Reč ima narodni poslanik Ivan Ribać.

Hvala predsedavajuća.

Poštovana ministarko sa saradnicima, uvaženi građani Srbije.

Pred nama je danas set zakona koji su nastavak suštinske politike ove vlasti koja se ogleda u tome kako pomoći i kako obezbediti uslove da naš narod živi pristojnije, da živi kvalitetnije, bezbednije i napokon, uspešnije nego što je živeo.

A svi ovi predlozi zakona danas na dnevnom redu, su preduslov i samo još neki u nizu koraka ka ostvarenju svih ovih ciljeva.

Danas ću pričati o dva zakona.

Prvi je Predlog zakona o Potvrđivanju sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj.

Stara indijska poslovica kaže – reke ne piju svoju vodu, drveće ne jede svoje plodove, oblaci ne gutaju svoju kišu, sve što je veliko je uvek u korist drugih i u skladu sa tim, mi se trudimo kao vlast da radimo u korist drugih.

Prvo u korist našeg naroda, pa onda u korist vaskolikog čovečanstva, koliko god da je to u našoj moći.

Zato jesmo samosvesni značaja prirode čiji smo neizostavni deo, trudimo se da na najbolji način zaštitimo i ovo je jedan od koraka, koje naša zemlja nastoji da poveća otpornost na buduće rizike povezane sa klimatskim promenama, kao i da se što pre i što bolje uhvati u koštac sa problemima zagađenja vazduha.

Ovaj zajam će se sprovoditi kroz aktivnosti i koje će biti podeljene u dve oblasti ili dve celine.

Prva se tiče unapređenja efikasnosti i transparentnosti javnog sektora koja će se sastojati od niza akcija, kao što su modernizacija javnih nabavki, kontrola zapošljavanja u javnom sektoru i mnogih drugih sa prevashodnim ciljem uspostavljanja održivosti javnih finansija.

Druga oblast će se odnositi na usvajanje zakona o klimatskim promenama i smanjenju zagađenja vazduha i realizacijom ovog zakona, za očekivati da će se pokrenuti zeleni i održivi ekonomski rast.

Od naše zemlje se očekuje da će usvojiti niz zakona i podzakonskih akata, koji će doprineti da naši građani žive u zdravijem i bezbednijem okruženju, a između ostalog oni su deo opšteg evrointegracijskog procesa naše zemlje.

Što se tiče predloga zakona o Potvrđivanju ugovora o kreditu između Francuske i Agencije za razvoj Republike Srbije, za realizaciju programa urbane sredine otporne na klimatske promene njegov značaj ide u korak sa politikom Vlade Republike Srbije, koja je usmerena na poboljšanje i reformisanje zakona, kako bi se na najbolji način odgovorilo na klimatske promene kroz povećanja otpornosti na buduće eventualne rizike i šokove koji su povezani sa klimatskim promenama u urbanim sredinama.

Valja takođe naglasiti da će sredstva kredita biti korišćena u vidu budžetske podrške kako bi se promovisale reforme vezane za upravljanje zaštite životne sredine.

Ovo je samo jedan deo od zakona pred nama čiji će pozitivni efekti doprineti boljem životu naših građana.

Naravno, verovatno će se naći neko od onih koji su za vreme svoje vlasti uzimali kredite, kako bi povećavali plate i penzije, ukoliko su izborne godine ili jednostavno kako bi isplaćivali plate i penzije, i naći će da osude i ove predloge zakona, ali treba im reći - gospodo mi smo mudro u interesu naroda vodili ekonomsku politiku donoseći čak brojne krajne nepopularne mere, kao što to smanjenje plata, smanjenje penzija, da bi smo sada mogli da brinemo između ostalog i o zaštiti životne sredine i u tom smislu da uzimamo i ove kredite koji će nam pomoći da to što bolje i što pre uradimo, a da nema više bojazni od finansijske krize kako je bila vreme onih koji su od međunarodnih partnera dobijali znatno veća finansijska sredstva, ali su ih locirali isključivo u privatne džepove.

Setimo se samo perioda nakon pada režima Slobodana Miloševića, koliko je tada novca ušlo u našu državu a šta je ostalo od toga i na šta je on iskorišćen možemo iz tog perioda samo da setimo one pljačkaške privatizacije na kojem je devastirana srpska ekonomija, srpska privreda i srpsko društvo na koncu i ništa od toga nije bilo dobro urađeno za našu zemlju ili da budemo pošteni, uređeno bar malo.

Želeo bih još nešto da kažem. U prethodnih nekoliko dana pronela se vest da je ukinut roming među državama zapadnog Balkana, bar najviše njih, čini mi se da je u Grčkoj samo smanjen, da nije ukinut skroz ali je na dobrom putu i to je jedna lepa vest koja je obradovala građane svih pomenutih zemalja.

I postavlja se pitanje – ako ovako jedan mali boljitak je doneo dobro svim ovim narodima, zašto umesto da se radi na još većim i značajnijim projektima koje će poboljšati život svih naših građana, zemalja zapadnog Balkana, neke zemlje u našem okruženju permanentno bude zle duhove prošlosti ne daju im da konačno već jednom napuste ovaj prostor.

Naravno tu izuzimam našu zemlju, jer smo svedoci da predsednik kao predstavnik naše zemlje sve vreme vodi upravo ovu politiku koju sam naveo u prvom delu moje konstatacije, a to je politika mira, politika saradnje međusobnog razumevanja i pomoći, pa i onih koji nam ne vraćaju na isti način.

Pre neki dan smo bili svedoci da su nam prebili dete.

Malog Nikolu Perića, iz sela Gojbulje kod Vučitrna, skinuli mu krstić, lomili i gazili ga po njemu. Svedoci smo da jedinoj Srpkinji u Đakovici, gospođi Gašić svakodnevno prete klanjem, prete ubistvom i proterivanjem.

