreklu imovine i jedan je od najglasnijih kritičara ovog zakona, a naravno sve po nalogu Dragana Đilasa. Samo ovaj primer pokazuje koliko je licemerje u tim ljudima i koliko ne postoji dobra stvar koju će Vlada Srbije uraditi koja je u interesu građana Srbije, a da je oni neće kritikovati.

Ja mogu s ovog mesta o ovom zakonu i o ovim izmenama i dopunama Zakona pričati satima i smatram da rasprava od pet sati svakako možda nije ni dovoljna da polemišemo na onom nivou koji možda očekuju građani i Beograda i Srbije, ali kako dolazim iz Beograda i kako znam koliko je Dragan Đilas oštetio samo grad Beograd i kolike je dugove ostavio iza sebe, negde mi je postala normalna stvar da o njegovim aferama na svakodnevnom nivou govorim i prosto mi je sada neverovatno kada čujem da neko iz njegove stranke kritikuje ovaj zakon, a još mi je paradoksalnije kada njegov saradnik Borko Stefanović insistira na nekakvom njegovom novom zakonu o poreklu imovine. Tu se postavljaju dva pitanja ključna – zašto taj zakon nisu doneli ranije i da li to znači da će Borko sada morati, ako već ne podržava ovaj zakon, u nekom predlogu novog nekog njegovog zakona da ispita imovinu svog šefa i gazde Dragana Đilasa?

Neko je pričao ovde o histeriji, kako se približava početak datuma, taj 12. mart, dugo najavljivani, i sve što se tiče ovog zakona, pa mi se čini da se i u javnosti povećava histerija i napadi na ovaj zakon, a iz prostog razloga zato što se ljudi koji će biti obuhvaćeni ovim zakonom plaše, jer znaju očigledno da nisu na častan i pošten način došli do bogatstva koje danas imaju.

U prilog tome govori i činjenica da je na jednom od svojih medija koji su pod njegovom direktnom kontrolom Dragan Đilas sinoć imao nekakav intervju, gde je sam pokušao sebe da opravda.

Poslednjih nekoliko godina svoje izlaganje kada je tema zloupotreba službenog položaja počinjem sa tim, i mnoge kolege su to ponovile danas, da je taj čovek ušao u politiku 2004. godine, precizni da budemo, to je ono što je on prijavio – 70 hiljada evra ušteđevine, polovan auto SAB i kuća koja se vodi na njegovu ženu. Godine 2018, pred izbore za Skupštinu grada Beograda, kandidati za gradonačelnike nosioci lista su podnosili svoje imovinske karte, prijavljivali su svoju imovinu i Dragan Đilas je tada sam prijavio više od 30 raznoraznih nekretnina čija je ukupna vrednost procenjena na 25 miliona evra.

Kada smo pričali da se on obogatio od politike i kojekakvim trgovinama uticaja koje je imao sa pozicije i gradonačelnika i savetnika Borisa Tadića, predstavnika neke kancelarije u toj Vladi, on nam je govorio da se obogatio tako što je prvo trgovao žvakama, čini mi se, pa smo sinoć čuli da je prao prozore, pa da je radio na nekoj građevini, i sve to tako zbrda-zdola, uplićući sam sebe u još veće laži i ne znajući sam sa sobom kako da se iz tih laži iskobelja.

Ono što je za mene najbitnije, citiraću vam ono što je čovek, koji je primer kako se zloupotrebljava državna funkcija, sinoć izjavio: „Ja sam svoje prve pare napravio 2005. godine. Na kraju te godine je jedan sekund u toj emisiji bio 1000 s rabati prema 600, a ja sam plaćao 20%. Znači, ja sam tu zaradio puta 20 i nešto, jer sam ja 2004. godine (uz uzdah) otišao u politiku“.

Dakle, sve ono što mi pričamo da se čovek obogatio tek nakon što je ušao u politiku, on je to i potvrdio.

Šta je dalje interesantno? Kada su ga pitali, kada je završio sa pranjem prozora, pitali su ga da li želi da nastavi da pere prozore ovde, a on je nekim svojim saradnicima hrabro rekao – ne, ja neću da perem prozore, ja ću da zaradim pare, vi nećete, zato što ja imam drugačiji pristup.

Kakav to drugačiji pristup ima, nije nam objasnio, niti smo mi uspeli da saznamo o kakvom se pristupu radi, ali ponosan valjda na svoje nekakvo imaginarno umeće i sposobnost, a ja ću to nazvati sposobnost za prevaru, Dragan Đilas se hvalio kako niko u njegovoj firmi nije ostao bez posla i kako je sramota da neki ljudi u tom periodu rade za 15 hiljada dinara, a za isto to vreme je više od pola miliona ljudi ostalo bez posla u Srbiji, a desetine hiljada fabrika i firmi ugašeno, pa se postavlja pitanje da li ima gram obraza kada takve stvari izgovara i na ovaj način pokušava da se opere?

