Zahvaljujem, koleginice.
Pošto više nema prijavljenih predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prelazimo na listu govornika.
Reč ima prof. dr Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Uvažena ministrice, poštovani narodni poslanici, narodne poslanice odlika i odraz snage svakog pojedinca ali i sistema i države ogleda se u njegovom odnosu prema slabijem, prema onome ko je potrebit.

Zaista socijalna politika koja se vodi trebala bi biti svima nama glavni reper u odnosu na to koliko se vodi računa i brige o građanima Republike Srbije.

Jedna od institucija koja je izuzetno važna i koja ima sličnih, dakle ukupno devet u ovoj državi jeste Dom za lica mentalno ometena u razvoju u Tutinu. To je institucija koja je izuzetno važna, koja svojim smeštajnim kapacitetima ima štićenike i za prilike celog regiona i koja kao takva zaista ima punu podršku i pažnju Ministarstva, na šta se ja ovom prilikom zahvaljujem.

To je primer kako kada imate odgovornog rukovodioca jedne institucije kao što je gospodin Omer Đondić i kada imate koordinaciju između Ministarstva možete puno postići.

U prethodnih četiri, pet godina puno se postiglo na modernizaciji i obnovi ovog Doma, ali ono što je još važnije jeste da smo uspeli obaviti sve pravno-formalne procedure, izrada tehničke dokumentacije, građevinske dozvole za izgradnju novog kompleksa od šest do sedam zgrada na lokalitetu Godovski put u čemu je Ministarstvo i ministarka lično dala veliki doprinos izdvajajući sredstva za ovaj projekat.

Naravno, to je projekat kojim se trebamo ponositi i na kome svi zajedno još puno trebamo raditi. Ovaj najteži deo posla je završen, ali ono što predstoji, što je lakši deo posla jeste da se obezbedi novac, odnosno finansije da se taj kompleks izgradi kako bi svi ti štićenici imali zaista onaj ugođaj i onu skrb koja je, možda prema onome što sam imao uvid u tu vrstu projekta jedinstvena u Evropi.

To je nešto što je na ponos, na čast i državi i Ministarstvu i to je nešto što treba biti prava slika i odraz, skrb Republike Srbije prema svim onima koji imaju potrebu da se o njima staramo ili staraju drugi.

U tom smislu, ja želim da kažem da mi kao narodni poslanici, ali kao ljudi, kao građani ove države podržavamo sve ove predloge, podržavamo ovu socijalnu politiku, izražavamo nadu da će se u kontinuitetu uvećavati sve ono što se odnosi i na socijalna davanja, za sve one kategorije građana Republike Srbije koji su potrebiti pomoći od ovih koji imaju zaista potrebu da se o njima drugi brinu do siročića, jetima, do svih onih koji su na bilo koji način ugroženi i kojima je neophodna pomoć Ministarstva i Republike Srbije kako bi se izborili sa svim onim što jesu izazovi života u dvadeset i prvom veku.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženom profesoru Fehratoviću.
Reč ima predstavnica poslaničkog kluba Socijaldemokratska partija Srbija, uvažena narodna poslanica Jasmina Karanac.
Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Poštovana ministarko, koleginice i kolege, mi ovde danas govorimo o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, odnosno o Predlogu zakona kojim se ta prava regulišu.

Ko su ljudi na kojoj se ovaj Predlog zakona odnosi? Korisnici usluga privremenog smeštaja mogu biti lica sa invaliditetom, lica sa poremećajem mentalnog zdravlja, lica koja se oporavljaju od određenih bolesti, odrasla i starija lica, deca bez roditeljskog staranja, zatim deca i mladi sa smetnjama u razvoju, sa poremećajima u ponašanju, beskućnici, žrtve nasilja. Sve ove kategorije neretko su u stanju da im je neophodan privremeni smeštaj kroz usluge socijalne zaštite.

Kada govorimo o privremenom smeštaju moramo imati na umu da to nije najsrećnije i najbolje rešenje. Ono je prelazno, ali je kao kratkotrajan boravak tih lica u institucijama nužno za njihovo lečenje, neku vrstu adaptacije, rehabilitaciju, a sve to u cilju njihovog povratka u zajednicu, odnosno vraćanju normalnom životu.

