Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Dozvolite mi na početku da svima nama, narodnim poslanicima i svim građanima Srbije, čestitam Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Pošto je to praznik koji simbolizuje našu vekovnu borbu za slobodu i poštovanje, podsetiću samo da je on određen da bude 15. septembar, na dan proboja Solunskog fronta, kada je srpska vojska od 15. septembra do 1. novembra prevalila oslobodilački put od Soluna do Beograda.
Danas mislim da je najvažnija stvar, upravo šta piše u imenu ovog praznika, srpsko nacionalno jedinstvo. U tom smislu, dozvolite još jednom da na početku drugog dela ove sednice čestitam praznik.
(Aplauz.)
Nastavljamo rad.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuju 74 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja tačnog broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Zahvaljujem.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno u ovom trenutku 127 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima o Prvoj tački dnevnog reda – Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju: Maja Gojković, potpredsednica Vlade i ministar kulture i informisanja, Gordana Čomić, ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i Radovan Jokić i Danijela Vanušić, vršioci dužnosti pomoćnika ministra kulture i informisanja.
Želim da ovom prilikom pozdravim prisutnu potpredsednicu Vlade i predsednicu Skupštine u prethodnom mandatu, ministarku kulture i informisanja Maju Gojković.
Pre prelaska na raspravu o amandmanima, želim samo da podsetim da, po dogovoru koji smo ranije postigli, planirano je da glasanje bude u 15 sati, tako da to imate u vidu.
Prelazimo na amandmane.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: dr Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Zoltan Pek, Rozalija Ekres, Akoš Ujhelji, Danijel Đivanović, dr Emeše Uri i Nandor Kiš.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za kulturu i informisanje, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici dr Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Zoltan Pek, Rozalija Ekres, Akoš Ujhelji, Danijel Đivanović, dr Emeše Uri i Nandor Kiš.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatraju da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Pošto je već popunjena lista, ja sam obrisao sada listu i pitam – da li neko od predlagača želi reč? Ne.
Reč ima Dušan Marić.
Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, činjenica da su Vlada Srbije i skupštinski odbori na zakon o zaštiti srpskog pisma i ćirilice prihvatili sva tri amandmana koja su podneli poslanici nacionalne manjine govori o demokratskom kapacitetu Vlade Srbije, o demokratskom kapacitetu ovoga doma i o demokratskom kapacitetu srpskog društva. To je najbolja potvrda da ovaj zakon ni na koji način nije usmeren protiv nacionalnih manjina.

Kao što je i predsednik rekao, ovo je svečani dan ne samo za Skupštinu, ne samo za Srbiju i Republiku Srpsku, nego za srpski narod u celini. Ne samo zbog toga što danas obeležavamo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, već što će danas Srbija prvi put u svojoj istoriji dobiti zakon o zaštiti nacionalnog pisma i ćirilice.

Samo deset dana nakon što je ustoličenjem mitropolita Joanikija na Cetinju Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori odbranjena od još jednog napada, samo deset dana nakon što je velikim narodnim saborom na dočeku patrijarha srpskog Porfirija srpski narod u Crnoj Gori pokazao svoju političku snagu, Srbi sa obe strane Drine imaju još jedan razlog za nacionalni ponos. Uz jezik, Srpsku pravoslavnu crkvu, krsnu slavu i gusle, ćirilica je najvažniji element identiteta srpskog naroda, jedan od stubova njegovog postojanja i opstanka.

Za svaku pohvalu je to što je rasprava o ovom zakonu zakazana kao jedina tačka dnevnog reda posebne sednice Skupštine Srbije. Dame i gospodo, mi smo proceduru za usvajanje ovog zakona počeli 13. septembra. Pre 105 godina, 13. septembra 1916. godine počela je bitna na Kajmakčalanu, jedna od najvećih bitaka Prvog svetskog rada, koju su srpska i bugarska vojska vodile na 2.500 metara visine, nebu pod oblacima. Dva dana posle početka bitke, na današnji dan, 15. septembra 1916. godine, junačka srpska vojska je prvi put osvojila vrh Kajmakčalana i tako prvi put posle napuštanja otadžbine, prvi put posle albanske golgote, nogom kročila na srpsku zemlju.

