Zahvaljujem.
Vreme vaše poslaničke grupe je potrošeno.
Gospodine Bakarec, nije vas spomenuo u negativnom kontekstu, svakako bih dala pauzu za ručak, ukoliko se slažete. On jeste vas spominjao, ali ne u negativnom kontekstu.
Dobro, u redu, dva minuta, pravo na repliku, Nebojša Bakarec.

Hvala vam poštovana predsedavajuća.

Poštovani poslanici, ja ću biti kratak. Samo sam hteo da uputim i ovu paralelu.

Da li se iko ikada u Srbiji seirio i iživljavao nad nemačkim žrtvama, bombardovanja od strane SAD i Velike Britanije, koje se dešavalo za vreme Drugog svetskog rata, kada su bombardovani Berlin, Bremen, Hamburg, Minhen i mnogi drugi gradovi?

Da li smo mi to ikada radili? Nismo.

Kako bi se ambasador Šib osećao da se ovde bilo ko iživljava nad tim pitanjem? Da završim sa tim, u toj svojoj reakciji koju pominje cenjeni gospodin Milićević, ja sam samo zapitao i ovo – da li je razlika jedina između gospodina Šiba i ove dvojice koje je pomenuo gospodin Milićević u tome što on nema brkove i kosu?

Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15.00 časova.
Hvala vam.
(Posle pauze)

Dame i gospodo, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Dejan Kesar.
Izvolite.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Milojeviću, građani Republike Srbije, kao što su moje cenjene kolege u toku današnje rasprave istakle, danas ćemo razgovarati o Predlogu odluke o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Sam izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda je s jedne strane čast za sve nas koji se nalazimo u parlamentu, jer govorimo o instituciji koja je osnovana davne 1846. godine, dok s druge strane predstavlja veliku obavezu, jer danas biramo kandidata koji će u narednih pet godina biti prvi među jednakima u oblastima pravosuđa.

Vrhovni kasacioni sud je najviši sud na teritoriji Republike Srbije i on je kao takav prošao kroz različite istorijske i vremenske periode i zaista smatram da njegov ugled do dan danas nije ostao okrnjen i da je on usmeren pre svega na ostvarivanje prava i pravde na teritoriji Republike Srbije.

Vrhovni kasacioni sud je ustanovljen novom mrežom sudova iz 2010. godine, pa čak ni on nije bio pošteđen posledica reforme pravosuđa koja je iza sebe ostavila mnoge posledice.

Kada govorimo o predloženoj odluci o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, izuzetno mi je drago što danas možemo da razgovaramo i da debatujemo o kandidatu koji će zaista u narednih pet godina biti prvi među jednakima.

Na tu izuzetno odgovornu i važnu funkciju a od strane Visokog saveta sudstva je predložena sudija Vrhovnog kasacionog suda, gospođa Jasmina Vasović.

Gospođa Vasović je prilikom podnošenja kandidature Vrhovnom kasacionom sudu takođe dostavila i program za unapređenje rada sudova na teritoriji Republike Srbije.

U tom programu, koji je od strane VSS ocenjen najvišom ocenom, odnosno ocenom pet, je izloženo pet osnovnih ali ne jedinih ciljeva kojim će kandidat težiti tokom svog petogodišnjeg mandata, a to jesu ostvarivanje jedinstvene sudske prakse, zatim, jednakost stranaka pred sudovima, unapređenje stručnosti i transparentnosti, jačanje institucije sudova, kao i saradnja sa drugim institucijama.

Kada pročitamo biografiju sudije Vasović, možemo videti da ona zaista iza sebe ima bogato iskustvo koje je stekla obavljajući funkciju sudije Opštinskog, Višeg, Apelacionog, pa i Vrhovnog kasacionog suda.

Ono što bih želeo da napomenem jeste da je sudija Vasović tokom svoje karijere postupala u predmetima krivične materije, a da je kao sudija Apelacionog suda postupala u Veću za organizovani kriminal i tom prilikom donosila odluke o najosetljivijim predmetima.

Zato bih sa ovog mesta želeo da poručim sudiji Vasović da biti predsednik Vrhovnog kasacionog suda je čast, odgovornost i obaveza koja vas neće pratiti samo tokom petogodišnjeg mandata, već tokom celokupne karijere.

