Imam još tri minuta.

Imate u trećem krugu.
Reč ima premijerka Brnabić. Izvolite

Hvala vam.
Zaista nema potrebe da se nervirate i da se raspravljamo na taj način, čini mi se i da sam ja i da su moji ministri u Vladi potpuno jasno rekli neke stvari. Možemo mi da pričamo Amerika, Kina, sudbina sveta, nego da pričamo mi o zajednici srpskih opština.
Dakle, da ne vodimo mi baš neki veliki politike, da mi pričamo o tome kako zapadani Balkan može da bude region prosperiteta, mira, saradnje i kao što znate, ja pričam sa Prištinom kad god mi se ukaže prilika. Volela bih da je to češće. Nemamo naročitog sagovornika u Priština. Da mogu da pričam svaki dan, a volela bih pričam svaki dan zato što bi onda mogli da nađemo neko rešenje nego ima tamo političkih lidera u Prištini koji kažu da im je razgovor sa Beogradom šesti ili sedmi prioritet. Pa, tako da mi evo sedimo, čekamo, a nama nije, nama je jedan od prvih prioriteta. Mi mislimo da je mir i stabilnost, bezbednost, zaštita života ljudi, dovođenje investitora, podrška privrede, otvaranje radnih mesta, za šta je sve preduslov taj dijalog, da je to najvažnija stvar u ovom trenutku.
Tako da, evo, gospodine Kamberi, volela bih ja da pričam sa Prištinom, nego Priština neće da učestvuje u tom dijalogu, nije joj važan. Toliko je važno kako žive građani na Kosovu i Metohiji. Vi pričate, gospodine, poštovani narodni poslaniče o jeziku mržnje i apropo jezika mržnje pominjete Marka Đurića. Jezik mržnje čoveka koji je bio otet u Kosovskoj Mitrovici, koga su tukli i mučili, koga su vezali, pa fotografisali da bi se hvalili kao zveri sa mladim političarem iz Beograda koga je njih desetorica uhvatilo, vezalo, tuklo, vuklo za kravatu kao da smo u 14 ili 15 veku.
Vi pričate o jeziku mržnje, pa, gde je Priština od jezika mržnje. Pa, jezik mržnje je za Prištinu civilizacijsko dostignuće. Vi ste još na mučenju, otmicama, ubijanju, pa, gde smo mi do jezika mržnje.
Marko Đurić je to najbolje osetio na svojoj koži. Hoćete da vas podsetim slike kada su ga izveli i paradirali ulicama Prištine, vukući ga za kravatu kao psa. Jel, to ta Priština, jel, su to ti dobrosusedski odnosi? Jel, to, nije provokacija. Jezik mržnje.
Mi pričamo ovde o lingvistici sa ljudima koji odu, ubiju decu na kupanju i nikad niko ne odgovara. Niko, nikad nije odgovarao za decu koju su pobili na kupanju. Za uništene crkve, manastire, ubijane, proterivane porodice 2004. godine, niko nikada nije odgovarao.
Nisu tada Albanci na KiM uništili samo srpsku kulturnu baštinu, nego i svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom UNESK-a, kao što je ISIS uništavao hramove u Palmiri, što su tada UN proglasile za zločin protiv čovečnosti. Tako su Albanci 2004. godine uništavali svetsku kulturnu baštinu na KiM. Niko reč jednu nikada nije rekao. Niko nikada za to nije odgovarao.
Mi smo okrenuli drugi obraz u razgovoru, dijalogu sa Prištinom samo da bi bio mir, samo da bi imali drugačiju budućnost, i vi pričate o jeziku mržnje. Ni za jedan jedini zločin protiv srpskog naroda, pa, makar srpske dece, niko nikada tamo nije odgovarao. Ni u tim tzv. kosovskim institucijama ni u UNMIK, ni u Euleksu, ni u međunarodnim institucija, koje su tamo bile i te 2004. godine, da čuvaju ljude, bezbednost, mir na tom području.
Kada pričate o stereotipima prema Albancima, zaista, ja nemam nikakve stereotipe prema Albancima, ja nemam stereotipe ni prema jednom ljudskom biću, nekom narodu, ili nekoj veri.
Imam prijatelje na sve strane, kao što postoje ljude svih vera i nacionalnosti koje ne cenim. Ne delim ljude po tome da li je neko Srbin, ili Albanac, nego po tome koliko je kvalitetan čovek. Na primer o tome koliko stoji iza datih obećanja, koliko stoji iza svog potpisa, da li je čovek ili nije, po tome.
Dakle, političare u Prištini, određene, ne cenimo ama, baš ni malo. Ne cenim ih zato što nešto pregovaraju, potpišu, i onda misle da svi ostali mogu da budu budale koje ne vide da neće da ispune ono što su potpisali. Čemu onda gubljenje vremena?
Mogli ste odmah da kažete da neće da pričate, da za vas nikakav dijalog nema nikakvu važnost, da to što dogovorimo, potpišemo, nikada neće sa jedne strane biti ispunjeno. Ali, znate, problem u tome je što je na tom Sporazumu i potpis EU, što oni moraju, na kraju dana da obezbede da se Briselski sporazum u potpunosti implementira.
Vraćam se na početak, poštovani narodni poslaniče, Zajednica srpskih opština, mislila sam, pošto vam je toliko u interesu, kako kažete, dobrosusedski odnosi, saradnja među narodima, pomirenje, drugačija budućnost, u tom smislu sam mislila kao molbu da pričate sa političarima iz Prištine, da kažete – ljudi, fer je, ljudski je, da kad se nešto potpiše da se to onda i ispuni. Ja ću to, naravno, kao što uvek i govorim reći na svakom mestu kada mi se pruži prilika, sa Prištinom sešću sa bilo kim iz Prištine kad god treba da razgovaramo o bilo čemu, samo da bi bio mir.
Ali, to je Srbija, a u Prištini, nažalost, čujem da sagovornika nemamo. To ja čujem od gospodina Kurtija, i to me i plaši i zbog toga sam tužna, i žao mi je, zato što ne mogu da verujem da ne vidi da je jedini način, pa da, i na teritoriji KiM i da svima nama bude bolje, dijalog sa Beogradom.
Ali, mi smo tu, ali nemojte govoriti o jeziku mržnje, posebno nemojte da stavljate Marka Đurića u istu rečenicu sa tim da je jezik mržnje čoveka koji je jedini čovek, verovatno, u celom, čitavom 20. veku u Evropi, koji je kao pas bio vođen ulicama jednog grada, samo zato da vi pokažete, odnosno da vaši politički lideri, u Prištini pokažu, jel te, koliko su jaki, ali pokazali su time i koliko su civilizovani. Hvala.

