Zahvaljujem, predsedavajuća.
Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovana ministarko, gospođo Popović, sa saradnicima, uvaženi predstavniče VSS, gospodine Petroviću, ja ću svoju pažnju posvetiti danas gotovo isključivo izmenama i dopunama Zakona o sudijama. U sklopu ovih izmena jeste i prethodna stvar koja je dopuna Zakona o VSS, a kojom se predviđa postojanje etičkog odbora, i to ću podržati u danu za glasanje. Međutim, imam ozbiljnu dilemu da li mogu da podržim zbog pojedinih odredbi predlog izmena i dopuna Zakona o sudijama.
Krenuću polako redom od onih stvari koje, bar meni, nisu sporne. Drago mi je da će se verovatno izmeniti, odnosno dopuniti član 24. u stavu 2. gde će prilikom poveravanja ili raspodele predmeta, kako bismo mogli to žargonski reći, početi da se ponovo vodi računa o složenosti predmeta, tako da nam puki brojevi u redosledu kada se kompjuterski zavode predmeti ne dovedu u situaciju pojedine sudije da konstantno dobijaju komplikovane i složene predmete, a da neki drugi, malo srećniji u toj, nazovi, lutriji kompjutera, budu, uslovno rečeno, u boljoj poziciji.
To naravno ne može nikada biti potpuno idealno, ali mislim da je ovo nešto što me iz ranije prakse i postojanja i organizacije rada sudova bila dobra praksa i dobro je što se to polako vraća nazad, bar one stari koje su bile provereno dobre.
Što se tiče člana 30. koji govori o Etičkom odboru kao stalnom radnom telu Visokog saveta sudstva, ja ću biti prezadovoljan ako taj Etički odbor bude daleko ozbiljnije i odgovornije radio svoj posao koji mu je ovde predviđen ovim članom, nego što je to radio Visoki savet sudstva do sada.
Znači, jedan od poslova koji taj Etički odbor ili telo treba da radi treba da odlučuje koji su postupci oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudija i štetni po ugled suda, a na osnovu Etičkog kodeksa i nadam se da će taj Etički kodeks još više precizirati neke stvari koje su nespojive sa obavljanjem sudijske funkcije, a koja je poslednjih godina dobila jedan nažalost vrlo masovan pojavni oblik.
Kako god to zvučalo i izgledalo, ja mislim da angažovanje sudija, pogotovo uz naknadu na određene načine, osim one koji su striktno propisane ovde odredbama zakona, a pogotovo kada je tu u pitanju angažovanje u nevladinim organizacijama bilo kojeg oblika, namene ili vrste je nešto što je Visoki savet sudstva do sada, moram da kažem, ne znam zašto blagonaklono gledano.
Verovatno bi Etički odbor morao da uzme u obzir i ovo o čemu je moj mlađi kolega prethodno govorio, a to je da preispita odgovornost sudija koji u javnosti istupaju bez jasne, pisane saglasnosti nadležnog predsednika suda u kojem su izabrani za sudije i ne samo njihovu, nego i odgovornost predsednika sudova koji ne pokreću disciplinski postupak protiv sudija koji kreše Poslovnik i pravila koja su nedvosmislena i jasna. To što je neko izjavio da je to prevaziđeno, ja još nisam čuo da postoji i jedna krivična presuda običnom građaninu Republike Srbije koji je oslobođen odgovornosti zato što je nešto prevaziđeno. Slovo zakona, propisa, prvo mora da poštuje onaj ko primenjuje zakon da bi imao pravo da zakon nemilosrdno onako kako je propisano primenjuje na građane Republike Srbije. Ako nama sudije ne postupaju tako, to je vrlo ozbiljno narušavanje poverenja građana Republike Srbije u ispravnost, dostojnost i poštenje u radu kada su sudovi u pitanju.
Još uvek je to mali broj sudija, doduše lepo eksponiranih i mislim da je krajnje vreme da se na tom planu preduzme nešto ili da se protiv njih pokrenu postupci, jasno sankcioniše ili da se propisi promene i da kaže sudija nema obavezu da traži pisanu saglasnost i odobrenje predsednika svog suda za javni istup i onda jednostavno imaćemo čistu situaciju. Znači, ili ili, opredelimo se za nešto.
Dobro je što se napokon neko posle, ako se ne varam, 12 godina setio da u članu 37. u stavu 5. reč - pet zameni sa - šest. Radi se o platnim grupama, jer smo, i u stvari još uvek imamo situaciju da mi imamo šest platnih grupa kada su plate sudija po rangu poređane, a zakon predviđa postojanje samo njih pet.