Boj na Kajmakčalanu je trajao od 13. do 30. septembra, ratna sreća je menjala strane, da bi 30. septembra srpska vojska konačno zaposela vrh planine i prisilila bugarsku vojsku da se povlači prema Prilepu i Đevđeliji. U bici na Kajmakčalanu poginulo je, ranjeno i nestalo 4.600 srpskih vojnika. Njih 400 je sahranjeno na spomen-kosturnici koja je na vrhu planine sagrađena po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, a još nekoliko hiljada posmrtnih ostataka sahranjeno je na još 80 većih i manjih grobalja na Kajmakčalanu i u selima u podnožju te planine.

Ono što je bitno i što mislim da treba istaći baš na današnji dan, jeste činjenica da u bici na Kajmakčalanu srpska vojska nije bila sama, Srbi nisu bili sami, zajedno sa nama, makar u simboličnom broju tu bitku su bili Makedonci, Crnogorci, Albanci i braća Muslimani. Pomenuću samo dvojicu znamenitih srpskih komita Mustafu Golubića i Mehmeda Mehmedbašića. Prvi juriš i ovo je isto zanimljivo, na bugarske rovove izvela su dva odabrana odreda. Prvi su činili najbolji srpski vojnici, četnici pod komandom Vojvode Vuka Popovića, a drugi odred su činili Albanci, 300 Albanaca pod komandom Esad-paše Toptanija. U bici na Kajmakčalanu Vojvoda Vuk je poginuo, Esad-paša Toptani je ranjen.

Donošenjem Zakona o zaštiti ćirilice, donošenje zakona je samo jedan korak kojim Srbija prilično rasrbljena u vreme vladavine Demokratske stranke i ostalih dosovskih stranaka, vraća se sebi, vraća se svojoj tradiciji, vraća se svojoj državotvornosti. A, koliko je to rasrbljavanje bilo otišlo daleko govori i primer da je država štampanje školskih udžbenika bila poverila izdavačima iz drugih zemalja, najviše iz Nemačke i Hrvatske. To zvuči kao crni humor, kao dobra šala, međutim u tome nema ništa šaljivo. Samo neko ko nije normalan ili neko ko nema iole nacionalne svesti mogao je doneti odluku da štampanje udžbenika poveri izdavačima iz države u kojoj 80% stanovništva smatra da Jasenovac bio radni logor.

Zamislite i da li možete uopšte da zamislite, recimo, da Rusi štampanje udžbenika iz istorije povere Nemcima, da Grci štampanje udžbenika povere Turcima ili da Sirija štampanje udžbenika poveri Amerikancima. Nadam se da će to već krajem ove godine postati prošlost i da će biti realizovana inicijativa predsednika Republike Aleksandra Vučića da udžbenike makar iz istorije i geografije, srpskog jezika u Srbiji može da štampa samo država, pa da nam se više nikada ne dogodi ono što se događalo ranije da nam učenici osnovne škole iz predmeta - Poznavanje prirode i društva uče da je država Raška u 9. veku graničila sa Hrvatskom. Ja ovde imam kartu koju sam preslikao iz udžbenika, ovde se vidi nešto neverovatno, imate državu Rašku i imate oko nje Hrvatsku. Hrvatska sa Raškom po ovoj karti graniči na zapadu na Drini, na severu na zapadnoj Moravi, na jugu na Tari i na Ibru. Znate, na ovoj karti Hrvatska obuhvata današnju Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Albaniju do ušća reke Drim u Jadransko more i Srbiju severno od zapadne Morave uključujući Kraljevo, Kragujevac, Smederevo i Beograd.

Kada se u budućnosti budu sumirali rezultati rada Aleksandra Vučića, kada se budu sumirali rezultati rada SNS, kada se budu sumirali rezultati rada ovog parlamenta, budite ubeđeni da će usvajanje Zakona o zaštiti srpskog jezika i ćirilice biti knjiženo kao naš veliki doprinos svom narodu i svojoj državi.

Dame i gospodo, pošto je danas Dan zastave, ja sam ovde doneo zastavu koja je prvi put razvijena baš na Kajmakčalanu. Poslednji put je razvijena na Kajmakčalanu pre 14 dana, 1. septembra kada smo išli tamo da sređujemo crkvu Svetog Ilije za obeležavanje 105. godišnjice proboja Solunskog fronta. Sledeći put će se zavijoriti na Kajmakčalanu prekosutra kada zajedno sa svojim saradnicima iz opštine Velika Plana, idem tamo da se poklonimo senima srpskih junaka.

