Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi predstavnici Vlade, kolege poslanici, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga. To je najlepša opština u Srbiji koja se nalazi pored grada Niša, a to je najlepši grad u Srbiji. Inače, ovde u Skupštini predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku, a izabran sam sa liste Aleksandar Vučić – Za našu decu.

Kao i moje kolege koje su govorile pre mene, ja ću o vrlo bitnoj tački vezano za pomoć socijalno ugroženih, za njihov smeštaj govoriti. U ovom zakonu daje se ta mogućnost jer je to veoma neophodno. U periodu iza nas u područjima kao što je Svrljig, Bela Palanka, Gadžin Han, veliki broj opština koje su jedne od najsiromašnijih opština u Srbiji, opštine koje imaju veliku površinu, gde je veoma veliki broj populacije starih ljudi, njima je preko potreban smeštaj u nekim izuzetnim situacijama, tako da je ovaj zakon prilagođen i takvim opštinama, takvim sredinama. Tu ima mogućnosti da se pomognu i mala deca i oni punoletni građani kojima je to potrebno. Ovo je veoma potrebno da se što pre uradi, da ovaj zakon donesemo, da to bude jedno od rešenja kojem ćemo moći da pomognemo ljudima kada je to najteže.

Inače, kada govorim ovde, govorim kao čovek sa iskustvom koji je na terenu od 1987. godine kada sam počeo da radim kao veterinarski tehničar, kada su sela bila jaka, gde su u selima bili mladi ljudi, gde je svaki čovek koji je živeo na selu bio dobar domaćin. Sada su se vremena promenila, sela su nam opustošena. Veliki broj mladih ljudi je otišao iz tih sela, tamo se nisu vraćali. Sada imamo mogućnost i dajemo mogućnost da se mladim ljudima obezbede kuće, da se kupe kuće, da se stvaraju tamo porodice, da se kroz tu pomoć koju daje država Srbija obezbede uslovi bolji za život tih mladih ljudi koji bi se vratili i normalno daje se mogućnost kroz pomoć države za svako novorođeno dete, a mi smo konkretno u Svrljigu u vreme kada sam ja bio predsednik opštine 2011. godine imali mogućnost i davali smo za svaku bračnu zajednicu, za nezaposlenu porodilju 50% više sredstava za one koje žive u našim selima.

Mislim da je to bio neki početak nečega da se stimuliše bračna zajednica, da se stimuliše rađanje dece, da se mladim ljudima obezbede bolji uslovi i da tamo ostanu, ali kako vreme ide sve je manji i manji broj tih mladih ljudi. Sada smo kroz program koji daje država Srbija, Ministarstvo za brigu o selu, Ministarstvo za brigu o porodici i svi ovde koji smo tu mi želimo u svakom trenutku da se obezbedi još više sredstava za budući period, da mladi ljudi koji žive u tim selima da ostanu, da stvaraju porodice, da se njima obezbede uslovi za život, da budu približno isti uslovi kao za one što žive u gradovima.

Veliki problem tih naših sredina, kao što je Svrljig, jeste veliki broj starih ljudi i tim ljudima moramo obezbediti pomoć kroz program gerontodomaćica. Tu je nadležno Ministarstvo za rad i socijalnu politiku veoma je aktivno. Ja očekujem da ćemo i u narednoj godini i u narednom periodu obezbediti sredstva da se povećaju sredstva, da se kroz budžete Ministarstva i budžete lokalnih samouprava, da može da se to oplodi i da se ima mogućnost da te gerontodomaćice budu cele godine prisutne, da mogu svakom čoveku kome je potrebna pomoć da pruže pomoć.

Uvažene kolege poslanici, građani Srbije, još jednom ja ću kao poslanik i predsednik Ujedinjene seljačke stranke podržati predloge zakona zato što ti zakoni daju mogućnost da se bolje i lakše obezbeđuje pomoć svakom onom kome je to potrebno. Hvala još jednom.

Zahvaljujem, uvaženom narodnom poslaniku Miliji Miletiću. Idemo dalje.
Reč ima predstavnica poslaničkog kluba SPS, uvažena narodna poslanica Jelena Mihajlović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, želela sam da učestvujem u današnjoj raspravi i u okviru tačke dnevnog reda koja se tiče Zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, jer je tema socijalne zaštite u celini za jedno društvo jednako važna kao i svaka druga tema, jer je u fokusu sistema socijalne zaštite čovek, pojedinac, njegova sudbina i zdravstvena situacija, i fokus sistema socijalne zaštite mora biti upravo na individui koju treba podržati i kao država moramo uraditi sve da svi građani naše zemlje imaju jednake šanse za rast, razvoj, školovanje, zaposlenje i zdravstvenu negu bez izuzetka.

Zakon o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti koji se donošenjem ovog zakona izdvaja iz Krovnog zakona o sistemu socijalne zaštite, svrhu u svom donošenju treba da ima u uređivanju načina ostvarivanja prava korisnika privremenog smeštaja, u unapređivanju položaja korisnika kroz proces očuvanja kvaliteta života i potencijala korisnika, kao i u procesu njihove pripreme za povratak u društvo i njihovo normalno funkcionisanje u okviru društva, a koje mora da podrazumeva život bez diskriminacije i pod ravnopravnim uslovima sa svim ostalim pripadnicima društva.

Razlog za donošenje ovog zakona, a pored navedenih koji se tiču uređivanja i način ostvarivanja prava korisnika i unapređivanja njihovog položaja, je i preuzeta obaveza Republike Srbije da usvoji ovaj zakon, a proistekle obaveze u direktnoj vezi sa Akcionim planom za pregovaračko Poglavlje 23, odeljak – Osnovna prava.

Naravno, podrazumeva se da kao ozbiljna država svoje preuzete obaveze moramo izvršavati i izvršavaćemo ih, posebno kao država koja je na evropskom putu i u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.

Mi geografski jesmo država Evrope i da sada ne idemo u detalje i naučne činjenice koje govore da je na našim prostorima i nastala prva evropska civilizacija, suština je da je naš sistem socijalne zaštite naše dvorište i naša kuća i u okviru naše kuće sami moramo otkriti njegove nedostatke, sami ga moramo unapređivati, sami raditi na prevenciji, održavanju i poboljšanju sistema.

