Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice sa saradnikom, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, na samom početku želim da se zahvalim Kolegijumu Narodne skupštine, koji su imali razumevanja za nas, pripadnike Islama, na jučerašnji dan, kada smo imali prvi dan Kurban-bajrama i kada su zbog toga odgodili zasedanje Narodne skupštine za jedan dan.
To je nama, pre svega narodnim poslanicima, bilo od izuzetnog značaja, zato što nam je iskazano poštovanje, a s druge strane, omogućeno nam je da evo danas ovde budemo sa vama i punopravno učestvujemo u radu Narodne skupštine, ali je taj gest i ta odluka mnogo više od toga. On predstavlja poruku ne samo narodnom poslanicima, pripadnicima islama, već i svim pripadnicima islama u Republici Srbiji, pogotovo što se to dešava po prvi put od kako postoji ova Narodna skupština, a osim toga i nije obavezujuća kategorija po zakonu.
Zato želim da prenesem i same impresije od građana. Dakle, to je primljeno na najlepši mogući način i shvaćeno kao najznačajnija i veoma značajna poruka prema građanima, a siguran sam i ne samo prema građanima islamske vere, već i prema svim građanima koji dele vrednost međusobnog poštovanja i uvažavanja.
Iskoristiću ovu priliku i da svim pripadnicima islama čestitam Kurbanski-bajram, jedan od najznačajnija dva svečana mubarek dana u toku godine. To je svečani dan za vernike islama, koji se ogleda u žrtvi i socijalnoj solidarnosti i zato, evo, želim da i preostale dane ovog Bajrama, naglašavam da ovaj praznik traje četiri dana, ali evo mi smo već drugog dana ovde sa vama i ne nedostaje nam stečenog osećaja, jer smo u prilici da primamo čestitke od svojih kolega, što zapravo predstavlja jedan vrlo važan aspekt samog obeležavanja ovih dana.
Sada ću se vratiti na samu temu dnevnog reda. Tema pravosuđa, pravde, svakako uključujući i tužilaštvo, jeste jedna od najinspirativnijih i najneiscrpnijih tema sa kojima se mi, narodni poslanici ovog doma, suočavamo veoma često. Koliko god da o tome govorimo, siguran sam da nećemo iscrpeti sav materijal i sve ono što je potrebno da se kaže, bilo jednom ili više puta.
Dakle, suditi, kao što se to jasno vidi iz ovog pojma, znači zauzimati o nekome i o nečemu sud, izreći određenu odredbu, a to znači odrediti odnos prema nekome i nečemu, odrediti, na kraju krajeva, i nečiji status između slobode i zatvora, između kazne i oslobođenosti od kazne.
Dakle, radi se o nečemu što i jezički i terminološki sadrži u sebi punoću svoga značenja koja, pre svega, ukazuje na nešto što zahteva najviši stepen odgovornosti u celokupnom sistemskom delovanju same države.
S druge strane, ne postoji mogućnost ozdravljenja društva bez punog ozdravljenja pravosudnog sistema. Naravno, nije pravosudni sistem jedini koji predstavlja stratešku kategoriju ili strateški stub opstanka i kvaliteta jednog društva. O tome smo već govorili. Podsetiću, dakle, sudija, sveštenik, lekar i učitelj, palata pravde, odnosno sudnica, bolnica, hram i škola, to su četiri ključna stuba opstanka kvaliteta i prosperiteta svake zajednice. Ostali, da kažemo, segmenti ili subjekti društva, ostale institucije i ustanove, sve one imaju određen značaj, ali ovo su ta ključna četiri strateška stuba, ugaona stuba na kojima počiva jedan sistem.
Njihovo urušavanje ne znači urušavanje samo tog segmenta društva, već znači početak urušavanja celokupnog sistema. Zato je pravosuđe, upravo ovo o čemu govorim, tema kojom se moramo i kojom ćemo se morati baviti posvećeno, trajno i uvek iznova, dok ne doživimo da pravosudni sistem bude barem u onoj ljudskoj meri perfekcije, iako perfekcija u ljudskom delu na postoji. Samo Božije delo je perfektno, ljudsko delo je i u perfekciji veoma relativno i ograničeno. Tako je i ljudska pravda i pravda koju čovek izriče u formi sudije ili sudskog veća, relativna, ponekad može da bude čak i pogrešna.
