Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

1. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Zahvaljujem gospodine Vujadinoviću.
Isticanje državne zastave Republike Srbije svakako nije kršenje Poslovnika. Između ostalog to je zastava koju svi mi, verujem, sa ponosom nosimo svakoga dana ovde.
Da li je u sali narodni poslanik Nenad Krstić?
Narodna poslanica Nataša Jovanović ima reč.
Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Nataša Jovanović

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ove godine sam ponovo bila u Tršiću i podsetila se ogromnog podviga Vuka Karadžića koji je iz prelepe prirode, iz svog sela nadomak Loznice, otisnuo se u svet nailazeći na svom životnom putu i u svojoj zemlji i van nje na mnoga osporavanja, teškoće i proterivanje.

Često i mi Srbi zaboravimo i smatramo podrazumevanim ono što je Vuk Karadžić doneo srpskom narodu. Vuk je postavio osnovicu srpskog jezika tako što je objedinio dijalekte, narečja i tako da ni najogorčenija antisrpska propaganda tada nije poznavala crnogorski jezik već je to južni dijalekt. Srpski jezik je istočni dijalekte ekavica i jekavica – dijalekt na području sadašnje BiH, tada i Dubrovnika, na teritoriji moćne Duklje. I u to vreme i Dubrovčani svoj službeni jezik nazivaju – srpski.

Godine 1818. u „Srpskom rečniku“ koji je Vuk objavio u Beču – „h“ kao slovo ne postoji, čak ni „lj, nj, dž, đ, ć“. Ono što je novina i sada, a posebno u 19. veku je da za postojeće glasove se uvode nova slova i to naše pismo zaista čini jedinstvenim. Vuk je puno putovao i ceo svoj život je posvetio lingvističkoj nauci. Na primer, na Cetinju je odštampao narodne srpske poslovice, a knjigu je posvetio Njegošu i u posveti je napisao – trećina ovih poslovnica ostala bi neskupljena, a Bog zna i ove druge kad bi nas svjet izašle da me sreća nije sa vama upoznala. Njegoš i Vuk su bili izvanredni prijatelji.

Vuk je priznanje za svoj rad dobio i od bečke, berlinske, petrovgradske akademije, a dobija i status pridruženog člana tih akademija. U svojoj zemlji je na primer tek 1860. godine dozvoljena upotreba Vukovog pravopisa u svim knjigama, osim zvaničnih udžbenika jer borba sa domaćom vlašću je dugo trajala.

Ono što je sigurno je i to da danas ono što nazivamo srpskim književnim jezikom nije onaj jezik kojim su naši preci govorili. U bližoj prošlosti to je bio srpsko-hrvatski jezik.

Danas smo svedoci stvaranje veštačkih jezika u želji da što manje liče na svoj koren, srpski jezik. To se dešava u Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH. Hrvatska je najdalje otišla u tome. Na primer, u Hrvatskoj su raspisali nagradu „dr Ivan Šreter“ za 2020. godinu za nove reči kao što je na primer – pandemija je velepošast, respirator – dišik ili disajnik, zaključavanje – društvostaj ili obustava, vizir – kihobran, samoizolacija – samoosama. Ni mnogi stariji hrvatski građani ne mogu baš najbolje razumeti ovaj novi novokomponovani rečnik. Veštačke jezike sačinjavaju pojedinci ili grupe, ali u ovom slučaju to je državna politika.

Pokušano je svojevremeno sa esperantom kao univerzalnim svetskim jezikom. To, naravno, nije uspelo i engleski je preuzeo primat. To je sasvim u redu, ali ovi prethodni primeri susednih zemalja imaju drugu svrhu, da svoj novi jezik, prepun novih pojmova, koji će za buduće generacije postati maternji jezik i koji neće ličiti na srpski jezik.

Filmovi treba da budu titlovani na ćirilici, knjige takođe štampane na ćirilici, imena ulica, zgrada, službeni dopisi takođe. Nekada nam je onemogućeno da koristimo ćirilicu. Na primer, ja lično, na mobilnom telefonu koji koristim nemam mogućnost korišćenja svih ćiriličnih slova. Uputstva na proizvodima takođe treba biti na ćirilici. Prilikom uvoza proizvoda, treba voditi računa i o tome, da li imaju tu mogućnost.