Mi moramo biti sigurni da radimo dobru i pravu stvar i naše društvo i svi naši građani su ti koji moraju biti zadovoljni našim rezultatima na tom polju, jer kao što sam već rekla u fokusu sistema socijalne zaštite su čovek, žena, dete kao pojedinci i porodica kao stub i oslonac svakog društva i svaki život i svaka sudbina su pojedinačne priče kojima treba prići sa mnogo empatije, ljubavi, nege i želje da se pomogne.

Kada govorimo o ovoj temi, partijska obojenost je nevažna, partijski i politički interesi moraju biti sekundarni, jer je tema socijalne zaštite veoma osetljiva i kompleksna.

Na ustanovama koje rade u sistemu je velika odgovornost. Na Ministarstvu koje treba da obezbeđuje nadzor takođe, a zaposlena lica u okviru ustanova socijalne zaštite rade izuzetno težak i vrlo često se ispostavlja i veoma opasan posao.

Dakle, u fokusu socijalne zaštite moraju biti i korisnici, ali i lica zadužena za brigu o korisnicima. I jednima i drugima se moraju obezbediti kvalitetni uslovi za boravak i kvalitetni uslovi za rad, ali i osećaj da ni jedni, ni drugi nisu sami i ostavljeni svaki u svom problemu.

Naravno, kada govorimo o zaposlenim licima u ustanovama, govorimo sa pretpostavkom da su to časni profesionalci koji svoj posao rade sa mnogo strpljenja, ljubavi i napora kako bi trebalo prilaziti takvom pozivu.

Zakon o kom danas raspravljamo predviđa različite situacije u kojima je neophodan privremeni smeštaj korisnika ustanove socijalne zaštite, predviđa prava i obaveze, ali i dodeljuje nadzor resornom ministarstvu i određuje kaznene mere kojima će biti kažnjeno lice ili ustanove koje na bilo koji način budu kršile prava korisnika.

Ono što je suština sa svakim zakonom koji se usvoji, kao i sa bilo kojim dokumentom je da papir trpi sve, te je poštovanje tog papira od ključne važnosti za funkcionisanje sistema ili oblasti koji taj zakon mora da reguliše.

Floskula da je zakon neophodno poštovati nije samo floskula, ali u ovom specifičnom slučaju, kada govorimo o socijalnoj zaštiti kao humanoj ideji, ideji solidarnosti i empatije, zakon pre treba tretirati kao smernicu za rad, jer kao što sam i rekla poći ćemo od pretpostavke da u sistemu socijalne zaštite rade časni pojedinci i profesionalci, te im stroge odredbe kako treba da rade svoj posao koji je težak, smatram da nisu potrebne ako oni taj posao vole i svakom korisniku prilaze pojedinačno i sa punom pažnjom i željom da se situacija realizuje u najboljem interesu korisnika.

Naravno, svesni smo i činjenice da nisu svi pojedinci kojima je poverena briga o korisnicima socijalne zaštite posvećeni svom poslu na način na koji takvom pozivu mora da se pristupa, te se u takvim situacijama otvara prostor da zbog rada pojedinca zakažu institucije i ponekad, možda i često, naprave greške. Naravno, ljudi smo, svi grešimo, ali kada se radi o nečijem životu, kriznoj situaciji u kojoj se nalazi, nečije greške koje mogu biti i loše procene bez loše namere, nekoga koštaju cele faze u životu i vremena koje kada se izgubi je nenadoknadivo.

Stoga je veoma važno da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao ministarstvo nadležno za oblast socijalne zaštite, preduzme sve korake iz svoje nadležnosti kako bi kao društvo bili sigurni da sve institucije dobro rade svoj posao, pa makar to podrazumevalo reviziju i dublju analizu svih iole sumnjivih slučajeva sa kojima i javnost ima priliku s vremena na vreme da se upozna kroz sredstva informisanja.

Malo detaljnije ovom izlaganju želim da se osvrnem na decu i mlade kao korisnike sistema socijalne zaštite, te stoga želim da podvučem nekoliko važnih stvari koje se tiču navedenog.

Dakle, imamo priliku da u javnosti kroz sredstva informisanja saznamo za određene slučajeve oduzimanja dece, njihovog smeštaja u prihvatilište ili hraniteljske porodice, dok se problemi i krizne situacije u biološkoj porodici ne reše.

Svakako da je apsolutno neophodno zaštiti svako dete koje dolazi iz problematične porodice u kojoj trpi nasilje različitih vrsta od roditelja alkoholičara, narkomana, zlostavljača, ali nisu svi slučajevi dece smeštene u hraniteljsku porodicu takvog tipa. Za mnoge se ispostavlja da je razlog siromaštvo.

Svi smo pratili slučaj oca kome su oduzete tri ćerke, koje su provele pet ili šest godina kod hranitelja dok je on pokušavao da stane na noge, nađe zaposlenje i obezbedi im uslove za dostojanstveno odrastanje koje su po njegovim izjavama bili, i da svaka devojčica mora da ima svoju zasebnu sobu.

Ne mogu da ulazim u pojedinosti tog slučaja i da iznosim svoje stavove, jer nisam sa slučajem upoznata do tančina, ali i dalje sada kada su devojčice vraćene svom ocu, pitanje koje lebdi je sledeće - da li bi se slučaj rešio na ovakav način i deca vraćena ocu da nije bilo uključena javnost, da nije bilo pritiska javnosti, a na kraju i filma koji je priču oca ekranizovao?

Ovaj slučaj možda čak uopšte nije relevantan. Ovakvi slučajevi su možda u procentu statističke greške, ali svaki slučaj je nečiji život i vreme dece sa roditeljima i obrnuto, koje je izgubljeno, ko može nadoknaditi i povratiti. Da li je neko odgovarao za potencijalne pogrešne procene i odluke o oduzimanju dece i smeštanje dece u hraniteljsku porodicu ako je Centar za socijalni rad mogao igrati produženu ruku porodice, što po svojoj svrsi i nadležnostima i treba da ima, i mogao je da pomogne porodici da prevaziđe krizu i bez oduzimanja dece na toliko dug period.