Na spomen velikog prijatelja Srbije gospodina Viktora Orbana, da nas kao državu odmah treba što pre primiti u EU, odmah se odapinju otrovne strele iz nama susedne države, koja nas uslovljava raznoraznim uslovima, te kako treba da uvedemo sankcije Rusiji ili mnogo drugih, a možda će tražiti da i mi dođemo da proslavljamo onu zločinačku akciju „Oluja“, kao što to rade naša braća iz Crne Gore, onu akciju kada je sa vekovnih ognjišta proterano 250 hiljada srpske nejači i možda će im i to biti jedan od uslova da nam daju podršku za pristupanje naše zemlje EU.

Kao grom iz vedra neba nas optužuju za državni udar, za veliku srpsku hegemoniju iz Crne Gore, donoseći rezoluciju koja pritom ne odgovara istini, isti oni koji su na krilima borbe za očuvanje svetinja SPC nošeni, osvojili vlast, a sada se utrkuju da čestitaju dan državnosti takozvanoj državi, lažnoj državni Kosovo, uz velike muke da dokažu da nisu čestitali sličan praznik Republici Srpskoj.

Čemu sve to, poštovani prijatelji? Vama Srbija ne želi ništa loše. Ne gleda vas kao neprijatelje, već kao saradnike, saveznike i prijatelje.

Srbiju kao pouzdanog partera koji drži reč i poštuje svoje obaveze prepoznaju, i to otvoreno kažu, i gospodin Orban i gospodin Zajev i gospodin predsednik Češke Republike Zeman, koji se izvinio za ono bombardovanje NATO pakta. Na koncu, i ambasador SAD u Beogradu gospodin Godfri, koji je na proslavi Dana nezavisnosti, 4. jula, rekao da Srbija nema boljeg partnera od SAD. Na kraju, i gospođa Merkel, jedna od najuticajnijih političkih ličnosti današnjice, kaže da je Srbija pouzdan partner i da je što pre treba videti u EU. Da ne pominjem nama stare, bliske i iskrene prijatelje Rusiju, Kinu, Arapske Emirate i brojne druge.

Sve ovo nije ne zasluženo. Mi smo ovo zaslužili na najbolji mogući način, ali naš cilj kao države nije potpuni ukoliko nas sve, naše komšije iz okruženja, ne prihvatite kao prijatelje i ako se svim snagama trudimo da pokažemo i dokažemo kao prijatelji, često poštujući onu hrišćansku misao koju je, čini mi se, izrekao sv. Jovan, a koja kaže: ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Dosta je kamenja pucalo po našim leđima i našem obrazu. Setite se kada je predsednik Vučić bio u Srebrenici, da se pokloni senima nevino stradalog stanovništva, kako su hteli da ga liše života i kako je neposredno nakon toga prijatelje iz Federacije doveo i ugostio u Beogradu, gde su bili u Knez Mihajlovoj dočekani aplauzima. Setite se kada smo kod katastrofalnih zemljotresa u Hrvatskoj pomogli zvaničnom Zagrebu u vidu donacije, kako smo pomogli selu Goraždu u Federaciji, koliko smo samo vakcina podelili i ko se sve vakcinisao na našoj teritoriji i kako je bio ugošćen.

Poštovani prijatelji, istorija svih naših naroda na ovim prostorima je bila burna. I mi nismo sveci, mi smo nekada pravili greške. I mi smo nekada bili krivi, što zasluženo, što ne zasluženo. Nekada smo bili krivi što su u našim crkvama i manastirima pravoslavne freske, a ne neke druge, nekada zbog lakomislenosti i lakovernosti, nekada zbog, jednostavno, loše vođene politike i ne prepoznavanja političkih kretanja u svetu, a nekada jednostavno zbog golih geopolitičkih interesa, najrazvijenijih sila, ali nebrojeno su prema nama činjene greške, a i danas se čine. Ipak, to ne treba da znači da ne možemo da se ispravimo, da se poboljšamo i da i vi i mi radimo na tome da obezbedimo bolju budućnost za našu decu i za nas, ali to je revirzibilan proces i na tome možemo uspeti samo zajedno. Ovim napadanjem Srbije i njenih građana, bez ikakvih osnova, taj trenutak boljeg života se nepravedno odgađa, a tako nam je svima na dohvat ruke.

Dajete da konačno jednom oteramo zle duhove prošlosti sa ovih prostora i ne dozvolimo im nikada više da se vrate, uvažavanjem, poštovanjem, saradnjom i ekonomskim razvojem, upravo onim što je suština politike SNS, koju je definisao i sprovodi u delo predsednik Republike Aleksandar Vučić. Hvala.

Hvala.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić.

Poštovani potpredsedniče dr Orliću, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, odmah da kažem da podržavam sve nacrte sporazuma koji su danas na dnevnome redu ovog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, jer su izuzetno važni za ubrzanu modernizaciju naše zemlje, koju provodi Vlada Republike Srbije, a motor ubrzane modernizacije Republike Srbije je naš predsednik Aleksandar Vučić.

Pošto su moje kolege i koleginice dovoljno kazale o ovim nacrtima, dozvolite samo nekoliko rečenica vezano za gasni sporazum Niš – Dimitrovgrad - Bugarska (granica).

Poštovani narodni poslanici, vi koji ste bili u prošlom sazivu, a i vi poštovani građani Republike Srbije koji pamtite, kada smo u ovom visokom domu se opredeljivali za izgradnju gasovoda od Zaječara do Horgoša dužine 406 kilometara, naši politički protivnici, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić i drugih okupljenih u Demokratskoj stranci, bili su protiv toga, govoreći da do realizacije neće nikada doći. Ovde su to govorili u ovom visokom domu i naravno lagali. Lagali su.

Evo, ovaj gasovod je završen, dužine od 400 kilometara od Zaječara do Horgoša i tu nismo dizali na velika zvona i, gle čuda, novinari skoro da nisu i zabeležili to. Šta su radili ti novinari kada bar nisu nekoliko puta istakli ovaj gasovod za koji su tvrdili i oni, većina, da nikada neće doći do realizacije.

Ovaj projekat danas koji je na dnevnom redu, samo dve rečenice, Niš – Dimitrovgrad - Bugarska (granica) je prioritetan. Zašto je prioritetan za nas i ne samo za nas, nego i za EU? Zbog toga što će se njegovom realizacijom osigurati povezivanje gasnog sistema Republike Srbije sa susednim zemljama i ne samo to, već i omogućiti dopremanje prirodnog gasa na tržište i drugih pravaca snabdevanja. To je jako važno za naš ukupni privredni razvoj.