Grci su, na primer, odlično izbalansirani kao članica EU, njihovo pismo je toliko prepoznatljivo i oni se zaista ponose sa njim i ne vidim zašto to ne bi bio i sa nama slučaj.

Što se Srbija brže razvija i napreduje, to raste ljubomora zemalja u regionu. Naš zajednički zadatak je da budemo složni i istrajni u očuvanju našeg pisma. Ovo je vreme digitalizacije i posebno treba da mislimo o mladim naraštajima koje kroz kompjuter pretežno koriste latinicu, ali ne smeju da zaborave ko su i odakle su i svoje pismo, na koje treba da budu ponosni - ćirilicu.

Sećate se, na primer, skidanja tabli sa ćirilicom u Vukovaru 2013. godine? Ovo nikada nije bio slučaj u Srbiji da se skine tabla, na primer, na mađarskom. Srbija je država svih građana i uvek je imala veliko poštovanje za svoje nacionalne manjine i zalagala se za očuvanje njihovih prava. Ali, to nikako ne smemo činiti na uštrb sebe samih.

Mi i sada gajimo različita narečja i dijalekte, akcente, ali književni srpski jezik i ćirilica je ono što ne smemo izgubiti, jer gubimo i deo sebe. Drugačije se, naravno, priča u Novom Sadu, drugačije u Beogradu, drugačije u Vranju. Ali, uvek treba da imamo na umu kroz kakvu golgotu je prošao Vuk Karadžić da bi uokvirio pismo na kome nam mnogi zavide - jedno slovo, jedan glas.

Posebno treba naglasiti da će se isti ovaj zakon naći na dnevnom redu Skupštine u Republici Srpskoj, koja je dodatno izložena pritiscima bošnjačkog jezika.

Posebnu pažnju treba obratiti ko predaje u školama, ko su voditelji na televizijama, jer je nedopustivo da se pogrešno akcentuje i da se, kako narod kaže - frlja sa padežima.

Da nije bilo puno trnja na putu sigurna sam da bi i gramatika bila mnogo jednostavnija i lakša. Stranci uvek kažu koliko je lako pisati i čitati, a koliko je teško naučiti naše padeže i našu gramatiku. Vuk Karadžić je uložio čitav svoj život, ogroman rad, ali i diplomatsku veštinu da imamo pismo koje sada koristimo.

Nama Srbima je puno puta činjena nepravda i mi možemo da oprostimo, ali ne smemo da zaboravimo ni naš jezik, ni pismo, ni kulturu, ni običaje. Jer, ako to zaboravimo, gubimo identitet.

Ovaj Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma je trebalo doći mnogo, mnogo ranije, ali kako kaže jedna poslovica koju je Vuk Karadžić prikupio vekovnim iskustvom srpskog naroda - jezik je hranitelj naroda, dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, umno seje, ne preliva se u drugi, ne propada. Ovo je rekao narod, a to je zapisao da ostane za narodna pokoljenja Vuk Karadžić.

Drage kolege poslanici, dragi građani Srbije, ovo nemojte nikada da zaboravite. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Hvala gospođo Jovanović.
Reč ima dr Boris Bursać. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Boris Bursać

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Gojković sa saradnicom, pred nama se danas nalazi jedan od nacionalno najvažnijih predloga zakona, a to je bespogovorno Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma.

Jezik je, kao što znamo, jedan od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju i ne postoje jedan bez drugog. Dakle, jezik i narod su sudbinski povezani. Jer, ono što se dešava u narodu, dešava se i u njegovom jeziku.

Ćirilica kao staroslovensko nasleđe i nasleđe srpskog jezika ostala je vezivna nit srpskog jezika kroz vekove na širokom prostoru dokle je dopirala.

Istorija srpskog naroda, pored svih drugih, beleži dve pobune zbog zabrane ćirilice. Prva takva pobuna desila se na prostoru nekadašnje Karlovačke mitropolije i trajala je od 1779. godine do 1785. godine, a povodom pokušaja prvo carice Marije Terezije, a zatim i njenog sina, cara Josifa, da u svojoj carevini zabrane štampanje knjiga ćirilicom i njenu upotrebu u školama.

Takođe, valja znati da je u tom vremenu zabrana upotrebe ćirilice uvek podrazumevala praktično i zabranu pisanja srpskim jezikom, a Srbi u nameri da sačuvaju svoj identitet i narodni karakter ćirilice, nisu hteli pisati nijednim drugim pismom.

