Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Gojković sa saradnicom, pročitaću nekoliko delova ovog Zakona o muzejskoj delatnosti, da bih stvorio kontekst za ono o čemu ću da govorim.

Dakle, pokretna kulturna dobra to su muzejski predmeti, nematerijalno kulturno nasleđe i to su dobra od opšte interesa za Republiku Srbiju i uživaju posebnu zaštitu utvrđenu zakonom. Ciljevi zaštite muzejske građe jesu između ostalog razvoj muzejske delatnosti kroz upravljanje i korišćenje muzejske građe. Muzejska delatnost je javna delatnost zaštite muzejske građe i nematerijalno-kulturnog nasleđa, vlasnik te građe i dobara dužan je da čuva, pravilno koristi i redovno održava muzejsku građu i da blagovremeno sprovodi određen mere zaštite. Navešću samo određeni broj matičnih muzeja, opet zbog konteksta, dakle, matični muzeji neki od njih su Narodni muzej Srbije kao prvi, Muzej savremene umetnosti, Muzej primenjene umetnosti, Etnografski muzej u Beogradu i muzeji su naravno stecišta istorije kulture, umetnosti i nauke.

Od 2012. godine SNS i predsednik Vučić su za srpsku kulturu i umetnost učinili više nego bilo ko pre njih unazad 80 godina.

Prividni je samo apsurd, činjenica da je samoproglašena elita oborila srpsku kulturu i umetnost na koleno, a da smo mi pod znacima navoda „krezubi sendvičari, ružni, prljavi, zli“, kraj znakova navoda. Kako se nazovi ta ološ elita da smo mi podigli na noge srpsku kulturu i umetnost za ovih devet godina. Uradićemo mnogo toga još dobrog i dokaz je upravo ovaj divni zakon.

Za pola godine vi ste uvažena gospođo Gojković uradili više nego većina vaših prethodnika, onih do 2012. godine, za ceo njihov mandat. U svakom slučaju niste se bavili marginalnim, nego temeljnim najvažnijim pitanjima i hvala vam i na hrabrosti da progovorite o mafiji u određenim muzejima koja je prouzrokovala pljačku, to smo i danas čuli, najmanje tri muzeja u mandatu prethodnog ministra.

Podsetiću, to je sad kontekst koji sledi ono glavno, vlast SNS je 20. oktobra 2017. godine otvorila rekonstruisani Muzej savremene umetnosti, a 28. juna 2018. godine otvorili smo rekonstruisani Narodni muzej posle deset, odnosno posle 15 godina kliničke smrti u koju su te muzeje gurnuli prethodni režimi.

Muzej narodne umetnosti je zatvoren za javnost 2007. godine navodno zbog radova na rekonstrukciji, tako je trebalo da bude. Međutim, zbog pljačke i pronevere 176 miliona dinara Ministarstvo kulture je 2013. godine podnelo Republičkom javnom tužilaštvu predlog za podnošenje krivičnih prijava protiv Voje Brajovića, bivšeg ministra kulture i Branislave Anđelković, bivše direktorke Muzeja narodne umetnosti.

Ministarstvo kulture je 2013. godine utvrdilo da je jednostavno 2007. godine građevinskoj firmi „Montera“, a i o njoj ću kratko nešto reći, unapred plaćeno neverovatnih 176 miliona dinara, a da te radove ta firma nikada nije izvela nikada.

Suprug bivše direktorke Muzeja savremene umetnosti Branislave Anđelković, dakle Branislav Dimitrijević je u to vreme bio pomoćnik ministra kulture i takođe je umešan u celu ovu stvar.

Inače, supružnici Anđelković-Dimitrijević su perjanice druge Srbije i autošofinizma.

E sad, „Montera“. Osnivač i vlasnik građevinske firme „Montera“ je Dragan Kopčelić bivši predsednik Gradskog odbora koje stranke? Demokratske stranke.

Inače, on je bio jedan od glavnih aktera pljačkaške privatizacije „Trudbenika“, našta je ukazala još svojevremeno Verica Barać u svom izveštaju i ta privatizacija jedan od onih 24, na koje je ukazala EU, rekla je da moraju da se reše.

