Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jelica Sretenović.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče.

Poštovani ministre sa saradnicima, dragi poslanici, govorim o amandmanu na drugi član o izmenama i dopunama Zakona o kulturi. Nacionalni savet je obrazovan kao stručno savetodavno telo koje Narodnoj skupštini, Ministarstvu za kulturu i Vladi treba da obezbedi stalnu stručnu podršku u očuvanju i širenju kulture. Vrlo je dobro da se izbor za članove Nacionalnog saveta za kulturu vrati u skupštinsku salu među poslanike. Članovi Saveta bi trebalo da se biraju iz redova uglednih i afirmisanih umetnika.

Nacionalni savet za kulturu je u prethodnom periodu naišao na probleme oko imenovanja pojedinih članova, pa, stoga, već nekoliko godina nije ustanovio svoj rad.

Ministarka kulture je u Narodnoj skupštini govorila o tome da je Zakon o kulturi sistemski zakon i da svaka izmena ili dopuna bilo kog člana ovog zakona ima direktan uticaj na funkcionisanje sistema naše kulture, što je veliki značaj ovog akta.

Inače, dopuna Zakona o kultura ima nekoliko bitnih promena. Velike pohvale za to da lokalne samouprave plaćaju doprinose za PIO i doprinose za zdravstveno osiguranje samostalnim umetnicima. Mnoge lokalne samouprave do sada nisu to činile, zbog čega se deo samostalnih umetnika prijavljivao u Beogradu i Novom Sadu, koji su izmirivali ove obaveze slobodnim umetnicima.

Pohvale i za sticanje pravnog lica u ustanovama kulture kod Agencije za privredne registre. Do sada je taj upis bio kod privrednih sudova, što je bilo komplikovanije i produžavanje procedure. Novim izmenama, upis je olakšan.

U vreme pandemije Srbija se dobro borila, nažalost, izgubili smo mnoge značajne umetnike, ali uspelo se da u najtežim trenucima dođemo do 1,01 za kulturu iz rebalansa. Ovaj pomak je veoma važan i želim da verujem da će se kada dođe predložen budžet za sledeću godinu ovaj postotak i povećati. Želim da verujem. To bi bio pokazatelj da bez dvoumljenja idemo samo napred.

Za pohvalu je i finansijski napor da se slobodnim umetnicima i novčano pomogne dva puta ali izmenom ovog zakona Ministarstvo kulture i informisanja uskratilo je pravo predlaganja u Nacionalni savet reprezentativnim udruženjima koji u svom članstvu imaju hiljade profesionalnih i osvedočenih umetnika iz svih oblasti kulturne delatnosti: književnog stvaralaštva, likovne umetnosti, primenjene, vizuelnog dizajna i arhitekture, muzičkog stvaralaštva, pozorišne i filmske umetnosti i umetničke igre.

Sva ova udruženja su reprezentativna i bilo bi potpuno validno da imaju pravo da predlažu svoje članove za Nacionalni savet kulture i tako preko svojih ovlašćenih predstavnika učestvuju u kulturnoj politici države i pružaju neophodnu podršku u očuvanju, razvoju i širenju kulture u Srbiji i van njenih granica.

U predlogu Ministarstva članove strukovnih udruženja u Nacionalni savet bi predlagale glavne republičke institucije, to bi u prevodu značilo da bi za Udruženje dramskih umetnika bilo zaduženo Narodno pozorište da iz redova dramskih umetnika predloži člana. Hajde neka bude i tako, ali može ako je obavezujuće. Ako je obavezujuće da u Nacionalni savet uđe član reprezentativnog udruženja, zašto udruženje ne bi predložilo člana?

Uz sve pohvale za dopunu Zakona o kulturi, ovo oko Nacionalnog saveta i strukovnog udruženja nije baš najjasnije. Zahvaljujem.

Hvala.
Ministarka, nemate pravo po amandmanu, samo jednom. Tako da prilikom sledećeg. Nemate pravo, ali to ćemo rešiti na sledeći način.
Pošto više niko ne želi reč po ovom amandmanu, prelazimo na član 3.
Amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za kulturu i informisanje prihvatio je amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Sada, pošto su me upozorili na to da predlagači imaju pravo na dva minuta po amandmanu, zato sam prešao na drugi amandman. Izvolite sada.