Ove institucije za privremeni smeštaj morale bi da korisnicima pored udobnog stanovanja, higijene, hrane, zdravstvene i psihološke zaštite i podrške omogući i programe usmerene na razvijanje i očuvanje njihovih sposobnosti, potencijala, kao i programe podrške za postizanje pune inkluzije u društvu.

Ono što je uočeno kao problem je da su korisnici najčešće nedovoljno informisani o svojim pravima prilikom smeštaja u ustanove socijalne zaštite, uslovima života u njima, ali i mogućnostima za napuštanje smeštaja.

Ovim Predlogom zakona unapređuje se njihov položaj i to kroz načelo nediskriminacije po bilo kom osnovu, što znači da pravo na smeštaj imaju svi, bez obzira na rasu, nacionalnu pripadnost, etničko poreklo, pol, rod, rodni identitet, seksualnu orijentaciju, jezik, državljanstvo, imovinsko stanje, starosnu dob.

Iako, kao što sam već navela, privremeni smeštaj nije najbolje rešenje, ono je ponekada nužno radi zaštite onih lica kojima se ne može obezbediti ostanak u sopstvenom domu i porodici dok se ne stvore uslovi za neki drugi alternativni smeštaj van institucija.

Kada je reč o odraslim, punoletnim licima, ona su informisana o svim uslovima, procedurama i pravima tokom boravka u privremenom smeštaju, za šta unapred daju svoj pristanak. To je regulisao predlog ovog zakona.

Zakon propisuje da se privremeni smeštaj maloletnih korisnika može obezbediti izuzetno ako za to postoje naročito opravdani razlozi, dok se ne stvore uslovi za neki drugi vid smeštaja van institucije i to uz pristanak zakonskog zastupnika maloletnika.

Budući da je smeštaj u ustanovi vremenski ograničen na period od 12 meseci za punoletna lica, odnosno šest meseci za maloletnike, neophodno je stvoriti uslove, odnosno programe za osposobljavanje korisnika za samostalni život i puno i ravnopravno učešće u društvu.

Ono na šta moramo obraditi pažnju i što su najveće zamerke je što je previše korisnika na jednom mestu, a smeštajni kapaciteti često ne zadovoljavaju standarde i da su deca neretko smeštena sa odraslima.

Potresna je i činjenica da je veliki broj mališana u ustanovama i da često dele prostor sa odraslima, a većina njih ostaje u institucijama do kraja života.

Ovde se posebno mora voditi računa o zaštiti od zlostavljanja i zanemarivanja. Zakon je u članu 4. predvideo da su stručni saradnici, stručni radnici, zdravstveni radnici dužni da se staraju da korisnik ne bude zlostavljan od strane drugih korisnika, zaposlenih u ustanovi ili trećih lica i da su, ukoliko dođe do zlostavljanja, po zakonu dužni da to prijave nadležnom organu.

Takođe, ustanova je dužna da na vreme i na razumljiv i pristupačan način upozna i edukuje devojčice i žene kako da izbegnu ili prepoznaju i prijave nasilje i zlostavljanje.

Prema predlogu ovog zakona, korisnici smeštaja imaju pravo na ostvarivanje građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i drugih prava u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Ovaj predlog zakona je u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.

U okviru procesa pridruživanja EU, Republika Srbija je usvojila Akcioni plan za pregovaračko Poglavlje 23 koje se odnosi na pravosuđe i osnovna prava koji je strateški dokument u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava.

Ono što je takođe važno je Predlog strategije gde institucionalizacije koju Republika Srbija treba da sprovede kako bi se smanjio broj osoba koji koriste usluge domskog smeštaja, naročito dece i u tom smislu nužno je da, pored toga što ulažemo u institucije u proširenje kapaciteta za izgradnju novih objekata za smeštaj dece, pokušamo, ministarka, da ta sredstva preokrenemo, da više ulažimo u podršku porodicama, da im obezbedimo uslove da dete zadrže u svom domu, da obezbedimo sve ono što bi detetu trebalo da bude na raspolaganju da bi imalo adekvatno obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, da bi moglo da se rekreira, da provodi vreme sa drugom decom.