Ovakvih slučajeva možda ima i mnogo više, ali za javnost, za građane i za nas narodne poslanike se otvara bezbroj pitanja. Da li centri za socijalni rad rade najbolje što mogu? Da li im treba poboljšati uslove za rad? Da li je možda neko u centru nekada pogrešio i ogrešio se o nečiju sudbinu? Da li je u situaciji kada se utvrdi da porodica nema finansijske mogućnosti da izdržava dete i živi u klasifikovanom siromaštvu, kao država i društvo možemo da uradimo više, da im pomognemo više, da im konkretnim novčanim sredstvima pomognemo više?

Tu dolazimo i do teme smeštaja dece kod hranitelja koji svojom odlukom da vode brigu o detetu u kriznoj situaciji, ne samo pomažu i detetu i biološkoj porodici, već svojom humanom odlukom pomažu i državi. Prirodno je da hranitelji dobijaju svoju naknadu za 24 časovne izazovan i težak posao brige o detetu u krizi, s tim što smatram da bi država trebala da razmisli o mogućnosti da te naknade poveća, ako uzmemo u obzir razliku u davanjima države kada se korisnik smešta kod hranitelja ili ustanovu što državu košta mnogo više.

Dodatni iznos pored naknade hranitelja koji kao država izdajemo za izdržavanje deteta koje je smešteno u hraniteljsku porodicu, a koja iznosi između 30 i 36, možda i 40 hiljada dinara, je iznos koji bi mogao biti od ogromnog značaja i pomoći biološkoj porodici ukoliko je razlog odvajanja dece od bioloških roditelja nemaština zbog nemogućnosti da nađu ili iz nekog zdravstvenog razloga ne mogu da obavljaju radnu aktivnost.

Još jedno pitanje je da li su sredstva koja je država isplaćivala pomenutim hraniteljima, recimo tih devojčica koje su oduzete na pet godina, mogla biti isplaćena ocu i time rešiti njegova trenutna finansijska nemoć, s obzirom da se na kraju tako dugog procesa utvrdilo da deca ipak mogu normalno živeti sa biološkim roditeljom?

Pretpostavljam da stručnjaci i zaposlena lica u ustanovama socijalne zaštite svoj posao rade sa maksimalnom posvećenošću i trudom, ali bi, imajući u vidu osetljivu delatnost kojom se bave, neophodno bilo nadzore i revizije sprovoditi i u češćem periodu, a ne samo kada su krizne ili incidentne situacije u pitanju, već kao preventivu koja bi podstakla ustanove da rade bolje i u najboljem interesu korisnika, a ne u određenim slučajevima svom ličnom, što može izazvati razmišljanja o potencijalnoj zloupotrebi procesa smeštanja dece u hraniteljske porodice, a samim tim bacanja lošeg svetla na institucije i kompletan sistem zaštite, što je sve zajedno, kada je u sprezi sa ovako osetljivom temom, nezahvalno uopšte i pomišljati da je moguće da se desi.

Nisam stručnjak koji treba da govori stručnjacima kako da rade svoj posao, ali sam sigurna da se sve relevantne činjenice u svakom pojedinačnom slučaju moraju analizirati i uzeti u obzir, sve okolnosti, svi nedostaci, ali i prednosti života deteta sa svojom biološkom porodicom i u zajednici gde se bezuslovna ljubav rađa sa dolaskom na ovaj svet.

Decembar je, bliže se i praznici, i želim da podelim sa svima vama i javnošću moje lično iskustvo koje sam stekla kroz saradnju i druženje sa korisnicima Prihvatilišta za decu u Beogradu.

Mnogo puta smo se družili, svirali, pevali, razgovarali i hrabrili se, a jednom smo birali najlepša pisma Deda Mrazu koja su pisala deca korisnici prihvatilišta. Kažem deca jer toliko imaju godina, ali po željama Deda Mrazu zaključi se da su to mali, zreli i ozbiljni ljudi. Oni žele da se mama sredi, da se tata zaposli, da Deda Mraz uradi sve što može da ne razdvoje brata i sestru ako ode u hraniteljsku porodicu ili da Deda Mraz, ako može, nađe dobre i fine hranitelje za njih. Oni hoće da se vrate kući, oni žele da žive u porodici. Oni su ti koji su fokus sistema socijalne zaštite, oni i njihovi biološki roditelji. Mi koji ovde danas diskutujemo i donosimo zakone, sve institucije, svi zaposleni u sistemu socijalne zaštite, svi mi postojimo zbog njih.

Važno je da se kao društvo više posvetimo podršci biološkoj porodici, da jačamo instituciju porodice i zajednice i da ne stavljamo na stub srama i sramote one roditelje koji se odluče da svoje dete ostave u sirotištu ili daju na usvajanje jer ne mogu da ga prehrane, već da preventivom, pravovremenom reakcijom i podrškom omogućimo porodici da stasava zajedno.

Važno je reći i tome učiti svu decu i mlade, kao i sve korisnike sistema socijalne zaštite, da nije sramota biti siromašan, nije sramota izgubiti posao, nije sramota nekada u životu pasti i biti poražen.

Mere podrške rađanju dece koje su najavljene su izvanredna odluka koja će ohrabriti mlade ljude da se odluče na korak rađanja deteta, s tim što takve mere kao kratkoročne potencijalno mogu izazvati eskalaciju broja korisnika socijalne zaštite u budućnosti, te je stoga dobar momenat da sistem socijalne zaštite krene u prevenciju i pripremu jačanja podrške socijalno ugroženim porodicama i samohranim roditeljima, ali da kao država razmotrimo opciju dugoročne i stabilne podrške porodicama koja bi mogla biti u obliku podrške preduzetničkim poduhvatima ili poljoprivrednim gazdinstvima, a što da ne bude i u sponi sa konkursom podrške za kupovinu seoskih kuća širom zemlje.

Naravno, korisnici socijalne zaštite nisu samo deca i mladi, već je i veliki broj odraslih ljudi i penzionera registrovano u sistemu, te je stoga važno da ustanove socijalne zaštite svoj posao rade valjano u svakom pojedinačnom slučaju.