Hvala.
Ministar Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dakle, ako mogu da nastavim ovde gde je predsednica Vlade stala, da je ambasador Marko Đurić, primer iznošenja jezika mržnje, ne bi mu bila otvorena nijedna jedina ni evropska ni svetska vrata, gde je pregovarao u ime Srba sa KiM, u ime države Srbije, o problemu KiM.
Naprotiv, kao i predsednik Vučić, svugde su mu vrata bila otvorena, svugde je bio kredibilan sagovornik i svugde mu je ukazivano ono poštovanje koje se pokazuje prema civilizovanom čoveku koji predstavlja svoju državu i svoj narod.
Sa druge strane, smatram za potrebno da se osvrnem na nešto što je rečeno, jer su moje reči izvrtane gde sam rekao, ako se dobro sećam, da otprilike nijednom Albancu ne može nešto da padne na pamet sam da napiše, pa, mu neko drugi u Beogradu to piše, otprilike, tako nešto rečeno. Potpuna neistina.
Dakle, prva stvar, to nisam govorio gospodinu Kamberiu kao Albancu, to sam govorio njemu kao političaru.
Šta ja mislim o Albanskom narodu dovoljno pokazuje to što kao Srbin pravoslavac, proslavljam Prepodobnu mati Angelinu Branković, koja je rođena kao Albanka, i Srbi je smatraju jednom od svoji najvećih svetiteljki.
Ali, to su znate, one dodirne tačke, koje nažalost, i sa strane Srba i sa strane Albanaca neko ne želi da vidi. Ja želim da ih vidim. Postoji mnogo toga što nas spaja. Kao što ima stvari koje nas razdvajaju, o kojima mi želimo da razgovaramo, a kao što je predsednica Vlade rekla, neko drugi neće da razgovara.
Znate, šta je država, a šta nije država, to je uređeno nečim što se mogu nazvati međunarodni pravni standardi, da je tzv. Kosovo država, njima razgovor sa nama ne bi ni bio potreban, a jedan od tih standarda jeste, da je država ona teritorija koja je punopravna članica Organizacije UN.
Vidite, Republika Srbija to jeste. Ako bi neko i hteo da bude država, onda treba da se drži onoga što potpiše i što obeća i za šta da reč, a ne da opovrgava. Ako bi neko i hteo da bude država, onda bi gledao kako da reši 14 nerešenih slučajeva ubistava novinara od 1998. do 2005. godine, bez obzira na to koje su nacionalnosti.
Ako neko tvrdi da je demokratija, valjda on brani slobodu medija, valjda brani slobodu mišljenja novinara, pravo na slobodnu reč.
Kosovo i Metohija je jedina teritorija u Evropi, gde nijedna jedina istražna radnja u slučajevi ubistva 14 novinara nije preduzeta.
Vidite, gospodine Kamberi, ja o tome govorim, uprkos činjenici što od tih 14 novinara 12 su Albanci koji su pisali nešto što nije bilo po volji određenih grupa, klanova ili političke mafije. I, na to svi ćute. Na to, čak ćuti i Evropa. O tome jedino govori ko? Zvanični Beograd.
Da, ubistvo naše dece na obali Drima i autobus Niš-ekspres i žeteoci u Starom Gracokom, nikad ništa. I to hoće da bude država.
Apsolutno sam uveren da ćemo mi istrajavajući u našem stavu, u našoj poziciji, ozbiljnoj, odgovornoj, gde se zalažemo za dogovor, gde se zalažemo za kompromis, gde pokazujemo u odnosu sa Republikom Albanijom, baš kroz inicijativu mini Šengen, kako možemo zajednički da nastupamo prema trećima, da možemo da postignemo i nešto dobro, dobro za sve, ne tako što ćemo Srbe u Bujanovcu da isključimo u potpunosti iz političkog života i rukovođenja opštinom, nego tako što ćemo pokazati mnogo više nego što je to ikada ranije bio slučaj, i jedni i drugi, poštovanje jedni prema drugima.
Ne krijem ja, i nama je u istoriji često nedostajalo da pokažemo poštovanje prema Albancima, kao narodu, ali smo ga pokazivali. Pokazivali smo ga kada smo kao država na Kosovu i Metohiji otvarali škole, kada smo kao država otvorili univerzitet, kada smo kao država gradili bolnice, kada je KiM bila teritorija na čitavom prostoru Evrope sa najvećim brojem studenata na hiljadu stanovnika.
Nije to radio Brionski plenum, to je radila tada država Srbija, odnosno srpska federalna jedinica u okviru Jugoslavije.
Kakve veze ima "Jovanjica" sa pravima nacionalnih manjina i sa govorom mržnje? Pa, ima. To je pisao neko drugi. Nešto ste sigurno pisali vi, ja vas ne potcenjujem, ja vas uvažavam, ali neko je rekao - dodaj ovo, dodaj ono, pa popularno je sad da se to nađe.
Koliko ja znam, po tom pitanju se vodi zvanični sudski proces i dok traje ne treba se mešati, treba pustiti da sud u okviru svojih nadležnosti donese i odluku. Mi ćemo i dalje biti spremni da pretrpimo i uvredu i provokaciju. Na neistinu ćemo uvek da odreagujemo, ali nećemo nijednog jedinog trena da odustanemo od traženja rešenja, mirnim sredstvima, dogovorom, ali štiteći državne i nacionalne interese srpske države, Republike Srbije i našeg naroda.
Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Šip Kamberi.
Izvolite.