Baš vi ćete biti nosilac najviše pravosudne funkcije na teritoriji Republike Srbije i nadam se da ćete svojim znanjem i iskustvom unaprediti rad pravosuđa u postizanju zakonom propisanih ciljeva, a da ćete svojim iskustvom uticati da naše pravosuđe ostane objektivno i nezavisno, kao što je to dan danas slučaj.

Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je po funkciji predsednik Visokog saveta, a jedna od nadležnosti VSS jeste biranje nosilaca pravosudnih funkcija. Ovu funkciju zaista do 2012. godine su pratile različite kontroverze, pa i reforma pravosuđa nakon kojih je 1.000 nosilaca pravosudnih funkcija ostalo na ulici.

Zaista bi želeo da zamolim sve čelnike današnjeg pravosuđa da nikada više ne dozvolimo da nam se dogodi reforma pravosuđa koja je dovela do tektonskih poremećaja i onih posledica koje mi pokušavamo danas da saniramo.

Mi pokušavamo da popravimo sve ono što su učinili oni koji do 2012. godine nisu želeli dobro srpskom pravosuđu, koji nisu želeli dobro građanima Srbije i koji nisu želeli dobro Srbiji, oni su želeli isključivo dobro samo onim delovima i onim ljudima koji su bili bliski njima i onim delovima pravosuđa koji nisu želeli da stanu u odbranu od njihovog ludila koja se nazivala reforma pravosuđa.

Na čelu Vrhovnog kasacionog suda te 2009. godine, kada se reforma naširoko spremala je bila Nata Mesarović, koja je u tom trenutku bila prva, ali ne među jednakima i koja je želela da sprovede kompletnu reformu pravosuđa.

Tadašnje Ministarstvo pravde na čijem čelu je bila Snežana Malović iz DS je raspisalo oglas za opšti izbor sudija za novoformirane osnovne, više, apelacione, pa i uključujući Vrhovni kasacioni sud. Taj oglas je raspisan iako je Zakonom o sudijama predviđena stalnost sudijske funkcije, koja predviđa da sudijska funkcija traje od prvog izbora do navršenja radnog veka.

Stalnost sudijske funkcije takođe propisuje da nijedan sudija, ma bilo kog suda ne može biti razrešen zbog svog mišljenja ili zbog svoje presude samovoljno ili nečijom voljom, već isključivo svojevoljno i zakonom propisanih uslova.

Takođe, stalnost sudijske funkcije, a to i vi gospodine Milojeviću, veoma dobro znate da uključuje i nepokretnost sudija, odnosno da sudijama bilo kog suda ne može biti premešten u drugi sud bez svog izričitog pristanka.

Čak i Monteskje, jedan od tvoraca podele vlasti je navodio da ukoliko želimo pravnu, ispravnu državu moramo da imamo odvojenu izvršnu vlast od zakonodavne, pa i sudske.

U 2010. godini mi imamo najflagantnije kršenje podele vlasti i jasan uticaj izvršne vlasi u izbor nosilaca pravosudnih funkcija i to zato što je to u tom trenutku bilo nužno neophodno. Nužno neophodno je bilo zato što sudije nisu mogle da odgovore na političke i lične interese tadašnje demokratske stranke.

Mi moramo da kažemo, takođe, da je Ustavni sud 2012. godine rekao da je ta reforma neustavna. Moram da vas podsetim da bilo koja reforma da se sprovodi, pa i reforma pravosuđa bila ona sveobuhvatna, bila ona detaljna, bila ona temeljna, ne može da bude ustavna ukoliko je povređeno bilo koje osnovno načelo o sudijskom pozivu. To je rekao Ustavni sud 2012. godine. Ustavni sud je 2012. godine rekao da je ta reforma neustavna na onaj način na koji su nam govorile i evropske institucije, i Venecijanska komisija.

Nakon te reforme 1000 nosilaca pravosudnih funkcija je ostalo na ulici. Znate zašto je ostalo na ulici? Ostali su na ulici zato što svoje znanje, čast, nisu želeli da zamene članskom kartom Demokratske stranke i nisu želeli da zamene svoju čast za pohvale tadašnjih gradskih odbora Demokratske stranke.