Kako ste videli, ovaj projekat će zadovoljiti 80% trenutnih potreba. Deonica je duga 109 kilometara. Radi se o zajmu od 20 miliona evra, koje će pozajmiti Evropska investiciona banka.

Dozvolite sada da kažem da mi ovih dana, poštovani potpredsedniče dr Orliću, svakodnevno imamo medijske napade na predsednika Republike bez i jednog argumenta. Gle čuda, u te napade uključio se, verovali ili ne, i potpredsednik stranke Vuka Jeremića, bivši Srbin Borivoje Borović.

On je sa velikim oduševljenjem, verovali ili ne, primio vest da je crnogorskom parlamentu usvojena rezolucija kojom se srpski narod označava kao genocidan. Taj Borović, bivši Srbin, je brutalno napao vlast u Srbiji, predsednika Vučića i zatražio da prestane da komentariše dešavanja u Crnoj Gori i usvojenu rezoluciju, odnosno, poštovani građani, da zabrani da se naš srpski narod u Crnoj Gori da se zaboravi. To je tražio.

To je taj borac iz Petog oktobra. To je taj borac iz devedesetih godina, kada je naš srpski narod u Pakracu bio napadnut, a on dizao zajedno sa Vukom Draškovićem ustanak ovde u Beogradu. To da se zna. On je doslovce rekao: "Aktuelna vlast treba da drži ruke dalje od Crne Gore. Oni žele da Crnu Goru tretiraju kao svoju provinciju. Mi Srbi i Crnogorci koji živimo u Srbiji nećemo to dozvoliti".

Da li možete verovati, poštovani narodni poslanici, da je to izrekao?

Ja ga pitam – je li on Srbin ili Crnogorac? Evo, pitam ga direktno.

Ovo je važno, poštovani građani. Borovićev šef je niko drugi nego Vuk Jeremić, vođa, odnosno član međunarodne bande lopova i prevaranata, veoma blizak Vuk Jeremić sa Milom Đukanovićem, pa ako hoćete i Milanom Roćenom, savetnikom Mila Đukanovića, jer je Vuk Jeremić rekao u razgovoru sa njim da će mu je…, je li, mater Srbiji, a ovaj Crnoj Gori. Završen citat.

Vidite o kome se radi, o kakvim se ljudima radi. Od Vuka Jeremića niste mogli, poštovani građani, ništa drugo očekivati. To je taj Vuk Jeremić koji je decembra 2008. godine u razgovoru sa američkim kongresmenom Tedom Doom, rekao, citiram: “Ulazak Kosova i Metohije u Ujedinjene nacije je najbolje čemu se Srbija treba da nada“, završen citat i tako se odrekao Kosova i Metohije i svrstao u red izdajničkih bitangi naše zemlje.

Poštovani građani Republike Srbije, zato 27. oktobra 2010. godine, jedan od najvećih datuma za tzv. državnost Kosovo. Toga dana je Priština dobila, zahvaljujući Vuku Jeremiću, pravni argument da gura svoju nezavisnost do kraja.

Poštovani građani Republike Srbije, vama se obraćam, zato Priština slavi Vuka Jeremića, jer ga šiptarsko rukovodstvo smatra tvorcem najvažnijeg papira u rukama tzv. Kosova. Završen citat itd. Dakle, vidite o kakvom se čoveku radi, Vuku Jeremiću.

Idemo dalje. Evo ga ovih dana, nazad nekoliko dana, Vuk Jeremić preti revanšizmom nama u SNS, Vladi Republike Srbije i predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, kao što su pretili u vreme, verovali ili ne, fašizma. Rekao je, citiram – da će trajno zabraniti rad pojedinih medija i hapšenje Ane Brnabić i Aleksandra Vulina, trajno zabraniti, podvlačim, trajno zabraniti, kao za vreme fašizma, SNS, SPS i svih derivata radikala. Završen citat.

Ja postavljam pitanje gospodi novinarskim udruženjima - zašto nisu reagovali na ovakve izjave Vuka Jeremića?

Gospodine Vuče Jeremiću, na vaše ovakve pretnje u vidu fašističkih pretnji, mi u SNS odgovorićemo još jačim radom, izgradnjom tvornica, kao što je juče predsednik Vuči bio na udaranju kamena temeljca, izgradnjom autoputeva, sedam u ovoj godini se gradi, bolnica, škola, vodovoda i kanalizacija.

Nego, gospodine Vuče, usput samo da vas priupitam, pred licem građana Republike Srbije. Ja molim jedan deo narodnih poslanika kojima nije interesantno, ja sam ćutao dok su oni govorili.

Gospodine Vuče, šta vam radi u savetodavnom odboru vašeg Centra za međunarodnu politiku i održivi razvoj švajcarska političarka Mišelin Kalmi-Rej, koja se decenijama bori za tzv. nezavisnost Kosova? Odgovorite, Vuče Jeremiću, pred licem građana Republike Srbije.

Poštovani potpredsedniče doktore Orliću, ova Mišelin predstavlja Natašu Kandić na međunarodnim skupovima, kao predstavnik poštene Srbije, gle čuda. Šta vam radi ova žena, Vuče Jeremiću, u vašem centru? Čiju ona politiku zastupa, Vuče Jeremiću, bitango jedna? A, optužujete Aleksandra Vučića za izdaju. A, vi ste se odrekli Kosova, kako sam citirao, već 2008. godine. Za razliku od vas, Aleksandar Vučić nikada, nikada neće potpisati nezavisnost Kosova i to je 100 puta rekao, a mi vrlo dobro znamo.

Prestanite više, Vuče Jeremiću i vi gospodine Đilase i vi gospodine Tadiću, da lažima obmanjujete građane Srbije.

Juče ste i prekjuče na vašim televizijama pod kontrolom Dragana Đilasa optužili SNS i Aleksandra Vučića da smo mi vodili ratove devedesetih, da smo ratnih huškači. Pa, više vam ne veruju ni vaši mentori sa zapada.