Porodici je, takođe, potrebna dodatna podrška za roditelje koji rade. Neko treba da brine o detetu, da ga odvede u školu i iz škole da ga dovede kući nazad. To je zadatak i lokalnih samouprava u čijoj je nadležnosti da obezbede finansiranje ovih usluga. Ovde treba da postoji spremnost celokupne zajednice, ali i svest o potrebi te vrste usluga, a u sve u cilju dobrobiti dece sa poteškoćama, odnosno smetnjama u razvoju.

Ne smemo da problem svedemo na to da deca onih porodica koje nemaju dovoljno sredstava ili dece iz siromašnijih opštine završe u instituciji i tamo ostanu do kraja života.

Odvajanje dece od porodice ne zato što porodica ne želi da brine o njima, već zato što ne postoji način da ih zadrži je nedopustivo i ne bi smelo da se dešava. Zato je Predlog strategije deinstitucionalizacije dobar i važan deo socijalne zaštite kako bi se smanjio broj osoba smeštenih u institucijama.

Ovde moram da napomenem da je Srbija visoko na lestvici onih zemalja u Evropi koje imaju najmanji procenat dece u institucijama u odnosu na broj stanovnika i mi moramo da nastavimo sa tom praksom.

Kada sve ovo uzmemo u obzir i kada pažljivo analiziramo, možemo videti da je Srbija posvećena unapređenju ljudskih prava kroz svoj zakonodavni i institucionalni okvir. Naravno, još mnogo toga je potrebno da se uradi, ali ovaj predlog zakona je veliki korak u tom smeru.

Ono što ne može regulisati nijedan zakon i što je, rekla bih, iznad svih zakona, a posebno se tiče tema socijalne politike i socijalne pravde, ako hoćete, a za šta se zalaže stranka kojoj ja pripadam, Socijademokratska partija Srbije Rasima Ljajića, je da mi kao društvo moramo da nastojimo da vratimo vrline kao što su ljudskost, humanost, plemenitost, solidarnost, saosećanje, jer su to načela kojima moramo da se rukovodimo u cilju ozdravljenja i politike i javnog prostora i društva u celini.

Kao socijalno odgovorna stranka Socijaldemokratska partija Srbije, odnosno poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će podržati ovaj predlog zakona.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem narodnoj poslanici Karanac.
Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik Nenad Filipović, predstavnik poslaničkog kluba Jedinstvena Srbija.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo iz više razloga o Zakonu o zaštiti prava korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, a o tim razlozima ću i govoriti kroz samu diskusiju, a sada bih želeo jedan da spomenem, a to je jer se Vlada Republike Srbije i obavezala da pripremi ovakav zakon, a mi ovde u Skupštini da raspravljamo o njemu, a u vezi sa pregovaračkim Poglavljem broj 23 u pregovaračkom procesu Srbije prema EU.

Kako se ovim zakonom unapređuje položaj korisnika usluga privremenog smeštaja, a njih je u Srbiji preko 20.000, kroz proces očuvanja kvaliteta života i potencijala samih korisnika, kao i pripreme korisnika za život u lokalnoj zajednici, poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje će ovaj zakon i podržati.

Potpuna inkluzija u društvu ovih društvenih grupa ne može biti poptuno postignuta u domskim ili rezidencijalnim institucijama jer njegova prepreka je sam odnos društvene zajednice prema ovim korisnicima takvih institucija, koji je pun predrasuda i stereotipa, a naročito kada govorimo o osobama sa invaliditetom.

Još neodgovornije je kada znamo da postoje slučajeve kada takve predrasude i odnos postoje i od predstavnika javnih institucija. U mnogim zemljama sistem podrške i zaštite osoba sa invaliditetom sprovodi se upravo u institucionalnom okruženju, kao i kod nas. Usluge u samim institucijama se uglavnom ne pružaju na individualizovan način. Korisnici su uglavnom u socijalnoj izolaciji, gde je proces deinstitucionalizacije otežan ili onemogućen, a samim tim i pravo na život u zajednici.