Druga skoro sasvim zaboravljena i malo kome poznata pobuna zbog zabrane ćirilice desila se u Crnoj Gori, istoj onoj Crnoj Gori u kojoj se danas napada sve što je srpsko. Naime, nakon njene okupacije 1916. godine, kada je austrijska vlast naredbom generalnog guvernera Viktora Vebera zabranila upotrebu ćirilice u školama, ustanovama i poštanskom saobraćaju, a iz školskih programa isključila je narodne epske i patriotske pesme, kao i predmet "srpska istorija". Tome se, iako je bilo nezadovoljstva i u drugim sredinama, jedino odlučno podnošenjem otkaza na službu suprotstavila grupa učitelja iz Bijelopavlića, njih 14, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud. Ostavke koje su potpisali u vojnoj komandi u Danilovgradu, 19. oktobra 1916. godine, ovako su obrazložili - ćirilica je srpska istorija, arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni.

Dalje, šta je predstavljala ćirilica za Srbe i srpsku istoriju kroz vekove i što bi trebalo da predstavlja i danas, ako joj shvatimo značaj, govore reči onih koji su radili na njenom potiskivanju. Tako je na primer general Sarkotić kao predstavnik vojnih vlasti u BiH za vreme Prvog svetskog rata značaj ćirilice za srpsku istoriju, kulturu, identitet, shvatio i izrazio bolje od nas samih. On navodi, citiram: "Treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim, odnosno potrebno je da ćirilicu uklonimo iz javnog života i oduzmemo joj srpski nacionalni karakter. I pošto je po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskih jezika, onda je ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti proterana. Za onoga ko se ogreši o zabranu ćirilice, predviđena je novčana kazna u iznosu od 50 do 1.000 kuna".

Takođe, prva mera koja je preduzeta nakon izbijanja Prvog svetskog rata, konkretno u Hrvatskoj, bila je potiskivanje ćirilice iz javne upotrebe. Tako je već 3. oktobra 1914. godine Zemaljska vlada u Hrvatskoj ukinula učenje ćirilice u javnim i osnovnim školama, a novom naredbom Vlade od 3. januara 1915. godine u Hrvatskoj je ćirilica ukinuta i u radu administracije.

Tu nije kraj progonu srpskog nacionalnog pisma. Naime, nekoliko decenija kasnije, u Drugom svetskom ratu, samo desetak dana nakon preuzimanja vlasti, 21. aprila 1941. godine u NDH, donesena je zakonska odredba o zabrani ćirilice, koja je stupila na snagu 25. aprila 1945. godine, naravno, potpisana direktno od Ante Pavelića.

Ali, i pored svih zabrana, progona, potiskivanja, srpski jezik i ćiriličko pismo je opstalo i ne samo da je opstalo, nego je ćirilica svedok kontinuiteta i identiteta srpskog jezika i književnosti, srpske kulture i istorije, prepoznatljiv znak i simbol, pokazatelj koliko je srpsko nasleđe bogato i utemeljeno.

Danas mnogi Srbi, čak i neki misleći ljudi, mnoge nevladine organizacije kažu da je svejedno pisati ćirilicom ili latinicom, s tim što je latinica za njih danas pismo moderne nauke i kulture, jedno univerzalno pismo, bez koga je nezamisliv život savremenog čoveka, a da ćirilica to nije.

Nije mi jasno kako se npr. Helsinški odbor nije oglasio kada su čupani i razbijani brojni natpisi i table na ćirilici širom Hrvatske, gde su tada da brane slobode i ljudska prava, a istog momenta su reagovali kada je predložen zakon o zaštiti ćirilice, tvrdeći, citiram – Srbiji nije potreban zakon koji diskriminiše, odnosno ne postoji nijedan razlog da se ćirilica štiti.

Gospodo da nema razloga da se ćirilica štiti, zašto se onda ćirilica zabranjivala više puta tokom istorije? Zašto su spaljivane knjige pisane ćirilicom? Zašto su uništavane biblioteke u kojima se one čuvaju? Zašto se danas i dalje suzbija i zabranjuje ćirilica u nekim susednim zemljama?