Oni su želeli da svoj posao rade isključivo u skladu sa zakonom. Oni su želeli da svoj posao rade na isti onaj način kako su podneli zakletvu u Narodnoj skupštini.

Tada 2010. godine počinje jedna nejednaka borba 850 delilaca pravde sa sistemom koji je već unapred doneo odluku, a ta odluka je bila a vi to znate takođe gospodine Milojeviću, u odlukama Prvog saziva Visokog saveta da su ste sudije i tužioci nedostojni. Ne postoji terminološki malicioznija reč za one ljude koji su se u tom trenutku suprotstavili nedemokratskim principima Demokratske stranke. Ne postoji gora reč za njihove porodice, za njihove supružnike da nekome kažete da je nedostojan, a da je godinu dana ranije postupao u predmetima krivične, građanske, upravne materije i donosio zakonite odluke.

Jedini osnovni kriterijum tadašnjih sudija u reformi pravosuđa jeste bio zato što su tadašnji članovi Visokog saveta koristili podatke, netačne podatke o njihovom učinku i njihovim rezultatima. I to je bio jedini njihov argument. Jer, su se u tom postupku koristili mogu slobodno reći falsifikovani dokumenti. A dokaz tome je zato što je nekoliko sudija podnelo desetine krivičnih prijava protiv gospođe Malović, Mesarević i prvih članova Visokog saveta sudstva.

Takođe moram reći, da jedini njihov argument takođe u toj reformi pravosuđa jeste da se otvore arhive Visokog saveta sudstva i da su sudije koje su dolazile na razgovore u drugi saziv Visokog saveta sudstva jeste da im se daju ti dokumenti na uvid. Oni ni to nisu želeli. Dokaz da je reforma pravosuđa sprovedena nakaradno jeste bilo što su ljudi koji su bili tadašnji poznavaoci pravosuđa odlazili kod Borisa Tadića na Andrićev venac i govorili mu šta se dešava u postupku pravosuđa. Govorili mu koji ljudi postupaju u reformi pravosuđa. Govorili mu čiji se rođaci biraju na sudijske funkcije čiji su članovi Visokog saveta sudstva, on na to nije reagovao, on je ostao inferioran. Znate zašto je ostao inferioran? Zato što je postavljao ljude u vrh srpskog pravosuđa po sopstvenoj svesti i oni su bili dželati srpskog ponosnog pravosuđa.

Zašto kažem srpsko ponosno pravosuđe? Jer, danas 2021. godine, tada 2011. godine, verujte mi da postoje poštene sudije, da postoje savesne sudije koje donose presude na osnovu svog znanja i iskustva. Oni nisu želeli da svoje sudijske funkcije zamene pohvalama gradskog i opštinskog odbora. To je bio jedini njihov kriterijum. A kriterijumi koji su korišćeni protiv njih jesu bili falsifikovani izveštaji, izveštaji gradskih odbora Demokratske stranke gde se navodi da li su oni dobri, da li su lepi, da li ne donose odluke u korist Demokratske stranke.

Još jedan najgori argument jeste bio što ukoliko je sudija u nekom trenutku bio u braku sa nosiocem pravosudnih funkcija, vi ste morali da donesete presudu o razvodu braka. I zato bih želeo da postavim sa ovog mesta pitanje i Mesarevićki i Malovićki i svim članovima Visokog saveta sudstva – ljudi, da li ste ste vi u tom trenutku osetili nedostojnim da obavljate ove funkcije? Da li ste vi pitali kako se osećaju tih 850 sudija i njihove porodice? To se niste pitali. Ne, nego ste se samo pitali u Krunskoj ulici kako ćete da dobijete pohvale tadašnjeg vrha Demokratske stranke?

Ko je u Krunskoj ulici tada menjao spiskove o Visokom savetu sudstva? Ko je tada škrabao markerima koje sudije ne smeju da prođu na sledeće izbore? I onda jel ste znali šta ste uradili, promenili ste kompletan sastav prvog Visokog saveta sudstva i doveli ste ljude u drugi Visoki savet da oni obave razgovore sa tih 850 sudija da bi tobože oni rekli - da, mi možda nismo pogrešili, ali će ti vi kad tad biti vraćeni na svoje funkcije, a kada će da budu vraćene, 2012. godine? I Ustavni sud donese 2012. godine odluku, ali onda ti isti reformatori kažu - pa da vi ste imali članske karte SNS. Evo 10 godina kasnije sudija nije izneo člansku kartu SNS, a i nisam pogrešio zato što su i pojedinci imali članske karte Demokratske stranke i to većina u pravosuđu zna.