Činjenica da je većina korisnika lišena poslovne sposobnosti u značajnoj meri otežava njihovu integraciju u lokalnoj zajednici i upravo zbog ovakvih problema u institucionalnom okruženju nastaje politika deinstitucionalizacije koja daje alternativna rešenja privremenog smeštaja.

Deinstitucionalizacija je u suštini proces koji treba da omogući, pre svega, osobama sa invaliditetom da svakodnevne potrebe zadovoljava u svojim lokalnim zajednicama, uz svu neophodnu pomoć i podršku. Dakle, u svom prirodnom okruženju.

Svi znamo da sve u društvu zavisi od pojedinca, dakle čoveka. Kakav zakon se piše i kakav zakon se predlaže zavisi od čoveka, to jest od ljudi i veoma je bitno da kažemo i to da je realizacija zakona pre svega zavisi od ljudi. Zakon može da bude izuzetno dobar, ali ako nema ko da ga sprovode, ne postoje znači ljudi ili ga sprovode u nedovoljnoj meri, taj zakon neće biti onakav kakvim smo ga predložili.

Obzirom da sam pomenuo, i tu bih spomenuo dve stvari, lišavanje poslovne sposobnosti kao jednog od glavnog kočničara integracije u lokalnoj zajednici, jedan od bitnih elemenata na koje utiče znanje čoveka i njegova posvećenost poslu upravo jeste procena poslovne sposobnosti.

Pored psihijatrijske ekspertize, sud koji inače i donosi odluku o lišavanju poslovne sposobnosti, ima mogućnost da izvede i druge dokaze o sposobnosti korisnika da donosi odluke, odnosno učestvuje u donošenju odluka. Dakle, ovde se koristi samo taj tzv. medicinski model sposobnosti, ali ne i socijalni model.

Dobro je što stručni radnici u centrima za socijalni rad pokazuju svest o potrebi procene korisnika i prema ovoj socijalnoj komponenti. Ali, jedno je dobra volja a drugo je realizacija i realnost, koja je minorna trenutno, jer izostaje inicijativa centra za socijalni rad kao organa starateljstva da pokreće postupke ponovne procene poslovne sposobnosti.

Da ne tražimo sada alternativu ovome u vidu preopterećenosti sistema tj. samih centara, nedovoljnog znanja ili pozivanje ponovo na mišljenje veštaka psihijatra, to samo govori da mora da postoji jedno kontinuirano stručno osposobljavanje tj. edukacija stručnih radnika u socijalnoj zaštiti, jer kada imate osobe sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama koje su apriori već "obeležene", umesto da se vidi u čemu su oni dobri i koji su njihovi kvaliteti.

Drugo, mi smo ovde u parlamentu stalno imali izveštaje raznih ministarstava koji govore da imaju problema u kadrovskoj strukturi, pri čemu, kada govorimo o kadrovskoj strukturi, nije samo to u visokom obrazovanju, visokoj stručnoj spremi sa određenim iskustvima i znanjima, već kadrovska struktura sa usko specijalizovanim oblastima, gde su tu i vozači, vodoinstalateri itd. Vi ovde imate jedan takav problem.

Inače, u obrazloženju i analizi zakona, za koje smatram da su odlično urađene, mogu da se izvuku skoro svi potrebni podaci za današnju diskusiju.

Kada smo već kod teme ljudstva, nije loše pomenuti da je bilo u 2020. godini do 1. marta 1.289 upražnjenih mesta, od čega 343 stručna radnika u centrima za socijalni rad, 796 koji se finansiraju iz cene smeštaja, to su uglavnom negovateljice, spremačice, kuvari, itd, 105 zdravstvenih radnika, od toga 11 lekara, 92 medicinska tehničara i dva fizioterapeuta.

Dobro je da je u 2020. godini popunjeno čak 825 upražnjenih mesta i u prvoj polovini 2021. godine još 22. To možemo da vidimo, kao i u Ministarstvu zdravlja, koje je na početku 2020. godine u pandemiji kovida isto to učinilo, uposlilo veliki broj ljudi koji su bili na privremenim i povremenim poslovima, ljudi koji su bili na određeno vreme i ljudi koji su naročito bili volonteri, jer oni su iskazali volju da žele da rade taj posao.