Hvala.
Nećemo se sigurno svo vreme sukobiti oko neke ideje. Znam da vi ovde imate ogromnu većinu u odlučivanju, rekao bih brutalnu, ali nemate moć uveravanja po nekim pitanjima. Ne možete me uveriti za nešto što se desilo ili što se dešava.
Kažete, gospođo predsednice, da ja ovo radim zbog lokalnih izbora u Preševu. Pa, pola vaših ministra je bila u Zaječaru, valjda, gde se održavaju izbori? Da li je to zbog izbora ili zbog čega? Kažete da su ubijeni novinari na Kosovu? Da li je Slavko Ćuruvija ubijen na Kosovu ili gde? Da li je pronađen taj koji ga je ubio?
(Narodni poslanici i ministri prisutni u sali: Jeste.)
Jeste.
Postavio sam vam konkretno pitanje o dijalogu, vi mi kažete o nekim masovnim grobnicama. Vi mi niste još odgovorili od prve sednice kada je izabrana vaša Vlada da li ćete posetiti Batajnicu ili ne? Niste mi odgovorili ni tad.
Niste mi odgovorili ni na pitanje šta će biti sa jezikom mržnje koji upotrebljavaju vaši ministri?
Znate u srpskom jeziku postoji jedna mudra izreka: "zovi me kako hoćeš, nemoj da me vređaš". Ako se ja osećam uvredljivim terminom koji vaš ministar upotrebljava, zašto insistira na tome? Ako se Albanci osećaju uvredljivo, zašto on stalno upotrebljava, a vi ćutite na to?
Mislim da oni koji žele dijalog, oni koji žele pomirenje to treba da zaustave.
Poslanik Srbin ne može da dobije reč? Pa, poslanik Srbin je prekjuče postao ministar u Vladi republike Kosovo. Ministar je postao. Vi govorite da oni nemaju prava.