Ali, ono što očekujemo i tražimo od sudija i pravosudnog sistema, odnosno ono čemu težimo, jeste puna posvećenost u pogledu stručnosti i u pogledu namere da pravosudne odluke budu pravične ili u najznačajnijoj meri mogućoj pravične. I to je taj ideal kome zapravo težimo.
Svakako da će i ova zakonska rešenja u određenoj meri doprineti ozdravljenju pravosudnog sistema, njegovom unapređenju i ako ne potpunoj eliminaciji brojnih nedostataka, ono sigurno unapređenju osnova, okvira ili postolja na kome oni koji žele da usavršavaju pravosudni sistem mogu imati dobar osnov za to. To i jeste smisao ovih sistemskih zakona, uključujući i Zakon o pravosuđu, ne da reši sve probleme u pravosuđu, već da dobijemo zdrav okvir ili zdravo postolje na kome ćemo dalje usavršavati i lečiti pravosudni sistem.
Naravno da sama ideja, veoma ispravna, svakako, odvojenosti sudske vlasti od izvršne vlasti jeste nešto o čemu nema smisla raspravljati principijelno, ali operativno i u pogledu implementacije znamo dobro koliko je ova tema osetljiva i koliko kada siđemo na teren implementacije ovog principa, imamo problem gde se tačno ta linija razdvojenosti nalazi, s obzirom na činjenicu da je i pravosuđe sastavni deo državnog sistema, s obzirom na to da su sudije, pored toga što predstavljaju nosioce jedne od najčasnijih uloga u društvu, oni su istovremeno ljudi. Osim toga, oni su istovremeno i pripadnici jednog staleža, što znači da imaju i svoje interese i gde je ta granica razdvojenosti od samog nadzora nad sudskim sistemom, svakako da je koncept tako postavljen da se ide da prosto unutar samog sudskog ili pravosudnog sistema, na čelu sa VSS, zapravo se vrši određena kontrola i određeni nadzor.
Imamo i ove najavljene ustavne promene koje se tiču pravosuđa, gde će se na neki način umanjiti uloga i predstavničkog tela, odnosno Narodne skupštine u pogledu imenovanja sudija, što ima izvesnog smisla, ali s druge strane, ostaje otvoreno da li je moguće u pravosudnom sistemu vršiti nadzor samih sebe nad sobom. To je principijelni problem i on se ne tiče samo pravosuđa, on se tiče i drugih segmenata. Inače je to veoma sporno, bez obzira što se tu potencira struka, potencira se odvojenost ove vlasti od drugih segmenata vlasti.
Međutim, taj problem ostaje otvoren, iz prostog razloga što imamo razne probleme koji zapravo ukazuju da je drugi rizik i druga opasnost od jednog sistema koji je potpuno izoliran od drugih segmenata vlasti u pogledu nadzora i kontrole.
Dakle, postoji ozbiljan rizik da se on deformiše i da on postane i interesna zajednica koja sama sebi služi. To je nešto što ne možemo ignorisati, nešto što ne možemo kazati da nije bitno i da takva opasnost ne postoji.
Pogotovo što imamo određene prakse, određene događaje koji su prerasli čak i u određene slučajeve koje ne možemo tek tako ignorisati i kazati, pa desilo se, proći će određeno vreme. Dakle, mi narodni poslanici moramo biti ono što i jesmo po definiciji, dakle, predstavnici i poslanici, izaslanici naroda, izaslanici građana koji su nas birali, izaslanici zajednica iz kojih dolazimo i mi ne možemo ćutati na pitanja koja oni postave.
