Hvala, predsedavajuća.
Dakle, po amandmanu na član 1, pošto sam i ja podneo amandman na član 1. i taj, zamislite, amandman je odbačen. Znate, vi kad nešto odbacite, to mora biti da ima neku ozbiljnu grešku, da nije u skladu sa Ustavom ili da je izneto na realno uvređujući način, pa samim tim ne može da dođe na priliku da se ovde o njemu raspravlja u plenumu.
U isto vreme, ja sam podneo identičan amandman sa identičnim tekstom i identičnim obrazloženjem na jedan drugi član, i taj je prihvaćen. Tako da, ovo što je malo pre izneo gospodin Milenko Jovano, a to je da mi nekoga, zaboga, neko od poslanika opozicije ne zna da piše amandmane. Nije istina. Dakle, gospodine Jovanov, iznosite neistine i zbog toga treba da se stidite.
Dakle, vi ste paušalno odredili da odbacite određen broj amandmana bez obrazloženja. Ako ste odlučili da odbacite amandmane, a ne da ih odbijte morali ste da obrazložite zašto to činite. Za svaki od tih amandmana naši predstavnici su bili na odboru, nema obrazloženja. Zašto ste odbacili,? Nema obrazloženja. I, sad vi kažete da opozicija ne zna. Jeste li bili na odboru? Nema obrazloženja. Sad hoćete da kažete da smo mi nepismeni, a vi ste pismeni, ali možete da kršite Poslovnik kako vam se ćefne.
Evo, sad dva amandmana, gospođo Paunovnić, jedan odbačen, jedan usvojen. Jesam li ja polupismen ili nepismen ili sam skroz pismen? Kako ćete da me kvalifikujete, gospodine Jovanov? Na koji ćete način sad način sad da me uvredite? Na koji ćete način uvrediti svakog od vaših kolega? Ako već hoćete da otvorite ovu Skupštinu da se u njoj nešto ozbiljno debatuje i razgovara, nemojte da cirkuzirate, nemojte da se pravite da nešto nismo rekli. Nemojte da se pravite da nas ne čujete, pošto vi sve dobro čujete. Pa, onda ne možemo da dobijemo repliku, ne možrmo da ozbiljno debatujemo, ne možemo da obrazložimo ono što premijerka ne razume kad joj se kaže u 10 minuta, pa joj treba dodatno vreme da objasnimo, ali ne dobijemo vreme.
Kaže – ne možete da dobijete pravo na repliku. Hajde što ne možete kada vas pomene ministar, kada vam pokaže sliku, kada vas opiše, kada vas nacrta, on ili premijerka, nego ne možete da dobijete repliku, brate, ni kad vas poslanici pomenu.
Šta je sad ovo? Koja su to sad pravila? Još to pita gospodin Stefanović, kad ste vi, gospodo, uveli ta pravila? Ispostavi se da ste vi neke moralne sudije ovde i da vi utvrđujete šta može i šta ne može, a možete misliti kakvo obrazloženje za predškolsko, ovo što je sad rekao gospodin Jovanov - o tome odlučuje predsedavajući, predsednik Skupštine, kome će da da reč, a kome neće da da reč.
(Milenko Jovanov: Repliku, to piše u Poslovniku.)
To, to. A, onda kad govorimo o samom tekstu, kaže – Narodna skupština će odlučiti. Neće ova zgrada da odluči, nego vi da li će nešto da bude ili neće i neki ljudi koji su ovde dobili mandat i od vas i od građana će nešto uraditi, po zakonu. Ili ćete raditi po zakonu ili ćemo mi naći druge modele kako ćemo da se borimo, a onda može svašta da bude.
(Milenko Jovanov: A jel?)
Može, može svašta da bude. Videćemo. Videćemo kako će to da izgleda, gospodine Jovanov.
(Milenko Jovanov: Hoćeš čekićem da biješ, jel?
Samo vi morate, gospodine Jovanov, da prestanete da lažete. Mnogo, brate, lažete.
(Milenko Jovanov: Jel tako?)
Lažeš, Milenko. Lažeš svaki put kada se javiš za reč. I sad mogu da nađem 10 lepših reči da kažem, na neki drugačiji način „iznosite neistine, nepristojni ste“, ovako ili onako, ali nije to istina. Milenko – lažeš, jel to jasno? I svaki put to radite.
(Milenko Jovanov: Ti lopove da mi pričaš nešto? Lopužo jedna.)