Narodni muzej je zatvoren 2003. godine odlukom, pazite, DS. Iz budžeta se od 2003-2012. godine, odlilo, opljačkano je u tim godinama više miliona evra kojima se ne zna trag. Sve je počelo onda kada je bivša direktorka Narodnog muzeja, Tatjana Cvjetićanin, iz koje stranke, naravno iz DS-a, potpisala koruptivni ugovor sa firmom „Kuns Trans“ za korišćenje depoa koji nikada nije korišćen.

Ugovor je stopiran, to je ipak pozitivno za taj režim tada, Ministarstvo je reagovalo, a ugovor je trebalo, država je mesečno trebala da plaća za depo 35.000 evra što je neverovatno.

Privredni sud je 2012. godine presudio da Narodni muzej, s tim što nije došlo do realizacije, mora da plati „Kuns Transu“ 2,5 miliona evra štete, koja nije nastala, jer muzej nije koristio depo.

Za ovaj kriminal, osumnjičeni su Dragan Kojadinović, bivši ministar kulture i Tatjana Cvjetićanin, bivša direktorka Narodnog muzeja.

Ministarstvo kulture, takođe 2013. godine je podnelo zahtev Tužilaštvu za podnošenje krivične prijave protiv bivšeg ministra, zbog „zloupotrebe službenog položaja“ u procesu sklapanja ugovora između Narodnog muzeja i firme „Kuns Trans“ i za taj kriminal, kao ni u slučaju Muzeja savremene umetnosti, do danas nije odgovarao niko.

Sada jedan drugačiji primer, podsetiću i na ovo, u oktobru 2017. godine, zbog sumnje da su oštetili Etnografski muzej, za 14 miliona dinara, uhapšeno je, 2017. godine, pet lica na čelu sa direktorkom muzeja i tu se vidi razlika u ponašanju onog bivšeg Tadićevog, Đilasovog, Jeremićevog režima i u odnosu na ponašanje ove plemenite vlasti.

Znači, oni nisu hapsili ni svoje najveće lopove, a vlast SNS se nemilosrdno obračunava sa svojim mangupima, sa svim mangupima u svojim redovima i to od početka 2012. godine.

Sada ću nešto reći o ovim starim i vrednim knjigama, pošto je to izvanredna odluka. To je primer, odluka o proglašenju ovih 720 starih i retkih knjiga za kulturna dobra od najvećeg značaja, pokazuje koliko poštujemo istoriju, kulturu, književnost, jezik i pismenost.

Da li je oduvek bilo tako? Nije. Dakle, bivši režim Đilasa, Tadića i Jeremića i druge Srbije je vršio promocija antikulture, antiknjiževnosti, nepismenosti, antiistorije, Velikog brata, poništavanja srpskog jezika i ćirilice.

Narodna biblioteka Srbije do 2012. godine je bila igralište druge Srbije, prostor za iživljavanje antisrpstva i nekulture.

Isto je važilo za većinu institucija kulture, muzeja, galerija, pozorišta, oblasti filma, muzike, vizuelnih umetnosti, te spomenička politika i arhitektura su bile po pravilu rezervisane za autošoviniste i drugosrbijance. Cela kultura je bila dominion autošovinista koji su na pomen srpske kulture reagovali kao vampir na krst.

„Vrhunac kulture“ u tom Tadićevom i Đilasovom periodu su predstavljali zatvoreni nacionalni muzeji, nazivanje ulica širom Srbije po imenu ekstremnog francuskog navijača Brisa Tatona, to je isto bio vrhunac kulture, podizanje beskorisnih kulisa „Pazl grada“ na Banjici i kulisa Terazija na Novom Beogradu.

„Vrhunac kulture“ su predstavljale i razne druge skaradnosti, poput izložbe o kulturnom centru Parobrod 2013. godine. To je bila izložba Bastaćeva, u Bastaćevoj organizaciji. Izložba je bila o tome da deca mogu biti seksualni gej subjekti.