Treba da se zna da ovaj posao ne može da radi svako. Ali, da me ljudi ne bi pogrešno razumeli, kao što u zdravstvu imamo da ne može svako da bude hirurg, neko može da bude izuzetan zdravstveni radnik, izuzetan lekar, ali ne može da bude hirurg, jer nije za to.

Da li imamo mi ljude koji mogu da obavljaju posao, jer vidimo da ovde nedostaje ljudstvo koje treba da iznese ovaj posao na svojim leđima? Naravno da imamo i te ljude treba i da uposlimo. Možda imamo problema kod defektologa, kojih je veoma malo, ali mislim da i tu možemo da radimo na tome.

Ja znam da je vaš cilj da ovakve probleme rešite, ali kao i u svakoj sferi života, znamo da sve zavisi od čoveka. Imate ljude koji na direktan ili indirektan način, svesno ili nesvesno, koče upravo ono što je dobro, jer, rekosmo, sve zavisi od čoveka.

Ne govorim ovo napamet, već iz određenog iskustva. Naročito bi trebalo da se obrati pažnja da ljudi, naročito oni koji su imali stručnu praksu, koji žele da rade ovaj posao, da se uposle na tim mestima.

Kada govorim o ovom zakonu, moram pomenuti i decu. Stopa dece na domskom smeštaju se drastično smanjila, naročito u poslednjih desetak godina, pre svega zbog usluge standardnog hraniteljstva. Imamo hraniteljske porodice koje imaju po dvoje, troje dece i treba reći da država izdvaja potrebna finansijska sredstva za svako dete koje prihvata hraniteljska porodica, ali i iza sredstva za hraniteljsku porodicu.

Ali, zato specijalno hraniteljstvo nije kod nas zaživelo. Deca i mladi sa smetnjama u razvoju su u ovom slučaju u većem riziku od institucionalizacije. Da li se taj problem može rešiti? Verovatno da može, pa, eto, imamo priliku da i o tome razmišljamo, da se i takvi problemi reše.

Kada smo već kod tih finansijskih sredstava, same lokalne samouprave kroz socijalno odgovorne politike i sredstva koja će izdvajati za ove društvene grupe će pokazati visok stepen odgovornosti. Jedna od takvih lokalnih samouprava jeste grad Jagodina, na čelu sa predsednikom Draganom Markovićem Palmom, koji vodi odgovornu socijalnu politiku, već od 2004. godine.

Obzirom da o ovom zakonu možemo mnogo govoriti i dotaći mnoge teme, kao što je, na primer, kontrola rada uposlenika u institucijama, kao i ograničavanje prava korisnika, na kraju bih rekao da je dobro što je održana javna rasprava od 28. aprila do 17. maja ove godine, da je pet subjekata dostavilo svoje predloge, komentare, mišljenja i sugestije i da su neka od njih i prihvaćena od strane ministarstva.

U svakom slučaju, poslanička grupa Jedinstvene Srbije će u danu za glasanje podržati ove zakone. Hvala.

Hvala, gospodine Filipoviću.

Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik i predsednik poslaničkog kluba PUPS - "Tri P", Hadži Milorad Stošić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice je razmatranje Predloga zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, koji je podnela Vlada, i još dva zakona, jedan o finansiranju jednog projekta i jedan zakon o potvrđivanju sporazuma.

Na samom početku istakao bih da će poslanička grupa PUPS - "Tri P" u danu za glasanje podržati ove predloge i glasati za njih.

Mi danas raspravljamo o jednom zakonskom predlogu za koji mi u poslaničkoj grupi PUPS - "Tri P" smatramo da je trebao biti donet znatno ranije. Socijalna zaštita predstavlja jednu možda na prvi pogled ne tako vidljivu, ali svakako važnu oblast našeg svakodnevnog života.

