Poštovana predsedavajuća sa saradnikom, poštovani potpredsednici Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Kodeks o ponašanju narodnih poslanika, kolokvijalno poznat kao „etički kodeks“. Voleo bih da ovo kolokvijalno nije samo kolokvijalno, već da smo i zvanično ovaj tako važan dokument nazvali „etičkim kodeksom“, jer on zapravo to i jeste.
Istina, ne gubi mnogo na značaju sama činjenica da je naslov ovog akta Kodeks o ponašanju narodnih poslanika, ali mislim da bi suštinski, stilski primerenije bilo da se zove i zvanično „etičkim kodeksom“ s obzirom na formalni, simbolički status Narodne skupštine, kao najvišeg zakonodavnog, najvišeg predstavničkog, najvišeg nadzornog, jednom rečju najvišeg političkog tela jedne zemlje.
Ma ko sedeo u klupi narodnog poslanika, ma kakvi mi bili, u formalno simboličkom smislu, narodni poslanici čine formalnu kategoriju političke elite jednog naroda, jedne nacije, odnosno građana jedne države.
Da li su narodni poslanici dorasli da budu nosioci epiteta političke elite, to je nešto sasvim drugo i nikada se ta ocena ne može odnositi na sve narodne poslanike jednako, već će svako za sebe i odgovarati i svako svojim ponašanjem i svojim stavovima, manirima će ili opravdati zvanje narodnog poslanika i pripadnika političke elite ili će biti nedorastao, nedosledan nosilac ovog statusa.
Dakle, iz tog razloga ovu temu danas smatram veoma važnom, čak jednom od najvažnijih, ali moja sugestija oko naslova i dalje tvrdim, jeste važna, jer suštinski ponašanje ili kodeks o ponašanju nema u sebi neki ozbiljan nedostatak, ali nekako mi više implicira uredbe koje bi se odnosile na decu, na učenike, na kategorije koje ne po svojoj formi i formulaciji, statusnoj ulozi ne pripadaju elitnim.
No, ako uđemo dublje u značenje i formulacije ponašanja, shvatićemo da je ponašanje uvek izraz etike i etičkih principa jedne osobe i izraz kulture ili odraz kulture te osobe, odnosno kvalitet ponašanja je direktno vezan za kvalitet etičkih principa određenog pojedinca i kulturne vrednosti tog pojedinca.
Dakle, ponašanje je u neposrednoj vezi sa tim principima i sa tim vrednostima, tako da na taj način možemo razumeti zašto se nadležni odbor, a potom i Narodna skupština, zašto su se odlučili da ovaj ovako važan akt, koji je formulisan kao Kodeks, bude vezan za ponašanje narodnih poslanika i da se nazove Kodeksom ponašanja narodnih poslanika, a ne etičkim kodeksom, iako ponavljam i tvrdim da bi mu bilo primerenije da se zove etičkim kodeksom, kako je i kolokvijalno nazvan i kako ga mi onako međusobno u komunikaciji, nezvaničnoj, mi narodni poslanici i označavamo.
U svakom slučaju, veoma sam zadovoljan, čak ponosan sam zbog činjenice da Narodna skupština u ovom Sazivu i u ovom sastavu pokazuje svest, opredeljenje i svesnost, odlučnost da zapravo donese ovakav akt, ne samo da ga donese i usvoji, što smo učinili u decembru mesecu prošle godine, već evo sada i da ga dorađujemo i dograđujemo, uvažavajući sve sugestije, primedbe, savete koje smo dobili sa raznih strana koje su ovde pomenute.
Dakle, odlučiti se u ovom vremenu i na ovom prostoru danas gde imamo jednu vrlo agresivnu pojavu urušavanja etičkih vrednosti. S jedne strane, pod izgovorom širenja prostora slobode, eliminacije ili udaljavanja granica slobode, što predstavlja načelno neku vrstu civilizacijskog napretka, jer se širenje slobode uvek vezivalo za kulturno-civilizacijski napredak.
Međutim, širenje slobode ili preferiranje slobode bez principa, slobode bez odgovornosti, a to znači i slobode bez granica, ne može se označiti kao civilizacijska, niti kulturna vrednost, već takva orjentacija vodi rasulu, vodi anarhiji, vodi padu pravih vrednosti dokazanih kroz više hiljada godina tradicije čovečanstva.
Zato na najvišem nivou u jednoj državi, u ovom slučaju u našoj državi otvoriti pitanje etičkih vrednosti u formi regulisanja standarda ponašanja narodnog poslanika, pre svega u pogledu biranja reči, u pogledu kulture govora, zapravo pokazuje da imamo snage, da među nama ima dovoljne kritične mase ljudi, narodnih poslanika koji jednostavno neće i ne dozvoljavaju da se prepuste stihiji, inerciji, urušavanja etičkih vrednosti i same kulture ponašanja.