Podsetiću i na skaradnu izložbu iz 2008. u KC Stari Grad, ali i u Novom Sadu. Ta izložba je pod maskom umetnosti slavila albanskog ratnog zločinca, pazite, Adema Jašarija. Sećate se sigurno toga.

Od te politike Tadić, Đilas, Jeremić i druga Srbija ni do danas nisu ostali ni kad su u opoziciji. Jednostavno, mi znamo da je ubilačka mržnja uperena protiv spomenika Stefanu Nemanji, to smo videli.

Ništa manja mržnja je uperena protiv umetničkog i sjajnog filma „Dara iz Jasenovca“, samo zbog toga što govori o genocidu nad Srbima.

Podsetiću da su Đilasovi jurišnici 15.10.2019. godine, spalili ovu, jedan primerak ili više primeraka, ove sjajne knjige Gorana Vesića o Beogradu, po, naravno, nalogu Dragana Đilasa, Bastaća i Miljuša.

Oni, naravno, ne čitaju knjige, oni više vole da ih spaljuju kao nacisti. Podsetiću u Berlinu, koji su 10. maja 1933. godine spalili više desetina hiljada knjiga. Među knjigama koje su nacisti tog dana spalili u Berlinu je bila i čuvena knjiga Hajnriha Hajnea „Almansor“, u kojoj Hajne, pazite, 1823. je rekao sledeće:  „Dort wo man Bücher verbrennt, verbrennt man auch am Ende Menschen“ – „Tamo gde spaljuju knjige, na kraju će da spaljuju ljude.

U Srbiji su knjige počeli da spaljuju oni koji zagovaraju vešanja i silovanja. Za sada ubistvom prete malom Vukanu, Milici, Danilu, Angelini, Anđelku, Andreju, Aleksandru i pripadnicima Srpske napredne stranke. Silovanjem prete premijerki Brnabić ali i svim, citiram, kako su rekli: „suprugama i ćerkama viđenijih funkcionera SNS“.

Đilasovci sigurno da nisu čuli za čuvenu knjigu Reja Bredberija „Farenhajt 451“, negativnu utopiju koja govori upravo o ovakvim nasilnicima poput Đilasa, Bastaća i Miljuša, koji proganjaju ljude i spaljuju knjige.

Inače, čuvani francuski režiser Fransoa Trifo je po ovoj knjizi snimio čuveni film, takođe „Farenhajt 451“, a inače 451 stepen farenhajta je temperatura na kojoj gore knjige, to su 232 stepena celzijusa.

Za kraj, podsetiću na kapitalno delo Dositeja Obradovića, knjigu „Sovjeti zdravago razuma“ objavljenu u Lajpcigu 1784. godine. U tom delu Dositej ispisuje legendarnu rečenicu: „Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu, s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego 12 zvonara sazidati i u sve njih velika zvona poizvešati. Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.“

Živela Srbija.

Hvala vam.

Reč ima Maja Gojković. Izvolite.