Na sreću, građani 2012. godine znajući šta ste radili u pravosuđu, znajući šta ste radili u privredi, znajući šta ste radili u zdravstvu su vam dali crveni karton, da se više nikada ne vratite na vlast. Oni su vam dali crveni karton, zato što ste pravosuđe gledali kao svoju nahiju, a sudije ste gledali kao državne činovnike koji moraju da se podvedu pod vaše političke i lične interese. Znate šta se desilo? Sudije kao jedan ozbiljan i odgovoran sistem su vam u tom trenutku rekle da njihov integritet je najvažniji i da oni nisu teren za osvajanje jeftinih političkih poena. I umesto tada da ste uzeli političke poene, vi ste te političke poene izgubili i otišli ste sa vlasti 2012. godine.

Verujete mi, zbog tih sudija, zbog tih porodica, nadam se da ćemo svi u narednim izborima glasati da se vi više nikada ne vratite na vlast. Mi nikada više ne smemo da dozvolimo da jedna sudija Mesarević nama govori kako sudije moraju da donose presude. Setiće se da je sudija Mesarević u jednom krivičnom postupku rekla prilikom izricanja presude da je ona u tom trenutku dobila presudu, apostrofiram da je dobila presudu i da želi da pročita tu presudu. To sudije danas ne rade.

Sudije su danas deo jednog nezavisnog objektivnog i naizgled pravičnog sistema. Danas sudije zbog svoje presude se ne plaše da budu premeštene u drugi sud ili da budu podvrgnute novom reizboru. Danas sudije ne idu u sudnice da čitaju naslovne strane dnevne štampe, pa čitajući između redova da vide kako tadašnji politički vrh sa Andrićevog venca želi da se odluči u nekom predmetu. To se danas ne dešava, jer su sudije danas kompletno odvojene od izvršne i zakonodavne vlasti.

Zato želim da vam kažem i da poručim svim građanima, ne smemo nikad više da dozvolimo da ova grupacija ljudi nam reformiše pravosuđe, zdravstvo, privredu i druge segmente života. Moramo da imamo u svakom trenutku jako pravosuđe, a građani treba da imaju poverenje u naše institucije. Jer, ukoliko nemamo jako pravosuđe, nemamo državu, a ukoliko građani nemaju poverenja u njene istitucije, mi Srbiju vraćamo u 2012. godinu kada su Srbijom vladali oni koji nisu želeli modernu i jaku Srbiju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče Skupštine.

Poštovani gospodine Milojeviću, poštovane kolege narodni poslanici, slažem se da za vladavinu prava i zaštitu ljudskih prava u državi je neophodno nezavisno, stručno i delotvorno pravosuđe.

Građani su zainteresovani da vide da postoji sistem imenovanja, napredovanja, odgovornosti i premeštanja sudija i tužilaca koji je zasnovan na objektivnim kriterijumima.

Tužilaštvo je apsolutno nezavisno, čak toliko da rade na svoju ruku i selektivno. Više puta smo mi narodni poslanici ukazivali o potrebi brzog reagovanja. Došli smo u situaciju da naš šef poslaničke grupe SNS, Aleksandar Martinović i zamenik šefa poslaničke grupe Sandra Božić štrajkuju glađu kako bi skrenuli pažnju tužilaštvu na ogroman problem i da reaguju, tj. samo da rade svoj posao. Toliko o samostalnosti.

Njihov zadatak je da čim se nešto pojavi u javnosti, da to preispitaju i utvrde da li ima osnova za dalji postupak. Takav sistem predstavlja ključni korak u obezbeđivanju nezavisnosti pravosuđa i tužilaštva, jer nečinjenje nije isto što i nezavisnost, a činjenje treba isključivo biti u skladu sa zakletvom koju su i položaji, koja inače i počinje: „Zaklinjem se svojom čašću da svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu“.