Inače, ovo je srpska zastava, prva srpska zastava koja se posle 1999. godine prošle godine zavijorila na Dušanovom gradu iznad Prizrena. Ova srpska zastava se vijorila, pročitaću da ne zaboravim: na Karpatima, na Ceru i Tekerišu, Olimpu i Zebrinjaku, na Midžoru i Kadinjači, u Pećkoj patrijaršiji i Dečanima, na Šar-planini, Novom Brdu i Gazimestanu, na Čvrsnici iznad Mostara, na Zejtilniku, na Velikom Vitorogu, Raduši i tako dalje, a 4. avgusta ove godine, naravno, ni malo slučajno zavijorila se iznad Knina, na najvišem vrhu planine Dinare. Hvala vam.

Hvala.
Đorđe Milićević, izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovano predsedništvo, poštovana potpredsednice Vlade Republike Srbije, uvažena ministarko, poštovana predstavnice ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da danas na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave zadovoljstvo je govoriti o zaštiti našeg jezika i pisma.

Koristim priliku da u ime poslaničke grupe, iako vi predsedniče pripadate poslaničkoj grupi SPS, ali ja koristim priliku kao šef poslaničke grupe SPS da čestitam našem narodu današnji praznik i podsetio bih ono o čemu je već kolega govorio, da je ovaj praznik ustanovljen u znak sećanja na proboj Solunskog fronta 1918. godine u čast slavnih predaka, Solunaca. Ovaj dan je potvrda našeg državnog opredeljenja da svoju istoriju i svoje pretke poštujemo, da poštujemo žrtve za slobodu i da im dugujemo večitu zahvalnost.

Podsetio bih neke koji su odlučili da pale zastavu svoje države da su uvredili naše mrtve Solunce koji su se za slobodu svih nas borili, isto je kao da su zapalili zastave pod kojima su Solunci oslobodili Srbiju od okupatora. Danas treba da pokažemo državno i nacionalno jedinstvo. To svi narodi čine i zašto je nekima problem kada Srbi žele da budu jedinstveni, gde god da žive na to imamo potpuno pravo.

Naravno, protivnici bi radije ostali na onoj izreci naših neprijatelja – ne daj Bože da se Srbi slože. Sve ovo ne znači da svi naši građani koji žive u Srbiji, koje god da su nacionalnosti ne uživaju sva manjinska prava po najvišim evropskim standardima. Dokaz tog razumevanja i dobrih odnosa sa našim nacionalnim manjinama koje poštuju svoju državu jesu upravo i amandmani poslaničke grupe SVM na Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti očuvanja ćirilice. Amandman koji je ova poslanička grupa podnela na član 1. Vlada je prihvatila, on se odnosi na pravo nacionalnih manjina da uz službenu upotrebu ćirilice i srpskog jezika istovremeno mogu koristiti jezik i pismo svoje manjine. Istovetna odredba stoji i u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma u članu 1. stav 3. zakona, ali se ovim amandmanom to pravo utvrđuje i ovim zakonom u potpuno istovetnom tekstu. Poslanička grupa SPS podržava stav Vlade u vezi sa ovim amandmanom jer se radi o nespornom i već utvrđenom pravu.

Veoma je zanimljivo kako pojedini krugovi protivnika jačanja srpskog nacionalnog identiteta i kao narod čiji su preci osnovali Srbiju, imamo pravo imamo i mi pravo na patriotizam i svoje korene, a srpski jezik i ćirilica zapravo i jesu naši koreni. Zašto bi drugi narodi širom ovog sveta imali pravo na svoj jezik i pismo, a da to pravo ne bi pripadalo nama. Na to imamo pravo i kao članica UN, jezik je svih naroda sveta čuva Unesko, promovišući vrednosti kao što sam govorio tokom jučerašnje rasprave u načelu, šest hiljada naroda kojima govore narodi i etničke grupe sveta.

To da je ćirilica ugrožena nije nikakva novost, naprotiv dugo na to se upozorava, ali je tek ova Vlada i državno rukovodstvo odlučili da pojačaju mere zaštite očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Naravno, da je iz svega do sada rečeno jasno da nijedna nacionalna manjina nije ugrožena zaštitom našeg državnog jezika i pisma. Ugroženima se verovatno osećaju oni koji bi da na teritoriji naše zemlje stvaraju neke svoje države i to kao nacionalne manjine, kao pokušaj stvaranja samoproklamovane države Kosova.