Kratko da vam odgovorim samo na ovaj veliki problem i predmet konstranse i sklapanja ugovora.
Rekli ste da ugovor nikada nije zaživeo, ali da je presuđeno u našoj državi određena naknada štete. Znate šta je problem? Problem je što nijedan ministar za vreme režima Demokratske stranke do 2012. godine, od početka od kako su sklopili taj, očigledno sada već dokazano i međunarodnom arbitražom u Americi, bez obzira što je dokazano, dakle štetnost tog ugovora nikada se nisu setili ili nisu želeli da ga raskinu. Da su ga raskinuli u nekoj fazi postupka ili odmah kad su utvrdili da je to nemoguće da „Kunsttrans“ obavlja ovu delatnost i na tom plavnom području da drži slike iz Narodnog muzeja koji je zatvoren u tom momentu i trebalo je negde da se čuvaju te sve slike i umetnička dela iz Zbirke Narodnog muzeja.
Ni u jednom momentu nikome nije palo na pamet da raskine ugovor i da time smanji odštetu. Da su smanjili, u startu odšteta bi bila mnogo manja, jer bi ugovor bio na snazi par meseci. Dakle, pustili su da traje. Naši sudovi su odbili taj tužbeni zahtev. Međutim, oni su se obratili međunarodnoj arbitraži. Čini mi se da je arbitraža bila u SAD i naša je država bez kamate platila 1,8 miliona evra. Niko nije odgovarao za taj, zaista štetan ugovor, jer to je ugovor bio i obavezivao obe strane, očigledno.
Kako je rađen? Evo, za četiri meseca, koliko sam ja na mestu ministra kulture, svaki dan me nešto šokira, jer dođem da rešavam jedan problem i onda kad se zapitam ili pitam saradnike koji su tu već duži niz godina, onda mi kažu kako je nastao problem. Problemi su, uglavnom, nastajali odlukama ministara raznoraznih.
Godine 2002/2003. recimo, bila sam u poseti, nedavno, pre nekoliko nedelja ili prošle nedelje Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture i dobila određena pitanja. Rekli su mi kakve imaju probleme na terenu i kako nemaju nikakvu komunikaciju i nikakvu saradnju sa Regionalnim zavodima za zaštitu spomenika.
Meni je bilo logično ako nešto zakonom nije dobro uređeno da ga sada ja promenim izmenama i dopunama da bi dobila informaciju koja me je potpuno razoružala, da je čitav sistem rada Zavoda za zaštitu spomenika kulture u našoj državi srušen jednim običnim faksom koji je potpisao u dve rečenice ministar Branislav Lečić.
Kad sam se vratila u Ministarstvo, tražila sam da vidim taj faks. Eno ga kod mene na stolu. Obratila sam se Sekretarijatu za zakonodavstvo, Vladi Republike Srbije koji su mi naložili da to hitno promenim, jer jedan faks ne menja zakon.
Prosto je neverovatno kako je to do dana današnjeg još uvek na važnosti, kao da su u ono vreme DS, 2002. i 2003 godine, kada su ovo Ministarstvo, očigledno, vodili kadrovi DS, sadašnji opozicionari na važnosti bili i tako faksovi, telegrami, ne znam ni ja koje forme uopšte.
Drugo šta sam pronašla, recimo, dva muzeja koja su slovila za republičke ustanove kulture i mi nekih 15 godina se odnosimo prema tim ustanovama kulture, tim muzejima kao da zaista jesu republičke ustanove kulture, to je ovaj muzej o kome smo pričali, čije je sedište u Jagodini, Muzej marginalne i naivne umetnosti, i jedan i drugi muzej na otvoreno, Sirogojno, znači, opština Čajetina i te lokalne samouprave jesu donele svoje odluke pre 15 godina da se oni odriču svojih prava osnivački da bi te ustanove bile republičke ustanove kulture.
Nikada do pre dve nedelje nije Vlada Republike Srbije, znači sve vreme mandata Demokratske stranke od kako su se ovi odrekli svojih prava nisu donele odluke da te ustanove stvarno postaju republičke ustanove kulture, a svo vreme su ih finansirali i ponašali se prema njima kao da jesu. Možete da zamislite koji je javašluk tamo.
Ja ne znam, ja se svaki dan uplašim kad otvorim neki predmet šta me čeka i koji me ministar iz prošlosti čeka. Kojadinović je potpisao ovaj „Kunstrans“, ministar Lečić je slao te faksove i telegrame kao 1945. godine – naređujem. Pošalješ to i odjednom postane zakon. Niko za to nije odgovarao, a prepuni su nekih kritika.
Ako hoćete nešto da promenite, ako hoćete da uspostavite neki red, ako hoćete da donosite zakone, ako tim zakonima, ne daj Bože, nešto želite da promenite, ne daj Bože po njihovim kritikama da se ojača uloga Ministarstva kulture i informisanja, da se ojača time i uloga ministra, oni stalno traže neke zle namere, stalno se pozivaju na nekakve demokratske procese, a zaboravili da su mnogi od tih kritičara dekretima tadašnjih ministara postajali nešto. Bukvalno dekretima. Nije bilo konkursa, nije bilo konkurencije, nije bilo ničega, nego su nadležni ministri, neko iz obrazovanja, neko iz kulture, dekretima postavljali te i te ličnosti koje su danas dosta glasne kada je u pitanju rad Ministarstva kulture i informisanja, ali i ukupno naše Vlade.
Svi treba da se zamislimo kako je, u stvari, u suštini izgledala ta vlast od 2000. do 2012. godine, kada iz jednog malog ministarstva, Ministarstva kulture i informisanja, kad god otvorite ovako neke korice, neki predmet, vidite samo nemar, jedno veliko neznanje. Zakoni za njih ništa nisu predstavljali. Verovatno su se držali one Titove floskule da se ne treba držati zakona kao pijan plota, pa su to primenjivali onda u tom demokratskom režimu DS do 2012. godine.
Ono što je najgore jeste da se nijedna ova brljotina, nijedno ovo kršenje zakona nikada nije procesuiralo i nikada se nije završilo kako treba, jer su svi žmurili nad ovakvim načinom vođenja barem mog ministarstva. Mogu da zamislim samo šta se nalazilo i u Ministarstvu obrazovanja, šta se nalazilo u Ministarstvu građevine, saobraćaja, itd.
Ovo je ono iza čega ja stojim, jer ti svi predmeti stoje kod mene na stolu i pokušavam da napravim nekakav red i da napravim jednu dobru osnovu da bi mogli da radimo nešto u budućnosti u kulturi, ali ja ne mogu da radim sa zavodima za zaštitu spomenika ako oni od 2002, 2003. godine rade na osnovu faksa. Koliko meni vremena sad treba da ja sad to sve uvedem u legalne tokove i da, naravno, dođem ovde pred vas sa zakonskim rešenjima?