Demokratska vlast je 2009. godine u traljavom postupku opšteg reizbora nosilaca pravosudnih funkcija razrešila 837 sudija i preko 200 tužilaca. Ustavni sud je sasvim opravdano poništio ove odluke kao neustavne 2012. godine. Epilog toga su milionske odštete koje je država Srbija platila tim istim sudijama, jer su nezakonski bili smenjeni. Niko nije snosio posledice, ni tadašnja ministarska Malović, ni drugi koji su u ovome učestvovali. Ovo je koštalo državu Srbiju 44 miliona evra. Posledice toga i sada osećamo.

Možda i među razrešenim sudijama je bilo nestručnih i nedostojnih, a možda je i među onima koji su reizabrani bilo takvih. Nesumnjivo je jedno, da je taj proces bio istorijska greška koju će pamtiti svi u pravosudnom sistemu.

Ministarstvo pravde je uputilo poziv društvu sudija za davanje sugestija u vezi izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku i društvo sudija je ukazalo da u sudstvu postoje četiri osnovna problema, nedovoljna, institucionalne i stvarna nezavisnost sudstva. Zatim manjkava obuka sudija, pod tri, neravnomerno opterećenje sudija i sudova i neusaglašen zakonski okvir.

Društvo sudija je upravo reklo da će poverenje građana u sudije i sudove biti značajno unapređeno kada budu stvoreni uslovi za potpunu nezavisnost sudija i sudova, za njihovu bolju obuku i njihovo ravnomernije opterećenje, a zakoni budu kvalitetniji i usaglašeni.

Ne bih se složila da sudije u današnje vreme nisu nezavisne. Ima poštenih i kvalitetnih sudija, ali ima i onih koji tumače pravo samo na svoj način, upravo krijući se iza toga da su oni nezavisni.

Poštovani gospodine Milojeviću, evo, na primer, poslušajte konkretan primer, a govori o neusaglašenosti sudstva, gde vidimo da se zakon tumači, a on ne treba da se tumači, on treba da se primenjuje.

Kako drugačije objasniti slučaj da sudija Osnovnog suda ne reaguje na nepravilnosti u postupku i pogrešno tumačenje zakona na pune dve A4 strane na koje je ukazao Apelacioni sud.

Na povredu tumačenja prava od strane sudije Osnovnog suda i greške u vođenju postupka, u vraćenom postupku u Osnovnom sudu sudija presudi potpuno identično kao i prvi put, ne uvažavajući nijedan argument Apelacionog suda.

U ponovnom vraćanju Apelacionom sudu, ali predmet preuzima sada drugo veće sudija, ne daje se nikakva zamerka na presudu, niti komentarišu oglušivanja o činjenje na koje su navele kolege prošli put, nego potvrdi presudu Osnovnog suda.

Ne treba biti pravnik ni sudija, a da se ne pomisli šta je ovo i da li oni čitaju iste zakone.

Ovde se ne radi o manjku slobode sudstva, već se radi o bespomoćnosti građana da dođu do pravde koja je nekad tumačena na jedan, a nekada na drugi način.

Sudija ne snosi apsolutno nikakve konsekvence u ovakvom ili u sličnim slučajevima, a stavljanje postupka na reviziju je onemogućeno zbog male vrednosti spora.

Šta reći o skandaloznim presudama sudije Majića, o čemu je govorio moj uvaženi kolega Jovanov? Koje konsekvence imaju sudije koje zakon tumače na sebi svoj znan način.

Često zbog nedolaženja stranaka na ročište postupci se odužuju u nedogled, ali advokati uredno naplaćuju svoje tarife i ko je tu na gubitku? Sud ne. Samo građani koji su došli po pravdu.

Po meni je neefikasnost jedan od najvećih problema srpskog sudstva, ali se zapostavlja i pitanje kvaliteta pravne zaštite i zakona koji se primenjuju.

Unapređenje efikasnosti sudstva nije moguće ukoliko se na sveobuhvatan način ne pristupi rešavanju problema neravnomerne i prevelike opterećenosti pojedinih sudova, o čemu je pričala koleginica Kralj, pre svega na području Grada Beograda. To su tri osnovna suda i Viši sud u Beogradu, u parničnoj materiji.

