Poštovana predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, poštovana ministarko Gojković, neobično sam zadovoljan što danas imam priliku da ne samo diskutujem i da se javim po ovoj tački dnevnog reda, bez obzira što sada na neki način amandmanski moramo da svoju diskusiju uobličimo, sve ono što smo pre dva dana imali na umu da kažemo mislim da u svakom slučaju trebamo danas da iskoristimo i da kažemo.
Na samom početku ja bih svim građanima Srbije, svim građanima Republike Srpske poželeo srećan praznik, praznik nacionalnog jedinstva, slobode i zastave. Mislim da upravo u ovom redosledu reči koji ide - jedinstvo, sloboda i zastava, pokazuje da smo mi nacionalnim jedinstvom u našoj bogatoj istoriji došli do slobode u celokupnoj našoj istoriji, a samim tim da naša zastava simbolizuje sve ono što je predstavljala naša tako prebogata istorija.
Takođe, želim da čestitam ovaj praznik koji se nadam da ćemo u narednom vremenskom periodu i normirati kako normiramo danas i ovaj Zakon o zaštiti ćiriličkog pisma i ćirilice i u parlamentu Republike Srbije, ali i u parlamentu Republike Srpske, u kojoj sam takođe imao čast da budem narodni poslanik, pa zato zbog svih inicijativa koje su bile ranije, zbog svih opstrukcija koje su bile u ranijem vremenskom periodu, zbog svih zlih i loših sila koje su išle u tom pravcu da pokušavaju da Srbima kao narodu u Republici Srbiji, u Republici Srpskoj ospore pravo da svoj nacionalni identitet, svoju nacionalnu istoriju, svoju slobodu za koju su se tako teško izborili, da ospore da ovaj dan upravo simbolizuje i pokazuje da mi nikada nećemo odustati od svega onoga što su naši preci, naši dedovi, naši pradedovi, naši očevi izborili se, a da danas mi u miru, u slobodi, a nadam se i sveukupnom jedinstvu svih koji žive u Srbiji, svih koji žive u Republici Srpskoj, svih u regionu koji se osećaju i pripadaju srpskom narodu, kao i brojnim Srbima koji su i otišli u dijasporu i rodili se tamo da ovaj 15. septembar svake godine, kao i odnosu na prošlu godinu, slavimo značajnije i značajnije, ponosnije, jedinstvenije i sa mnogo poruka koje će u narednom vremenskom periodu dati imperativ svima nama da budućnost koja je pred nama ne treba da znači da na bilo koji način treba da stavimo sve ono što je u napoj prošlosti, našoj istoriji na bilo kakav kantar.
Naša istorija i sve ono što smo uspeli na današnji dan u proboju Solunskog fronta pokazuje i to da i drugi narodi u regionu, pre svega, da kažem, u Republici Sloveniji, u Republici Hrvatskoj, da imaju i malo poštovanja prema današnjem datumu i svemu što je uradila slavna srpska vojska, bi trebali takođe današnji dan ne samo da poštuju, već i da slave.
Međutim, nažalost, danas kada čitate različite medijske natpise u elektronskim i pisanim medijima, vidite da u mnogim od tih država, kao i nažalost, u BiH, imamo natpise, istoriju koja valjda treba da se piše 90-ih godina prošlog veka, kao da nije bilo istorije, kao da nije bilo Prvog svetskog rata, kao nije bilo Drugog svetskog rata, kao da nije bilo slavne srpske vojske, kao da nije bilo Srba koji su bili na pobedničkoj strani i borili se da oslobode i hrvatske domove i slovenačke i sve druge i da oni danas uživaju blagodeti svoje državnosti, a da Srbi, kao građani drugog reda, kojima se ćirilično pismo ne omogućava da se koristi na onaj najosnovniji način, najminimalniji, pa znamo sve šta se desilo u Vukovaru, ili ako prođete u drugom delu BiH, Federaciji BiH, pa vidite tamo, pošto je dvojezičnost obavezna, pa na svakom natpisu grada, mesta, sela imate i latinični i ćirilični natpis, da je svaki ćirilični natpis u Federaciji BiH prefarban crno ili onim sprejom. To je na stotine i stotine naziva.
Zato, iz tog razloga mi ponosno treba da istaknemo ćirilicu i u Beogradu i u Banja Luci i u Nišu i u Novom Sadu, kao što treba da istaknemo i zastavu.
Nisu ovi murali koji su se pojavili širom Srbije kod nacionalno osvešćenih građana Republike Srbije bilo kakva pretnja, bilo kakvo bildovanje mišića ili pokazivanje, da kažem, nekog osećaja nacionalne hegemonije srpskog naroda. To je upravo ono što u proteklom vremenskom periodu, nažalost, zbog politike koja je na pogrešan način vođena, pogotovo u bivšoj državi, smo morali da se odričemo, a nismo zaboravili te stvari, svega onoga što je naš identitet.