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Vesna Knežević.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicom, poštovani narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o muzejskoj delatnosti, jedan važan propis čije donošenje je neophodno, jer će urediti sistem zaštite muzejske građe kao vrste pokretnih kulturnih dobara i muzejske dokumentacije. Na taj način stvaramo okvir da Republika Srbija sveobuhvatno uredi muzejsku delatnost i zaštitu muzejske građe, pogotovo ako se ima u vidu značaj ovih institucija i kulturnog nasleđa ne samo za istoriju, ne samo za nauku i kulturu, već i zadovoljavanje potreba građana.

Ovim zakonom uređuju se uslovi i način obavljanja muzejske delatnosti, njena struktura i njena organizacija, uređenje i delokrug rada muzeja, način zaštite, korišćenja i obrade muzejske građe i vođenja muzejske dokumentacije i druga pitanja od značaja za obavljanje muzejske delatnosti.

Nažalost, kao i u drugim segmentima, i kultura je pretrpela i još uvek trpi posledice izazvane pandemijom Kovida-19, a ono što je još strašnije jeste činjenica da ste, gospođo ministarko, samo što ste preuzeli resorno ministarstvo suočeni i sa krađama u našim muzejima, odnosno sa činjenicom da je mafija, da su kriminalci ušli i u oblast kulture. Iskreno se nadam da će nadležni istražni organi postupiti po dokumentima koja su podneta, a već i postupaju, a koji ukazuju na sumnju da su u pitanju članovi kriminalne grupe Veljka Belivuka i onih koji su omogućili izvršenje ovih kriminalnih radnji.

Opština Titel, iz koje ja dolazim, je društveno odgovorna lokalna samouprava i, uprkos tome što spada u treću kategoriju razvijenosti sa skromnim izvornim budžetom od skoro 655 miliona dinara, daje veliki doprinos u poboljšanju uslova života svojih građana izdvajajući sredstva i za oblast kulture. Međutim, prošlu demokratsku vlast na čelu sa predsednikom opštine Petrović Milivojem i poslušnim njegovim saradnicima koji su pripadali bivšem režimu Borisa Tadića i Dragana Đilasa, nije interesovala ni privreda, ni ekonomija, a kamoli obrazovanje i kultura.