Uvažena ministarka, vi ste i do sada pokazali veliku posvećenost i odgovornost kada je u pitanju nasleđe našeg naroda. Javno ste govorili o ugroženoj kulturnoj baštini na KiM o čemu smo govorili često i moje koleginice Snežana Paunović i ja, i druge kolege iz poslaničke grupe. Verujemo da ćete i ovom zakonu prići na potpuno identičan način i u svemu ćemo vas kao poslanička grupa, naravno podržati.

Više puta smo govorili o potrebi sakupljanja, popisivanja naše pisane baštine, jer su hiljade starih i retkih i istorijski važnih pisanih knjiga ćirilicom, staroslovenskom ili Vukovom rasute širom sveta, neke su otete, neke su poklonjene, neke sklonjene, da podsetim da se Ilovički prepis Zakonopravila Svetog Save danas nalazi u Hrvatskoj, jer su ga tokom Drugog svetskog rata iz manastira Ilovica na Prevlaci ukrale ustaše.

Ćirilica i srpski jezik čuvaju se i čuvanjem ovih vrednosti našeg jezika i pisma.

Još jednom, naravno, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava stav Vlade i u danu za glasanje podržaće ovaj amandman.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Života Starčević.
Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažena potpredsednice Vlade Republike Srbije, gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku želim u ime Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme i u moje lično ime da čestitam građanima Srbije, građanima Republike Srpske, ali i Srbima u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji i širom sveta, gde god da su, Dan nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Želim da im poručim da taj dan obeleže i slave sa ponosom i želim im da ga slave u zdravlju, sreći i miru.

Možda je danas baš ta prilika da se prisetimo one dobre i drage nam stare srpske molitve kojom su se naši preci Bogu molili u najtežim istorijskim trenucima. Ta molitva glasi – Daj bože da se Srbi slože, množe i obože. Možda kao nijedna druga rečenica izrečena na srpskom jeziku i napisana ćiriličnim pismom, ova molitva precizno, jasno opisuje zašto danas slavimo Dan nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, ali precizno i jasno pokazuje i naše najveće vreline, ali i naše najveće mane.

U ovu molitvu je utkana sva veličina srpskog naroda kada je jedinstven, kada vodi računa o svom potomstvu i budućnosti, i kada se okrene svojoj veri. Srbija je tada snažna, Srbija je tada svoja, Srbija je tada samostalna, slobodna, Srbija je tada čvrsta u svojim uverenjima.

Takvu politiku danas vodi Republika Srbija, politiku poštovanja i uvažavanje drugih, politiku pomirenja i saradnje kako sa susedima, sa zemljama u okruženju, tako i sa čitavim svetom, alidanas Srbija vodi i politiku samopoštovanja. Naša politika Srbije nije ni prozapadna, nije ni proruska, nije ni prokineska, naša politika je, pre svega prosrpska, odnosno srpska politika i politika interesa Republike Srbije.

Srbija danas vodi računa o interesima Srbije, ali vodi računa i o interesima srpskog naroda, ma gde on bio. Srbija brine i o Republici Srpskoj, i o Srbima u Crnoj Gori i svuda u svetu.

To nije velikosrpska hegemonija kako nas za to lažno optužuju Milo Đukanović i Bakir Izetbegović, mi uvažavamo suverenitet i Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Srbija je upravo ta koja insistira na međunarodnom pravu. Srbija je ta koja insistira na poštovanju Dejtonskog sporazuma. Srbija je ta koja se interesuje i traži poštovanje ljudskih, nacionalnih, verskih prava i sloboda srpskog naroda svuda gde se nalazi, pa i u Crnoj Gori i ništa manje ne traži od onoga, što na primer, Viktor Orban traži od Srbije i ne napada nam napamet da zbog toga bilo šta zamerimo Mađarskoj, već naprotiv, na tom principu međusobnog uvažavanja i poštovanja, gradimo najbolje moguće odnose sa našim severnim susedom.

Danasa nam je ta politika nacionalnog jedinstva potrebna možda više nego ikada, jer srpski korpus na Balkanu je danas izložen brojnim pretnjama, brojnim izazovima koji se mogu rešiti samo uz snažno nacionalno jedinstvo.