Trend opterećenja i brzina kojom se to dešava u pomenutim sudovima su alarmantni. Broj predmeta prispelih u Prvi i Treći sud je od 2019. do 2020. godine više nego duplo povećan. Sa 61.000 na 131.779 predmeta.

Iako su sudije rešavale trostruko veći broj predmeta mesečno od onog koji im je propisan, kao i njihova mesečna norma, postavlja se pitanje mogu li sudije da se udube u predmet? Ili, kao što sam navela u konkretnom slučaju, prosuditi po automatizmu, ne udubljujući se u stav kolega iz istog suda i očigledno učiniti povredu prava i stvoriti nepoverenje građana u pravosuđe, jer se ispostavlja da je najvažnije ko ti sudi i kako taj sudija tumači zakon. Jer, kako drugačije objasniti dijametralno suprotne stavove po istom pitanju?

Novoj predsednici Vrhovnog kasacionog suda neće biti lako, ali s obzirom na njeno iskustvo i čitajući njenu biografiju mislim da ima znanja i snage da se uhvati u koštac sa problemima u ovoj oblasti.

Važno je ovo dijagnostikovati i onda će lakše se krenuti u rešavanje.

Osnovni i glavni problem je što je sve prioritet.

Podržaću kandidata predsednicu Vrhovnog kasacionog suda, Jasminu Vasović u nadi da će pošteno i savesno obavljati svoj posao, da će se isključivo donositi presude po zakonu jednakom za sve.

Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine Milojeviću, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, pred nama se danas nalazi Predlog VSS za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Iz dostavljenog predloga VSS vidljivo je, jasno i precizno definisano da su ispoštovani svi postupci koji se tiču Zakona o sudijama i VSS predlaže da se za predsednicu VKS izabere gospođa Jasmina Vasović.

Iz dostavljene biografije jasno se vidi da je gospođa Jasmina Vasović sve godine radnog staža provela u sudovima i to od najnižeg suda, pa do najvišeg, a to je VKS u kojem se nalazi od 2018. godine.

Takođe, iz njene biografije vidljivo je da je ona završila i mnoge obuke kojima je stekla dodatna znanja i kompetencije iz mnogih oblasti, a ja bih ovde prioritet dana i naglasila, u stvari, da je stekla znanja i prošla obuke koje se tiču zaštite prava deteta, kao i krivično-pravne zaštite maloletnih lica.

Takođe je značajno da je u ovom postupku ona jednoglasno podržana od opšte sednice VKS, što znači da su svi glasali za taj predlog.

Nadam se da će časno, odgovorno i pošteno obavljati dužnost predsednice VKS, a na tome upućuje i njen program koji je dostavila prilikom konkurisanja, a odnosi se na unapređenje rada sudstva u kome, između ostalog, navodi da će se zalagati za efikasno sudstvo, za suđenje u razumnom roku, za dalju obuku nosilaca pravosudnih obuka, za njihovu dalju edukaciju, ali naravno program se odnosi i na transparentnost i saradnju suda sa drugim institucijama.

Ono što hoću da kažem, moram da se osvrnem na period do 2012. godine kada je zemljom Srbijom upravljalo žuto tajkunsko preduzeće oličeno u liku i nedelima Dragana Đilasa, pljačkaša narodnih para, oličeno u liku i delovima rušitelja svih segmenata društvenog života Republike Srbije, a među tim institucijama koje su žuti tajkuni i žuti pljačkaši narodnih para vršili bio je naravno i pravosudni sistem.

Ne mogu, a da ne pomenem katastrofalnu reformu pravosuđa koju je izvela tadašnja Vlada, tadašnji predsednik i tadašnja ministarka pravde, kao i predsednica VKS, gospođa Snežana Malović. Naime, tada je hiljadu sudija i tužilaca ostalo bez posla, bez ikakvog obrazloženja, sa obrazloženjem u stvari koji je bio „kopi-pejst“ za sve sudije u tužioce, a to je u stvari ono što je i najviše pogađalo sudije i tužioce, a odnosilo se na njihovu nedostojnost.

Ima li šta sramnije što je tadašnje Ministarstvo pravde moglo da izrekne sudijama koji nisu reizabrani, od toga da nisu dostojni sudijske funkcije? To je direktni atak bio na njihov integritet. To je direktan atak bio na njihove porodice, ali o tome žuti tajkuni i reformatori tadašnjeg pravosuđa nisu se obazirali.