Propale privatizacije na opštini su ostavili preko 3.000 radnika bez posla, propale su najjače fabrike, kao što je Fabrika metalnih proizvoda „Pobeda“ i Fabrika konzervi i hladnjača, koja se bavila toplom i hladnom preradom voća i povrća, raspao se ceo Titelski poljoprivredni kombinat, ali Milivoje Petrović, zvani Pele procenat, imao je važnija interesovanja, što govori i njegov popularni nadimak. Slabost mu je bila i priroda, a naročito je voleo reku Tisu, šume i plodne oranice, a naravno i funkcije. Mada je obavljao funkciju predsednika opštine, uporedo je bio i predsednik Upravnog odbora „Vojvodinašume“, Novi Sad i sa te pozicije na telefonskoj sednici inicirao prodaju 50 hektara priobalja reke Tise i to na 99 godina, koje su u katastru nepokretnosti u Titelu vodile kao šuma prve klase u vlasništvu Republike Srbije. Možete zamisliti da je imenovani za sve ove radnje i nagrađen mestom u Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu i to u punom mandatu od četiri godine, a to mu je omogućio stranački kolega Goran Ješić.

Opština Titel je umesto obećanih novih radnih mesta, atraktivne radne zone, silosa za pretovar robe, dobila samo sudske sporove, višemilionske sudske troškove sa prevarenim kupcima. Sve ovo je bilo moguće uz pomoć Opštinske komisije za komasaciju, čiji je predsednik bila diplomirana pravnica, a ne sudija, kako je to zakon nalagao. Od tako unosnog posla, čiji je nosilac Javno preduzeće "Prostor", opštinsko preduzeće iz Titela, kupljen je jedan automobil na lizing. Mislim da je u pitanju polovni automobil i to za 1.600.000 dinara.

Sve ovo i još mnogo zateklo je novog predsednika opština Božić Dragana, kredit od milion evra Banke Inteze, koji su uzele demokrate za gasovod, samo što je gasovod ispario, nema ga. Mi smo ovaj kredit vraćali punih osam godina i otplatili smo ga u decembru 2019. godine. Tu je i preko 15 miliona duga prema EPS-u, nećete verovati, zbog krađe struje. Opština Titel je krala struju. Dakle, 40 miliona dug apoteke, za put preko Titelskog brega 83 miliona dinara, pet miliona prema DDOR-u i da dalje ne nabrajam. U pitanju je veliki novac za ovako malu i nerazvijenu opštinu koji se mogao ulagati u krupne projekte, u puteve, u vodovod, u zdravstvo, u kulturu, u obrazovanje. Zato Titel još uvek nema završenu kanalizacionu i vodovodnu mrežu, a nema ni gas.

Uprkos svemu, lokalna samouprava na čelu sa predsednikom Božić Draganom obnovila je zgradu Doma kulture u Titelu, koju smo zatekli u ruševnom stanju. Sada je to jedan uređen objekat sa 380 sedišta, u kojem smo organizovali brojne pozorišne predstave i za odrasle i za najmlađe. Obnovljena je unutrašnjost i spoljašnjost zgrade Narodne biblioteke u Titelu koja je osnovana 29. jula 1945. godine. Biblioteka broji 42 hiljade knjiga sa velikim brojem upisanih članova, od kojih su 422 dece do 14 godina, srednjoškolci i studenti.

Narodna biblioteka „Stojan Trumić“ je jedina ustanova kulture na teritoriji opštine Titel i u zgradi gde se ona nalazi smeštena je spomen-galerija poznatog Titeljanina, poznatog slikara, Stojana Trumića. Na galeriju smo posebno ponosni, jer poseduje 616 slikarevih umetničkih dela. Njegov slikarski pribor, predmeti za ličnu upotrebu, njegova priznanja, kao i lična biblioteka. Sva slikareva zaostavština je dostupna u novom prostoru galerije.

Iako se pandemija izazvana virusom ne smanjuje, lokalna samouprava je nedavno pomogla Narodnoj biblioteci da iz štampe izađe monografija o Stojanu Trumiću. Autor knjige je doktor Valentina Vuković, a izdavač je Narodna biblioteka iz Titela koja nosi ime ovog poznatog slikara i pedagoga. Ovom spomen zbirkom i monografijom veza umetnika sa njegovim rodnim mestom postala je još čvršća.