Svi mi znamo šta smo sve prošli u proteklih 30 i više godina, od raspada jednog društveno-ekonomskog sistema, ratova, velikog broja izbeglica, propale privatizacije društvene svojine, sve manje i slabije uloge porodice, pada nataliteta i sve izraženijeg prosečnog starenja stanovništva. Sve su to faktori koji utiču na sve veću potrebu za uslugama iz sistema socijalne zaštite.

Iako je ova oblast vrlo složena i razuđena, ona se uglavnom reguliše putem najrazličitijih vrsta podzakonskih akata nakon donošenja zakona, mada se ova praksa može opravdati time da je tu reč o složenoj oblasti, koja se mora vrlo detaljno regulisati na jedan stručan način.

Mi smo, sa druge strane, u praksi imali sve veću ekspanziju potreba i zahteva za korišćenjem ovih usluga od svih struktura stanovništva. To je, sa druge strane, uticalo da se sa vremenom povećava i broj subjekata koji ih pružaju, ali ja ne bih rekao da se neka prosečna praksa i kvalitet tih usluga popravio.

Naprotiv, svedoci smo da su se ranije vrlo često u štampi pojavljivale vesti kako je neki od domova zatvoren jer je radio bez dozvole ili zato što su u njemu uočene nepravilnosti u radu ili odnosi prema štićenicima.

Ovde se mora odati priznanje resornom ministarstvu da je kontinuiranim naporima i zalaganjem inspekcijskih službi ipak uspelo da ovu oblast najvećim delom uvede pod striktno poštovanje zakona i propisa, odnosno da su sada ovi nemili slučajevi daleko ređi nego u nekim prethodnim periodima.

Ovaj zakon ima za cilj da se ti uslovi smeštaja nešto detaljnije zakonom definišu i time unaprede makar u jednom segmentu sistema socijalne zaštite kakav je privremeni smeštaj, da se međusobno preciznije regulišu prava i obaveze same ustanove i zaposlenih u njoj, ali i štićenika, odnosno korisnika tih usluga.

U tom smislu predviđa se da će se ovaj zakon primenjivati kada se dete, mlađa, odrasla ili starija osoba smešta u domski smeštaj ili prihvatilište u slučajevima kada nije moguće obezbediti ostanak u sopstvenom domu, porodici ili druga vrsta usluga podrške za samostalni život. Prilikom smeštaja u ove ustanove lice će se upoznati sa trajanjem smeštaja, programskim aktivnostima u smeštaju, pravilima ponašanja i organizaciji života u ustanovi, pravu na podnošenje prigovora i izbor osobe od poverenja. Za svaki smeštaj će se tražiti pismena, odnosno slobodna i lična izjava korisnika ih usluga. Smeštaj će odlukom nadležnog centra za socijalni rad biti obustavljen kada se obezbedi podrška za život u zajednici, smrću korisnika ili na njegov lični zahtev.

Predlog zakona detaljnije razrađuje brojna prava korisnika, kao što su zabrana zlostavljanja, pristup zdravstvenoj zaštiti i obaveštavanje, pravo na privatnost, održavanje porodičnog života i informisanje, a kao jedinu značajnu obavezu u članu 31. postavlja elementarni zahtev da se poštuju propisana pravila ponašanja i organizacija života u ustanovi.

U slučaju da korisnik nije zadovoljan način vršenja usluge ili svojim položajem predviđena su procesna sredstva u vidu pritužbe ili prigovora odgovornom licu u ustanovi. Naposletku se predviđa obaveza Ministarstva da u roku od devet meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona pripremi i donese podzakonska akta neophodna za primenu zakona u praksi.

Drugi predlog zakona odnosi se na zaduženje Republike Srbije kod Banca Intesa a.d. Beograd, a u vezi izgradnje projekta puta Ruma – Šabac – Loznica. Ovim zakonom je predviđeno da država uzme zajam kod ove banke u iznosu od 14,9 milijardi dinara koje će država vratiti u 16 šestomesečnih rata nakon trogodišnjeg početka, tako da bi krajnji rok za otplatu kredita bio avgust 2031. godine.

Za to vreme planirano je da se izgradi pun profil autoputa na deonici Ruma – Šabac i brza saobraćajnica sa odvojenim trakama u oba smera na delu od Šapca do Loznice.