Tako brzo sam zaboravila ta pravila, ali vratiću se u formu obećavam.
Samo da kratko odgovorim poslanici.
Drago mi je da ste primetili da tu važnu izmenu koja prosto u javnosti nije dovoljno verifikovana kao nešto dobro, da se ovim izmenama i dopunama zakona uvodi obavezno plaćanje socijalnog i zdravstvenog osiguranja slobodnim umetnicima, jer je to u zakonu postojećem, važećem jedna anomalija, da neko napiše – možeš da plaćaš.
Meni kada bi ponudili da plaćam ili da ne plaćam neke komunalne usluge i napisali – možeš, u ljudskoj prirodi je da onda kaže – pa dobro, to je opcija koju ne moram da ispunim i time su slobodni umetnici u većini opština u Srbiji ozbiljno ugroženi. Niti su imali zdravstveno osiguranje, niti su imali socijalno osiguranje.
Izazov je pred državom kako ćemo da utvrdimo koliko je sredstava potrebno da uplati država socijalno i zdravstveno osiguranje za onaj prethodni period. Ovim smo sada regulisali da kada se izglasa zakon i stupi na snagu, da od tada neće biti problema sa plaćanjem socijalnog i zdravstvenog.
Sada nam predstoji jedan veliki izazov da vidimo šta ćemo sa onim periodom gde su slobodni umetnici ostali prosto kažnjeni i neravnopravni u odnosu na slobodne umetnike iz Novog Sada i Beograda koji su redovno plaćali tu obavezu.
Kažem, vaša primedba stoji. Svesna sam toga da je ovo jedno radikalno rešenje da probamo da uopšte dobijemo Nacionalni savet za kulturu ponovo, jer duži niz godina ono ne funkcioniše, niti smo uspeli ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije da dobijemo relevantne predloge i stali smo na šest članova od postojećih 19 i nikada nije Nacionalni savet za kulturu konstituisan.
Bilo je zaista izuzetno veliki broj predlagača koji se očigledno nisu mogli da se slože oko jednog ili dva predloga i nastao je opšti haos i nastao je taj veliki problem da Srbija bude zemlja koja u zakonu ima odredbu da mora da ima Nacionalni savet za kulturu i da ga formira, a u praksi to uopšte nije zaživelo.
Nadam se da ove ustanove kulture republičke imaju tu svest razvijenu da nisu oni predlagači da predlažu sami sebe ili samo zaposlene iz njihovih ustanova kulture, jer nije to tendencija predlagača zakona izmena i dopuna, nego da treba da predlažu najbolje iz oblasti koje one, kao matične kuće, pokrivaju.
Videćemo kako će to da izgleda i sami njihovi predlozi će govoriti o njihovoj umetničkoj zrelosti i da li sa opravdanjem imaju tu privilegiju da oni baš predlože ljude iz pozorišne umetnosti, filmske umetnosti, muzičke. Kažem, svaki zakon i svaka izmena i dopunama zakona nije nešto što je zauvek zadato, iako proveru vremena, a to će biti prvi ovaj izbor za Nacionalni savet kulture, ovo ne prođe, radićemo zajedno na tome da nađemo još bolje rešenje. Hvala.

Hvala.
Jelice, izvolite.

Želim da se zahvalim na odgovoru.

Dobro ste rekli, videćemo. Pa, videćemo.

Hvala.

Reč ima Srbislav Filipović.

Hvala predsedniče.

Uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, rekao bih, o tome sam razgovarao i sa svojim kolegama, koliko je puta na žalost u našem društvu kultura bila neka tema o kojoj se diskutovalo sa nekim, ne bih rekao potcenjivanjem, ali kao da je to nešto sekundarno, tercijalno, kao da ima vremena, razgovaraće se o nekim važnijim stvarima, diskutovaće se o nečemu što je bitnije, što je za život prosečnog čoveka važnije.

Pored toga što je potrebno ljudima obezbediti platu, nešto što je elementarno za plaćanje računa, za nabavku namirnica, za jedan, rekao bih, život porodični, potrebno je ljudima i obezbediti nešto drugo što je jako važno, a to je da čovek nahrani svoju dušu. To ne može bez kulture.