Takođe, održane su i brojne izložbe akademskih slikara, književne večeri poznatih pisaca, a ono što me posebno raduje jeste da lokalna samouprava ozbiljno radi na pripremi otvaranja muzeja koji će biti u istom kompleksu sa bibliotekom i galerijom. Muzej bi autentično oslikao vreme, slavne naše šajkaške i šajkaša, jer je njihov centar bio u Titelu. Da bi to mogli da ostvarimo i još mnogo toga planiranog moramo biti zdravi i zato pozivam moje sugrađane, moje Titeljane, pozivam sve građane Srbije da se vakcinišu, jer tako čuvamo svoje zdravlje, tako čuvamo našu Srbiju. Živela Srbija.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Nikola Jolović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, danas je pred nama Predlog zakona o muzejskoj delatnosti. Republika Srbija ima Zakon o kulturnim dobrima koji je usvojen davne 1994. godine, tako da oblast muzejske delatnosti do sada nije bila regulisana posebnim zakonom, već ovim zakonom, a sada će ova važna oblast po prvi put biti definisana specijalizovanim zakonom.

Pored terminološke zastarelosti, Zakon o kulturnim dobrima je po svom karakteru opšti propis, jer uređuje zajednička pitanja zaštite kulturnih dobara. Obzirom da postoji potreba za sistemskim uređenjem svake pojedine oblasti zaštite kulturnih dobara, shodno svojim specifičnostima, donošenje Zakona o muzejskoj delatnosti je uslov sistemskog pristupa i uređenja oblasti zaštite pokretnih kulturnih dobara, muzejske građe na sveobuhvatan i svrsishodan način.

Iz ovih razloga predlaže se donošenje propisa kojim bi se uredio sistem zaštite muzejske građe, kao i vrste pokretnih kulturnih dobara i muzejske dokumentacije, uslovi i način obavljanja muzejske delatnosti kao i njena struktura, korišćenje muzejske građe, organizacija, nadležnost, delatnost muzeja u Republici Srbiji i druga pitanja od značaja za obavljanje muzejske delatnosti.

Na ovaj način bi se stvorio okvir da Republika Srbija uredi muzejsku delatnost u zaštiti muzejske građe, pogotovo ako imamo u vidu značaj ovih institucija i kulturnog nasleđa, ne samo za istoriju, nauku i kulturu, već i za sveukupne potrebe građana Republike Srbije.

Usvajanjem zakona o muzejskoj delatnosti, pored stvaranja okvira za obezbeđivanje potpune zaštite i očuvanja muzejske građe, kao pokretnih kulturnih dobara, na jedinstven način, bez obzira na oblik u kojem nastaje i gde se nalazi, uticaće i na razvoj svesti o važnosti očuvanja muzejske građe, kao pokretnih kulturnih dobara i naše baštine za naredne, buduće generacije, tj. svesti da se najvažniji predmeti materijalnog i elementi nematerijalnog kulturnog nasleđa moraju zaštiti od uništenja.

Predlog zakona definiše i obaveze muzeja i osnivača muzeja, poboljšavanje uslova rada muzeja kako bi mogli punim kapacitetom da se posvete zaštiti pokretnih kulturnih dobara za koje su nadležni i reguliše centralne i matične funkcije muzeja, kao i uređenje nadležnosti u okviru mreže muzeja.

Donošenjem ovakvog zakonskog rešenja moći ćemo na funkcionalan način da unapredimo delovanje muzeja u Republici Srbiji i zato pozivam svoje kolege poslanike da u danu za glasanje podrže ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ima reč koleginica Violeta Ocokoljić.

Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovana ministarka, uvažene kolege narodni poslanici, dragi građani Republike Srbije, Predlog zakona o muzejskoj delatnosti o kome raspravljamo danas ovde u plenumu višestruko je značaja, ne samo zbog činjenice da će doprineti sveobuhvatnom poboljšanju uslova za rad muzeja, već i zbog zaštite celokupne muzejske građe. Zakon, između ostalog, definiše i organizaciju rada muzeja, status muzeja, nabavku i korišćenje muzejske građe, ali i stručnu spremu i zanimanja lica koja mogu da rade u muzeju, a vidimo da je ovim zakonom definisano da se radi o stručnim licima koja će svoju stručnost dokazivati i polaganjem stručnog ispita.