Jedan od primera nemara i izostanka izvršavanja svojih obaveza je centar za socijalni rad u jednom gradu zapadne Srbije, koji je u postupku postao staratelj nepokretne gospođe smeštene u dom, s obzirom da ona nema svoju porodicu, i kao staratelj kome je redovno mesečno pristizala njena penzija, koja ima obavezu regulisanja mesečnih troškova za njen boravak i negu u domu, a koju nisu izmirivali, dom je nepokretnoj gospođi pretio izbacivanjem dok njena rođaka nije stigla iz Amerike i uz pravnu pomoć uspela da reši situaciju, da gospođa može nesmetano da boravi u domu.

Postoji određen broj ovakvih primera, te je stoga nadzor i kontrola rada i uspostavljanje stabilnih institucija neophodan za kvalitetno pružanje socijalne zaštite i sigurnosti svih njenih korisnika.

Iskoristiću ovaj trenutak, kada sam pomenula penzionere kao korisnike socijalne zaštite, da se nadovežem na neka od mojih prethodnih izlaganja koja su s ticala učešća penzionog fonda u nekim od velikih državnih projekata razvojnih šansi, kao što je Đerdap 3, a čiji početak realizacije je najavljen za 2022. godinu sa opredeljivanjem milijarde i 500 miliona evra u budžetu za sledeću godinu.

Ukoliko bi penzioni fond postao suvlasnik projekta takvog kapaciteta kao što je Đerdap 3, vezanog za proizvodnju energenta zelenog kilovata, čija cena će u budućnosti samo rasti ako uzmemo u obzir globalno tržište energentima, država bi se godišnje mogla rasteretiti izdvajanja u iznosu od oko 600 miliona evra, koje bi mogla uložiti kako u sistem socijalne zaštite, ali i na druge sektore važne za kvalitetan život građana, kao što su zdravstvo, obrazovanje, kultura itd.

Takođe, na taj način bi penzionerima bio omogućen kontinuiran rast penzija, jer oko 360 hiljada penzionera, to je oko 21% svih penzionera na nivou države, koji sada primaju penziju između 10 i 15 hiljada dinara, mogli bi imati značajnije uvećanje, a time bi se na određen način sprovela i privatizacija energetskog sektora, koja se od nas očekuje od strane međunarodnih organizacija, a opet bi benefit našeg nacionalnog blaga i našeg energenta ostao u rukama našeg naroda.

Država postoji zbog naroda, a ne narod zbog države. Država je ta koja svom narodu mora asistirati i obezbediti osnovno egzistencionalno dostojanstvo, obrazovanje i osnovnu zdravstvenu negu. Sve poluge mehanizma socijalne zaštite, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, centri za socijalni rad, sudovi, veštaci, ustanove i svi ostali uključeni u sistem moraju funkcionisati i disati kao jedan i raditi u najboljem interesu svakog deteta i svakog građanina naše zemlje.

Svojom željom, vizijom i angažovanjem, moramo demantovati Šekspira koji kaže da kada se rodimo plačemo jer smo na veliku pozornicu budala stupili, i stvoriti ovaj svet kao mesto na kome će svaki pojedinac ostvariti svoje pravo na dostojanstvo i egzistenciju, bez obzira na povremene životne krize i padove. Srbija može i mora da bude zemlja jednakih ljudi i šansi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15 časova i 10 minuta. Hvala.
(Posle pauze.)

Poštovani narodni poslanici nastavljamo sa radom u popodnevnom delu sednice.
Reč ima narodni poslanika Ivan Ribać. Izvolite.

Hvala predsedavajuća.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege narodni poslanici, kao što reče gospodin Darko Glišić pre nekoliko dana da nismo izgradili tolike autoputeve ne bi imali šta da blokiraju ovi ekološki ustanici, ali nema te blokade koja će moći da zaustavi da se Srbija kreće u dalje premrežavanje naše zemlje brojnim saobraćajnicama kao kakve su i ove o kojima danas govorimo auto-put Ruma-Šabac i brza saobraćajnica Šabac-Loznica.

Naime, ovo je jedan od najznačajnijih projekata Republike Srbije, jer je važan za razvoj i povezivanje 600 hiljada ljudi koji žive u Mačvanskom i Sremskom okrugu, ali i u povezivanju Podrinja sa zapadnom Srbijom i Vojvodinom, kao i celog tog dela sa celim regionom naročito sa BiH.

Poštovani građani, nije suština zaduživati se u predizbornoj godini radi povećanja plata i penzija kako bi pokupili jeftine političke poene. Suština je, kako su to radili neki naši prethodnici. Suština je zaduživati se, prethodno napravivši zdravu ekonomsku podlogu, radi nečega što će biti od koristi našem narodu i državi i to je upravo ovaj auto-put, tako da ne vidim razlog da se u danu za glasanje ne izglasa predlog zakona o ovome kreditu. Hteo bih nešto drugo da kažem.

Mnogo je na našoj političkoj sceni politikanata, mnogo političkih manipulanata, a malo je državnika. Jednog smo videli pre nedelju dana kada je otišao našem narodu u Gornje Nedeljice kako bi čuo šta ga sve mori, a onda nekoliko dana nakon toga kada je manirom ozbiljnog državnika, nakon što je anticipirao sve zahteve građana i analizirao ih, doneo odluku da povuče zakone za koje je uvideo da su delimično sporni, kažem, delimično.

Videli smo da je ono što je u interesu građana svetinja i za njega i SNS i pokazao je da je spreman da preuzme na svoja leđa, ne svoje greške, i povuče potez koji je svojstven pristojnim i ozbiljnim ljudima koji ne razmišljaju samo o svom dobru, nego o dobru naroda pre svega i dok se tako ponašaju ozbiljni državnici politički manipulanti se ponašaju dijametralno od toga i sada ću to da navedem kao primer.

Naime, gospodin Dragan Đilas je pre nekoliko dana na svom portalu Direktno dao intervju na koji bih se osvrnuo na kratko. U uvodnom delu se navodi da obećava pobedu na predstojećim izborima, što je priznaćete poštovani građani jako ambiciozno, ali svako veruje u ono što želi i to pravo mu niko ne može oduzeti. Zatim, navodi da je uprkos najintenzivnijoj kampanji satanizovanja od strane ove vlasti ipak uveren u pobedu. Pa, bih vas zapitao poštovani gospodine predsedniče stranke Slobode i pravde, o kakvom satanizovanju se ovde radi?