Ja ću zbog građana da kažem nekolike rečenice o tome, jer svi istoričari, skoro svi, SAD, Nemačke i drugih zemalja tvrde da su rat započeli SAD, Nemačka, Vatikan i NATO. Šta je to u vama, gospodine Vuče, gospodine Tadiću i gospodine Đilase, šta je to u vama? Evo, citat Franje Tuđmana. Citiram: „Moglo je proći i bez rata, ali Hrvatska to nije želela. Mi smo procenili da samo ratom možemo dobiti nezavisnost Hrvatske. Da nismo tako učinili, ne bismo dobili nezavisnost Hrvatske.“ Završen citat. Franjo Tuđman, 24.05.1992. godine na Trgu Bana Jelačića u Zagrebu.

Da li je tako, gospodine Vuče Jeremiću? Da li je tako, gospodine Tadiću?

Evo još jednog citata, ministra unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, Josipa Boljkovca, koji je bio 1990-1992. godine. Citiram, on kaže: „Tuđman je želeo rat po svaku cenu. Rat nije bio nužnost, nego namera. Po tom konceptu, Srbi su trebali nestati iz Hrvatske.“ Završen citat. Josip Boljkovac, ministar unutrašnjih poslova, 13.02.2009. godine.

Šta radite vi, gospodine Tadiću? Šta radite vi, Vuče Jeremiću? Šta radite vi, gospodin Đilas? Taj vaš šovinizam, autošovinizam, je ubistvo za državu Srbiju.

Kad sam već kod ovoga i želeo bih da nikada, nikada na televizijama pod vašom kontrolom više to ne ponovite, evo, sad ću vam citirati Džejms Bejkera, državnog sekretara SAD, iz 1990-1992. godine. On kaže, citiram: „Slovenija i Hrvatska su uzročnici rata u bivšoj Jugoslaviji“. Ne kaže nikakav Milošević i Srbija, nego – Slovenija i Hrvatska su uzročnici rata u bivšoj Jugoslaviji. „Njihovo nasilno otcepljenje bilo je u suprotnosti sa aktima Helsingškog sporazuma iz 1975. godine. Jugoslavija je direktno gurnuta u svođenje računa vojnim sredstvima. Jednostrano proglašenje nezavisnosti protiv naših upozorenja, upotrebili su silu, što je izazvalo građanski rat.“ Završen citat. Akademik Jelena Guskova, u knjizi „Istorija jugoslavenske krize 1990. do 2000.“Beograd, 2003. godine, strana 28.

Gospodine Jeremiću, gospodine Tadiću, gospodine Đilas, posle ovih citata i gospodine Šutanovac, i vi ste prekjuče to izrekli, ako imate bar malo stida i morala, ali čini mi se nemate jedno i drugo, nikada to više nećete upotrebiti.

Džejms Bejker je rekao ovako, citiram ponovo jedan drugi citat: „Jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane Slovenije i Hrvatske i njihova upotreba sila u preuzimanju graničnih prelaza izazvali su građanski rat“. Završen citat.

Znate, poštovani poslanici, gde je to rekao državni sekretar? Rekao je 12.01. verovali ili ne 1995. godine na sednici Komiteta za spoljne odnose u predstavničkom domu američkog Kongresa. Šta sad kažete, gospodo okupljeni oko Đilasa, oko Tadića i oko Jeremića?

Da ja završim sa ovim Josipom Boljkovcem, da ga više ne spominjem, on je ovako rekao, citiram: „Tuđman je želeo rat po svaku cenu, rat nije bio nužan, već namera. Po Tuđmanovom konceptu, Srbi su trebali nestati iz Hrvatske“, završen citat, 13. februara 2009. godine, „Slobodna Dalmacija“.

Vezano za moje krajišnike i Srbe iz Hrvatske, Edo Murtić, veliki hrvatski slikar, je rekao, citiram: „Bilo mi je strašno, mučilo me to što sam od Tuđmana čuo nekoliko meseci pre izbora 1990. godine. Došao mi je Tuđman, latelijer, i oduševljeno počeo pričati o tome da Hrvatska mora krvljom dobiti svoju državu i da ćemo mi, misli, Tuđman sa HDZ-om, napraviti ono što Pavelić nije uspeo napraviti 1941. godine, da će 50% Srba morati spakovati kofere i odseliti, a ostalih 50% ili postati Hrvati ili nestati. I rekao sam mu da je ludak i isterao ga iz kabineta i nikada više nije došao tamo“, završen citat, „Identitet“ časopis, broj 61, 2003, strane 8-11, autor Mira Šuar Babić. Dakle, radi se o hrvatskim autorima i da naši autošovinisti jednom čuju za vekova i vekove.

Bivši američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman, da vidite šta je i on rekao, da gospodin Đilas, Jeremić Vuk i Tadić vide, kaže ovako, citiram: „Ni avgusta 1991. godine nisam uspeo da ubedim Tuđmana i Bobetka da odustanu od ratne opcije. Tuđman je tada priznao da otpočinje opšti napad protiv JNA i četničkih separatista. Kada sam predložio Tuđmanu da razmisli o drugoj opciji, o davanju autonomije Srbima u Hrvatskoj, a samim i tim odbacivanjem vratne opcije, Tuđman je odbio svaki daljni razgovor na tu temu“, završen citat, Voren Cimerman iz knjige „Izvor jedne katastrofe“, Zagreb, 1996. godine, strana 95. Jel vam sad jasno, Vuče Jeremiću, Borise Tadiću, Dragane Šutanovac i ostali, a optužujete Srbe da su oni vodili rat?

Mi smo ovih dana čuli strahovite optužbe, gospodine potpredsedniče, a moram odgovoriti na račun nas, SNS, Aleksandra Vučića, verovali ili ne, od nikoga drugog nego od bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca. Videli ste na jednoj televiziji, pod kontrolom Dragana Đilasa, a inače Dragan Šutanovac nosi naziv „zgrabinovac“, jer je pljačkao dok je bio ministar odbrane.

