Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsednici saveta, kao predlagač zaključka za usvajanje izveštaja koji je podnela Komisija za zaštitu konkurencije i Agencija za energetiku Republike Srbije. Mogu da kažem da mi je samo žao što Komisiju za zaštitu konkurencije nismo imali u periodu kada je bila privatizacija Republike, koja kada su privatizovana društvena preduzeća, društveni kapital na teritoriji Republike Srbije, jer bi danas naša situacija u opšte u toj oblasti bila daleko povoljnija nego što je u ovom trenutku. Mislim da bismo imali mnogo bolju i samo konkurenciju i samu bolju ponudu u svim oblastima privrednog života.
Međutim, čini mi se ne slučajno došlo je do toga da se privatizacija sprovodi baš u onom periodu kada nije bilo komisije koja bi vršila nadzor, pri tome bih samo hteo da podsetim na onu čuvenu privatizaciju „C marketa“, odnosno kako je Mišković u početku došao na vrlo sumnjiv način iz stečaja do jedne ogromne društvene imovine, kako je raspolagao sa tom imovinom, kako je ucenjivao sve privredne subjekte na teritoriji Republike Srbije, uspostavio apsolutni monopolski položaj, sve do 2011. godine. Zloupotrebljavajući taj apsolutni monopolski položaj, akumulirao svu aktivu privrednih subjekata koji su se bavili, da li prodajom robe, da li pružanjem usluga na teritoriji Republike Srbije. Na taj način, profite usmerio isključivo ka sebi, dovodeći u neravnopravan položaj sve ostale učesnike na tržištu, a uništavajući njihov kapital, uvlačeći ih zbog neodgovornog načina poslovanja Delta kompanije, uvlačeći ih u dužničko ropstvo prema poslovnim bankama.
Ali to su sad, da kažem, vremena koja su iza nas i to ne možemo da ispravimo, samo mogu da kažem da je sramota što smo i dan-danas kada vidim metodologije da je jedna od najvećih godina kada su bile vršene direktne strane investicije na teritoriji Republike Srbije za vreme bivšeg režima bila 2011. godina, kada je navodno bilo direktnih stranih investicija 2.253.000.000 evra. Svi znamo da tu direktnih stranih investicija nije bilo, nego da je to bilo to što je „Delta kompanija“, Miroslav Mišković prodao „Ces Mekonu“ i „C market“ za preko milijardu evra.
Sad, zaista je vrhunski bezobrazluk kada neko to brani kao direktnu stranu investiciju, pogotovo što ja ne vidim da je tu prodata neka fabrika koja treba da se dalje razvija, da širi svoje kapacitete, povećava broj zaposlenih, povećava konkurentnost srpske privrede, nego jedna obična, da kažem, trgovinska kuća koja je pružala određenu trgovinsku delatnost. Ko god da je došao u tom trenutku, nastavio bi da radi isti posao sa istim obrtom, jer je trgovina kao usluga nešto što ne može da se multiplicira, zato što je količina novca i konzumenata na određenom tržištu, kao i na svakom drugom tržištu, ograničena. U ovom slučaju ne možete vi tu ništa da promenite.
Ali, dobro, bivši režim to prihvata kao veliku njihovu stratešku prednost, kao veliki rezultat, i to je sad njihova stvar, time neka se kite i Đilas i Tadić i Šolak i svi ostali, kasnije ćemo malo na to da se vratimo.
Isto tako mislim, možda je najzanimljiviji trenutak jeste da se raspravlja o Izveštaju Agencije za energetiku. Već unazad nekoliko dana naša javnost je prilično, da kažem, i uznemirena i opterećena sa situacijom koja je vezana za energente na teritoriji Republike Srbije. Naše stanovništvo je opterećeno sa nekoliko stvari. Prva stvar jeste hoće li biti dovoljno električne energije, što je potpuno razumljivo u ovom trenutku. Električna energija je civilizacijska tekovina 20. veka, živimo u 21. veku i jako bi bilo sramotno da je nemamo dovoljno. Druga stvar, hoće li ostati po istim cenama za naše sugrađane?