Takođe, u ovom intervjuu je rekao – ja svoje bogatstvo koje sam sticao 2005. godine, to nema veze sa politikom, jer ja nisam bio na vlasti. A paralelno sa tim je bio savetnik tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Pa, jel mu on bio baštovan ili savetnik? Jel funkcija savetnika predsednika Borisa Tadića politička funkcija ili je on bio samo baštovan i zalivao mu cveće?

Ono što govori u prilog koliko se bavio mutnim radnjama i kako je kod njega sve moglo bez ugovora, bez tendera, bez nabavki, govori i sledeća izjava i ne bih ga ja više citirao: „Vi kada pitate nekog od ljudi u biznisu jel imate ugovor sa Đilasom, oni će vam reći – a šta će nam ugovor? To je zato što svi znaju da ja poštujem svoju reč i dogovor.“ Sve je to ispričao Đilas, bez daljeg objašnjenja sa kim je to sklapao poslove, pravio kombinacije, zarađivao novac, bez ijednog jedinog ugovora.

Sad mi vi recite kao ljudi koji se bavite i pravom, evo ovde ima ljudi koji su diplomirani ekonomisti, imamo ljude koji su stručni iz svakog aspekta, da pogledaju da li je moguće nešto zakonski uraditi, protok novca napraviti, a da nemate bilo kakav ugovor? Očigledno iz ugla Dragana Đilasa je to apsolutno moguće.

Ono što posebno mene zabrinjava, pre svega kao građanina Srbije, jeste činjenica da se taj čovek smeje u lice građanima naše zemlje, evo i ovakvim intervjuima, pokušava sve druge da napravi nesposobnima, lenjima, a od svojih mutnih radnji sebi kreira atmosferu da je on mnogo sposoban i mnogo pametan.

Ne znam kakav je uticaj sve imao na svog brata i to što njegov brat ima nekretnine u vrednosti od pet miliona evra, ali uveren sam da će ovaj zakon obuhvatiti i sve one ljudi koji su najuža porodica i najuža familija.

Ne želim da ovo bilo ko shvati kao – eto, ispitajte Đilasa, nemojte nikog drugog. Ne, svakog od nas, i ko ovde sedi i ko obavlja bilo koju državnu funkciju ili se nalazi na nekom mestu gde je moguća zloupotreba položaja. Apsolutno se slažem da se imovina svakog od nas ispita. Jer, ovog zakona, niti bilo kakvog ispitivanja porekla imovine se neće plašiti onaj ko je radio pošteno i po zakonu, a to Dragan Đilas svakako nije.

Kako ima još govornika koji su prijavljeni za reč, detalje o ostalim aferama ću izneti u četvrtak, kad budemo diskutovali o amandmanu, a ja za sam kraj želim samo da poručim da ovaj zakon i ove izmene i dopune Zakona o poreklu imovine su dobra stvar, ali o njemu možemo tek da sudimo kada taj zakon počne da se primenjuje i kada i mi kao poslanici, ali pre svega građani Srbije, vide neke rezultate i pomake i konačno vide da oni koji su zavukli ruke direktno u njihove džepove, koji su oštetili budžet Srbije, koji su svoje funkcije zloupotrebili, konačno snose nekakve posledice i konsekvence.

Nadam se da ćemo to uskoro doživeti, da ćemo te pomake videti već u ovoj godini, a vama hvala na ovakvim predlozima i izmenama i dopunama Zakona i nadam se da ćemo u interesu naših građana, u interesu naše Srbije nastaviti svi zajedno da radimo. Hvala vam i živela Srbija.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dejan Kesar. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni ministre sa saradnikom, poštovani građani Srbije, pred nama je danas Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Pre svega smatram da je to jedan od najvažnijih zakona od uvođenja višestranačja u Srbiji koji je u ovom domu Narodne skupštine usvojen 29. februara 2020. godine, a koji će stupiti na snagu, odnosno koji će početi sa primenom 12. marta ove godine.

Izuzetno mi je drago što je nastavljena praksa da se svi važniji zakoni na koje Srbija i njeni građani čekaju po deceniju i više predlažu i usvajaju u ovom domu Narodne skupštine i to za vreme mandata SNS. To su upravo svi oni važni zakoni čijim smo usvajanjem dali pozitivan impuls nastavku reformi i uređenju, odnosno razvijanju Srbije u jedno uređeno i demokratsko društvo.