Poštovane kolege, građani Srbije, uzmimo se u pamet, kao što je jezik osnova nacionalnih bića naroda, tako je nacionalno pismo osnova nacionalne kulture. Srpsko nacionalno pismo jeste ćirilica. Njome se mi Srbi služimo duže od osam vekova, njome su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, njome smo stvorili svoju kulturu, kulturu evropskog nivoa, zato je moramo sačuvati po svaku cenu.

Razlozi za donošenje ovog zakona sasvim su jasni i sadržani su u potrebi da se ustanove dodatne mere čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti i pospeši, naravno, šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pisma.

Stoga, ja ću apsolutno podržati ovaj Predlog zakona, a nadam se da će isto učiniti moje kolege. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Zahvaljujem i gospodinu Bursaću.
Reč ima docent dr Ilija Životić.
Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Ilija Životić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Poštovani predsedavajući, gospodine Orliću, poštovana ministarko sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, kada govorimo o zakonu o zaštiti ćirilice građani treba da znaju, kao što su moje kolege već više puta ponovile, ali nije zgoreg ponoviti još jednom, da ovaj zakon nije usmeren ni protiv jednog drugog pisma, ni protiv jedne nacionalne manjine, ni protiv ničijih prava, ovaj zakon jednostavno služi da zaštitimo naše ćirilično pismo kao pismo koje određuje naš nacionalni identitet.

Ovaj zakon je način da sačuvamo ćirilicu kao što smo zajedničkim delovanjem, konzervatorskim radovima, s jedne strane, ali i jedinstvom srpskog naroda sačuvali crkve, ikone i spomenike na KiM i u Crnoj Gori, pa sada imamo dokaz postojanja srpskog naroda na tim teritorijama.

Zanimljivo je međutim da je i zakon o zaštiti ćirilice i Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave napadaju jedni isti, oni kojima je sve što ima veze sa Srbijom i sve što je srpsko mrsko.

Iz iste te, Đilas – Šolak kuhinje dolazi napad na MUP Srbije povodom kontrole vozila u kojima je, ispostaviće se, bio sin crnogorskog premijera.

Kao nekadašnji student Ministarstva unutrašnjih poslova dobro sam proučio ovaj slučaj i ovom prilikom moram da pružim podršku pripadnicima MUP jer su u svemu onome što se dešavalo postupili isključivo po Zakonu o policiji i pravilnicima prilikom zaustavljanja lica za koja se pretpostavlja da su naoružani.

Naravno, Đilas je kroz svoje medije pokušao da predstavi postavljajući prvo jedno osnovno pitanje – zašto je to vozilo uopšte bilo zaustavljeno, zašto je neko uopšte prijavio to vozilo? Kada smo dobili obaveštenje da je anonimna prijava usledila nakon što je jedan slučajni prolaznik video crnogorsko vozilo i unutra naoružane ljude onda su Đilas i Marinika Tepić krenuli da postavljaju pitanje – zašto niste znali da je unutra sin gospodina Krivokapića?

Moram da podsetim da je MUP onoga dana, onoga trenutka kada je gospodin Krivokapić postao premijer Crne Gore ponudilo svim članovima njegove porodice kada god su na teritoriji Republike Srbije fizičko–tehničku zaštitu, ali da su je oni odbili.

Želim da vam kažem da sam sam kao građanin Srbije više puta doživljavao da me zaustavi slična interventna patrola i da u jednoj redovnoj kontroli kontrolišu moju dozvolu za nošenje oružja i da su isto tako postupali prema meni. Jednostavno, procedura nalaže da malo glasnije govorite kada zaustavite neko vozilo, jer vi ne znate da li ta lica koja se nalaze unutra stvarno poseduju oružje i da li je ta dozvola za oružje validna.

Onda su stigli apeli nekih nevladinih organizacija i neki glasovi iz Crne gore da su se naši policajci, zamislite, drali. Vikali su, navodno, na nekog ko je naoružan. Šta su trebali da rade? Jel da ih zamole da izađu iz tog vozila, a ne znamo ko se unutra nalazi? Trebamo li da podsećamo koliko je ljudi ubijeno na ulicama Beograda zahvaljujući crnogorskim kriminalnim klanovima, što je, uostalom, bila i osnovna pretpostavka kada je taj anonimni građanin prijavio lice da ulazi u vozilo crnogorskih tablica, koje je naoružano.