Dalje, naše sugrađane takođe interesuje hoće li imati pruženu kvalitetnu uslugu daljinskog grejanja, takođe hoće li biti menjane cene daljinskog grejanja, odnosno hoće li biti dovoljno gasa, jer najveći broj naših energana, odnosno toplana Republike Srbije, koristi gas kao energent za sve to. Naravno, tu ima još uvek i onih bojazni koje su vezane za motorna goriva, poskupljenja, jer su cene energenata nekako uvek uzročno povezane. Ne možete da imate da vam poskupi električna energija, a da vam ne poskupljuju derivati nafte. Ne može da se desi da vam poskupljuje gas, a opet da vam ne poskupljuju derivati nafte i na kraju električna energija.
Sve je to uvek povezano, jer energija je energija. Energija je nešto što pokreće današnju civilizaciju i to je prihvatljivo. Privrednike najviše brine to hoće li cene energenata da se odraze na cene repromaterijala i u krajnjem slučaju za cene njihovih proizvoda i cene usluga koje pružaju, a nas političare opet pa brine hoće li cene energenata koje danas imamo na tržištu i u okruženju i u Evropi da se odraze na nivo investicija koje Republike Srbija ima, hoće li te investicije, odnosno fizički obim tih planiranih investicija da bude izvršen sa onim sredstvima koja smo planirali na osnovu Zakona o budžetu. Sve su to neke povezane stvari.
Ne možemo da raspravljamo o tome, a da ne uzmemo u obzir i današnju situaciju sa energentima i sve ono što je prethodilo, gospodine Popoviću, današnjoj situaciji, jer pre samo nekoliko meseci mi smo na teritoriji Republike Srbije i u javnosti imali jednu strahovitu kampanju, da bukvalno brutalno, bez ikakve ekonomske opravdanosti ugasimo neke naše energetske kapacitet.
Sada postavljam samo jedno pitanje, da smo ih ugasili, da li bi naši građani imali tu privilegiju da i dalje imaju najjeftiniju električnu energiju u Evropi? Da smo ih pogasili, da li bi imala naša privreda privilegiju da ima dovoljno električne energije na tržištu? To su pitanja koja se postavljaju. Tvrdim da ne bi. Tvrdim da u ovoj oblasti nema mesta politikanstvu, nema pravo niko na jeftine političke poene, nema pravo niko da uništava naš energetski sektor i nemamo pravo da se tako brzo odričemo naših energetskih kapaciteta, dok ne uradimo jednu ozbiljnu analizu i napravimo još ozbiljniju strategiju o izvorima energije na teritoriji Republike Srbije i postepeno povećavanje energije koju proizvodimo iz obnovljivih izvora, a ne preko noći.
Oni koji su nam lupali packe danas pale svoje termoelektrane, danas uključuju svoje nuklearne elektrane, danas se bore da dođu do neke tone uglja, da bi obezbedili svojim građanima i svojoj privredi energiju. Čini mi se da su mnogo olako shvatili i uvek kada imate neke takve tendencije moramo da budemo svesni da uvek postoji neki ekonomski interes. Ja razumem ekonomski interes proizvođača opreme za obnovljive izvore električne energije. Njihov ekonomski interes je da prikažu kako sve treba da se pogasi što nije obnovljivi izvor, da bi se od njih kupila oprema. Razumem čak i ove što su napisali Pravilnik o tehničkom pregledu za automobile. Nekima je, izgleda mi, bilo među njima, to navodim samo kao primer, to da se što više kupuju rezervni delovi ili kupuju novi automobili, ali to je neka druga tema.
To samo navodim kao primer kako neke teme koje su prisutne decenijama među nama odjednom u određenom trenutku postanu jako interesantne, jako vidljive, kao što je bila priča i oko aerozagađenja našeg glavnog grada Beograda, kao što je nekih drugih gradova. Pa oni su bili zagađeni i pre 20 i 30 godina. Mislim da je Beograd bio najzagađeniji 2001. ili 2002. godine, zima, o tome niko ne govori. Sada su neki drugi trendovi u pitanju. I onda dolazimo do toga da ne smemo tako olako da prihvatamo sve što nam možda u nekom prvom trenutku izgleda i lepo i primamljivo.