Zaista bi mi trebalo dugo vremena da sve te zakone posebno nabrojim, pa bih želeo posebno da istaknem neke od njih, tu pre svega smatram da su najvažniji Zakon o radu, Zakon o socijalnoj karti, kao i Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Stojim čvrsto na stanovištu da smo usvajanjem ovog zakona napravili jedan krupan korak napred ali takođe želeo bih sve vas da podsetim na one stvari koje su prethodile donošenju ovog zakona.

Želeo bih da podsetim građane Srbije da oblast koja je predmet regulisanja ovog zakona postala aktuelna još 2000. godine. Godine 2007. tadašnji ministar finansija, kasnije i predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Mirko Cvetković iz redova DS je na pitanje novinara i stručne javnosti kada će se Zakon o poreklu imovine naći u skupštinskoj proceduri odgovarao da nama takav zakon u tom trenutku nije potreban, da imamo isuviše dobar Zakon o naplati poreza i da država nema potrebe za ovakvim zakonom. Ono što gospodin Mirko Cvetković u tom trenutku nije naveo jeste da se iza ove suštinski politički nekorektne izjave krije nedostatak političke volje.

Nedostatak političke volje, onog malog kruga ljudi koji je u tom trenutku dirigovalo političkom scenom Srbije je upravo bila kočnica za nedonošenje ovakvog zakona. Taj zakon je u tom trenutku trebao da raskrsti sa vremenima, jer Srbija u tom trenutku nije mogla na transparentan način da kontroliše tokove novca i trebao je da spreči bogaćenje određenih pojedinaca, jer to bogaćenje pojedinaca nije bilo uslovljeno preduzetničkim duhom ili određenom sposobnošću, već isključivo pripadnošću određenoj političkoj stranci ili kasnije određenim savezima.

Sve do dolaska Aleksandra Vučića i SNS na vlast mi smo bili suočeni da svakodnevno čujemo ili vidimo da se imovina određenih pojedinaca u kraćem ili dužem vremenskom periodu uvećavala i za nekoliko desetina puta.

I svi mi obični građani Srbije smo svakodnevno postavljali pitanje kako to nekome polazi za rukom? Sva ta pitanja su nažalost ostajala bez odgovora. Imovina pojedinaca je nastavljala da se uvećava sve do stvaranja političke volje.

Tu moram posebno da naglasim da prvi koji je stvorio političku volju za donošenje ovog zakona je bio tadašnji privi potpredsednik Vlade, a današnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, koji u tom trenutku bio zadužen za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. Prvi je on pokrenuo temu da je ovakav zakon nešto elementarno što je potrebno Srbiji i njenim građanima.

Mi ni u tom trenutku nismo imali potpuno jedinstvo u pogledu ove teme, već smo tada bili suočeni da na televiziju izlaze razni pravni i ekonomski eksperti da navode da nama u tom trenutku nije potreban takav zakon

Ono što je još malicioznije jesu navodi da mi nikada nećemo imati istinsku političku volju i da nikada nećemo imati konsenzus za donošenje ovakvog zakona.

Upravo te 2014, 2015 i 2016. godine, po prvi put vidimo strah i strepnju pojedinih interesnih grupa i političkih pojedinaca da će se njihova imovina, ne daj Bože, naći na udaru državnih institucija u cilju utvrđivanja porekla imovine.

Ne samo što smo doneli Zakon o poreklu imovine, već smo doneli niz zakonskih i podzakonskih akata kojima smo sproveli postupak reforme Poreske uprave koja će voditi ovaj jedan težak i ambiciozni poduhvat, a ta ista Poreska uprava je sprovela postupak stručnog usavršavanja pojedinaca koje će voditi i koji će učestvovati u ovom postupku, a sve u skladu sa zakonom.

Da bi naša namera u tom trenutku izgledala ozbiljno i da bi građani bili uvereni da će se ovaj zakon primenjivati u punom obimu mi smo morali da sprovedemo određene mere, odnosno mere fiskalne konsolidacije i određene ekonomske reforme.

Nakon sprovedenih tih ekonomskih mera doneli smo niz zakonskih i podzakonskih rešenja kojima smo dali veću nadležnost Ministarstvu finansija i Poreskoj upravi da objedini i poveže sve neophodne podatke, a zatim ukoliko postoji potreba, isključivo na osnovu činjenica i dokaza da pokrene postupak za utvrđivanje porekla imovine.