Kultura je, rekao bih, u srpskom društvu planski, ne slučajno, planski, zajedno sa istorijom kao njenim delom uništavana deceniju, a možda i jače. Sve ono što je imalo veze sa srpskom kulturom, srpskom tradicijom, sećanjem, običajima, verom našom je stavljeno u drugi plan, stavljeno pod tepih, kao neka nebitna tema, da bi se ono što je bitno i što je za nas jako važno, to srpsko duhovno biće ubilo u potpunosti. Iza svega toga, kada jedan narod ubijete duhovno, onda nije teško ni da ga finansijski opljačkate.

Meni je drago što mi danas i u ovom mandatu Vlade Republike Srbije imamo na mestu ministra kulture ozbiljnu osobu kakva je Maja Gojković. Ona daje na poseban, svojevrstan način, pečat tom radu Ministarstva kulture koje je neuporedivo i medijski prisutnije, a kada je medijski prisutnije Ministarstvo kulture i kultura, onda je i obogaćen život građanima Srbije, jer imaju bolji i bogatiji kulturni sadržaj da građani ponude svojoj deci i da nešto naučimo svi zajedno.

U sklopu svega toga, oporavka naše kulture, vraćanju tradiciji, istoriji, našim vrednostima jesu i podizanje brojnih spomenika u poslednje vreme, najznačajnijih Stefanu Nemanji i despotu Stefanu Lazareviću na Starom gradu pre nekih, ako se ne varam, dve nedelje.

Šta je glavna tema bila jednog dela Srbije, hvala bogu onog manjinskog, nakon podizanja ta dva spomenika? Glavna tema nije bilo da li je potrebno bilo na tom mestu, da li tu, da li ta veličina spomenika. Ne. Glavna tema su pare. Koliko je koštao spomenik? Koliko para košta? Zašto je morao to tamo da radi ruski vajar? Zar nije mogao neki drugi da radi? Nije tema njima značaj tih spomenika, značaj vraćanja ovog naroda njegovoj kulturi, njegovoj tradiciji, obnavljanju njegovog istorijskog sećanja, ono što je važno za duhovni, istorijski opstanak ovog naroda u budućnosti, nego samo novac, odakle novac i koliko novca. Eto, oni samo o tome brinu.

Upravo je to još jedna od razlika o kojima stalno govorim na sednicama Narodne skupštine između nas i onih koji danas, hvala bogu, nemaju više u ovom narodu od 5 ili 6%. Ne daj bože, zamislite kada bi se takvi ljudi vratili na vlast u Srbiji, posebno u našem prelepom Beogradu, našoj prelepoj Srbiji, sve ono što je obnovljeno, sve ono što je podignuto, sve ono što je sagrađeno, sve ono što je obnovljeno, restaurirano, sve to bi došle neke bande huligana i onih koji su navikli samo da kradu i otimaju od naroda da unište ponovo.

Ne bismo više imali ni spomenik Stefani Nemanji, ni despotu Stefanu Lazareviću. To bi ruinirali na samo sebi svojstven način, baš onakav kako su ruinirali ovu Skupštinu u kojoj mi danas sedimo i govorimo ovde. Tako bi izgledali ti spomenici, tako bi izgledale fasade, tako bi izgledali kulturno-istorijski spomenici ovog grada i ove države. Od Narodnog muzeja pitaj boga šta bi ostalo. Koliko tu ima značajnih umetničkih dela. Oni mi tamo prvo pohrlili u Narodni muzej, jer je on obnovljen, da pokradu sve slike koje postoje iz kulture iz Narodnog muzeja da stave u svoje vile. Toliko su kupili vila, ne mogu više da napune sve to. Treba da pokradu negde te slike, te predmete, da obogate sadržaj u svojoj sredini. E, narodu ćemo da uzmemo pare, e onda ćemo da mu otmemo slike, onda ćemo da zapalimo Skupštinu, onda ćemo da se bacimo i na Narodni muzej i na sve ostale kulturno-istorijske objekte u zemlji. Setimo se da su oni palili i knjige.

Njima ništa u ovoj zemlji što je vezano za kulturu, što je vezano za srpsko kulturno nasleđe nije sveto i nije bitno. Sve to može da se uništi, sve to, i kažu uostalom, u svojim nastupima kuknjave, besa i ludila, da će uništiti onog dana i vratiti onako kako je to bilo za vreme njihove vlasti. Kažu za vreme njihove vlasti, reći ću, kolega Bakarec je divno to primetio, izvukao je jedan segment nastupa Dragana Đilasa gde je on lepo rekao – građani su glasali protiv nas jer nismo bili dobra vlast. Onda kažu – vratićemo sve da bude kako je bilo. Ne da će da bude kako je bilo kad bi oni došli na vlast, dragi građani Srbije. Bilo bi daleko gore, jer bi ovog puta išla osveta. Ovog puta bi se svetili građanima.