Mislim da je ova investicija sasvim opravdana, imajući u vidu da dobar deo postojećih magistrala na ovom pravcu prolazi kroz naseljena mesta ili se nasleđeno ranijom trasom pruža u krivinama malog poluprečnika, što nužno iziskuje smanjenje brzine i povećanu opasnost rizika od raznih vrsta nezgoda, a da se istovremeno radi o ravničarskom kraju gde nema previše krupnih prepreka za izgradnju jedne ovakve saobraćajnice. Ostaje da se nadamo da će se ova investicija završiti u planiranim rokovima i na korist ovog kraja, ali i šire zajednice.

Treći zakon na današnjem dnevnom redu predstavlja jednu diplomatsko-pravnu formalnost i odnosi se na odobravanje članovima porodica diplomatsko-konzularnog predstavništva Republike Indije da imaju pravo da se bave plaćenim poslovima u Srbiji, što je ogledalo dobrih odnosa koje imamo sa ovom prijateljskom državom. Isti odnos reciprociteta uživaće i naši državljani ovih kategorija u Indiji.

Poštovani narodni poslanici, naša poslanička grupa, PUPS – Tri P, smatra da je od velike važnosti za sve nas da se sistem socijalne zaštite što bolje uredi i bude što funkcionalniji. Ne možemo biti srećni kada vidimo koliko nemoćnog sveta traži i uživa ove vrste usluga, ali svi moramo raditi na tome da se njihov broj što je moguće više smanji, a da kvalitet usluga u tim ustanovama smeštaja bude što je moguće bolji.

Iako na prvi pogled današnje tačke dnevnog reda nemaju direktnih dodirnih tačaka, moram primetiti da tamo gde se grade putevi, sređuje infrastruktura i stižu investicije, gde se intenzivira privreda i svaki drugi vid aktivnosti tu ima i života, a istovremeno ima manje potreba za uslugama socijalne zaštite, smeštaja starih i nemoćnih.

Naša partija i naš predsednik Milan Krkobabić su to odavno shvatili i rade na ravnomernom razvoju infrastrukture u našim selima i u našim gradovima. Zato će poslanička grupa PUPS – Tri P u danu za glasanje dati svoju podršku za usvajanje ovih tačaka dnevnog reda o kojima danas raspravljamo. Takođe, poslanička grupa PUPS – Tri P će u danu za glasanje podržati i ostale predloge i zakonska rešenja razmatrana na ovoj sednici i glasati za.

Poštovani prijatelji, uvaženi građani Srbije, poštovana ministarko, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem predsedniku poslaničkog kluba PUPS – Tri P, Hadži Miloradu Stošiću.
Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik Josip Broz, predstavnik SPS.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice je, između ostalog, i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indije o davanju dozvole članovima porodica osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništva za obavljanje plaćenih delatnosti.

Osvrnuću se na ovaj sporazum, jer predstavlja nastavak izuzetno dobre višedecenijske saradnje naših država. Srbija i Indija jesu geografski jako udaljene, deli nas više od pet hiljada kilometara, ali nas isto tako vezuju jake i čvrste političke, prijateljske i ekonomske veze koje su dodatno ojačane uspostavljanje bilateralnih odnosa još 1948. godine.

Ono što nas još snažnije povezuje jeste činjenica da su naše dve države bile osnivači Pokreta nesvrstanih. Indija, država koja se sredinom prošlog veka oslobodila kolonijalizma i postala nezavisna država, danas je jedna od najmnogoljudnijih zemalja sveta sa oko 1,3 milijarde stanovnika. Indijska privreda je jedna od najbrže rastućih privreda sveta i peta najveća ekonomija na svetu.

Jedan od ključnih događaja u odnosima Srbije i Indije, ali i prelomni trenutak u procesu stvaranja Pokreta nesvrstanih, kao i formalnog oblika saradnje vanblokovskih država, predstavilo je putovanje predsednika SFRJ Josipa Broza Tita u Indiju krajem 1944. godine. Visoki stepen uvažavanja i poštovanja koji su Josip Broz Tito i Džavaharlal Nehru međusobno iskazivali kasnije će se pokazati kao značajan kohezioni faktor u bilateralnim odnosima Jugoslavije i Indije.