Zašto je veoma važno da u zakonom utvrđenom postupku se utvrdi određena nesrazmer ili disproporcija između nečijih prijavljenih prihoda i nepokretne ili pokretne imovine sa druge strane u periodu od tri godine od dana kontrole imovine u iznosu od 150 hiljada evra. Pre svega, ukoliko u tom postupku postoji određena nesrazmer ili disproporcija, očigledno je da postoji i višak novca za koji su oštećeni i država i njeni građani.

Država je oštećena zato što je ostala uskraćena za naplatu poreza bez svoje krivice, a građani su ostali uskraćeni za nove domove zdravlja, škole, bolnice, mostove i tako dalje.

Pravi primer kako svaki naš sugrađanin revnosnim plaćanjem poreza pomaže državi sa jedne strane i kako država tim našim sugrađanima na isti način pomaže tim istim novcem pokazuju i mere koje država preduzela u toku 2020. godine, za vreme trajanja pandemije Korona virusa i tu, pre svega, mislim na paket pomoći privredi, pomoć građanima, izdvajanje novca za testiranje, kao i mogućnost da Srbija u ovom trenutku bude lider u regionu i peta zemlja na svetu u postupku vakcinacije.

Dobrom fiskalnom konsolidacijom i dobrom naplatom poreza smo omogućili da danas naši građani mogu da biraju između četiri proizvođača vakcine, da vakcinišemo preko milion naših sugrađana, kao i da određeni kontigent vakcina doniramo našim susedima kao što je u pitanju Makedonija i Crna Gora.

Ali, već nakon godinu dana od donošenja ovog zakona smo se susretali sa vapajem pojedinih opozicionih političara koji su najavljivali da će se ovaj zakon isključivo koristiti u borbi protiv svih onih koji nisu deo vladajuće većine.

Sa ovog mesta moram da kažem da je žalosno što ti isti političari koji su lideri onih stranaka koje su danas ispod cenzusa koriste ovako važne zakone da se obrate svom biračkom telu i da, istovremeno, tim izjavama negiraju pravdu i jednakost.

Takođe, nije mi jasno zašto ni jedan opozicioni lider nije za godinu dana od usvajanja zakona izašao u medije, kao što je to učinio Aleksandar Vučić, izjavio da jedva čeka da bude prvi političar čije će imovina biti predmet sagledavanja od strane Poreske uprave. Pa, nije, dragi građani Srbije, zato što postoji određeni strah i zebnja da će se proveravati imovina onih političara koji su uvećavali prodajom TV sekundi, kao i imovina onih političara koji su za vreme predizborne kampanje za predsedničke izbore dobijali sumnjive donacije u iznosu od osam miliona evra iz Katara i drugih zemalja.

Verujte mi, želim da vas uverim da ukoliko u bilo kom trenutku imovina tih istih političara bude na radaru Poreske uprave da ćemo proći kroz monstruoznu kampanju, gde će oni isticati da se ovaj zakon isključivo koristi za borbu protiv opozicije i ugnjetavanje iste.

Zato sa ovog mesta želim da dam punu podršku Poreskoj upravi i svim drugim relevantnim institucijama, da ni u jednom trenutku ne podlegnu političkom pritisku bilo kakve vrste.

Takođe, želim da dodam da mi ovim zakonom ne derogiramo postojeće poreske zakone, već donošenjem ovog zakona stvaramo još jači temelj za primenu istih.

U danu za glasanje ću podržati predložene izmene i dopune zakona, jer smatram da se njima vrši upodobljavanje određenih terminoloških izraza, pa se tako termin zakonito stečena imovina menja izrazom – imovina za koju se utvrđuje poseban porez, i to, pre svega, stoji na stanovištu da se to radi, da se ne bi prejudicirao konačno rešenje upravnog postupka, niti krivičnog postupka, tako da bi se taj postupak sproveo u skladu sa zakonom.

Ono što želim da na kraju da istaknem jeste da zakonom o utvrđivanju porekla imovine pokazujemo da od 2012. godine, u Srbiji počinje da vlada red, transparentnost i odgovornost.

Upravo ovim zakonom pokazujemo da se institucijama daju odrešene ruke u pogledu vršenja njihovih nadležnosti, a u cilju sprečavanja zloupotreba i mahinacija, da bi na kraju država i građani ostali oštećeni.

Ovim zakonom stvaramo uslove da se u Srbiji poštuje red, znanje, ideja i preduzimljivost. Svi ostali načini će biti predmet ovog zakona, a cilj je da naša Srbija bude još bogatija i bolje mesto za život svih nas. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Uglješa Mrdić.

Izvolite.