Dakle, kultura ponašanja, odnosno pre svega kultura govora, kultura izražavanja jeste jedna od ključnih odrednica ljudskosti, odrednica ljudskog kvaliteta i kao što znate od prvih dana života ono na čemu svaki dobar i odgovoran roditelj radi jeste vaspitanje deteta. Ukoliko posmatrate trošenje energije od strane roditelja u vaspitanju dece videćete da se najviše, ili najveći deo te energije potroši na vaspitanju u pogledu kulture ponašanje, odnosno kulture izražavanja. Ukoliko anketirate sebe kao roditelja, pre svega majke koje se time najviše bave, na čemu se interveniše u pogledu vaspitanja dece videćete da se najveći i najznačajniji broj tih intervencija tiče kulture govora, odnosno ispravki kod deteta u pogledu izražavanja, u pogledu biranja reči u komunikaciji.
Dakle, kultura komunikacije, kultura govora je ono što u najznačajnijoj meri određuje stepen kvaliteta kulture pojedinca, a pošto je nacija, odnosno zajednica skup pojedinaca, zapravo će se i kultura, odnosno stepen kulturnosti i stepen kvaliteta kulture jednog naroda, jedne zajednice i jedne nacije, jedne porodice meriti po kvalitetu izražavanja, odnosno kvalitetu kulture, komunikacije, odnosno kulture govora.
Pošto imamo ili kada imamo telo, odnosno državni organ kao što je Narodna skupština, koji je, kao što rekoh na početku, po svojoj ulozi, po svojoj poziciji, a sa druge strane po svojoj transparentnosti, otkrivenosti, dostupnosti, imajući u vidu i činjenicu da su naša zasedanja ovde, odnosno govori u Narodnoj skupštini u najvećoj meri prenošeni uživo preko Javnog servisa to zapravo, pored toga što ukazuje na značaj ovog organa, podiže stepen odgovornosti i uvećava rizik negativnih reflekcija, eventualnih grešaka, propusta, pogrešnih izjava, ružnih izraza, vulgarnosti, prostakluka, uvreda i bilo čega što se eventualno može desiti i u ovom časnom domu.
Zato je donošenje, a sada i unapređenje i usavršavanje Kodeksa ponašanja narodnih poslanika, odnosno etičkog Kodeksa jedan veoma značajan iskorak za kvalitet rada Narodne skupštine, pogotovo za implikacije koje idu prema građanima, a koje zapravo neposredno i posredno utiču na kredibilitet, na integritet i, na jednom rečju, kazano, celokupni ugled Narodne skupštine, a to znači i narodnih poslanika u ovoj Skupštini.
U tom pogledu puna podrška usvajanju Kodeksa, sada i predlozima koji su pred nama, kako bi ovaj dokument postao značajno kvalitetniji.
Ono što je primetno, a čuli smo u obrazloženju, a to stoji i u pisanom obrazloženju, da je fokus stavljen na operativnom delu rada, odnosno implementacije ovog Kodeksa. On se odnosi na komisiju, odnosno odbor koji će zapravo biti zadužen, etički odbor koji će biti zadužen da implementira odluke, odnosno da postupa po ovom Kodeksu.
Svakako da je izbor, odnosno imenovanje te komisije nešto što je neophodno, što treba svakako podržati. Potpuno sam svestan da je i nadležni Odbor imao težak zadatak da osmisli komisiju koja treba da bude zadužena za implementaciju odredaba Kodeksa, a da ta komisija nije iz sastava narodnih poslanika, a pošto je ovo najviši organ u ovoj zemlji sada je trebalo osmisliti komisiju koja će na neki način biti starija od Narodne skupštine. Razumite da je to veoma delikatno i da to nimalo nije lako. Znači, treba da imate komisiju, odnosno etički odbor koji treba da bude potpuno samostalan i na neki način da bude nadređen narodnim poslanicima, jer onaj ko može da izrekne određen mere, u ovom slučaju smo dobili formu, pored opomena, finansijskih sankcija, odnosno sankcije sa finansijskim posledicama, što je opet na neki način diskutabilno, ali i prihvatljivo. Dakle, nimalo nije bilo jednostavno osmisliti strukturu članova te komisije kako bi oni bili logično prihvaćeni, principijelno simbolički i suštinski.