Ja ću biti direktan ovde. To je taj ministar odbrane i ja ga pitam – da li je istina da je prilikom nabavke mobilnog sistema radiorelejnih uređaja preko „Jugohemije“ na kursnim razlikama oštetio budžet Republike Srbije, kao ministar odbrane, za 270 miliona evra? Ovo je citat. Znate li odakle je ovaj citat? To ne kažem ja, ni novinari, nego Državna revizorska institucija, a objavile i „Večernje novosti“ 18. jula 2012. godine. Šta kažete, gospodine Šutanovac, na ovo?

Da li je tačno da ste kao ministar odbrane 2010. godine platili nadogradnju softvera za VMA, verovali ili ne, 850 hiljada evra? Poštovani građani Republike Srbije i narodni poslanici, to je čak četiri puta više nego što je taj kompjuterski program koštao kada je kupljen kao novi. Državna revizorska institucija 13. februara 2013. godine, a objavio jedan list. Šta sad kažete, gospodine Šutanovac?

Moje informacije govore da i dan danas taj uređaj ne radi. Milionsko popravljanje softvera Šutanovac je proglasio kao vojnu tajnu, a posao je završen bez javnih nabavki i bez javnog poziva, direktnom pogodbom.

Kada već toliko svaljuje i laže na nas svakodnevno, ja ga pitam – da li je tačno da je Šutanovac dok je bio ministar odbrane svom najboljem drugu Aleksandru Babcu dodelio državne poslove u vrednosti od 156 miliona dinara? Da li je tačno ili ne, a Babac je radio kao direktor marketinga u toj firmi? Taj isti Babac je formalni vlasnik luksuznog stana u Njegoševoj 51, a u kome je živeo Dragan Šutanovac. Jedan nedeljni list nas obaveštava 21. septembra 2012. godine, strana dva.

Pitali smo ga ovde kada je sedeo u ovom visokom domu da li je tačno i on govori da je on zaslužan za razvoj odbrane. Dragan Šutanovac je zajedno sa Ponošom, koji se trsi ovih dana i pljuje po nama, veliki deo starešinskog kadra penzionisao u najboljim godinama, a kada su bili najiskusniji i najsposobniji. Dvadeset i šest generala uklonili su iz Vojske.

Šta beše ono, gospodine Šutanovac, o pogibiji pitomaca na Pasuljanskim livadama? Hajde progovorite o tome i da dalje ne govorimo o tom Šutanovcu, zvanom „zgrabinovcu“, a moram da kažem, izvinite, nekolike rečenice, pošto je prekjuče na jednoj televiziji non-stop pljuvao predsednika Vučića i nas iz SNS, niko drugi nego gospodin Zdravko Ponoš.

Taj je, poštovani građani, kao načelnik Generalštaba poguban za Vojsku Srbije bio. Odrekao ga se kao načelnika Generalštaba, verovali ili ne, čak i Boris Tadić, takav kakav je Boris Tadić, a sada ga novce pridobio Vuk Jeremić. Hajde recite, gospodine Ponoš, koliko vam je dao Vuk Jeremić? Verovatno ne džigericu za koju bi čitav svet obišli, samo da vam to da.

Svaki pripadnik Vojske Srbije crveni se od stida danas kada ocenu o Vojsci Srbije daje Zdravko Ponoš, poštovani građani. Taj Ponoš je kao general stajao mirno pred NATO poručnicima dok su mu on i Tadić i Jeremić i Đilas hrabru srpsku vojsku isporučivali Haškom tribunalu. Jel tako, gospodine Ponoš?

Obećao je američkom senatoru da će Vojsku Srbije smanjiti sa 62.000 na 27.000. Jel tačno, gospodine Ponoš? Svako ko je razmišljao kao patriota izbačen je iz Vojske Srbije, kako sam rekao – 27 generala, najbolji kadar je penzionisan.

Pitam ga pred građanima Srbije – zašto često posećuje danas, a i ranije, zapadne ambasade, u koju svrhu to radite, gospodine Ponoš? Naravno, da nećete odgovoriti na to pitanje, ali ako imate bar morala odgovorite na to pitanje.

Na kraju, dok naš predsednik Aleksandar Vučić čini nadljudske napore da povrati međunarodni ugled naše zemlje i prilično ga je doveo na određeni nivo, zavidan, sprovodeći politiku mira, politiku bezbednosti, politiku solidarnosti, politiku zdravlja svih naših građana u Srbiji i okruženju i politiku ubrzane ekonomske modernizacije naše zemlje, dotle Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boris Tadić svakodnevno blate predsednika Vučića i njegovu porodicu i njegove saradnike, psujući ih svakodnevno, snimajući filmove koji traju po sat i nešto ispunjeni lažima, dotle pune svoje računa po raznim destinacijama širom sveta koje je uzeo Dragan Đilas, 619 miliona, dok je bio na vlasti, jer pre toga, kako znate, poštovani građani, bio je obični gologuzan. Pravda naroda će vas zasigurno stići. U to sam ubeđen. Živela Srbija.

Hvala profesore Atlagiću.

Reč ima Uglješa Mrdić.

Preostalo vreme poslaničke grupe 32 minuta.

Zahvaljujem predsedavajući gospodine Orliću.

Uvaženi gospodine Orliću, uvažena ministarko gospođo Matić sa svojim saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici i dragi građani Republike Srbije, Srbija i ovim sporazumima i ovim zakonima potvrđuje da jača sve više i više iz meseca u mesec, a želeo bih samo da istaknem da su ovi zakoni danas o kojima govorimo, o kojima smo raspravljali i te kako bitni i što se tiče i zaštite životne sredine i što se tiče jačanja naše saobraćajne infrastrukture i što se tiče jačanja i osnaživanja javnog sektora u Republici Srbiji.

Ovi sporazumi, kao što je danas prilikom izlaganja i rekao ministar finansija Siniša Mali, vrednosti su oko 768,8 miliona evra. Dakle, ovi sporazumi vrede malo više nego što je Dragan Đilas dok je bio i na čelu grada Beograda i dok je bio ministar oteo od građana Srbije. On je oteo od građana Srbije 619 miliona evra i kada bi sabrali sve ono što su oteli Vuk Jeremić, Boris Tadić i njihovi saradnici, došli bi do cifre da su oni oteli jednu ogromnu vrednost. Mi danas pokazujemo kako Srbija vodi računa i o svakom dinaru i koliko se vodi računa i da imamo i dobre odnose ne samo sa zemljama u regionu, o čemu su govorile moje drage kolege iz poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, nego da imamo i dobre odnose i sa Velikom Britanijom i sa Francuskom i sa svim onim drugim državama sa kojima treba da imamo dobre odnose, prvenstveno radi interesa Republike Srbije.