Naravno, očigledno da je mnogima danas ne samo smetnja Aleksandar Vučić i SNS. Ja ne mogu da verujem da neko na nekoj televiziji koja je dobila dozvolu, koja spada u red ovih tajkunskih televizija, sinoć u udarnom terminu u osam sati, za srpsku trobojku po Novom Sadu kaže i upoređuje to sa zastavama koje su za vreme nacističke Nemačke i fašističke Nemačke i Italije, postavljane u tom periodu, da je neko spreman da to izgovori i da bude toliko lud da može tako nešto da kaže, a ne znam koji stepen bezobrazluka, gneva kod tih ljudi postoji, koji su spremni da budu urednici određenih televizija, da puste to u udarnom terminu i da uporede zastavu Republike Srbije sa nacističkom Nemačkoj.
Upravo iz tih razloga, upravo zbog ponosa naše srpske zastave, naše nacionalne zastave, ona treba da se istakne ne ovoliko koliko se istaknula ovih dana, već mnogo, mnogo više da bi pokazali stvari koje podrazumevaju da pod tom zastavom mi manifestujemo i jedinstvo i slobodu.
Oni koji nisu za jedinstvo, koji pokušavaju danas i koji svaki dan govore da im smeta Aleksandar Vučić, SNS, pokazuju da njima smeta i Srbija, da im smeta i srpska zastava, da im smeta i današnji veliki praznik i pokazuju da sutra, ako bi oni kojim čudom, ne daj Bože, došli na vlast, da ne bi isticali ni zastavu, našu nacionalnu, da ne bi slavili ni ovaj praznik.
Vreme je da se to kaže, vreme je da se kaže ko su ti ljudi koji zastupaju takvu politiku i kako oni vide Srbiju. Oni vide Srbiju na taj način, i Republiku Srpsku, u kojim bi oni živeli u nekom prostoru ako je ikako moguće da se tako čak i ne zove, da nema ovu zastavu, da nema ovu istoriju i da nema ćiriličnog pisma.
To je ta druga Srbija. To je ta Srbija koja neće pod zajednički barjak, pod zajednički barjak koji podrazumeva da manifestujemo jedinstvo i u regionu, ali i u Srbiji.
Jedinstvo sa Republikom Srpskom nama daje ne samo Dejtonski mirovni sporazum, već Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama kao mogućnost da upravo negujemo našu tradiciju. Da li je naša istorija nešto čega se mi trebamo stideti? Da li je naš identitet nešto čega se trebamo stideti? Da li je vera naša nešto čega se trebamo stideti ili upravo treba to da to istaknemo i da se ponosimo?
Ja mislim da je to za ponos i da svaki dan, ispravljajući praktično istorijske pogreške koje su bile u proteklom vremenskom periodu, nas čeka težak i predan rad da bi sutra mogli reći da imamo minuli rad i da bi sutra širom Srbije, bez ikakvog pozivanja, svi istakli srpske zastave i sa ponosom rekli da živimo u Srbiji, da smo, u ovom slučaju, ako živimo u Srbiji, ako imamo Dan nacionalnog jedinstva, ako smo Srbi ili drugi građani Republike Srbije, da znamo zašto smo istakli tu zastavu i šta smo pod tom zastavom uspeli sve da postignemo i koliko je istorijski važna bila uloga svih naših predaka koji su nam omogućili da danas ne samo da nagrađujemo, već i obavezujemo da na određen način sve u budućnosti postignemo još više.
Na samom kraju želim da kažem jednu izuzetno važnu stvar, koja je za mene lično bitna, i smatram da ona integriše jedinstvo u svakom smislu reči i da jedinstvo koje podrazumeva danas jedinstvo u Srbiji kojem težimo je mnogo više od toga, da bilo kakve granice, bilo kakve države, pa i država Srbija u kojoj mi živimo, je ispod onog što je naš narod, što je naša tradicija, što je naša istorija, što je naša vera. I to nam ne može niko zabraniti, to nam ne može niko onemogućiti.
Mi imamo pravo da to ističemo stalno i nije dobro da, kao što su nam veštački nametnuli da se delimo po nekim geografskim odrednicama, jedinstvo srpskog naroda je imperativ svake politike, a politika Aleksandra Vučića i ovog istorijskog perioda, istorijskog dana, pokazuje ne samo da je on spreman da o tome priča, već je pokrenuo procese koje praktično smo čekali više od stotinu godina, upravo zbog ponosa, zbog identiteta, zbog budućnosti naše dece, o tome kada dođu i u Banja Luku i u Podgoricu i u Beograd i u Novi Sad, i kad odu i na Kordun i u Liku i u Dalmaciju, da se ponose svojim srpskim poreklom, zato što će na taj način pokazati da znaju i svoju istoriju, šta simbolizuje njihova zastava i šta simbolizuje narod kojem pripada.
Živela Republika Srbija! Živela Republika Srpska! Živeo srpski narod!