Ako se ne varam to je učinjeno 2009. godine, a neki zli jezici, kojima ja verujem, taj član kad je uvedena ta šesta posebna kategorija u tom članu, gde je izdvojen predsednik Vrhovnog kasacionog suda bio ustupak Nati Mesarević da se njeno visočanstvo i božanstvo prihvati te uloge predsednika Vrhovnog kasacionog suda ili je to bila nagrada za nešto drugo kada su u pitanju neki predmeti u kojima je Nata Mesarović postupala. Dobro je što smo se setili i što je napokon odreagovano i što će ovo biti promenjeno. Da ne bi bilo zabune, i jako jeste tehnička greška, u stvari nije tehnička greška, njima se toliko očigledno žurilo da i ispune Nati želju da o ovome nisu vodili računa. Ovo nije smelo da promakne ni studentu prve godine pravnog fakulteta kada je to rađeno.
Ono sa čime se ja ne slažem u ovom predlogu jeste pitanje člana 63. važećeg zakona i član 63. važećeg zakona kaže – nestručnim se smatra nedovoljno uspešno vršenje sudijske funkcije ako sudija dobije ocenu „nezadovoljava“ shodno kriterijumima i merilima za vrednovanje rada suda.
Mogu da se složim da nekada u životu mogu da se dese opravdavajući razlozi da se zaradi ocene „nezadovoljava“ i tu naravno kao i kada neko sudi o nečemu od sudija mora uzeti u obzir i životne okolnosti kada primenjuje pravilo. Možda je mnogo bolje rešenje bilo da ovo ostane, ali da se kaže da kada neko dva puta uzastopno dobije ocenu „nezadovoljava“ shodno kriterijumima i merili za vrednovanje rada sudija ili nama kriterijumi i merila za vrednovanje rada sudija nisu dobri, a njih je bilo mnogo jednostavnije promeniti nego menjati član zakona.
Ne slažem se sa tim da neko ko ne radi svoj posao, srećom to je jako mali broj, bude brisanjem ove odredbe zaštićen kao divlji medved. Obrazloženje koje sam danas čuo na Odboru da će to biti onda tretirano da on nije stručan pa će biti poslat na obuku da bi bio stručniji, ja stvarno ne razumem čiju grešku ili neznanje mi sa ovakvom izmenom pokrivamo – svoju jer smo pogrešili kada smo nekoga izabrali na sudijsku funkciju jer je jedan od ključnih elemenata pitanje stručnosti pored dostojnosti da bi mu bilo povereno u ruke da sudi u ime naroda. Taj ko ne radi i neće da radi i zaradi ocenu „nezadovoljava“ i ponovo zaradi ocenu „nezadovoljava“ jer ne radi svoj posao ne treba da bude sudija. Nije poenta rada pravosuđa u nepriznavanju i prikrivanju svojih grešaka, niti ovog parlamenta, niti bilo kojeg saziva prethodnog, niti budućeg, nego upravo u tome da kada i pogreši jasno kaže – pogrešili smo, pogrešili smo jer Đorđe Komlenski koji je izabran za sudiju te i te godine nije stručan, nezadovoljava, razrešavamo ga te funkcije, ne ispunjava. Izvinite, građani, pogrešili smo i to je jednostavno tako.
Prema tome, ja mislim da je problem naš upravo u merilima i kriterijumima. Mi smo dozvolili da od 2006, 2007, 2008. godine pa pogotovo 2009. i 2010. godine krene uvođenje toga da nam je statistika važnija od suštine i došli smo do jednog potpunog apsurda, a to je sledeće – ako je norma orijentaciona sudije koji postupa u parničnim predmetima da mesečno zaključi 20 predmeta, presudi, izradi odluku to znači da je to grubo rečeno na godišnjem nivou 240 predmeta.
Onaj ko se drži statistike i vodi računa o tome da zaključi i presudi 240 predmeta zasigurno će u roku koji zakon propisuje, odluke izraditi.
Gde je apsurd? Mnogo sudija, pogotovo starijih i iskusnih sebi ne dozvoljava luksuz da se bavi statistikom, nego se bavi životom, bavi se na odgovarajući način svojim poslom i onda dođe u apsurdnu situaciju. Dođe u situaciju da na godišnjem nivou, recimo, presudi 400 predmeta, jer je sudio svaki dan po sedam, osam ročišta, održavao uredno, ali jednostavno fizički je neizvodljivo da izradi više od 240 odluka.