Da li je satanizovanje ili prosto jasno proverljiva činjenica da su kompanije pod vašem vlasništvu za vreme boravka vaše na vlasti napravile profit od nekoliko stotina miliona evra, a pre i posle toga gotovo ništa?

Da li je satanizovanje ili činjenica da ste bili u Americi sa vašim istomišljenicima i da ste ponižavali i vređali, potkazivali svoju državu i svoj narod, gospodinu Gabrijelu Eskobaru? Da li je satanizovanje ili činjenica da je gospodin Đilas govorio da je najveći privredni uspeh Srbije dovođenje Rio Tinta i kako sad uopšte ima obraza da se pojavi na protestima protiv te kompanije?

Da li je satanizovanje ili činjenica da je samo mesec dana poziva građane na neposlušnost u poštovanju vanrednog stanja koju je ova vlast uvela da bi spasila živote naših građana tokom pandemije kovida? Onda odmah nakon nekoliko, nakon meseca dana optuživao istu tu vlast da je autokratska, da je fašistička, zašto ne uvodi vanredno stanje.

Da li je satanizovanje ili činjenica da je gospođa Tepić koju je stavio na čelo liste, nije teško pretpostaviti da bi sa njim na čelu ta lista, verovatno ne bi prošla ni cenzus, da je ona izmišljala afere sa narkoticima u kokošincima i prigrlila i podržala onog nasilnika koji je pokušao da ubije čoveka koji je vozio bager, nazivajući ga nacionalnim herojem?

Da li je satanizovanje ili činjenica da je udarna pesnica Stranke slobode i pravde, gospodin Brajan Brković, unuk Jevrema Brkovića protiv koga je 1991. godine podignuta optužnica za raspirivanje nacionalne mržnje protiv Srbije i srpskog naroda nakon čega je pobegao da živi u Hrvatsku i koji sebe naziva dukljanskim fanatikom, da je on davao po sto evra svakome ko se pojavi na mitingu u Beogradu, o čemu postoji svedočenje jednog studenta? I, sada on treba da govori šta je dobro za Srbiju i srpski narod.

Naveo bih samo i postavio bih pitanje, da li je takođe satanizovanje ili činjenica da je ostavio dug Beogradu od 1,2 milijarde evra nakon gazdovanja istim, a da ne pominjem afere poput Bulevara revolucije, afere kontejner, ili most na Adi koji je plaćen više nego pola Moravskog koridora koji gradi ova vlast.

Da li je satanizacija ili činjenica da su naknade za korišenje obdaništa bile duplo veće nego što su trebale da budu ili da su za nabavku 30 tramvaja uzeti krediti od 80 miliona evra i to tramvaja koji ne mogu da se voze po postojeći šinama.

Da li je satanizovanje ili činjenica da je DS jednog imanentnog političkog činioca na srpskom političkom nebu zadužio, otkupio dug od 49 miliona dinara za 38 miliona, a onda uz kamatu od 18% je doveo u stečaj?

Da li je satanizovanje ili činjenica da koristi masu naših zavedenih građana koje je okupio gospodin Savo Manojlović, ne bili ih sad mobilisao da na izborima glasa za njegovu listu, pošto je sada postao, tobože borac za ekologiju?

Poštovani gospodine, možda ne razumem najbolje, možda nisam dovoljno politički pismen, ali gde vi vidite ovde bilo kakvo satanizovanje? Sve što sam naveo, a što vi kažete da je satanizacija su jasno proverljive činjenice i ovde nema ničeg ličnog što je upućeno vama. A da bi uvideli razliku između satanizovanja i činjenice, navešću vam sledeće primere.

Satanizovanje je kada se u direktnom programu psuje majka predsedniku Republike. Satanizovanje je kada se pišu tvitovi sa željom da se porodica predsednika Republike nađe u šahtu, poput Gadafija. Satanizovanje je kada se poziva na mokrenje po grobovima pripadnicima SNS. Satanizovanje je kada se preti šišanjem damama. Satanizovanje je kada se policajcu kaže – znaš ti ko sam ja i šta će sa tobom biti kada ja dođem na vlast. Satanizovanje je kada dete ne sme na utakmicu da ti ode, ne bili sutra osvanulo na naslovnim stranama vaših tabloida, kao da to dete ima ma bilo koji uticaj na političku odluku ove države ili je na bilo koji način akter javnog života. Satanizovanje je pripadnike našeg naroda nazivate krezubim sendvičarima, kada kažete da ćete da prolijete našu krv na ulicama. Satanizovanje je kada pet junaka ode u predsedništvo ne bili isprovociralo predsednika države, bez obzira ko on to bio, kao instituciju predsednika države isprovocirati ga da se bije i time šaljete sliku svetu da se ponašate kao Bušmani, uz svo uvažavanje Bušmana i još što šta drugo.

Zato nemojte da zamajavate ovaj narod vašim ispraznim floskulama o tobožnjoj satanizaciji i da jadikujete nad svojom sudbinom, imaćete vremena da nad njom jadikujete nakon završetka izbora jer ćete se suočiti sa bolnom istom o podršci koju uživate kod našeg naroda.

Drugo što bih hteo da kažem, a malo pre sam pomenuo kada sam rekao da su naši građani zavedeni borbom za zdraviju Srbiju. Poštovani građani Srbije, evo, vam samo par smernica o kojima biste trebali da razmislite pre nego donesete vaše mišljenje o ispravnosti i suštinskoj brizi modernih ekologa za zdraviju Srbiju.

Prvo postavite sebi pitanje, zašto baš ekologija kao tema? Pa, zato što nemaju niti će ikada imati jedan rezultat koji bi mogao da se uporedi sa ovom vlašću u bilo kojoj oblasti.

Drugo, postavite pitanje koji je plan i program koji bi ponudili Srbiji na sledećim izborima i videćete da ga nema. Kada ste napokon od nekog od njih, osim brutalnih kritika, čuli neki konstruktivan predlog kako da se unapredi i poboljša život u Srbiji?

Treće, ova vlast je za ekologiju uradila više nego brojne druge pre nje i danas ulaže 250% više sredstava nego što su to ulagale prethodne vlasti.