Ugrožavanje teritorijalnog suvereniteta i celovitosti Srbije na prostoru Kosova i Metohije i pokušaji revizije Dejtonskog sporazuma sa ciljem unitarizacije Bosne i Hercegovine i potiranja Republike Srpske pokušaji oduzimanja imovine SPC i oduzimanje nacionalnog identiteta građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi, a ima ih 30% jesu najveći izazovi koji stoje pred našom nacionalnom politikom. Od tuda je nacionalno jedinstvo danas potrebnije više nego ikada.

Sloboda je vrhunski nacionalni cilj svih zemalja, pa i srpskog naroda, možda je srpski narod najbolji primer koliko je sloboda važna i koliko postizanje tog cilja jednostavno nema cenu. Srpski narod u odbrani tog cilja, u odbrani slobode nikada nije kalkulisao. Pokazivao je uvek kada je trebalo i čojstvo i junaštvo, pokazivao je uvek da pre svega i nadasve voli slobodu.

Znali smo u istoriji, što bi rekao čuveni pesnik Marko Miljanov „da branimo sebe od drugih, ali i da čuvamo druge od sebe“.

Danas u 21. veku nam je pre svega potreban mir i stabilnost, potrena nam je ekonomska i svekolika druga saradnja, kako u regionu tako i sa svetom. Potrebno nam je da sve više jačamo našu ekonomiju, da što bolje uredimo našu državu koja je u jednom periodu do pre deset godina bila jako zapuštena, jer samo ekonomski jakom i dobrom uređenom državom i sa stabilnim i mirnim regionom i Srbija, ali i čitav Balkan prestaće da budu tamni vilajet ili prokleta avlija i samo ekonomski jaka i stabilna država može biti slobodna, nezavisna i svoja.

Danas na ovaj dan, za ovaj svečani trenutak, znači na Dan nacionalnog jedinstva slobode i nacionalne zastave mi moramo sa velikom ljubavlju, poštovanjem i ponosom isticati našu trobojku, jer po tom trobojkom smo izvojevali slobodu, po tom trobojkom smo izgrađivali državu, po tom trobojkom smo se venčavali, po tom trobojkom smo se krštavali.

Danas, pošto je 15. septembar 2021. godine, tačno 103 godine od proboja Solunskog fronta u Jagodini simbolično je razvijena 103 metra dugačka Srpska zastava i na taj način smo simbolično želeli da obeležimo današnji praznik i da odamo počast svim palim borcima, ne samo na Solunskom frontu, već i u svim drugim istorijski važnim trenucima.

Ne razumem pojedine naše susede kojima smeta trobojka zahvaljujući kojoj i uz pomoć koje su i oni bivali oslobađani. Po tom trobojkom vodila se i Mojkovačka bitka, probijan je Solunski front, oslobađana je Hrvatska. To nije pitanje nečijih … težnji, već je jedno važno identitetsko pitanje, baš kao što su to srpski jezik i ćirilica baš kao što je to i naša pravoslavna vera i SPC.

Ne smeta Srbiji nezavisna i samostalna Crna Gora, Srbiji smeta to što su Srbima u Crnoj Gori ugrožena elementarna ljudska prava, pravo na rad, pravo na nacionalni identitet, pravo na veroispovest, pravo na imovinu koju su verujući narod Crne Gore i SPC baštinili vekovima unazad, smeta nam pokušaj revizije istorije.

Postavljam pitanje koliko Srba danas u Crnoj Gori radi u državnim institucijama, a ima ih 30% u Crnoj Gori? Po kom osnovu se oduzima vlasništvo Srpske pravoslavne crkve nad crkvama, manastirima, crkvenim imanjem? Po kom osnovu se izbacuju srpski jezik i ćirilica iz obrazovnog sistema Crne Gore?

Ako sam rekao da molitva „Daj bože da se Srbi slože, množe i obože“ jeste negde i krajnji cilj naše nacionalne politike, onda taj cilj ne može biti dostižan ako kao narod ne uradimo mnogo, mnogo više po pitanju povećanja priraštaja.

Samo ako i biološki uspemo da obnovimo našu naciju možemo govoriti o jakoj, snažnoj i slobodnoj Srbiji. Nema jake Srbije ako nema jake dečije graje u svakom kutku države Srbije. Nema jake Srbije ako nema prepunih školskih klupa. Nema jake Srbije bez krštavanja i venčanja, a to je osnov i temelj svakog društva - porodica, mladi naraštaji.

Pomolimo se još jednom na današnji Dan nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne slobode molitvom „Daj bože da se Srbi slože, množe i obože“.