Podsetiću sve građane Srbije, ali i ove ljude u Crnoj Gori koji su se bunili, dozvola za nošenje oružja ne podrazumeva da ste vi kao u Teksasu, da možete da nosite pištolj kako se vama hoće. Vi imate obavezu da to oružje nosite na način na koji nećete uzbuditi bilo koga oko vas, odnosno da to oružje ne sme da se vidi. To ako se taj pripadnik crnogorskog obezbeđenja uplašio vike naših pripadnika interventne jedinice, pa šta da kažem Crnogorcima, nađite nekog ko se ne plaši vike. Među tolikim junacima valjda ćete naći nekog ko se ne plaši vike.

Naravno, kada govorimo o danu srpske zastave, srpskog jedinstva to nije moglo da prođe bez određenih napada. Najglasniji u napadu na srpsku zastavu su svakako bili članovi Demokratske stranke iz Novog Sada, koji su na više mesta uništili iscrtane zastave Srbije, kao da oni žive u nekoj drugoj zemlji, kao da bi im neka druga zemlja ovakav način tolerisala kao što smo i mi tolerisali.

Zamislite šta bi se desilo njima da su u Zagrebu ili u Splitu prekrečili hrvatsku zastavu? Mada, ja mislim da oni nju ne bi ni prekrečili u Zagrebu i u Splitu, već bi se naklonili ispred te zastave kao što se njihov nekadašnji šef klanjao bivšem premijeru Hrvatske, Josipoviću.

Takođe, moramo reći da su se napadi na sve nas, na članove SNS, ali i na predsednika svakog dana sve više povećavaju, evo danas možete videti na „Tviteru“ gomilu tih napada. Marinika Tepić, Dragan Đilas i Šolak oprobanim i već viđenim metodama kada su predsednika Srbije, ali i sve nas članove SNS vređali, nastavili su tako prema onome što je najsvetije, a to je državna zastava. Vređanje i ismevanje himne i zastave dva najsvetija obeležja jedne države je novi nivo dna koji su oni dotakli.

Poštovani građani, to su oni, naslednici onih zlotvora koji su probali da zatru sve srpsko na ovim prostorima, oni koji bi za nas Srbe da ponovo aktiviraju „Goli otok“, jer slavimo slavu, pišemo ćirilicom i idemo u crkvu. Oni koji bi da nam nametnu neku neutralnu himnu i pismo samo da se izgubi reč Srbija i srpsko.

Međutim, malo su se preračunali. Predsednik Aleksandar Vučić i mi članovi SNS, mi smo naslednici one slavne srpske vojske, jedine vojske na svetu čija ni jedna ratna zastava tokom velikog rata nije pala u ruke neprijatelja, već se sve zastave i danas, osim zastave Gvozdenog puka koja je poslužila kao pokrov viteškom kralju nalaze u Vojnom muzeju na Kalemegdanu.

Hiljade naših predaka je poginulo za taj viši cilj da se zastave sačuvaju i oni, ti hrabri srpski rodoljubi, kao i naša buduća pokolenja, zaslužuju da se sačuva i naše pismo ćirilica i naša himna i naša zastava, koju ćemo 15. septembra ponosno razviti.

Zato pozivam sve građane Srbije da svi 15. septembra, zajedno kao jedan, razvijemo naše slavne zastave, jer Srbija je večna dok su joj deca verna.

Živela Srbija!
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Zahvaljujem, gospodinu Životiću koji je bio poslednji prijavljeni.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li reč žele ovlašćeni predstavnici, predsednici poslaničkih grupa, neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96? (Ne)
Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednica Vlade, Maja Gojković.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