I danas se pokazuje koliko Srbija vodi jednu odgovornu politiku, odgovornu politiku, naročito što se tiče ekonomije, pa samim tim to potvrđuju i ovi najnoviji rezultati gde je Srbija ponovo što se tiče rasta ekonomije, u dosadašnjem delu ove godine prva u Evropi, pa onda i ne treba da bude iznenađenje kada imamo jednu odgovornu politiku predvođenu Aleksandrom Vučićem da će sada u januaru prosečna plata u Srbiji biti 612 evra, u Beogradu 770 evra, a u Beogradu je već danas 705 evra.

Moje kolege su govorile koliko su iznosile te prosečne plate do 2012. godine. Nekoliko puta manje. Dakle, to samo govori da se do 2012. godine otimalo i nije vodilo računa, a danas se ne otima, danas se vodi računa, danas se sklapaju sporazumi, danas se uzimaju i otimaju milioni, desetine i stotine miliona evra od građana Srbije, nego danas se sklapaju sporazumi te vrednosti i veće vrednosti ne bi li izgradili i saobraćajnu infrastrukturu u Srbiji, ne bi se još bolje povezali i sa Severnom Makedonijom i sa Bugarskom i sa Crnom Gorom i sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom i svim onim drugim državama u regionu sa kojima imamo dobre odnose.

A onda se dogodi situacija da Srbiju koja jača napadaju. Ko napada? Napada deo opozicije predvođen Draganom Đilasom, zajedno sa svojim partnerima, pojedinim političkim faktorima u regionu. Onda im ne odgovara ništa dobro što radi Srbija, pa im ne odgovara i kada Srbija, pošto jača svoju ekonomiju, ima više novca u budžetu, onda ima i dovoljno sredstava da ulaže u svoj sistem bezbednosti i odbrane u prikazivanje naše vojne snage Republike Srbije, svih naših snaga bezbednosti vojske i policije. Dakle, danas se ulaže u vojsku i policiju ne da bi se pripremali za rat, nego da bi se što duže održali u miru, zato što je Srbija danas najbitniji mir i stabilnost u regionu i kao što je rekao i predsednik Aleksandar Vučić, prilikom gostovanja – Srbija više nikad neće ratovati, Srbija se sprema da za 10 godina bude još uspešnija, a region mnogo snažniji.

Sada mi recite dragi građani Srbije, koja to država ima ovakvo rukovodstvo u regionu koje ovako misli, da naša država bude iz godine u godinu sve uspešnija, ali i da region naš bude još snažniji.

Dakle, mi nismo poput nekih naših komšija koji ne žele jaku Srbiju, mi želimo jaku Srbiju, ali želimo i snažan region, želimo jake države sa kojima se graničimo. Naravno da se onda i dogodi situacija da pojedinim tajkunima, kriminalcima, političkim faktorima u Srbiji i regionu smeta to jačanje Srbije, smeta svaka vojna vežba, smeta ekonomski rast i smeta svaki dobar sporazum i dobar zakon. Na sreću, Srbija je odabrala na izborima ovu vlast i daj bože da još dugo traje. Srbija ima danas ove sporazume o čemu smo govorili i to samo potvrđuje da mi želimo da ojačamo saobraćajnu infrastrukturu ne samo zbog Srbije, nego i zbog drugih država. Želimo jednostavno da neko ko hoće da dođe iz Turske preko Bugarske i Srbije, da lakše može da dođe do Mađarske. Prema tome, želimo da korist od svih ovih sporazuma ima ne samo Srbija i njeni građani, nego da imaju i sve države sa kojima se graničimo.

Kako moje kolege narodni poslanici, tako i vi iz Vlade Srbije, predvođeni Anom Brnabić, našoj premijerkom, tako i naš predsednik Aleksandar Vučić pokazujete jednu snagu, jednu volju, pokazujete jednu želju, da svaki dan, svaki mesec uradite nešto dobro za Srbiju i to potvrđuju i svi događaji koje imamo ovih dana zato što Srbija danas, za razliku od 2012. godine ima jaku Vladu Srbije, ima stabilan kurs dinara, ima jaču vojsku, jaču policiju i jedan od najboljih zdravstvenih sistema u Evropi.

Prema tome, da bi stigle da govore i moje drage kolege narodni poslanici, ja ću na kraju da kažem da ću naravno u danu za glasanje dati punu podršku ovim odličnim sporazumima koje podsećam, vrede 768,8 miliona evra, vrede otprilike onoliko koliko je bivši režim, predvođen Draganom Đilasom oteo od građana Srbije, ali danas mi imamo onu vlast, tj. Vladu Srbije i predsednika Aleksandra Vučića koji čine sve da građani Republike Srbije žive bolje, da imamo mir i stabilnost u regionu i da se povezujemo sa celim svetom. Živela Srbija. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ću podržati sve ove zakone, posebno iz razloga što gotovo sve tačke doprinose daljem privrednom razvoju Srbije.

Kao neko ko je gradio industrijsku zonu u Inđiji, znam koliko je autoput prednost za one opštine koje se nalaze pored autoputa, za njihove industrijske zone u odnosu na one koje to nemaju.

Takođe, kao neko ko ima gasovod u opštini gde je gas razveden i za privredu i za građanstvo, znam šta znači gasovod, šta znači za korisnike, za individualna domaćinstva i šta znači za privredu i recimo da odluku o tome da svoju investiciju plasira u Inđiji, u industrijskoj zoni koju smo pravili zahvaljujući autoputu, je doneo upravo iz razloga što ima količinu gasa koja mu je neophodna za proizvodnju guma, a treba da proizvede pet miliona guma, odnosno to je protivrednost godišnja u BDP 250 miliona evra. Dakle, prevagnulo je za industrijsku zonu to što smo imali autoput, prevagnulo je za „Toju“ to što smo imali autoput i dovoljnu količinu gasa.