Živela Srbija! Hvala.

Zahvaljujem, kolega Starčeviću.
Reč ima narodni poslanik Samir Tandir.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana potpredsednice Vlade sa saradnicom, svaki narod ima pravo da zaštiti svoju kulturu, tradiciju, svoj jezik i svoje pismo i to apsolutno nije sporno.

Ono što smo imali i kroz diskusiju lidera naše stranke akademika Muamera Zukorlića i drugih poslanika Stanke pravde i pomirenja i, na koncu, kroz ove amandmane jeste da je u jednom trenutku u javnosti je postojala zebnja manjinskih zajednica da može ovaj zakona na neki način ići na štetu prava koja su već postojala.

Jasno je da Ustav kao najveći pravni akt to ne bi dozvolio, međutim i potpredsednica Vlade kada je diskutovala kazala je, i to znaju ne samo pravnici, nego prosečno obrazovan čovek, da kada se nešto vaga mora se u obzir uzeti Ustav i zakon i međunarodne konvencije.

Mislim da je zbog implementacije ovog zakona, pogotovo na lokalu, jako važno da imamo ove amandmane koji su kvalitetni, koji pomažu boljem razumevanju zakona, da ne bi ulazili u bespotrebna autentična tumačenja, analize, žalbe itd, jer ovo je zakon koji se mora, kada ga usvojimo ovde u Narodnoj skupštini, implementirati u praksi i onda svaki predsednik opštine i načelnik opštinske uprave ili direktor nema dovoljno ni pravno, ni opšte obrazovanje, ni diplomatske veštine da bi znao šta treba da uradi i onda se obično u praksi to uhvati za nešto i onda imamo probleme.

Ovi amandmani su važni. Mislim da suštinski pomažu boljem tumačenju ovog zakona i dobro je što su i Vlada Republike Srbije i resorni odbor prihvatili ove amandmane. To govori o demokratskom kapacitetu i naše Vlade i naše Skupštine.

Mi živimo u jednom vremenu globalizaciju, u vremenu u kojem će jako biti teško sačuvati svoj identitet i svoj jezik i to se ne odnosi samo ni na bosanski jezik, ni na srpski jezik, već sa tim izazovom se suočavaju i mnogo brojniji narodi i mnogo snažnije države.

Ono što je neka moja preporuka i našem ministarstvu i našoj Vladi jeste da se više investira u kulturu, da se više investira u naše kulturne delatnike, ali i da se otvori jedan potpuno novi front i da se on stimuliše, a to je front u IT sektoru, u IT industriji, jer to je otprilike neka brana gde ćemo mi u budućnosti braniti naš identitet, braniti naš jezik i braniti našu kulturu. Svaka imperija je širila svoju kulturu, svoj jezik, svoju tradiciju i na kraju i neka svoja verska ubeđenja i otud da na našem prostoru imamo toliko i turcizama i reči iz nemačkog jezika. Danas imamo reči i iz engleskog jezika. I tako SAD ili zapadno društvo kao neka dominantna sila u svakom pogledu širi svoju kulturu, širi svoju tradiciju i širi i svoj jezik i tako da mislim da, osim zakona, oni su dobri, neophodni, potrebni, brigu za naše identitete i naše jezike i odbranu njih, prvenstveno ćemo imati u nekom novom polju koje do sada možda nismo toliko tretirali, a to su nove tehnologije.

Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Adam Šukalo.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, poštovana ministarko Gojković, neobično sam zadovoljan što danas imam priliku da ne samo diskutujem i da se javim po ovoj tački dnevnog reda, bez obzira što sada na neki način amandmanski moramo da svoju diskusiju uobličimo, sve ono što smo pre dva dana imali na umu da kažemo mislim da u svakom slučaju trebamo danas da iskoristimo i da kažemo.

Na samom početku ja bih svim građanima Srbije, svim građanima Republike Srpske poželeo srećan praznik, praznik nacionalnog jedinstva, slobode i zastave. Mislim da upravo u ovom redosledu reči koji ide - jedinstvo, sloboda i zastava, pokazuje da smo mi nacionalnim jedinstvom u našoj bogatoj istoriji došli do slobode u celokupnoj našoj istoriji, a samim tim da naša zastava simbolizuje sve ono što je predstavljala naša tako prebogata istorija.

