Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo malo da dopunim kolegu Terzića, da ne znam šta smo mi zgrešili ne da bude Tadić u dva mandata predsednik Republike Srbije, nego 12 godina vlasti DOS-a, šta smo mi zgrešili da nam 12 godina DOS vodi državu. I dok nije bio predsednik Republike Srbije, Boris Tadić je bio ministar odbrane, kolega Terziću, kasnije ćemo da se vratimo na to i šta su i on i Ponoš i Vuk Jeremić radili našem Ministarstvu odbrane i našim pripadnicima Vojske i našem Sektoru za vanredne situacije.
Imamo sada, mogu da kažem, sporazuma – jedan sa Narodnom Republikom Kinom, sporazum koji je, kao i svaki sporazum koji zaključujete sa jednom takvom ozbiljnom i velikom zemljom, značajan i koji je odraz jednog strateškog partnerstva i međusobnog poverenja koje imaju Srbija i Kina.
Međutim, kada otvorite portale ili sredstva javnog informisanja, koje kontroliše bivši režim, doći ćete do zaključka da Kina, navodno sprovodi nekakav maligni uticaj u mnogim zemljama gde je prisutna, pa i na teritoriji Republike Srbije. Taj maligni uticaj se ogleda u sledećem, da Kina daje ogromna sredstva kao zaduženje određenim državama, a onda kontroliše njihovu politiku, tako što te države, jel te ne mogu da vrate ta sredstva. A da stvar tu bude još zanimljivija, navodno se ta sredstva daju bez ozbiljne analize, kolika je kreditna sposobnost jednog takvog dužnika. Tu se, naravno uvlači Srbija, poistovećuje se sa nekom slabom zemljom, pokušava, kao takva da se prikaže među građanima Srbije. Cilj je, naravno da se prema tom strateškom partnerstvu koje Srbija ima sa Kinom, među našim građanima se pojavi jedan određeni otpor i to kroz jednu, zaista bezdušnu gomilu laži i neistina koje prenosi bivši režim, preko svojih sredstava javnog informisanja ili portala.
Ako biste samo pogledali strukturu javnog duga Republike Srbije, videli biste da zaduženje koje imamo, prema Narodnoj republici Kini, iznosi manje od 5% od ukupnog našeg javnog duga, da je kamata koju plaćamo na taj dug, negde 2% do 2,5% na godišnjem nivou, da je taj javni dug nastao u vremenu kada se Srbija zaduživala sa kamatama od 6% ili 7%, odnosno onako kako je zaduživao bivši režim.
Naravno, da je neko ljut što je izgubio 6% ili 7% zarade na svoj kapital, ali tu ja ne mogu da mu pomognem. Međutim, tu je jedan drugi problem, koji je, po meni, još izraženiji, a jeste to da strateško partnerstvo koje imamo sa Narodnom Republikom Kinom, podvlači i dva jako značajna projekta za Republiku Srbiju. Dva projekta sa kojima je Republika Srbija u velikoj meri rešila neke svoje probleme.
Jedan projekat je vezan za smederevsku Železaru ili za „Sartid“, drugi projekat je vezan za rudnik bakra u Boru, u Rudarsko-topioničarski basen Bor. Šta je tu problem? Pa, Kina je prihvatila, možda najnezahvalniji deo srpske privrede, takozvani, često to vole da kažu, žargonski, vruć krompir i pokazala i dokazala, da ima znanje i sposobnosti, da i pod teškim okolnostima, te dve kompanije vodi uspešno, da se poveća broj zaposlenih, da se značajno povećaju zarade, da se značajno poveća struktura tih kompanija u izvozu Republike Srbije i da se značajno uveća BDP Srbije i onda dolazimo do razloga zašto taj bivši režim Kinu prikazuje, kao maligni uticaj. Kada neki građani rade, a ti građani su građani ove države, ove Srbije i primaju mnogo veće plate, nego što su sanjali za vreme bivšeg režima, Kina postaje problem za bivši režim, jer ako je to tako kako će onda da pobede Aleksandra Vučića na nekim narednim izborima, kada eto, uspeo je da dovede investitore koji će da vode srpsku privredu drugačije, nego što je to vodio bivši režim.
Znate ako „Sartid“, odnosno sad „Hestil“ i Bor, izvoze blizu dve milijarde evra robe, ako je to u strukturi našeg BDP, ja mislim negde oko 5% ili 6%, onda možete da zamislite koliko su Đilas, Jeremić, Ponoš i ostala ekipa ljuti na Kineze, zašto su oni toliko pomogli Aleksandru Vučiću.
Da ne pričamo o putevima, da ne pričamo o tome da smo imali pre desetak dana jedno za mene i lično zadovoljstvo da prisustvujem obeležavanju početka radova na brzoj deonici Požarevac – Golubac. Pošto dolazim iz Braničevskog upravnog okruga, živim u Požarevcu, a roditelji i otac i majka su mi sa teritorije opštine Golubac. Izvinite, za sve žitelje Braničevskog okruga, pa i ostatka Srbije, to je bila velika stvar. Nešto o čemu su ti ljudi sanjali decenijama, to je počelo da se ostvaruje.
Kako bivši režim misli da onda pobedi Aleksandra Vučića nego isključivo lažima oko nekog malignog uticaja Narodne Republike Kine. Prihvataju tu teoriju i neki političari sa zapada, ali kada im postavite pitanje, u redu, samo mi recite koliko vaša republika sarađuje sa Narodnom Republikom Kinom, nećete dobiti odgovor. To kriju kao zmija noge. To ne sme da se zna. Zašto? Pa, zato što jedna od uslova da biste sprovodili nezavisnu politiku jeste da imate jaku privredu. Što god vam je privreda jača, vaša politika je samostalnija i nezavisnija. To je razlog zašto treba napadati taj maligni uticaj Kine, a izvinite, čak i ovi investitori sa zapada kažu, pa ako mogu Kinezi zašto ne bismo i mi, jer njih ne interesuje politika, njih interesuje profit.