U Inđiji je trenutna nezaposlenost 3,7%, prateći Inđiju, to su uradile opština Ruma, Pećinci, tako da je ukupna nezaposlenost u Sremu veoma niska, zahvaljujući pre svega infrastrukturi: dve međunarodne pruge i dva međunarodna puta, zahvaljujući čak i plovnom putu Dunav, zahvaljujući tome je nezaposlenost u Sremu ja mislim pala ukupno ispod 5%, to kolega Martinović zna čak bolje nego ja.

To je značaj te infrastrukture i značaj železnice koja su u ovom trenutku obnavlja u Sremu, dakle, radi se o pruzi koja će ići prema Budimpešti. To je još jedna prednost zbog koje je, verovatno to je odlučio da svoju investiciju vrednu 380 miliona evra plasira u Inđiji, a ne u Poljskoj zato što ima dobru infrastrukturu da autoputem i železnicom plasira svoju robu, odnosno da tu mogu da pristignu sirovine koje koriste, i stoga su se oni odlučili za tu investiciju sa 560 radnih mesta lociraju u našoj zemlji, ne u Poljskoj i da to bude u Inđiji a ne u nekim opštinama koje su im predlagane na teritoriji Srbije.

Dakle, iz tih razloga privrednog razvoja, infrastruktura je veoma bitna. Ona je na neki način put kojim se kreće automobil koji se zove privreda Srbije. Ekonomija, odnosno taj privredni deo proizvodnje, a to vam je motor, a bez investicija, to je kao gorivo koje se sipa u taj automobil, investicije su one koje napajaju taj motor da može da se kreće po toj infrastrukturi, po putevima.

Mi, za razliku od prethodne vlasti imamo robu koju možemo da izvozimo tom infrastrukturom koju smo napravili ili ćemo napraviti, imamo radnike zaposlene koji će koristiti i železnicu i autoputeve i neke druge puteve koje smo obnovili da što pre dođu do svojih radnih mesta, imamo puteve i infrastrukturu kojima će dolaziti sirovine i gotovi proizvodi biti izvoženi, jer sve male zemlje koje žele ekonomski da napreduju moraju da budu orijentisane na izvoz i ova zemlja ide u tom pravcu da bi tim izvozom finansirali dugove i zajmove koje smo nasledili, dugove i zajmove koje smo mi napravili da bi razvili infrastrukturu i privredu.

Dakle, tim izvozom mi moramo da servisiramo i dugove, da zanavljamo privredu, stvaramo akumulaciju, ali da lični dohodci i u buduće penzije budu sve veći i da budu zarađeni, da se isplaćuju od zarađenog novca, od rasta BDP koji će u ovoj godini biti tri milijarde veći nego prethodne godine. Za te tri milijarde svi zajedno ćemo moći više da potrošimo nego prethodne godine, više da uložimo u infrastrukturu, više da uložimo u subvencije za razvoj dalje privrede i na takav način ćemo svi doći do tog novca ili će novac na određeni način doći do nas, do javnog sektora, pa i do narodnih poslanika.

Stoga ja podržavam ove zakone, ne želim da kao bivši režim živimo zaduženo. Želimo da penzije i plate isplaćujemo od zarađenog, da zarađujemo što više, da naši starci imaju što dostojanstveniju starost, a da oni koji su zaposleni stignu po platama one koji rade u javnom sektoru.

Preostalo vreme ustupam mojim kolegama koje strpljivo čekaju da daju svoje mišljenje. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.
Reč ima narodni poslanik Adam Šukalo.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pre svega da se zahvalim kolegi Rističeviću na kolegijalnosti i svemu ostalom što njegovo iskustvo pokazuje da je vreme koje je preostalo mogao on iskoristiti, ali dao je priliku i nama mlađima, koji će nadam se i posle mene, s obzirom da je ostalo još nešto vremena, da govore, pa ću se i ja potruditi, kao i kolega Rističević u tom kontekstu da nastavim sa svojom diskusijom.

Da kažem ono što je osnovna poruka svih ovih sporazuma ili zakona u formaciji normativnoj kada to izgovaramo, koja je osnova svega ovoga što smo danas mogli da čujemo i od predstavnika ministarstava i ministarke danas koja je tu prisutna sa svojim saradnicima, u kontekstu priče razvoja i Srbije, a i ukupno regiona. Osnovna poruka je mir i ekonomija. Znači, to su ključne stvari koje u aspektu svega ovoga što mi razmatramo danas dovodi u poziciju Republiku Srbiju da može da ide dalje, a pokreće ove inicijative o kojima smo danas govorili, o kojima ću se ja malo više dotaći.

Iz tog razloga, naravno da je jedno od osnovnih pravila da nema stranih investicija o kojim se danas govorilo bez razvoja infrastrukture. Vidimo da Srbija izuzetnom brzinom razvija svoju kako putnu infrastrukturu, tako i svaku drugu koja obezbeđuje prostor uopšte da investitori, investicije, primarno inostrane, koje smo čuli više puta danas i sinoć u gostovanju predsednika Republike Srbije koliko su važne za Srbiju i kako se taj obim investicija sve više i više povećava i koliko su opet važne ključne poruke mira i ekonomije.

U tom kontekstu želim posebno u svojoj diskusiji da apostrofiram, čini mi se da nije preteška reč ali kad kažem istorijski projekat „mini Šengena“ koji je, kako je predsednik najavio 28. i 29. ovog meseca u Skoplju će dobiti i drugi oficijelni naziv. Zovite ga kako god hoćete, ali poenta priče je, regionalnog, da kažem, razvoja, zajedničkog ekonomskog razvoja u smislu slobode kretanja i ljudi, a primarno robe i formiranja zajedničkog tržišta u zaštitu, naravno, svih nacionalnih i drugih tržišta i interesa i budućnost tog regiona. Posebna je satisfakcija što taj inicijativa je pokrenuta iz Srbije i odavde se najsnažnije gura.