Sasvim je logično, nadležni Odbor, odnosno predlagač da je otišao prema, ako mogu tako kazati, uz određeni oprez i rezervu, akademskoj zajednici, jer jedino nauka ili još konkretnije, jedino učenjaci, jedino znanstvenici, jedino učenost može na neki način biti ravna parlamentu ili iznad parlamenta. To je tako kroz razvoj kulture i civilizacije. U nekim zemljama čak akademije nauka imaju i formalno takvu ulogu. U nekim nemaju. U nekim zemljama su to senata kao posebna tela. Kod nas to s obzirom na raskorake u raznim etapa razvoja i politike i akademnosti mi nemamo do kraja to u društvu precizirano, ali je logično da je predlagač tražio rešenje u pravcu znanja.
Ono što treba da nam bude predmet rasprave je pitanje da li upravo ova forma predlaganja i biranja članova etičkog odbora zapravo pogođena. Ono što jeste pogođeno i što treba podržati jeste da se traži većina članova tog odbora iz reda učenjaka koji se bave etikom na ovaj ili onaj način. To je dobra strana ovog predloga i to treba svakako podržati jer logično je da u etičkom odboru budu najumniji ljudi koji se bave naučnom disciplinom koja se zove etika.
Ono u šta nisam siguran ili što smatram da nije pogođeno, da nije ispravno urađeno i predloženo u ovom Predlogu odluke jeste sama forma i procedura predlaganja.
Dakle, ovde je svrha, intencija, namera i cilj da se dobiju najkvalitetniji ljudi za etički odbor u pogledu znanja pre svega, ali bih dodao, što je teško dokazivo, da pored znanja o etici će biti jako važna etičnost tih ljudi.
Jako teško je predvideti uslove kako se bira i meri etičnost ljudi, ali trebamo međusobno znati da je to ključno, jer ukoliko dobijete poznavaoca etike koji u svojoj biografiji ima svojih afera, da tako kažem, spornih sa etičkim vrednostima, onda je pitanje da li takav može da bude član ovog etičkog odbora?
Drugo, što je sporno u pogledu ovog predloga jeste stavljanje fokusa na institucije fakulteta, odnosno ustanove, visokoškolske ustanove kao fakultete, odnosno univerzitete. Spornost dolazi iz dva razloga. Dakle, po meni je pogrešno davati formalni status fakultetima ili departmanima, filozofskim fakultetima da oni budu predlagači. Dakle, ovde legitimitet je u znanju, nije legitimitet u administraciji. To je ono što bi trebalo uzeti u obzir i na šta bi se ja fokusirao. Dakle, tražio bih drugačiju formu.
Dakle, moj predlog formulacije bi bio da biramo trojicu poznavaoca, profesora, dokazanih naučnika iz oblasti etike koji mogu doći sa bilo koje naučne ili visokoobrazovne ustanove, bilo da je to u pitanju Srpska akademija, nauka i umetnosti, ili bilo koji univerzitet. Ograničavanje na filozofske fakultete ili departmane je neprincipijelno neodrživo i davajući status da samo oni mogu predložiti kandidate, a pogotovo što znamo koliko imamo pojave neprincipijelnog svojevrsnog oligarhijskog vladanja u određenim fakultetima, određenim strukturama visokog obrazovanja.
Dakle, razmotriti ili mogućnost da svako može sebe prijaviti, konkursnog prijavljivanja ili mogućnost da bilo koja visokoškolska ustanova ili naučna ustanova može predložiti nekoga ukoliko ta visokoškolska naučna ustanova ima katedru ili polje etike kao filozofske discipline.
Drugo, neprihvatljivo je diskriminisanje nedržavnih univerziteta. Po kom zakonu? Suprotno je i samom Ustavu. Zašto bi se samo nabrojali državni fakulteti, odnosno univerziteti iako je poznato da, ne znam koji od nedržavnih univerziteta ili privatnih univerziteta ima katedru filozofije, odnosno katedru etike. Ali, principijelno je neprihvatljivo da se izdvoje samo državni univerziteti, da se oni nabroje i gle paradoksa, državni univerzitet u Novom Pazaru treba da predloži profesora etike. Univerzitet koji je simbol korupcije, simbol neetičnosti, simbol nemoralnosti u ovoj zemlji, sada oni treba da predlože kandidata za komisiju, za etički Odbor koji će ovde da donosi odluke o izjavama, ponašanjima narodnih poslanika. To je manjkavost ovog predloga.
Ja bih zamolio da ako nemamo amandmane na ovaj način, da Odbor pokrene i odborski amandman. U formi odborskog amandmana ovo bi se moglo otkloniti i time bismo zaista dobili jedan veoma kvalitetan akt i dokument iza koga bi se moglo stati u punom kapacitetu i koji će se moći naravno braniti i ovde u Narodnoj skupštini, ali isto tako i u drugim prilikama. Žao mi je što nema vremena da se bavim i zakonom koji se tiče borbe protiv korupcije, ali eto, biće prilike. Hvala.