Imamo taj jedan motor koji se zove rast bruto proizvoda i to je u stvari dokaz jedne ispravnosti, jedne politike koju je Aleksandar Vučić sprovodio godinama unazad, a to je da hoćemo da sarađujemo sa svima i da nećemo da se odreknemo tradicionalnih prijatelja Republike Srbije i srpskog naroda.
Imamo sada i ovaj sporazum koji je vezan za oblast o saradnji u zaštiti od katastrofa na Zapadnom Balkanu. Kad god se spomene neka prirodna katastrofa, uvek se setimo onih nemilih scena kada su bile poplave 2014. godine i kada smo videli u suštini koliko smo upropašćenu državu nasledili od bivšeg režima 2012. godine. Za mene je zaista bilo užasavajuće da saznam da naši pripadnici vojske iz Sektora za vanredne situacije nemaju dovoljan broj čamaca da pomognu građanima koje je zarobila voda. Nisam verovao da nešto što se pravilo decenijama može da bude uništeno za samo nekoliko godina. Jedna strašna situacija.
Imali smo gospodine ministre do pre nekoliko godina, a evo i ove godine su obeležili požari, imali smo i mi požare i na teritoriji Republike Srbije, imali smo i gorih situacija kada smo bili pogođeni požarima i kada, ne da nismo mogli da ih gasimo, nego smo morali da tražimo pomoć od naših prijatelja da dođu da nam pomognu. Dolazili su preko ruskog humanitarnog centra u Nišu koji je takođe napadao bivši režim, pomogli su pogasili su te požare. Jeste lepo saznanje da imate velikog prijatelja koji ima mogućnosti i resursa da vam pomogne, ali isto tako i užasavajuće saznanje i postavlja se pitanje, da li smo toliko propali, gospodine ministre da nismo mogli te požare tada da gasimo sami.
Onda se pojavi onaj veseljko od Ponoša koji priča kako ne znamo da vodimo vojsku, kako ne znamo da vodimo Sektor bezbednosti, Sektor vanrednih situacija, kako bi on to bolje. Gospodine ministre, vi ste bili ministar odbrane, pa jeste činjenica, a ja bih voleo da se to potvrdi da je recimo, dok je Ponoš bio načelnik Generalštaba za aero miting koji nam nije bio potreban 2010. godine i koji je bio isključivo u reprezentativne svrhe rađen, da je Vojno-tehnički institut produžavao resurse gumama na avionima. Nismo imali sredstava dok je Ponoš bio načelnik Generalštaba ni da stavimo nove gume na naše avione, a vi sad ministre kažete, da Srbija planira da iduće godine nabavi helikoptere specijalizovane za gašenje požara.
E, sad vidite razliku, gospodine ministre. Oni nisu imali ni za gume, jer su toliko krali i upropastili državu, a Srbija danas može da kupuje helikoptere koji su isključivo namenjeni za gašenje požara i pomoć u tim vanrednim situacijama.
Dok su oni bili na vlasti morali smo da tražimo pomoć od drugih kada smo imali elementarne nepogode, prirodne katastrofe i požare. Ne kažem da je zadovoljstvo što se naš komšija ili prijatelj našao u nevolji, ali smo pokazali da smo u stanju ne samo da brinemo o sebi, nego da pomažemo i drugima, baš ove godine, jer naši pripadnici policije, Sektora za vanredne situacije učestvovali su u gašenju požara van teritorije Republike Srbije, i u Severnoj Makedoniji, i u Grčkoj.
Ne znam da li je tada, osim ovih koji podržavaju bivši režim, naše građane nije ispunilo zadovoljstvo da smo ponovo ozbiljna, izgrađena zemlja, ozbiljno društvo koje je u stanju da brine o svojim građanima, o bezbednosti naših građana ako je potrebno da pomogne i našim prijateljima i komšijama. To su razlike između nas i njih. Dok su oni bili na vlasti mi smo molili za pomoć. Sada možemo ne samo da brinemo o sebi, nego i da pomažemo drugima.
Onda nas ne čudi što pišu o nekakvom malignom uticaju Kine, što pričaju o tome kako ne znamo da vodimo Sektor bezbednosti, što nam pričaju kako ne znamo da vodimo spoljnu politiku, oni koji su bili na vlasti kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost, oni koji su postavljali granice unutar Republike Srbije na administrativnoj liniji, granice između Srba i Srba, pokušavaju da ubede građane Srbije da treba ponovo da ih vrate na vlast da bi ih ponovo pljačkali, ponovo postavljali neke nove granice, verovatno već vidim zbog ovog početka jutrošnje sednice, da naslućuju gde bi sve mogli da budu, da bi ponovo pljačkali građane Srbije, postavljali nove granice, oni postajali sve bogatiji, a Srbija sve praznija i siromašnija.
Čini mi se da na tu priču koju su plasirali građanima Srbije 5. oktobra, više ne mogu da računaju i da ćemo ih uvek pobeđivati sa rezultatima, mi našim, oni će gubiti sa svojim. Oni imaju Dragana Đilasa, imaju Šolaka, imaju Jeremića. Mi imamo Aleksandra Vučića, pa da izađemo na izbore da vidimo ko ima bolje rezultate i ko ima veće poverenje kod građana.
Hvala.