Vrlo je lako proveriti kakav je kvalitet vazduha danas u Boru, a kakav je bio kvalitet za vreme prošle vlasti, koliko je očišćeno rečnih tokova tad i sad. Lako je uporediti koliko je izgrađeno fabrika za preradu otpadnih voda, uklonjeno deponija i sve druge parametre koji se tiču ekologije i videćete da je neuporedivo. Napokon, otvaranje Klastera 4 koji se odnosi na Zelenu agendu je najbolja potvrda ovoga o čemu sam sad pričao.

Četvrto, zašto ekologija sad par meseci pred izbore tek? Pa, upravo zato što ni na jedan drugi način ne biste mogli da mobilišete veću grupu građana, jer kada plasirate tako jednostavno priču u javnost, ljudi koji ne uzmu u obzir sve ove činjenice uplaše se, izađu na ulice verujući da može da im se dogodi nešto loše.

Peto, pogledajte, poštovani građani, ko su organizatori ovih protesta i odakle su finansirani. Apsolutno su svi finansirani iz inostranstva, poput gospodina Manojlovića Save, koji je rekao da mu je najžalije što nije uhapšen za vreme ovih protesta, iako je za taj akt ispunjavao apsolutno sve uslove sa ciljem da se desi neko zlo ne bi li tako olakšao preuzimanje vlasti ili ovi ekološki komandosi poput gospodina Ćute, koji je sad ozlojeđen jer nije dobio dozvolu za izgradnju mini hidroelektrane, pa bi sada da je niko drugi ne radi.

Postavite, poštovani građani, sebi pitanje za čiji interes oni rade kada dobijaju sredstva iz inostranstva i za čiji bi interes radili kada bi došli na vlast, i poslednje, šta je cilj ovih protesta? Nemojte biti naivni. Ako detaljno uzmete u obzir sve ovo što sam naveo, uvidećete, poštovani građani, da je cilj da eskaliraju sukob između istog naroda, da dođe do neke tragedije koja bi na nečastan i pristojnim ljudima neprihvatljiv način doveli do nekog novog 5. oktobra i smenu aktuelne vlasti. Nema ničeg vezanog za ekologiju i nemojte da podlegnete tom jeftinom triku.

Zadržaću vam pažnju, poštovani građani, još par minuta sa jednom drugom temom, koja je još jedna u korpusu onih koji žele da oslabi ova vladajuća nomenklatura.

Naime, u poslednjih par dana se na gospođu Jelenu Trivan, predsednicu Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, izlivaju salve najnepristojnijih uvreda i nedžentlmenskih napada koji, pritom, ne da nisu osnovane, nego nemaju nikakve veze sa istinom i plod su ličnih nezadovoljstava pojedinih aktera iz oblasti umetnosti koji javno i jasno, neskriveno govore da im je isključivi cilj nikakva umetnost, već samo da Aleksandar Vučić siđe sa vlasti.

Prvo što je jako iritantno, to je da se u političkoj raspravi koriste podaci „ad hominem“ koji nemaju veze sa onim što neka osoba radi, kao što za gospođu Trivan iznose neke izmišljene podatke koji nemaju veze sa njenim javnim aktivizmom, već se tiču privatnog života, što smatram nedopustivim.

Ja sam sad dosta o svojim političkim neistomišljenicima govorio, a da pri tome nikog ništa nisam uvredio niti mu rekao bilo šta lično, već da imam isključivo zamerke na njihovu politiku za koju mislim da je trasiran put ka propasti Srbije i izdaji njenih vitalnih i nacionalnih interesa.

Ipak, da se vratim na temu, nezahvalnost je najveća srpska osobina, 100 puta nekom učinite, jednom nemojte, taj je u stanju da vas zamrzi, da bude toliko ogorčen da mrzi i vas i državu i ceo svet. Dajte hiljadu puta novac da se snimaju filmovi, jednom nemojte, zato što je neki drugi film na konkursu bio bolji i taj će čovek vas smatrati za najvećeg neprijatelja.

Sad ovde vidimo da i ekološki komandos Ćuta nije sad stručnjak za ekologiju, već je on multipraktik, pa se sad razume i u umetnost, razume se u filmove i optužuje gospođu Trivan kako ona nije dala pare da se snime određeni filmovi.

Iako neki od ovih uvaženih umetnika koje sam pomenuo koriste takav rečnik u osudi ove vlasti da mi je iskreno što im je Bog podario toliki talenat u umetnosti kome se iskreno jako i divim i poštujem, kad im je pristojnost i vaspitanje oduzeo, kad su spremni da pored ogavnih reči koje upućuju ovoj vlasti, a koje ne želim da citiram iz poštovanja prema ovom visokom Domu, da izmisle i da su hapšeni za vreme ovih protesta, iako to nisu bili.

Zato koristim ovih par minuta kako bih ukazao na nekoliko činjenica koje se trebaju znati.

Prvo, članovi Upravnog odbora Filmskog centra Srbije rade bez naknade koju je Ćuta hteo da im otme i da da umetnicima.

Drugo, rezultati Filmskog centra Srbije, sa gospođom Trivan na čelu, su isti kao i u svakoj oblasti za koju je zadužena ova vlast kao činjenica da se više filmova snima i serija sad nego za vreme još od Titove vladavine, da su ranije u Filmski centar Srbije prethodne vlasti ulagale 600.000 evra godišnje, danas se ulaže 11.000.000, da je publika koja posećuje bioskope i gleda domaće projekte za vreme njihove vlasti bila oko 7%, danas je 45%.

„Dara iz Jasenovca“ je najgledaniji TV format u istoriji, da je film „Toma“ prešao 1.000.000 gledalaca i da će dva naša filma biti na „Netfliksu“, najvećoj svetskoj filmskoj mreži.

Jedino, izgleda, što može da bude problem iza ekološkog, a sada vidimo iza umetničkog filmskog komandosa, Ćutu i njemu slične je možda to što je Filmski centar Srbije počeo da oživljava našu istoriju, naše patnje i stradanja kroz istu kako bi predstavio svetu kroz šta su sve Srbi prolazili, a što je decenijama gurano pod tepih.

Tako se snimila „Dara iz Jasenovca“, snima se „Oluja“, snimaju se „Košare“, snima se „Halijard“ i mnogi drugi filmovi i Serije sa nacionalnom tematikom.