Mi u Sandžaku imamo tri slučaja, veoma važna slučaja koji i dalje uznemiravaju javnost, a koji se tiču određenih ponašanja pravosudnog sistema u tim slučajevima. Zašto ne mogu da budu zaboravljeni? Zato što su toliko drastični po svojoj prirodi i u pogledu samih posebnosti tih događaja, ali i u pogledu izrečenih presuda, odnosno ophođenja pravosudnog sistema prema tim događajima.
Prvi slučaj se desio 2012. godine kada se pod određenim okolnostima desilo stradanje ili ubistvo jednog policajca na području Tutina, gde smo dobili na koncu taj sudski epilog. Optužen je izvesni Fahrudin Mavrić i presuđeno mu je najstrožom kaznom - 30 godina zatvora. Dakle, desio se slučaj navodnog ubistva u automobilu, gde je, kako je sud utvrdio, navodno, Mavrić oteo pištolj jednom policajcu i tim pištoljem ubio drugog policajca. Teoretski sasvim moguće, ali isto tako jako puno je bilo osporavanja kada je u pitanju ovaj slučaj, čak je i porodica pokrenula i privatna veštačenja koja su dovela do neki drugih pokazatelja ili barem veoma nerazjašnjene okolnosti. Dakle, imamo taj slučaj gde je građanin navodno ubio policajca, izrečena je najoštrija kazna.
Dešava se drugi slučaj 2017. godine, isto na području Tutina, gde je u ovom slučaju policajac ubio građanina Skarep Fahrudin, koji je prolazio automobilom i navodno odbio da bude zaustavljen. Dakle, jasno se vidi da je pucanj spolja kroz staklo automobila i građanin je ubijen. Taj slučaj je dobio svoj sudski epilog. Mislim da je presuda pet godina zatvora. Dakle, šest puta manja presuda. Znači, čak i policajac koji je to izvršio kaže da je odbio da se zaustavi i da se njemu učinilo da mu preti opasnost. Dakle, utvrđeno je da građanin koji je vozio taj automobil nije imao oružje, nije postojala opasnost, čak i ako je tačno da je odbio da zaustavi automobil, gde se to pucalo u automobil ako neko neće da stane? Mislim kada bismo uveli tu prasku ovi mafijaši i kriminalci bahati prema policiji koji neće da se zaustave bi davno bili svi pobijeni.
Dakle, imamo ovu drastičnu situaciju gde imamo na jednoj strani ubistvo policajca od strane građanina, na drugoj strani ubistvo građanina od strane policajca, šest puta razlika u izrečenoj kazni.
Imamo treći slučaj koji se desio 2019. godine, ovde u Beogradu, mislim u ulici Cara Dušana, gde je mladić Bakan Ernad zbrisan na pešačkom prelazu, prelazio je regularno na pešačkom prelazu, automobil ga je udario, on je izgubio život. Taj slučaj nakon dve godine, imamo informacije da su se samo desile neke predistražne radnje, ništa više. Dakle, izgubljen mladi život, student, potpuno čista situacija na pešačkom prelazu i imamo sada opstrukcije, pogotovo ako su tačne informacije, da taj neko ko je izvršilac je neko bitan, nečiji bitan, to su sada već sve glasine. Da to ignorišemo, imamo ono što je formalna strana samoga postupka.
Dakle, u sva tri slučaja, još ako dodamo tome da je u slučaju ubijenih i ubica, odnosno izvršioca bilo optuženih ili osuđenih u oba slučaja, imamo etničku različitost Bošnjak-Srbin, Srbin-Bošnjak. Dakle, ukoliko još dodamo to kao otežavajući faktor u pogledu samoga razumevanja postupaka, onda vam je sasvim jasno koliko su to sve važni događaji i koliko se svi ti događaji, odnosno sva ta ubistva koja su se desila ne mogu tretirati sasvim običnim i sasvim proceduralnim. Dakle, ovo su stvari na koje moramo baciti svetlo.