Ovog puta bi išli od kuće do kuće da se svete pojedinačno svakom čoveku koji je smeo da kaže da je na čelu Srbije državnik, a ne politikant, na čelu Srbije državnik Aleksandar Vučić, čovek koji je zajedno sa ministrima u Vladi, naravno, i drugim ljudima koji su ga podržavali, čitavom Srbijom, uspeo da podigne Srbiju iz pepela, potpuno uništenu zemlju da oporavi, da od nje napravi danas lidera u Evropi, da po privrednom rastu u ovom kvartalu budemo daleko više nego što smo očekivali, da u drugom kvartalu idemo i na preko 10% rasta u odnosu na drugi kvartal prošle godine. To su sve uspesi Srbije. I pored, naravno, kulture, tu dolazimo i do onoga bez čega ne možemo, to je preko 200 novih fabrika, osam novih auto-puteva. Pa kažu – nama auto-putevi nisu potrebni. Nisu, oni idu helikopterima, svojim privatnim avionima, ko zna kakvim sve jahtama, po egzotičnim destinacijama, njima ništa od toga nije potrebno.

Između ostalog, kažu da nam ne treba ni nacionalni stadion. Šta će nam bilo šta? Trebaju nam samo njihove vile, trebaju njihovi Mauricijusi, njihovih ne 57 računa, koliko smo pronašli do sada, nego 157 računa, treba ne u 17 država, nego u 170 država i to je taj program koji plačući i lijući lažne suze Dragan Đilas kroz svoje lažne tužbe, kroz svoje lažne optužbe svima nama kojima nam prepisuje pokušava da pripiše i da pokuša da ućutka sve nas.

Moja poruka njemu, pre svega Draganu Đilasu, jeste ta da nikakvim svojim tužbama nećeš nikada, Đilase, da ućutkaš ni mene, ni druge kolege narodne poslanike, pa ću da kažem ni kolegu Atlagića, ni kolegu Rističevića, ni kolegu Marinkovića, ni kolegu Martinovića, ni Sandru Božić, ni kolegu Uglješu, nikoga. Nećeš ućutkati ni sprečiti da kažemo istinu, onu istinu strašne, crne Srbije, kakvu si napravio do 2012. godine, tog strašnog lica, u ožiljcima si Srbiju ostavio tada i Srbiju obnovljenu, izgrađenu, stabilnu, odgovornu, koju danas poštuju u svetu, Srbiju koja nije krpa ni otirač bilo čiji, Srbiju koja je zaista danas na evropskom putu, koja poštuje evropske vrednosti, tako što poštuje pre svega svoju kulturu i svoju tradiciju, koja je deo upravo evropske kulture i tradicije.

I zato što jesmo takvi, jesmo istinski na pravi način na evropskom putu i na pravi način obnavljamo ovu zemlju. Nismo mi bogatiji pojedinačno nego građani Srbije, nego se mi radujemo kada čujemo da će građani Srbije koji su primili vakcinu dobiti dodatnu pomoć od 3.000 dinara, da će penzioneri dobiti dodatnu pomoć, da će svaki građanin Srbije dobiti dodatnu pomoć od svoje države u ovo teško vreme. Mi se tome radujemo. Ne radujemo se kada neko kupi vilu ili jahtu. Naravno, mogu i tome da se obradujem kada neko čestit i bogat čovek pošteno stekne svoj novac i porez plati u svojoj zemlji, a ne iznese novac na Mauricijus. E, onda se i tome radujemo. Naravno da su bogati ljudi dobrodošli u ovom društvu i niko ih iz ovog društva ne tera, dokle god svoje bogatstvo i svoj novac stiču legalno, u skladu sa zakonima u ovoj državi i porez plaćaju njoj, a ne iznose pare van, a kandiduju se na državne funkcije u ovoj zemlji. Ne možeš da imaš obraz-đon, a da nudiš građanima Srbije da ti budeš premijer, zato što u ovoj Srbiji ljudi neće takve.