| Ministarka kulture i informisanja
Samo kratko.
Na kraju da se zahvalim svim poslanicima i svim poslaničkim grupama koje su učestvovale u raspravi u načelu o Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, i da se zahvalim na jednoj sveukupnoj podršci i ideji predlogu predsednika države, Aleksandra Vučića da danas imamo pred nama jedan ovakav predlog.
Ono što je najvažnije, da se zahvalim i ministarki kulture iz Republike Srpske, gospođi Nataliji Trivić, koja je zajedno sa svojim saradnicima radila sa našim Ministarstvom kulture i informisanja da što više usaglasimo naše predloge zakona kako bi prvi put u istoriji Republika Srbija i Republika Srpska usvojile skoro istovetni tekst i ovako važne oblasti kao što je očuvanje ćiriličnog pisma. Što je u stvari glavni cilj bio da pokažemo naše jedinstvo, našu slogu, da pokažemo naš patriotizam na način na koji do sada nije bio prikazan, a to je da se zajednički borimo za očuvanje kulturnog nasleđa i identiteta naroda koji živi i u Srbiji i u Republici Srpskoj.
Čuli smo danas i od naših kolega iz poslaničkih grupa SVM da nacionalne manjine ne treba braniti od predloga većinskog naroda da zaštiti svoje pismo i svoj jezik, jer oni su sami dali najbolju ocenu da time ničim nije ugroženo njihovo pravo da oni štite svoj nacionalni identitet i da čuvaju i koriste svoja prava utvrđena Ustavom i drugim zakonima koji su definisani upotreba službenog jezika i pisma. Hvala im na tome.
Naravno, radili su na tome da poboljšaju ovaj predlog zakona tako što su na najbolji mogući način u stvari odgovorili svima onima koji su ovih dana bili, pod znacima navoda, izuzetno zabrinuti za naše drugo pismo, a to je latinica ili za ugrožavanje prava drugih naroda koji žive u našoj državi.
Spomenuli ste danas i dva događaja. Naravno, kada se razgovara u parlamentu ne razgovara se striktno u normama jednog zakona, nego smo mi tu da govorimo i o politici i o političkim dešavanjima. Jedan je nedavno gde su se javili dušebrižnici sa pitanjem zašto je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova vršilo redovne kontrole kada su primetili da u nekom vozilu postoji oružje i naoružana lica? Eto, ispostavilo se da je u pitanju sin premijera Republike Crne Gore. Pa, evo, meni se to dešavalo. Recimo, 2000. godine sam bila potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije, policija me je zaustavila i, zamislite, jednoj ženi, potpredsedniku Vlade, tražili su oružje u kolima. Nisu ga našli, ali ja nisam ni reč rekla, jer to je redovan posao i ako nemaš šta da kriješ ti, naravno, poštuješ ono što radi MUP.
Drugo je nešto iza svih ovih napada. Rekli ste i Helsinški odbor za ljudska prava je rekao da ne treba nama ovakav zakon, ali ne znam šta nam treba, nisam ih dobro razumela, a i teško je razumeti napade radi napada. U stvari, iza svih tih napada krije se problem što Srbija svakim danom sve više postaje jedna i politički i ekonomski i moralno i nacionalno jaka i osvešćena država. Smeta im, naravno, predsednik Republike Srbije koji je motor svih ovih promena i jačanja naše države, ali i svako od nas ko podržava ovakvu politiku i koji je jedan deo svih ovih promena.
Naravno da im smeta naša himna, ali zato se dive kada na početku školske godine u SAD svako dete, i to ne na početku školske godine, pošto imam rođake u Americi, svaki dan deca počinju svoju nastavu tako što slušaju himnu SAD, podiže se zastava, a uz to i izgovaraju zakletvu i odanost SAD-u. To treba da bude uzor svima nama.
Drago mi je da ćemo mi imati po prvi put u istoriji Republike Srbije i Republike Srpske jedan divan praznik. Radujemo se svi 15. septembru. Taj praznik ima jedno divno ime, to je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, a ima i svoju istorijsku podlogu i odnosi se na dan probijanja Solunskog fronta.
Pozivam vas sve da tog dana budemo ponosni što živimo u Srbiji, što pripadamo jednom veličanstvenom narodu koje je napisalo svetle stranice, ne samo naše, nego i evropske i svetske istorije, jer smo, takvi kakvi smo, uvek bili na pravoj strani u svim ratovima i borili se za prave vrednosti i za prave ideale.
Pozivam i vas i vaše komšije da se radujemo ovom prazniku i da postane tradicija i da se ne stidimo naše zastave, nego da je svi istaknemo ispred svojih kuća i stanova, a simbolično 15. septembra, u 15.00 časova, i mi i parlament Republike Srpske ćemo glasati za ovaj jedinstveni zakon i zaštiti deo našeg identiteta na ovaj način.
Hvala vam još jednom što ste učestvovali u ovoj raspravi. U sredu ćemo raspravljati o amandmanima.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Zahvaljujem potpredsednici Vlade i svim narodnim poslanicima.
Zaključujem načelni pretres Predloga zakona.
Raspravu u pojedinostima započećemo u sredu, u 10.00 časova.