Poštovani predsedniče, ministri, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, postoji jedna stara uzrečica koja kaže – statistika naša dika što poželi to naslika. Po toj statistici koju nam servira Republički zavod za statistiku mi živimo u kućama od čokolade, prozori su tu od marmelade, kako kaže vaš jedan partijski kolega, ali problem je u tome što je to prilično daleko od istine.
Mislim da je krajnje vreme da demistifikujemo jednu stvar koja se ovde već provlači više puta, to je i gospodin Mali jedno deset puta ponovio, pre njega i gospođa Brnabić, a to je da je nezaposlenost u Srbiji 8,9%, a da je nekada bila 25,9%. Tačno da je bilo 25,9. Ja sam jedan od onih koji se borio protiv te vlasti, jer se bavim sindikatom više od 20 godini i po prirodi posla se borim protiv svake vlasti i smatram da je ta nezaposlenost od 25,9% bila velika.
Međutim, vi ste onda u toku jedne noći promenili metodologiju, pa ste u 23.59 imali nezaposlenost od 25,9%, a u 00.01 ste tu nezaposlenost smanjili na 12%. Pored toga uveli ste još nekoliko stvari, a to je da ukoliko je neko u toku jedne kalendarske godine zaposlen samo jedan jedini dan on se cele te godine vodi kao zaposlen, a onda ukoliko se neko ne javi Nacionalnoj službi za zapošljavanje jednom mesečno u tačno određeno vreme on se skida sa te nacionalne službe za zapošljavanje i opet nije zaposlen tako da se skida evidencije nezaposlenosti. U takvom slučaju ta nezaposlenost od 8,9% nije realna, jer metodologija je potpuno drugačija. Da ste zadržali staru metodologiju ta nezaposlenost bi i dalje bila oko 20% što je veoma visok procenat.
Što se tiče povećanja minimalca, koji ste povećali za 17%, odnosno povećaćete ga od 1. januara, već danas priznajete da je inflacija u Srbiji 14%. Ta inflacija od 14% je pojela taj minimalac od 17%. Kada povećavate penzije 9% vi povećavate svim penzionerima 9%. Kada povećavate minimalac, povećavate samo za 350 hiljada ljudi koji su na tom minimalcu. Kada dođemo do minimalca od 40 hiljada dinara, doći ćemo do uravnilovku da će preko pola miliona građana Srbije primati minimalac. To se zove siromaštvo.
Sa druge strane, imamo isto problem, da se to povećanje plate neće odraziti na one koji rade na malo složenijim poslovima, pa ćemo ljude koji rade složeni poslove držati na 40 hiljada dinara. A kada te ljude držimo na 40 hiljada dinara, to je siromaštvo, jer mi živimo u zemlji u kojoj je nemoguće podići platu svima na način na koji bi to trebalo uraditi, nego se povećava samo minimalna zarada. Ta minimalna zarada s obzirom na poskupljenje mesa, mleka, ulja, šećera, brašna, svega ostalog što je otišlo gotovo pedeset posto, nije ni blizu onoga što je potrebno radnicima u Srbiji.
Radnici u Srbiji su siromašni i to je, gospodine Mali, surova istina. Vi morate na tome da poradite, uradite nešto, kao što su uradili Crnogorci, oslobodite privrednike, oslobodite privredu poreza i doprinosa i naterate ih, kao što su Crnogorci uradili da se to prebaci u zaradu.
Još jednu rečenicu i time završavam, na kraju gospodinu Martinoviću. Da, gospodine Martinoviću, radnici u Srbiji jesu robovi, jer za vreme ove vlasti je patentirano nošenje pelena u fabrikama koje su dolazile ne samo iz Kine, nego iz Južne Koreje, Turske i mnogih drugih kompanija, nije važno iz koje zemlje dolaze, važno je kako se ophode prema zaposlenima, a ophode se katastrofalno.