Meni je jako drago što se naša Agencija za energetiku tu ponašala vrlo odgovorno i što je i svojim nadzorom koji ima i ulogom koju ima u našem zakonodavnom i zakonopravnom sistemu uspela da na tržištu energentima sačuva ono što je vitalno za Republiku Srbiju i da danas imamo dovoljno energije za naše potrebe. Da ne pričam oko toga kakve smo sve pritiske imali kao država i naši predstavnici Agencije za energetiku, kada je u pitanju i sada već čuveni „Turski tok“, „Balkanski tok“, kome je prethodio Južni tok, i kako su nas ubeđivali kako to nama ne treba i kako postoje drugi izvori gasa, kako možemo da nabavljamo od drugih dobavljača, kako treba da se odreknemo energetske zavisnosti od Ruske Federacije, i tako dalje, da ne nabrajam sve.
Da pogledamo malo sve tabele koje postoje u Evropi, Mediteranu itd, videćemo da, bukvalno, ne postoji neko drugo tržište, neki drugi dobavljač koji može da podmiri potrebe Evrope, osim Ruske Federacije, koja je okrenuta kao snabdevač energentima baš Evropi. Do sada se vodila bitka između Ruske Federacije i SAD oko toga ko će tu da proda gas Evropi. Čim je Azija ponudila malo bolje cene za nabavku tečnog naftnog gasa, američki izvori su otišli ka Aziji, a Evropa je ostala sama.
Sada, mi nismo članice EU, pa oni koji su u Briselu neka vode više računa o tome kako su ostali bez gasa, ali moramo da vodimo računa o našim građanima, o našoj privredi, zato imamo taj čuveni Turski ili Balkanski tok koji Srbiji daje pravo da veruje da je energetski stabilna zemlja.
Sada samo moram da kažem i neke rezultate zašto je Srbija vodila takvu politiku i koji su rezultati jedne takve politike. Sve što se dešava na teritoriji Republike Srbije nije da bi budžet bio pun, kao što to neki žele ovde prisutni ili bar tako predstavljaju, nego da bi se poboljšao životni standard građana Republike Srbije. Životni standard građana Republike Srbije možemo da povećamo samo ukoliko imamo razvijenu privredu.
Hteo bih samo da podsetim na ono što se dešava i trendove koji se dešavaju unazad u Srbiji nekoliko godina. Da je recimo, 2008. godine broj zaposlenih lica na teritoriji Republike Srbije bio 2.821.700, a 2012. godine 2.228.300. Ja sam bio ubeđen da je za vreme jedne zločinačke vlasti bivšeg režima oko 400.000 ljudi izgubilo posao. Žao mi je što vidim koliko nisam bio u pravu, 600.000 ljudi izgubilo je posao.
Danas je 2021. godina, 2020. godine na teritoriji Republike Srbije trenutno ima zaposlenih 2.894.800 građana, što je više za oko 670.000 neto 2012. godine, a što je nešto malo više nego 2008. godine kada je započeto upropašćavanje srpske privrede, za nekih sedamdeset dve tri hiljade. Neko će da osporava to. O tome ćemo kasnije malo. Kako to izgleda.
Da su podaci koje govorim tačni, samo ću da vas podsetim, 2008. godine bruto dohodak Republike Srbije iznosio je 35.712.000.000 evra, 2012. godine 33.679.000.000 evra, za oko dve milijarde manje je bilo na kraju vlasti jednog lopovskog režima koji sada predvodi Dragan Đilas. Godine 2021. projektovan BDP Republike Srbije iznosi 52.417.000.000 evra ili da prevedem možda i u druge brojeve, oko 19 milijardi evra razlike.
Kako izgleda to i kako je to izgledalo i kako je sva sreća što određene strukture nisu zadržale svoje pozicije, govori jedan članak koji se desio pred kraj vlasti bivšeg režima. Ja ću, da ne bih bio pogrešno interpretiran da dajem vremenska ograničenja, ali se kaže u članku iz 2012. godine da su kadrovi Konsultantske kuće CES Mekon, vlasnika Zvonimira Nikezića, u poslednjih desetak godina bili premijeri, ministri finansija, a kao državni predstavnici prodavali su državne firme vredne milijarde evra, kontrolisali su ili kontrolišu glavne ekonomske poluge u zemlji. Tada su kontrolisali NBS, Komisiju za hartije od vrednosti, Fiskalni savet. Ne znam da li i danas za Fiskalni savet. Imam pravo da sumnjam.