Ovaj zakon je samo jedan u nizu koraka koje Ministarstvo za kulturu i informisanje pravi od momenta kako ste preuzeli resor ministarstva, a u cilju kako bi zaštitili sve ono što predstavlja našu kulturnu baštinu, sve ono što je vredno i sve ono čime kao nacija treba da se ponosimo.

Sa druge strane, činjenica je da ne mogu baš svi da podrže sve one pozitivne korake u oblasti kulture i činjenica je da se moramo naviknuti na jednu omanju grupu pojedinaca kojoj kultura nije nešto preterano blizak pojam i koji su to pokazali već pomenutim paljenjem knjiga u Knez Mihailovoj ulici i zatim nasilnim upadom u zgradu Narodne skupštine koja je, ne samo najviši zakonodavni organ, nego je objekat kulture. Takođe, pokazali su i plasiranjem lažnih vesti o navodnom zatvaranju Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, na Kalemegdanu, šta misle o zaštiti muzeja.

To su oni isti ljudi poput Boška Obradovića, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa koji se svim silama trude da poljuljaju ugled Srbije u svetu, da se dodvore stranim ambasadama i da na taj način nekako opet nasiljem dođu do vlasti kako bi uvećali svoje lično bogatstvo i otvorili, eventualno, još neki račun na egzotičnim ostrvima.

Činjenica je, sa druge strane, da je mnogo urađeno u oblasti kulture širom zemlje, pa tako i u opštini iz koje ja dolazim, u opštini Kovin. Uz jedno odgovorno rukovodstvo u Kovinu uspeli smo da rekonstruišemo domove kulture u gotovo svim naseljenim mestima. Domovi kulture danas predstavljaju centar i kulturnog i društvenog života meštana u našim naseljima, a trudimo se da iz godine u godinu radimo na adaptaciji Centra za kulturu u Kovinu, pa smo tako ove godine, uz pomoć Ministarstva kulture i Filmskog centra Srbije, renovirali pozorišnu, a zatim i bioskopsku salu, nabavili savremeni 3D projektor i na taj način omogućili našim sugrađanima da, u skladu sa savremenim tehnologijama, prate najnovije svetske i domaće filmske premijere.

Takođe, rekonstruisali smo i zgradu biblioteke „Vuk Karadžić“ u Kovinu, proširili je, opremili, digitalizovali i jedan poseban prostor namenili deci, kao najvernijim korisnicima biblioteke. Takođe, poseban prostor smo namenili književnim večerima, e-čitaonici i na taj način u potpunosti prilagodili ceo objekat, celu kulturnu ustanovu potrebama naših sugrađana u Kovinu.

Ono što nam je jako važno i ono što nas čeka u nekom narednom periodu jeste renoviranje krova na zgradi Centra za kulturu u Kovinu. Naime, objekat, tj. zgrada Centra za kulturu u Kovinu podignuta je krajem 80-ih godina prošlog veka. Nažalost, od tog momenta nije doživela neku ozbiljnu rekonstrukciju, a na nama kao odgovornoj vlasti ostaje da rešimo onaj nemar i nerad koji nam je prethodna vlast ostavila u amanet. Nadam se da ćemo, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, uspeti da zajednički realizujemo i ovaj projekat.

Da se vratim na Predlog zakona o muzejskoj delatnosti i na Odluku o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja. To je naša dužnost. Naša je dužnost da budemo dostojni potomci našim precima, da čuvamo i negujemo našu istoriju i našu kulturu i da je tako očuvanu ostavimo u amanet našim potomcima.

Uvažena ministarka, uvažene kolege, ja ću u danu za glasanje svakako podržati i ovaj predlog zakona i predlog odluke, a vama uvažena ministarko želim puno uspeha u daljem radu i ovom prilikom upućujem poziv da posetite opštinu Kovin.

Zahvaljujem.
Sledeći govornik je prof. dr Marko Atlagić.
Izvolite.