Ali, gospodo, svi vi kojima ne odgovara činjenica da postoje ljudi koji vole svoju zemlju, koji vole svoj narod i svoju istoriju i iste se ne stide i koji bi je radije gurnuli u ruke interesima nekih belosvetskih moćnika koji bi se sa njome potkusurivali, moram da vas razočaram, Srbija je pod vođstvom Srpske napredne stranke i predsednika definisala svoj pravac kretanja, a on je ka boljoj, srećnijoj i bezbednijoj budućnosti.

Da naš narod ne pada na vaše jeftine političke trikove, uvidećete brzo nakon 3. aprila, i to će biti, nadam se, korak ka stavljanju katanca na vaše partije, pokrete i inicijative, ili koji već imenom nazivate te vaše organizacije kojima je isključivi cilj da zarade neki strani dolar ili evro, bez obzira šta prodali zbog toga, da li obraz, da li državu ili sopstveni narod.

Najlepše vam hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Svetlana Milijić.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Poštovana ministarka, poštovane kolege narodni poslanici i narodne poslanice, uvaženi građani Srbije, ja ću svoje današnje izlaganje početi citirajući predsednika Srbije, gospodina Aleksandra Vučića koji je rekao: „Gradimo, povezujemo se, oslobađamo se samoće, udaljenosti i čamovanja bez perspektive, svesni koliko svaki korak, svaki kilometar znači ovoj zemlji, svakom čoveku u njoj, njegovoj budućnosti i njegovoj slobodi.“

Mi danas imamo na dnevnom redu Zakon o zaduživanju Republike Srbije kod „Banca Intesa AD Beograd“ za potrebe finansiranja Projekta „Ruma – Šabac – Loznica“.

Ono što naši građani, sigurna sam da znaju, a to je da je cilj vizija moderne i pristojne Republike Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem, osim povećanja životnog standarda njenih građana i ulaganje u zdravlje, a naročito zbog pandemije izazvane bolesti Kovid19, i ulaganje u putnu infrastrukturu, odnosno ulaganje u puteve.

Razvijenost jedne zemlje meri se mrežom njenih autoputeva, a sa svakim novim kilometrom raste i kvalitet života građana Srbije, raste privreda i turizam naše zemlje.

Novi putevi ne znače samo stizanje do određenog cilja brže i bezbednije, oni znače mnogo više, oni znače privlačenje novih investicija, umrežavanje građana Srbije, oni znače ekonomsko-trgovinsko i privredno povezivanje Republike Srbije sa susednim republikama.

Aleksandar Vučić je proteklih godina snažno i hrabro krenuo u razvijanje Srbije, krenuo uz pomoć svih građana, jer su građani Republike Srbije Aleksandru Vučiću ukazali poverenje.

Danas Srbija gradi deset autoputeva i brzih saobraćajnica. Ja bih molila kameru da zumira ovu sliku, gde će naši građani moći da vide kako danas izgledaju putevi u Srbiji. Čitava Srbija je umrežena autoputevima i brzim saobraćajnicama. Danas gradimo njih deset: Fruškogorski koridor, obilaznica oko Kragujevca, Kuzmin-Sremska Rača, Preljina-Požega, Moravski koridor, Surčin-Novi Beograd, obilaznica oko Beograda, Sektor B, Požarevac-Gradište-Golubac, Niš-Pločnik i Ruma-Šabac-Loznica.

Uspeo je Aleksandar Vučić, jer građani Srbije danas stižu od Beograda do Čačka za sat i 15 minuta, građani Niša stižu do granice sa Bugarskom za tačno 50 minuta, a do granice sa Grčkom za manje od tri sata. Uspeo je jer ne daje lažna obećanja. Uspeo je jer Srbija danas bogatija za autoput „Miloš Veliki“ od Beograda do Čačka, preko Obrenovca, Uba, Lajkovca, Ljiga, Rudnika, Takova, Gornjeg Milanovca do Preljine. Sada gradimo i autoput Preljina-Požega. Uspeo je jer je ovaj autoput „Miloš Veliki“ dugačak 120 km i ovaj put povezan je preko Surčinske petlje sa Koridorom 10.

Ono što građani treba da znaju, verujem da znaju, ali treba da ih podsetimo, je to da je Koridor 10 završen tek nakon 50 godina. U čije vreme? U vreme Aleksandra Vučića. I ne samo Koridor 10, pored istočnog kraka Koridora 10, pored južnog kraka Koridora 10, na severu naše zemlje imamo Y krak, a to je obilaznica oko Subotice do graničnog prelaza Kelebija.

Uspeo je Aleksandar Vučić jer su započeti i drugi autoputevi. To su: Moravski koridor, koji je dužine 112 km i koji povezuje pravac istok-zapad, odnosno povezuje autoput E-75, evropski autoput, koji ide od Norveške do Grčke i autoput „Miloš Veliki“, koji povezuje sedam velikih opština i gradova sa preko pola miliona stanovnika. Autoput Ruma-Šabac sa brzom saobraćajnicom Šabac-Loznica, koji je danas na dnevnom redu, je ukupne dužine 77 km, od toga je sam autoput 22 km i brza saobraćajnica 55 km sa mostom preko Save u Šapcu.

Ovo je jedan od prioritetnih projekata drumskog saobraćaja Republike Srbije, obzirom da povezuje i osnažuje 600.000 stanovnika ovog područja, područja Mačvanskog okruga, područja Sremskog okruga, povezuje Podrinje sa Vojvodinom sa jedne strane, a sa druge strane je povezan sa BiH.

Za ovo se, poštovani građani Srbije, borila SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za stabilnu i ekonomski snažnu zemlju, koja će privlačiti nove investicije, gradeći autoputeve, koja će svaki dinar ulagati u novi kilometar autoputa.

Aleksandar Vučić, poštovani građani Srbije, gradi autoputeve, a Dragan Đilas, poštovani građani Srbije, blokira te puteve. Đilas blokira autoput nezakonito i neustavno. Ti tzv. mirni demonstranti batinali su građani koji su im se našli na putu. I onda se đilasovci kunu u demokratiju.