Ostaje pitanje da li su i koliko ovi ekonomski stručnjaci CES Mekon od svega toga imali koristi, ali činjenica da ova konsultantska kuća samo savetujući Agenciju za privatizaciju zaradila pola milijarde evra od 2002. do 2009. godine. Tako je Dušan Nikezić, sin vlasnika CES Mekon, kao direktor u Agenciji za privatizaciju od 2001. do 2004. godine učestvovao u privatizacijama vrednim 1,5 milijardu evra, prodavao je DIV, DIN, „Beopetrol“, a posle toga od 2004. do 2008. godine radio je za CES Mekon da bi od 2008. do 2012. godine bio savetnik premijera Mirka Cvetkovića, državni sekretar u Ministarstvu finansija, predsednik Nadzornog odbora EPS.
Jedno naše nezavisno telo godinama unazad truje Narodnu skupštinu, kako treba da prodamo EPS. Pričamo o energiji, Upravni odbor Energoprojekta, Fonda za razvoj, ali i predsednik radnih grupa za pritvatizaciju Telekoma i Sartida, kao i za izbor savetnika za Telekom.
To je sve radio CES Mekon, jer neko stalno ovde izbacuje neke priče da treba da prodamo naš Telekom. Zašto je Telekom pokušan da se proda za 900 miliona evra 2011. godine? Koliko danas vredi Telekom, koliko puta više, nego za vreme bivšeg režima i onog koji su ga savetovali da ga tako lepo upropaste, da bi Šolak i Đilas, koristili infrastrukturu Telekoma da se bogate.
Idemo dalje, pošto je ovo Izveštaj, zaključak Odbora za privredu u čijoj nadležnosti je privatizacija, odmah da rasčistimo. Dalje, ne ulazim u to koje su sada privatizacije bile, samo da vam kažem dokle je išlo divljanje CES Mekona.
Da su vršili procenu imovine Srbija gasa, a zašto su vršili procenu? Zašto je CES Mekon, 2010, 2011. gdoine, vršio procenu imovine Srbija gasa, šta da bi znali kolika je vrednost, šta da bi znali kolika je knjigovodstvena vrednost Srbija gasa.
Ma malo sutra, nego da bi prodali Srbija gas. Poklonili, kao što pokušavaju da poklone Elektroprivredu Srbije, i dan danas kao što pokušavaju da poklone Telekom Srbiju, čak ne da ga kupe, nego da ga koriste sve njegove resurse, zarađuju pare, i prodaju Srbija gas, Telekom, Er Srbiju i to smo trebali da prodamo. Nije bilo dovoljno što smo zatekli od 7 boinga, koliko je imao tada JAT, 3 u letnom stanju, a 4 kako oni to kažu, rastureni za delove, a sada kada imamo flotu 20, 22 i to ne valja i to treba da se proda, pa ćemo malo kasnije da pričamo o svemu onome što se dešavalo u proteklih godinu dana, nego ovde imam određeno ograničenje kao predsednik Odbora za privredu, ali kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, ne, pa ćemo o tome da pričamo kako je sve to izgledalo, da se proda Srbija gas.
Ja sad moram da postavim pitanje - da li bismo mi imali danas gasa da smo to uradili? Da li bismo imali Turski tok, Južni tok, Balkanski tok, zovite ga kako god hoćete, srpski tok? Jel bismo ga imali? Malo sutra. Ne bismo imali ništa. Bili bi pustinja.
"Ces Mekon" je odlučivao o sudbini građana Republike Srbije. Odakle taj "Ces Mekon"? Kum Mirka Cvetkovića. Jeste, kolega Atlagiću. Izvesni Pavle Petrović bio je rukovodilac i koautor projekta za osnivanje Beogradske berze 1989. godine, bio je direktor i koosnivač "Ces Mekona" od 1992. do 1999. godine. Tad se to zapatilo i dan-danas traje, uzročno povezano, i te kako uzročno povezano.