Takav sudija ima problem jer može da doživi, a u praksi već imamo to, da predsednik suda protiv njega podnese disciplinsku prijavu i pokrene se postupak jer je više nego što se traži od njega radio, a predsednik suda mu nije obezbedio ni odgovarajućeg saradnika, ni pripravnika, ni sudijskog pomoćnika da olakša bar onaj tehnički deo koji oni mogu bez problema da rade.
Prema tome, više su u pitanju ovde problemi sa merilima i kriterijumima, nego što je pitanje problema da li neko treba da bude razrešen zato što je zaradio ocenu ne zadovoljava. Prema tome, da li je to tražio GREKO ili je preuzeto nešto drugo ili se insistira iz EU, ja moram da kažem i to je opšte poznat stav, mene to uopšte ne zanima. Malo stvari koje su njihove preporuke, njihova insistiranja su bila na dobrobit građana Republike Srbije, a pogotovo kada je u pitanju pravosudni sistem.
Zašto o ovome govorim? Postoji sklonost, i to je ljudska osobina, ka zataškavanju određenih problema. Imamo danas na dnevnom redu i izbor predsednika sudova. Imamo predsednike sudova koji vrlo profesionalno rade svoj posao, ali imamo i predsednike sudova koji to ne rade. Imamo predsednike sudova koji po svaku cenu pokušavaju da zataškaju probleme koji nastaju zbog toga što nije suđenje završeno u razumnom roku.
Sedam godina sudija, njegovom greškom, na žalost ne postupa taj sudija u tom istom predmetu, nije doneo rešenje o predlogu za izvršenje izvršne sudske presude. Radio je niz nezakonitih stvari, nezakonito mislim procesno nezakonitim, i spojio sa nekim drugim predmetom. Nije hteo da dozvoli da izvršitelji preuzmu predmet i da ne pričam muka Tantalovih. Onda imate situaciju da predsednik suda kaže – ne, ne nije povređeno prave na suđenje u razumnom roku. Radi se o Drugom osnovnom sudu u Beogradu, da nemamo dilemu oko toga.
Ako budemo popustili i rekli da oni koji ne rade svoj posao nego se bave samo statistikom ne mogu da budu razrešeni sudijske funkcije pod određenim uslovima, a napravimo bolja merila i kriterijume, nego od ovih koje sada imamo, relevantnije, ništa dobro mi nećemo učiniti niti građanima Republike Srbije, niti sudijama koje postupaju, pogotovo ne onima koji časno, a takav je najveći broj, časno, savesno i više nego odgovorno postupaju i rade preko granica mogućnosti koje imaju.
Složiću se i sa kolegom Miletićem, vezano za postojanje sudova. Ja sam se nadao da će novi saziv i Visokog saveta sudstva koji je došao, u stvari nadam se, tek predstoji pred njim, novo ministarstvo koje je došlo, uraditi jednu ozbiljnu analizu mreže sudova koju mi imamo. Nedopustivo je da država nije zastupljena u svakoj sredini, kao što je to nekada bilo da je u svakom gradu u Srbiji postojao opštinski sud, postojala poreska uprava itd, itd. Najbolja je država u kojoj su sudije izuzetno dobro plaćene, lekari, policajci, koji nemaju posla na svu sreću jer je sve ostalo harmonizovano.
Prema tome, nedopustivo je takođe, ministarstvo mora i time da se pozabavi, da mi konstantno svake godine ili svake druge dovodimo nadležni sud u poziciju da delegira na nadležnost desetine hiljada predmeta Višeg suda u Beogradu, drugim višim sudovima po Republici Srbiji. Nije to samo jedanput, to se mnogo puta već desilo da bi to bila slučajna greška. Tu postoji neka greška u sistemu. Ja ozbiljno mislim da je mreža sudova koju smo mi nekada imali, opštinskih, okružnih i Vrhovnog suda Srbije daleko efikasnija i funkcionalnija bila sa svojim rasporedom nadležnosti nego ovo prepravljano čudo koje je nastalo 2010. godine od osnovnih sudova.
Ne može se popraviti ono što nije u samom startu bilo napravljeno dobro. To mora da se razmotri i da se omogući pristup svakom građaninu da bez ikakvog problema može da dođe do suda.
Prema tome, žao mi je, naravno propratiću i diskusiju i sve ostalo do kraja, ali što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ukoliko do kraja opstane ovaj predlog da se član 63. briše, bez odgovarajućeg nadomeštanja, ja lično ne mogu da glasam za ovakav predlog. Mislim da sam razloge za to vrlo jasno obrazložio. Da li sam u pravu ne znam, ali mislim da su bili prilično jasni. Zahvaljujem vam se na pomnom praćenju ovoga i unapred na odgovoru. Hvala.