Takođe, želim da čestitam ovaj praznik koji se nadam da ćemo u narednom vremenskom periodu i normirati kako normiramo danas i ovaj Zakon o zaštiti ćiriličkog pisma i ćirilice i u parlamentu Republike Srbije, ali i u parlamentu Republike Srpske, u kojoj sam takođe imao čast da budem narodni poslanik, pa zato zbog svih inicijativa koje su bile ranije, zbog svih opstrukcija koje su bile u ranijem vremenskom periodu, zbog svih zlih i loših sila koje su išle u tom pravcu da pokušavaju da Srbima kao narodu u Republici Srbiji, u Republici Srpskoj ospore pravo da svoj nacionalni identitet, svoju nacionalnu istoriju, svoju slobodu za koju su se tako teško izborili, da ospore da ovaj dan upravo simbolizuje i pokazuje da mi nikada nećemo odustati od svega onoga što su naši preci, naši dedovi, naši pradedovi, naši očevi izborili se, a da danas mi u miru, u slobodi, a nadam se i sveukupnom jedinstvu svih koji žive u Srbiji, svih koji žive u Republici Srpskoj, svih u regionu koji se osećaju i pripadaju srpskom narodu, kao i brojnim Srbima koji su i otišli u dijasporu i rodili se tamo da ovaj 15. septembar svake godine, kao i odnosu na prošlu godinu, slavimo značajnije i značajnije, ponosnije, jedinstvenije i sa mnogo poruka koje će u narednom vremenskom periodu dati imperativ svima nama da budućnost koja je pred nama ne treba da znači da na bilo koji način treba da stavimo sve ono što je u napoj prošlosti, našoj istoriji na bilo kakav kantar.

Naša istorija i sve ono što smo uspeli na današnji dan u proboju Solunskog fronta pokazuje i to da i drugi narodi u regionu, pre svega, da kažem, u Republici Sloveniji, u Republici Hrvatskoj, da imaju i malo poštovanja prema današnjem datumu i svemu što je uradila slavna srpska vojska, bi trebali takođe današnji dan ne samo da poštuju, već i da slave.

Međutim, nažalost, danas kada čitate različite medijske natpise u elektronskim i pisanim medijima, vidite da u mnogim od tih država, kao i nažalost, u BiH, imamo natpise, istoriju koja valjda treba da se piše 90-ih godina prošlog veka, kao da nije bilo istorije, kao da nije bilo Prvog svetskog rata, kao nije bilo Drugog svetskog rata, kao da nije bilo slavne srpske vojske, kao da nije bilo Srba koji su bili na pobedničkoj strani i borili se da oslobode i hrvatske domove i slovenačke i sve druge i da oni danas uživaju blagodeti svoje državnosti, a da Srbi, kao građani drugog reda, kojima se ćirilično pismo ne omogućava da se koristi na onaj najosnovniji način, najminimalniji, pa znamo sve šta se desilo u Vukovaru, ili ako prođete u drugom delu BiH, Federaciji BiH, pa vidite tamo, pošto je dvojezičnost obavezna, pa na svakom natpisu grada, mesta, sela imate i latinični i ćirilični natpis, da je svaki ćirilični natpis u Federaciji BiH prefarban crno ili onim sprejom. To je na stotine i stotine naziva.

Zato, iz tog razloga mi ponosno treba da istaknemo ćirilicu i u Beogradu i u Banja Luci i u Nišu i u Novom Sadu, kao što treba da istaknemo i zastavu.

Nisu ovi murali koji su se pojavili širom Srbije kod nacionalno osvešćenih građana Republike Srbije bilo kakva pretnja, bilo kakvo bildovanje mišića ili pokazivanje, da kažem, nekog osećaja nacionalne hegemonije srpskog naroda. To je upravo ono što u proteklom vremenskom periodu, nažalost, zbog politike koja je na pogrešan način vođena, pogotovo u bivšoj državi, smo morali da se odričemo, a nismo zaboravili te stvari, svega onoga što je naš identitet.

Naravno, očigledno da je mnogima danas ne samo smetnja Aleksandar Vučić i SNS. Ja ne mogu da verujem da neko na nekoj televiziji koja je dobila dozvolu, koja spada u red ovih tajkunskih televizija, sinoć u udarnom terminu u osam sati, za srpsku trobojku po Novom Sadu kaže i upoređuje to sa zastavama koje su za vreme nacističke Nemačke i fašističke Nemačke i Italije, postavljane u tom periodu, da je neko spreman da to izgovori i da bude toliko lud da može tako nešto da kaže, a ne znam koji stepen bezobrazluka, gneva kod tih ljudi postoji, koji su spremni da budu urednici određenih televizija, da puste to u udarnom terminu i da uporede zastavu Republike Srbije sa nacističkom Nemačkoj.