Kao što primećujete, ja se u izlaganju maksimalno ustežem da uđem u detalje tumačenja presuda, utvrđivanja postupka. Svestan sam osetljivosti tog pitanja, a ovo su neke stvari koje zdrava logika prosto nalaže. Ne možemo mi… Dakle, da, postoji strogost u određenom krivičnom delu, dodatna strogost, da tako kažem, prema službenim licima, uniformisanim licima, ali to ne može biti tako drastično. Ne možemo mi sada kazati da je život policajca skuplji šest puta od života običnog građanina. U ovom slučaju imamo te parametre, kažem, koji su inicijalno nezaobilazni. Isključujem ovde samo utvrđivanje odgovornosti kroz postupak, iako i tu postoje određene sumnje. Ne možemo prosto imati tako drastične pojave i u svakom slučaju opet, ustežem se, kažem, ali na štetu, u ovom slučaju, ili izvršioca ili ubijenog u slučaju pripadnika bošnjačkog naroda.
Kažem, to sam postavio na poslednje mesto, ne da bih to koristio kao adut i kazao da je to zbog toga, ali vam samo kažem koliko je to osetljivo, između ostalog i zbog toga.
Ovde sada sve ovo govorim da bih ilustrovao odnos, odnosno stanje u tužilaštvu, pogotovo što u Novom Pazaru nije prvi put da o tome govorim. Dakle, vi kada imate neki problem, pa vam je potreban advokat i raspitujete se o advokatima, koga da angažujete i tamo vi tražite sposobnog advokata, uspešnog advokata, vi kada čujete odgovor, kada neko preporučuje kakvog advokata da angažujete ili koga da angažujete, niko ne kaže – ovaj advokat je sposoban, on će vas kvalitetno, stručno odbraniti. Ne, on ima veze, on ima dobre veze i postoje tarife. Tačno se znaju tarife koliko košta koja presuda.
Dakle, to je nešto što je toliko evidentno da zaista ne možemo gurati glavu u pesak i kazati da su to možda pojedinačni slučajevi. Ne, naprotiv, to je pojava, to je nešto što je tamo potpuno uobičajeno i definitivno, nakon usvajanja ovog zakona, ili paralelno sa borbom koja teče ili sa trudim koga ovde imamo kroz nastojanje naše da zajedno sa predlagačima, sa Vladom, sa ministarstvom donesemo kvalitetne zakone.
Ono što je glavna borba jeste silazak u krokodilske bare, dakle, u određenim delovima ove zemlje. Stvarno govorim ono o čemu znam. Znači, ne mogu da govorim kakvo je stanje u drugim delovima zemlje. Žao mi je što na sam Bajram moram na takav način da govorim, jer moji politički protivnici, kada govorim o ovim temama, kažu – ti loše predstavljaš Novi Pazar. Ja ružno govorim o Novom Pazaru.
Kada kažete istine, uz najveću tugu i ružan osećaj što se to dešava u vašem gradu, odnosno mom gradu i gradu u kome živim, onda ja ružno govorim o gradu. Znači, da, ja ružno govorim o tamnim stranama moga grada, moga Sandžaka i govoriću i neću odustati dokle god te najružnije i najprljavije pojave koje su izazvane korupcijom ili izazvane raznim drugim stepenima nekvaliteta i neodgovornosti… Dakle, ja moj patriotizam zapravo potvrđujem ovim, a ne time što ću prekrivati nepravilnosti, prekrivati kriminal i prekrivati korupciju, već naprotiv time što ću ih raskrinkavati. Dakle, to ću učiniti na lokalnom nivou i u mom dometu, i na republičkom nivou, a zajedno sa svima onima na nivou vlasti do samog vrha koji to žele, koji su se tako i proklamovali, sa kojima smo postigli određene dogovore i sporazume da bi se zajednički borili.
Naravno da ćemo na tom putu biti uspešni samo ukoliko ostanemo dosledni i samo ukoliko zaista iznesemo sve što znamo i za šta imamo dokaze, bez obzira da li nam je to u tom trenutku gorko ili slatko. U tom pogledu, svakako da ćemo dati podršku ovim predlozima i zakonskim rešenjima. Hvala vam.