Važno je znati i to da je Tito bio prvi predsednik jedne evropske države kojeg je indijsko rukovodstvo pozvalo u goste posle sticanja nacionalne nezavisnosti, ukazavši mu pri tom veliku počast.

Takođe, kao još jednu potvrdu izuzetnih odnosa Jugoslavije i Indije treba izdvojiti još jedan događaj iz jula 1956. godine kada su se Tito i Nehru i Naser sastali na Brionima gde su usvojili Brionsku deklaraciju koja je u suštini bila prvi multilateralni dokument Pokreta nesvrstanih. Pet godina kasnije, septembra 1961. godine u Beogradu, održan je prvi samit Pokreta nesvrstanih kojim je prijateljstvo između naša dva naroda još jednom potvrđeno pred očima svetske javnosti.

Koliki je uticaj imala Indija na razvoj ovog Pokreta govori činjenica da je indijski premijer Nehru zaslužan za njegov naziv koji je, takođe, izneo i glavne principe Pokreta. Ti principi su ujedno i principi Povelje UN, i to su sledeći: uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, uzajamno nenapadanje, jednakost i uzajamna korist i miroljubiva koegzistencija.

Nažalost, danas su mnogi zaboravili na ove principe za koje smo se izborili svojom antifašističkom politikom i borbom u Drugom svetskom ratu.

Pokret i danas ima svoju ulogu na svetskoj političkoj sceni. To potvrđuje 120 članica i 17 zemalja posmatrača, među kojima je i Srbija. Ponosni smo na to da smo pre samo dva meseca uspešno organizovali jubilarni 60. samit u Beogradu na kome je bilo više od 100 delegacija iz čitavog sveta. Odnosi Srbije i Indije su dodatno intenzivirani u poslednjih par godina nakon više uzajamnih poseta na najvišem državnom nivou. Srbija je danas jedina zemlja Evrope koja je ukinula vize Indijcima, zahvaljujući čemu se povećao broj njihovih turista u našoj zemlji.

S druge strane, Indija nama pruža nesebičnu podršku u borbi za očuvanje našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Poštujući međunarodno pravo i zahvaljujući sličnim pogledima na globalne probleme, Indija nije priznala nezavisnost tzv. „Kosova“ i glasali su protiv učlanjenja ove lažne države u UNESKO.

Indija i Srbija imaju sve razvijeniju saradnju u više različitih oblasti. U Indiji, koja predstavlja jedno neverovatno tržište, izvozimo jabuke. Sarađujemo po pitanju koja se odnose na biljni karantin, a ima prostora da izvozimo i druge naše poljoprivredne proizvode i za saradnju na području biljnog turizma.

Brojne industrijske kompanije ulažu svoja sredstva, a posebno su zainteresovane za industriju traktora. Tri indijske marke traktora proizvode se i sklapaju u Srbiji.

Dobro je podsetiti i na to da je najveća indijska investicija u Republici Srbiji izgradnja informaciono-tehnološkog parka u Srbiji. Indija takođe, ima izuzetno dobro razvijenu farmaceutsku industriju i trenutno je jedan od najvećih svetskih proizvođača vakcina protiv Kovid-19.

Za usvajanje sporazuma koji je na dnevnom redu postoji obostrani interes zemalja, posebno imajući u vidu da je praksa zaključivanja ovog vida sporazuma postala sve značajnija u savremenom svetu, a koristi su višestruke. Svrha je da se članovima diplomatskog osoblja ograniče određene privilegije i imuniteti prilikom obavljanja drugih plaćenih poslova, a koji nisu u direktnoj vezi sa njihovom diplomatskom službom i Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima.

Takođe, ono što se još ovim želelo postići je da se članovima diplomatskog i konzularnog osoblja pruži mogućnost da ih u inostranstvo prate članovi porodica, čime bi se na ovaj način omogućilo očuvanje normalnog porodičnog života.

Naša poslanička grupa će glasati za ovaj Predlog.