Gospodine Kamberi, isteklo je dva minuta.
Zahvaljujem.
Samo bih podsetio da posle ovog trećeg obraćanja predstavnici Vlade nemaju više pravo da odgovaraju, ali isto tako i onaj ko postavlja pitanje u trećem odgovoru nema pravo da postavlja pitanje nego da da pojašnjenje da li je zadovoljan odgovorom ili ne. Dakle, da ne širimo dalje.
Samo jednu asocijaciju na sve ovo o čemu smo pričali i koje smo ljude spominjali.
Ovde, u ovoj sali pre dvadeset godina lomili smo koplja, i dan i noć smo ovde sedeli i borili se protiv izglasavanja Zakona o amnestiji za albanske separatiste i teroriste. Tako da, nije nama Šaip Kamberi oslobodio Kurtija, nego Koštunica je potpisao pomilovanje i DOS-ovi ministri i Vlada su predložili Zakon o pomilovanju i o amnestiji, gde su na hiljade albanskih terorista pustili iz zatvora.
Sa ponosom samo mogu da kažem da mi koji smo bili poslanici u to vreme iz Socijalističke partije Srbije i tadašnje Srpske radikalne stranke, ne znam ko je sve tada bio iz Srpske napredne stranke poslanik, ali Veljko i ja smo bili ovde i znamo, do kraja smo se borili i glasali protiv. Kurti bi do pre neku godinu bio u zatvoru još, a ne bi bio kandidat za premijera ili predsednik političke stranke na Kosovu i Metohiji.
Idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Branimir Jovanić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, koleginice i kolege, moje prvo pitanje odnosi se na problem odlaganja otpada, odnosno rešavanja tog pitanja u delu Centralne Srbije. Pitanje upućujem ministarki zaštite životne sredine, Ireni Vujović.

Naime, pre nekoliko godina je pokrenuta inicijativa, u izgradnji regionalne deponije od koje bi koristi imali gradovi Kraljevo i opštine Raška, Vrnjačka Banja, Trstenik i Paraćin. Osnovano je i preduzeće, tačnije deoničarsko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću koje se bavi ovim pitanjem.

Moje pitanje ministarki glasi - u kojoj fazi je sada ovaj projekat? Šta ministarstvo konkretno može da učini da se ovaj projekat ubrza i realizuje? Da li je moguće, ako se pokaže kao uspešan ovaj projekat o izgradnji Regionalne deponije da se to pitanje preslika i na ostale delove Srbije? Jer, zaista, pitanje odlaganja otpada je jedno od aktuelnih pitanja i sve više, kako vreme protiče, to pitanje dolazi do izražaja.

Znam da je konkretno za Regionalnu deponiju o kojoj sam govorio potrebno da se izradi regionalni prostorni plan, znam da nije sve u rukama ministarstva, ima nešto i na lokalnim samoupravama, one su, takođe na potezu za određene stvari i nadam se da će oni uraditi onaj deo posla koji je do njih, jer je i njima najviše u interesu da se ovaj projekat realizuje.

Drugo pitanje upućujem ministarki Državne uprave i lokalne samouprave, Mariji Obradović. Vaše Ministarstvo koordinira lokalne samouprave u Srbiji kada govorimo o pitanju vakcinacije.

Građani često pitaju, ja dobijam ta pitanja na terenu i, s obzirom da je revakcinisano preko 900.000 ljudi, a vakcinisano preko milion ljudi, dakle, ovo više nisu usamljeni slučajevi, dešava se, naime, na terenu da građani zakažu termin preko eUprave, ali nekada iz opravdanih razloga zaista propuste taj termin i ne odu na vreme i ne vakcinišu se. Šta da rade u tom slučaju? Šta da rade u slučaju ukoliko izgube potvrdu koju su dobili pri vakcinaciji ili revakcinaciji, a koju, naravno, žele da imaju. To je na milion stanovnika sada, a mogu misliti i kasnije koliko će biti. Dešavaće se, biće takvih slučajeva.

Još jedno pitanje za ministarku Obradović i nadam se da sam na pravoj adresi kada upućujem ovo pitanje - kome građani mogu da se obrate i da upute prigovor ako neko ne poštuje propisane mere? Nekada su građani zbunjeni koje radnje rade, koje radnje ne rade. Nekada privrednici zloupotrebljavaju mere koje je doneo Krizni štab i važno je za građane da znaju kome mogu da se obrate u kom trenutku, jer, prosto, to su jedna životna, svakodnevna pitanja na koje su potrebni odgovori.

Hvala.

Hvala.
Reč ima ministarka Vujović.
Izvolite.