Nije to, poštovani građani Srbije, demokratija. Ovo se zove oholkratija, a po definiciji oholkratija predstavlja pokušaj vladavine rulje ili mase da utiču na ustavnu vlast.

Ja ne bih čak ovo nazvala ni oholkratija. Ja bih ovo nazvala oholokratija, jer oholost je, poštovani građani Srbije, to što đilasovci čine. Oholost je kada ne dozvoljavate i blokirate puteve, mostove, raskrsnice, kada batinate ljude koji žele da prođu, kada uništavate njihove automobile i kada ne dozvoljavate ljudima da svoju decu dovezu do određenog odredišta, da li to bila škola, da li to bio vrtić ili je to bila bolnica, odnosno lekar. E, to je oholost. I čini mi se, a i sigurna sam, da će građani Srbije 3. aprila umeti da prepoznaju ko gradi Srbiju i da je to Aleksandar Vučić i umeti da prepoznaju ko ruši Srbiju i želi joj loše, što predstavlja Dragan Đilas sa svojom kamarilom.

Zato, poštovani građani Srbije, borićemo se i pobediti, za bolju Srbiju, za budućnost sve dece i krupnimkoracima za izgradnju još kilometara autoputeva.

Živela Republika Srbija na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Vesna Knežević. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pred nama je danas na dnevnom redu važan zakon čije donošenje predstavlja jedan od prioriteta Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Javna rasprava o Nacrtu zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti sprovedena je u periodu od 28. aprila pa do 17. maja ove godine i svi zainteresovani su mogli da dostave svoje predloge, sugestije, inicijative ili komentare.

Na sednici Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, održanoj 2. decembra 2021. godine, čiji sam redovan član, razmotren je predlog zakona u načelu, kao i Informacija o radu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja za period od 1. jula do 30. septembra 2021. godine.

Ovim zakonom unapređuje se položaj korisnika usluga privremenog smeštaja pod ravnopravnim uslovima, uz aktivno, efektivno i informisano učešće svih lica koja učestvuju u donošenju odluka koja se tiču života i prava korisnika.

Zaštita prava korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti omogućava kontinuirano osposobljavanje korisnika za samostalan život i puno i ravnopravno učešće u društvu i ostvarivanje socijalne inkluzije kroz proces deinstitucionalizacije.

Opština Titel, iz koje ja dolazim, je do pre nešto kraće od godinu dana imala zaključen ugovor sa prihvatilištem u sklopu Doma za stare u Bečeju. U međuvremenu, ova vrsta usluge je ukinuta, tako da će ovaj zakon omogućiti lakše i brže zbrinjavanje korisnika kojima je u kratkom vremenskom roku potrebno obezbediti privremeni smeštaj da porodicama i pojedincima koji su u socijalnim i životnim problemima i teškoćama pružimo neophodnu pomoć i podršku kako bi ih savladali i kako bi im stvorili uslove za zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Opština Titel kao društveno-odgovorna samouprava, uprkos tome što spada u treću kategoriju razvijenosti, sa skromnim izvornim budžetom, koji iznosi svega 528.601.927,00 dinara daje veliki doprinos u poboljšanju uslova života svih građana koji su u teškom ekonomskom položaju, ali ne zaboravljajući pri tome ni najmlađe, kao ni učenike, studente, trudnice, porodilje, najstariju kategoriju stanovništva.

Za ovu poslovnu godinu iz budžeta izdvojili smo za program socijalne i dečije zaštite ukupno 77 miliona 221 hiljadu 260 dinara, a preko deset miliona dinara smo izdvojili za centar za socijalni rad čije je odeljenje u Titelu.

Isplaćujemo jednokratne pomoći porodiljama za prvo dete 50 hiljada dinara, a za drugo, treće i svako naredno po 30 hiljada dinara. Refundiramo i prenatalni skrining. Izdvajamo milion i 200 hiljada dinara za finansiranje 100% troškova za boravak trećeg, četvrtog i svakog narednog deteta u predškolskoj ustanovi za celodnevni i poludnevni boravak, a 33 miliona dinara izdvajamo za prevoz učenika osnovnih i srednjih škola. Prevoz im je besplatan. Za "Crveni krst" opredelili smo 950 hiljada dinara, a dva miliona i 900 za logopede, pratioce i troškove prevoza učenika sa smetnjama u razvoju. Stipendiramo 30 studenata, a ti troškovi iznose tri miliona dinara.

Sarađujemo i sa Komesarijatom za izbeglice, tako da smo obezbedili 12 miliona 590 hiljada dinara za kupovinu kuća porodicama interno raseljenih lica.

Ono što želim da naglasim jeste činjenica da opština Titel nema svoj centar za socijalni rad, već sve aktivnosti obavlja u okviru centra za socijalni rad za opštine Žabalj i Titel, odeljenje u Titelu.

Ovom prilikom molim ministarstvo da nam pomogne da osnujemo centar za socijalni rad opštine Titel, za čiji rad bi bila potrebna još dva do tri izvršioca, jer je broj korisnika na našoj opštini znatno visok. Imamo na evidenciji preko tri hiljade korisnika, s tim što ovaj broj obuhvata i novčanu pomoć i negu drugog lica, osposobljavanje za rad, smeštaj u ustanove socijalne zaštite, hraniteljstvo, starateljstvo i druga prava iz zakona.

U deset naših hraniteljskih porodica smešteno je 16 dece. Imamo zaposlena svega tri radnika, koji uprkos velikom broju predmeta i korisnika, vredno rade i daju svoj maksimum, kako bi savesno i odgovorno izvršili poverene poslove, a verujte mi da su preopterećeni.

Šta mi kao opština Titel imamo sa Žabljem? Nemamo ništa. Nemamo nikakvih dodirnih tačaka. Udaljeni smo 40 km, superviziju vrši radnik iz Žablja, koji dolazi nedeljno u Titel, sva rešenja, sva uverenja i odluke donose se u Žablju, tako da predmeti stalno kruže i putuju na ovoj relaciji.

Sve to ukazuje da je potrebno osnovati centar za socijalni rad u mojoj opštini, zaposliti još stručnih radnika, kako bi se na još kvalitetniji i efikasniji način zadovoljile potrebe korisnika.

U danu za glasanje, podržaću Predlog zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti. Zahvaljujem.