Ovaj članak što sam sad čitao nije iz vremena ove vlasti. Ovaj članak je napisan u vremenu bivšeg režima. Zamislite da jedna porodica kontroliše predsednika Vlade, Narodnu banku, Fiskalni savet, jedino Sretenovića nema u DRI, i to bude porodica Nikezić. To su isti oni koji preko istih onih medija, glasila, gde se javlja i taj izvesni gospodin Pavle Petrović nastavljaju politiku koju je ovaj započeo, puštaju tenzije među građanima i među našom stručnom javnosti i uopšte javnosti kako ne valja ništa što se radi u Srbiji, kako nije tačno da imamo skoro sedam stotina hiljada više zaposlenih nego 2012. godine, kako nije tačno da imamo bruto dohodak veći za skoro 19 milijardi nego 2012. godine, kako je bilo bolje kada nam je bruto dohodak bio 33 milijarde 679 nego današnjih 52.417, tad je bilo bolje.
Kažu da je bilo bolje kada smo imali dva miliona 228 hiljada 300 zaposlenih umesto današnjih dva miliona 894 hiljade, kada je bilo bolje da što se tiče stranih direktnih investicija u 2020. imamo tri milijarde i 14 miliona pravih investicija, neprodavanja "C marketa" kao 2011. godine. Imamo pravih novih radnih mesta, pravu novostvorenu vrednost. A onda će da pričaju kako ništa ne valja, kako smo neuspešni, kako oni znaju bolje. Video sam kako znaju bolje - 600 hiljada manje zaposlenih, bruto dohodak za dve milijarde evra manji na kraju vlasti nego na početku. I onda će to neko da mi brani?
Ili da pričam o privatizacijama, kako su prošle privatizacije naših društvenih preduzeća? Na primer, "Knjaz Miloš", jel bio beše hapšen onaj Štimac da potpiše nezakonitu privatizaciju? Bio je hapšen. Došao je ovde u Skupštinu sa slomljenom rukom. A to je Nikezić savetovao, "Ces Mekon". Pitam da li su ga možda tukli? Ili je čovek slomio ruku da ne bi potpisao i išao u zatvor? Ili, recimo, da je "Frikom" prodat hrvatskom "Agrokoru". Jel to beše u stečaju? Pa smo mi kao država morali da reagujemo da sačuvamo "Frikom", hrvatskoj firmi, idite vi kupite nešto u Hrvatskoj, idite ako možete, da vidim.
"Mlekara Šabac", kupio "Farmakom". Jel beše to onaj što je upleten u onu aferu oko "Agrobanke" i "Galenike"? To je isto "Ces Mekon" prodao. Dalje - NIN. Dobro, sad znamo zašto ima ekskluzivan prostor izvesni Pavle Petrović u NIN-u, pošto je "Ces Mekon" prodao i NIN.
Dalje, "Trajal" - propala privatizacija. Možete da zamislite kako to izgleda kada propadne privatizacija fabrike auto-guma, kolike su tu bile provizije onda! Jedva da smo uspeli da taj automobilski deo ponovo stavimo na noge. Gospodinu Neneziću sve čestitke što je uspeo "Trajal" da vrati u život i zaštiti državnu imovinu, zaposlene i da unapredi poslovanje. Ali, tako je to kad vas savetuju Nikezić, Pavle Petrović i ostali, ode vam fabrika! "FOD Bor" propala privatizacija, "Srbijanka Valjevo" propala privatizacija. "Seme" - sumnjiva privatizacija. "Beograd film" - sumnjiva privatizacija.
To su rezultati bivšeg režima i ne znam zašto se ti toliko loši ili možda odlični, samo izgleda da mi imamo različite pojmove, jer ja smatram da su loši rezultati oni koji su pogubni po građane Srbije, a izgleda mi da su po njima dobri rezultati kada su Đilasu, Šolaku, Nikeziću i ostalima puni džepovi! E, u tome ćemo da se razlikujemo uvek! I uvek ćemo da ih pobeđujemo! I koliko god da ih neki budu branili ovde, da li kroz narodne poslanike, da li kroz izvesnu gospodu, uvek ćemo da ih pobeđujemo na izborima, zato što ono što je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade 2014. godine daje nam za pravo da možemo da verujemo i da možemo da pobeđujemo, za razliku od njih koji su sve bitke gubili samo da bi njihovi džepovi bili puniji.