To je ono što je izuzetno važno i nije to projekat velike Srbije, nije to projekat velike Albanije, to je projekat koji možda bi mogli nazvati projekat jakog ekonomskog Balkana ili ovog preostalog dela Balkana koji nije ušao u evropske integracije.

Da podsetim još jednom sve da su Skandinavske zemlje, i Baltičke zemlje imali te modele jedinstvenim pristupom, nastupom, koordinacijom, pripremile se za ulazak u EU. To su ključne stvari i to nije analogija koja bi se prvi put primenjivala ovde na ovim prostorima, već su primeri dobre prakse i razvoja zemalja koje su isto u nekim periodima, pogotovo Baltičke zemlje, sad pričam recimo o jednoj Estoniji, koja je bila u sastavu SSR-a. I oni su imali tranziciju, ali svoju tranziciju su vrlo brzo transformisali u različita regionalna udruživanja koja su primarno geografska, pa onda ekonomska i svaka druga.

U tom kontekstu želim da istaknem da zajednički projekti, da u kontekstu kompletnog regiona, da se on u budućnosti, kao što danas možemo da vidimo u Srbiji, umreže autoputevima, mrežama autoputeva, mrežama novih železnica su budućnost koja u svakom slučaju primarno podrazumevaju da se kao osnovne pretpostavke ovakve inicijative podrže i sigurno i sa ovog mesta i sa svakog drugog, treba pozvati i Podgoricu i Sarajevo u smislu zajedničkih institucija, u Sarajevu dao inicijativu da prihvate, a potpuno sam ubeđen, to je moje lični stav, da se ogradim, da ne postoji ni jedan problem da buduća koordinacija u smislu formata da on dobije svoju formu budućeg „mini Šengena“ kako god se on bude zvao, da bude sutra u Sarajevu ili u Podgorici. To je zaista budućnost za sve.

Ne treba Srbija bilo kakve preferencije da ima prema bilo čijoj teritoriji ili prema bilo čijoj ekonomiji. Srbija svojim pristupom, svojim razvojem, pa evo i današnjim sporazumima, potvrđuje da ona može i sama zato što ima takvu spoljnu politiku, zato što ima takvog predsednika koji je otvorio i pokucao na sva vrata, a pogotovo na ona vrata i dobio prijatelje koji su ga podržavali u najvažnijim projektima. Imali smo odlične finansijske i sve druge aranžmane.

Daću samo jedan primer javno-privatnog partnerstva „Beograda na vodi“ ili izgradnje i mreže autoputeva u Srbiji, pa vidite da Srbija partnerstvom sa Kinezima, partnerstvom sa arapskim firmama itd, kapitalom, može da iznese i takve projekte da im nije potrebna priča oko „mini Šengena“ u smislu uskogrudnosti. Ali, Republika Srbija na čelu sa svojim predsednikom želi da ide u sledeću fazu, u višu fazu, ne samo u fazu evropskih integracija, već pre svega regionalnog i zajedničkog nastupa koji će od ovog preostalog dela Balkana, zapadnog Balkana, ili kako god da ga krstimo, na bilo koji način, stvoriti jedno ozbiljno tržište, tržište u kojem će da ovuda zuje električni elektro vozovi, kao što mi radimo prema Novom Sadu i kojem će ekološki projekti i svi drugim da dominiraju, jer takvi projekti imaju podršku i EU.

U tom kontekstu, zašto je to izuzetno važno? Izuzetno je važno zato što praktično EU za ovaj prostor Balkana predviđa, kada bi se na ovakav način udružili, preko 43 milijarde evra za različite vidove projekata. Kažu da je to devet milijardi budžeta za infrastrukturne velike projekte koji bi upravo išli u ovom pravcu, 20 milijardi kroz garancije da bi se moglo dati i 14 milijardi kroz IPA fondove. Sve su to mogućnosti koje nam se daju ako idemo ovakvim pristupima i ako svi u regionu, a primarno još jednom apelujem na Podgoricu i na Sarajevo, prihvate ovo sada što se radi i u Tirani i u Skoplju i u Beogradu i da vučemo zajednički, ne pod bilo čijim liderstvom, već pre svega po potrebi da ojačamo i individualne ekonomije svih država pojedinačno, ali i zajedno da imamo jedan pristup koji će i te kako mnogo važnije da znači.

Osnovna poruka, u svakom slučaju, u svemu tome, još jednom što želim da istaknem je mir i ekonomija. Kada pričamo o miru, ekonomiji i o primerima koliko je Srbija dobronamerna, onda ponovo i hiljadu puta treba da istaknemo primer vakcinacije i podrške kompletnom regionu od strane Beograda. Zamislite da smo u ovakav projekat svi zajednički ušli u kontekstu priče nabavke vakcina, da je zajedno region nabavljao vakcine, koliko bi to sve brže išlo.

Opet se vraćam na Srbiju. Srbija nema problem sa tim, Srbija je imala četiri vrste vakcina, imala dovoljno vakcina, ima dovoljno, praviće vakcine ovde u svojoj proizvodnji. To je problem više za druge zemlje u regionu. Hajde da se svi zajedno razvijamo. Srbija ide dobro, ali Srbija hoće da ide više, hoće da idemo zajedno, hoće da region, ne prati Srbiju, već prati trendove koji su normalni svuda u Evropi bili. Ne znam zašto neko shvata kao pretenziju Beograda na prostore drugih zemalja samo zato što ovako zdrave inicijative pokreće.

Na kraju, još jednom da kažem, ove inicijative podržava sav normalan svet, podržava i EU, podržava i Vašington, podržava i Peking, podržava i Moskva. Ne vidim ni na jednoj strani, ni na jednoj adresi da neko ovakve projekte ne podržava, a primarno je to dobro za narod koji živi na ovim prostorima.

U tom kontekstu, želim da kažem ono što je i te kako važno, a to je poruka koju je uputio takođe predsednik Republike Srbije na najvažnijim adresama, najvažnijim svetskim međunarodnim institucijama, a to je – Balkan balkanskim narodima. Ja bih dodao – živela Srbija mira i ekonomskog razvoja i Srbije, ali i kompletnog regiona.