U ovoj Srbiji ljudi hoće poštene, odgovorne političare, one koji hoće da rade u interesu građana, a ne u interesu svog sopstvenog džepa. Zato će građani Srbije i na narednim izborima i na svakim drugim glasati upravo za politiku kakvu nudi ova koalicija, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i SNS. Hvala vam. Sve najbolje.

Hvala.

Na član 4. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.

Odbor za kulturu i informisanje prihvatio je amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Acković.

Izvolite.

Gospodine predsedniče Dačiću, uvaženi poslanici, gospodo ministri sa saradnicima, najpre želim da vam čestitam svima onima koji slave današnji Đurđevdan rečenicom koja glasi - bahtalo erdelezi ili bahtalo Đurđevdani. I sad se pitate zašto sam rekao "erdelezi" a zašto sam rekao "đurđevdani"? Pa, zato što se ovaj praznik, uvažena gospodo, a videćete koliko je romska kultura nepoznanica, nekada zvao "Kakava" u Indiji, odakle smo mi došli i poneli ga zvali smo ga "Kakava", slavljen je baš ovih dana. Kako smo se kretali prema Turskoj preko Mesopotamije, prema Turskoj, kroz Anadoliju itd, taj praznik je menjao ime i dobio ime "Erdelezi", po nekom verskom običaju. Erdelezi ga zovu i dan danas, neka vrsta Roma, muslimanski Romi, dok pravoslavni govore da se zove Đurđevdan.

Đurđevdan ga zovu i u delovima Balkanskog poluostrva, a ovaj praznik, i to želim da vam kažem, zovu "zeleni juraj" u svim katoličkim zemljama. Toliko o Đurđevdanu. A, sada o tome šta podrazumevam pod rečju kultura.

Ovih dana smo raspravljali nekoliko puta i o tome govorili. Ja prihvatam definiciju koju je dao Bronislav Malinovski, koji kaže - kultura je način zadovoljavanja ljudskih potreba. Da, svih potreba. A, kako mi Romi zadovoljavamo svoje potrebe, znamo. Godinama dok je prethodna vlast, negde tamo do 2005, 2006. godine, postojale su romske radio stanice, romske televizije, romski listovi i časopisi, a onda 2006. godine i 2007. godine sve je ugašeno.

Napomenuću vam jednu sitnicu. Godine 1935. u ovom istom Beogradu Romi su imali svoj list. Godine 1972. od kulturnih dobara Romi su imali mnogo toga, a imali su i list i časopis i novine. Dolaskom te čuvene demokratije u to vreme nismo sačuvali ništa. Ugašeno je, ne znam iz kojih razloga, mnogo toga što se tiče kulturnih dobara romskoga naroda i zato smatram da bi taj način zadovoljavanja potreba trebalo proširiti i na romski narod. Šta bi falilo ovoj državi da se vrate ona kulturna dobra kao što su radio i televizijske stanice, kao što je televizija?

Da vam kažem, imali smo tri televizijske stanice, jesu bile privatne, jesu bile male, ali nisu bile jadne, bile su prave pravcate radio televizije. Da vam kažem i to da smo imali i pet radio stanica, nemamo nijednu.

Ono što mi je u ovom trenutku najtužnije i što moram da vam kažem i u ovom, iako je svečan i za mene je Đurđevdan svečanost, svečani dan, je to da posle 1935. godine i 1972. godine Romi nemaju svoj list. Ako bih brojao bilo koju od zemalja u Evropi, budite sigurni da ne bih promašio nijednu, da sve i jedna imaju listove ili časopise. Mi smo imali dva časopisa, sada nemamo ni jedan.

Imali smo i druge kulturne institucije i nešto što mi je, čini mi se, najžalije, a to je Smotra kulturnih dostignuća Roma Srbije. Smotra je postojala od 1972. godine, 26 narednih godina je postojala, a onda 2005, 2006. godine ugasila se.

Predlažem gospođi Gojković da razmisli o tome da se ova i još neke institucije, kao što je Muzej romske kulture, obnove, ojačaju i da nastave sa postojanjem, kao što je to potrebno, jer imati pa nemati nije baš mnogo zgodno. Kod nas Roma nije baš tako, nego je nemati pa nemati. Želimo da i mi imamo mnogo toga.

Ja vama želim još jedanput srećan praznik svima i želim da ostavim vremena i za druge koji će govoriti.

Naravno da ću podržati sve predložene amandmane i zakon o kome ćemo glasati. Hvala.