Nažalost, dok su tražili pravdu pred Ustavnim sudom Republike Srbije neki od tih sudija i tužilaca su umrli. Moram da napomenem da je Ustavni sud postupajući po tim tužbama sve sudije vratio, odnosno proglasio potpuno neustavnom tadašnju odluku o reformi pravosuđa i tadašnju odluku da 1.000 sudija i tužilaca ostane bez posla. Na to je, naravno, ukazivala i Evropska komisija, Evropska unija i Venecijanska komisija, ali pljačkaši narodnih para nisu se na to obazirali, jer su bili sigurni da urušavanjem pravosuđa urušavaju jedan od osnovnih sistema svake demokratski uređene države, a to je upravo sudstvo i pravosudni sistem.

Žuti tajkuni i lopovi Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Tadić, Borko Stefanović donosili su zakone po nalogu tajkuna, te zakone su ovde izglasavali u Narodnoj skupštini, a zakoni su bili takvi da ih uopšte nisu poštovali ili ako su ih donosili, donosili su na taj način da su mogli komotno da pljačkaju građane Srbije. Oni su samo u ovoj neuspeloj reformi pravosuđa opljačkali građane Srbije za 44 miliona evra, jer toliko je država Srbija morala da isplati sudijama, tužiocima, zatim tu su naravno i advokati koji su angažovani po službenoj dužnosti, koji takođe nisu godinama plaćani, do 2012. godine, tu su tumači, tu su drugi zaposleni u sudovima koji su tom katastrofalnom reformom ostali bez posla. Bilo, ne ponovilo se. Građani 2012. godine te žute tajkune i lopove, pljačkaše i perače narodnih para poslali su na smetlište istorije.

Ono što je za SNS i za poslaničku grupu Aleksandar Vučić – Za našu decu prioritet i što je jedan od ciljeva ove Vlade, to je borba protiv korupcije svuda i na svim nivoima i to smo pokazali za vreme vršenja naše vlasti pri višim sudovima, organizovane su udarne grupe, hapšeni su svi oni za koje su postojali elementi da su se svojim koruptivnim radnjama ogrešili o zakon. Među njima ima blizu 1.000 osuđujućih presuda i nije se gledalo kojoj političkoj opciji pripadaju, jer lopovluk je lopovluk, to je krivično delo, to se kažnjava bez obzira kojoj političkoj partiji i kojoj političkoj opciji pripada.

Međutim, ono što je sa današnjeg aspekta značajno, to je da je nekadašnji gradonačelnik i član DS žuti tajkun i pljačkaš Dragan Đilas, koji je profitirao na budžetskim parama, 619 miliona evra i naravno taj novac iznosio i na račune na Mauricijusu, u Hong Kongu, u Luksemburgu, u Holandiji, u našim susednim zemljama. Na tim računima nalazi se oko 67 miliona dolara.

Ono što je prioritet svih nadležnih institucija, počev od policije, preko Uprave za sprečavanje pranja novca, tužilaštva i suda je da ispitaju kako i na koji način je tajkun Dragan Đilas došao do ovih para, da ispitaju poreklo ovog novca, ne samo radi nas, nego radi građana Srbije, jer taj novac sigurno potiče od građana Republike Srbije, stečen je u vreme kada je Dragan Đilas, žuti tajkun i lopov, obavljao i vršio vlast. Ko može da se toliko obogati da stekne stanove koji se mere ne u metrima kvadratnim, u arima, čije se garaže takođe ne mere u metrima kvadratnim, nego u arima, ko može da stekne vršeći neku javnu funkciju, a da nije upleten u neke druge radnje?

Iz tog razloga sav ovaj novac koji je stekao Dragan Đilas pozivam nadležne institucije da preduzmu sve mere kako bi bilo istraženo i kako bi narod dobio i odgovor od pravosudnih institucija i drugih nadležnih organa.

Srpska napredna stranka ima nultu toleranciju prema korupciji i borimo se svom snagom i svakog dana da svi kriminalci i svi lopovi budu privedeni pred lice pravde. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Mihailo Jokić.
Izvolite.