Upravo iz tih razloga, upravo zbog ponosa naše srpske zastave, naše nacionalne zastave, ona treba da se istakne ne ovoliko koliko se istaknula ovih dana, već mnogo, mnogo više da bi pokazali stvari koje podrazumevaju da pod tom zastavom mi manifestujemo i jedinstvo i slobodu.

Oni koji nisu za jedinstvo, koji pokušavaju danas i koji svaki dan govore da im smeta Aleksandar Vučić, SNS, pokazuju da njima smeta i Srbija, da im smeta i srpska zastava, da im smeta i današnji veliki praznik i pokazuju da sutra, ako bi oni kojim čudom, ne daj Bože, došli na vlast, da ne bi isticali ni zastavu, našu nacionalnu, da ne bi slavili ni ovaj praznik.

Vreme je da se to kaže, vreme je da se kaže ko su ti ljudi koji zastupaju takvu politiku i kako oni vide Srbiju. Oni vide Srbiju na taj način, i Republiku Srpsku, u kojim bi oni živeli u nekom prostoru ako je ikako moguće da se tako čak i ne zove, da nema ovu zastavu, da nema ovu istoriju i da nema ćiriličnog pisma.

To je ta druga Srbija. To je ta Srbija koja neće pod zajednički barjak, pod zajednički barjak koji podrazumeva da manifestujemo jedinstvo i u regionu, ali i u Srbiji.

Jedinstvo sa Republikom Srpskom nama daje ne samo Dejtonski mirovni sporazum, već Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama kao mogućnost da upravo negujemo našu tradiciju. Da li je naša istorija nešto čega se mi trebamo stideti? Da li je naš identitet nešto čega se trebamo stideti? Da li je vera naša nešto čega se trebamo stideti ili upravo treba to da to istaknemo i da se ponosimo?

Ja mislim da je to za ponos i da svaki dan, ispravljajući praktično istorijske pogreške koje su bile u proteklom vremenskom periodu, nas čeka težak i predan rad da bi sutra mogli reći da imamo minuli rad i da bi sutra širom Srbije, bez ikakvog pozivanja, svi istakli srpske zastave i sa ponosom rekli da živimo u Srbiji, da smo, u ovom slučaju, ako živimo u Srbiji, ako imamo Dan nacionalnog jedinstva, ako smo Srbi ili drugi građani Republike Srbije, da znamo zašto smo istakli tu zastavu i šta smo pod tom zastavom uspeli sve da postignemo i koliko je istorijski važna bila uloga svih naših predaka koji su nam omogućili da danas ne samo da nagrađujemo, već i obavezujemo da na određen način sve u budućnosti postignemo još više.

Na samom kraju želim da kažem jednu izuzetno važnu stvar, koja je za mene lično bitna, i smatram da ona integriše jedinstvo u svakom smislu reči i da jedinstvo koje podrazumeva danas jedinstvo u Srbiji kojem težimo je mnogo više od toga, da bilo kakve granice, bilo kakve države, pa i država Srbija u kojoj mi živimo, je ispod onog što je naš narod, što je naša tradicija, što je naša istorija, što je naša vera. I to nam ne može niko zabraniti, to nam ne može niko onemogućiti.

Mi imamo pravo da to ističemo stalno i nije dobro da, kao što su nam veštački nametnuli da se delimo po nekim geografskim odrednicama, jedinstvo srpskog naroda je imperativ svake politike, a politika Aleksandra Vučića i ovog istorijskog perioda, istorijskog dana, pokazuje ne samo da je on spreman da o tome priča, već je pokrenuo procese koje praktično smo čekali više od stotinu godina, upravo zbog ponosa, zbog identiteta, zbog budućnosti naše dece, o tome kada dođu i u Banja Luku i u Podgoricu i u Beograd i u Novi Sad, i kad odu i na Kordun i u Liku i u Dalmaciju, da se ponose svojim srpskim poreklom, zato što će na taj način pokazati da znaju i svoju istoriju, šta simbolizuje njihova zastava i šta simbolizuje narod kojem pripada.

Živela Republika Srbija! Živela Republika Srpska! Živeo srpski narod!