Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici nezavisnih tela, uvaženi ministri, danas je godinu dana od ruske agresije na Ukrajinu i ja sam danas zaista mislio da će sednica Skupštine u ovom visokom Domu da se posveti toj temi i da ćemo zaista dobiti priliku da nakon godinu dana, tog jednog strašnog čina koji se desio, možemo da pričamo o herojskoj borbi ukrajinskog naroda za slobodu, da ćemo da govorimo o žrtvama koje su tamo bile, da odamo počast tim žrtvama, da ukažemo na patnju i muku kroz koju prolazi ukrajinski narod u ovih godinu dana, da ćemo da govorimo o porušenim kućama, bolnicama i školama, da ćemo da govorimo o tome da li ova država, ovo društvo može da iskaže solidarnost prema svemu tome i da na današnji dan pokažemo da smo mi spremni da donosimo velike odluke, da smo spremni kao država i kao društvo da se odredimo prema tome.
Ne možemo, gospodo, da se pretvaramo da se to nije dogodilo, zaista ne možemo. U najmanju ruku, to ovo društvo nikada ni u svojoj prošlosti nije činilo. Mi nikada nismo žmurili kada je velika muka, kada su veliki problemi, kada se oni dešavaju ljudima koji su se često, sada i ranije se nalaze u istoj situaciji u kojoj smo se mi nekada nalazili. Ne možemo mi da budemo nemi. Mi najbolje znamo kako to izgleda. Zato moramo da se odredimo.
Umesto toga, mi smo dobili danas, dakle mi smo i poslanička grupa, a i stranka koja je na toj politici dobila poverenje građana i ušla u parlament, mi smo stranka koja je na početku ruske agresije na Ukrajinu iskazala svoju snažnu volju i tražila da se država odredi prema tome tako što će uvesti sankcije Rusiji.
Danas stojimo na istoj toj poziciji nakon godinu dana na kojoj smo stajali i tada kada niko drugi nije imao hrabrosti da bilo šta kaže na tu temu, zato s pravom mogu na današnji dan da govorim ovo što govorim, uvažene koleginice i kolege.
(Narodni poslanik dobacuje: Da li je to tema?)
Nemojte mi dobacivati, nije uljudno i nije kulturno. Molim vas, nemojte to da radite. I te kako, i te kako, je to tema. Šta god mi ovde stavljali na dnevni red, šta god ova vlast koristila da stavi na dnevni red, verujte mi, ovo vam je na dnevnom redu i danas i sutra i sledeći mesec i celu ovu godinu. Svakog dana dok se agresija ne završi.
Ako mi kao država možemo da uradimo i najmanju stvar da pomognemo, svi mi zajedno, da se ta agresija zaustavi, da se uspostavi mir, ja mislim da mi to treba da uradimo. Zaista mislim da to treba da uradimo.
Ono što smo mi dobili danas u ovom formatu, jeste zapravo privid. Dugo sam razmišljao kako je moguće da na jednoj sednici Skupštine možete da imate izveštaje nezavisnih tela u isto vreme sa vojnim intervencijama, odnosno vojnim članstvima Srbije u raznim savezima i na kraju krajeva opredeljenje Srbije da povuče sredstva iz evropskih fondova, od evropskih banki kako bi radila na svom razvoju, odmah moram da vam kažem - vrlo interesantan kontekst i vrlo lukav pokušaj da se obmane domaća i strana javnost kako je Srbija na pravom putu i kako je to put u EU. Ali, to je bio samo pokušaj. Evo, mi vam sad kažemo, to vam neće proći zato što smo vas prozreli.
Kako možemo da u trenutku kada Srbija nema svoje opredeljenje ka EU, da govorimo uopšte o institucionalnim i svim drugim procesima koje treba da vodimo da bi stvarno, kada kaže gospodin Pejović da treba da se uvede finansijsko upravljanje u sva javna tela to i bilo uvedeno. Ne treba nam 10 godina da se to uradi, ali ova vlast nema volju za tim.
Kada kaže gospodin Janković da treba da se poboljša trgovina hartijama od vrednosti i naprave nova tržišta, odmah javi 145 lokalnih samouprava i počnu da emituju svoje municipalne obveznice, a EPS počne da emituje svoje obveznice pa da kupe građani i svoja slobodna sredstva angažuju da pomognu EPS-u, umesto što se zadužujemo preskupim kreditima. To nudi stranka „Zajedno“.
Umesto što ćete da grdite Pavla Petrovića što vam kaže da je 57% javnog duga neizdrživo za državu kao što je Srbija i za njen budžet, da počnete nešto da radite na tome da se spusti ispod 55%, ali da zaista nešto uradite po tom pitanju, a ne da ponovo gospodin Arsić, kao što to radi na svakom Odboru za finansije, sada zloupotrebi plenum da ponovo još jednom napadne gospodina Petrovića, zato što jedna nezavisna institucija i ima svoj stav koji se temelji na međunarodnim finansijskim propisima, na standardima i pravilima struke.
Da možemo zaista da pričamo o tome kako će gospodin Popović da objasni premijerki da možemo da instaliramo solarne panele na svaki krov i da nam zbog toga neće puknuti sistem. To je moguće zato što to kaže naša Agencija za energetiku.
Zašto mi ne pričamo o tome? Zato što ova vlast zaista nema volju da se društvo normalizuje, da institucije dobiju svoj puni značaj i da se sluša to što kažu nezavisne agencije. Umesto toga, ovde nam sledi dalja kupovina vremena. Umesto sakrivanja pod kamen, sad imamo polako izlaženje ispod kamena, ali vrlo bojažljivo.
Prolazi nam vreme, gospodo, vreme ne radi za Srbiju. Kada uzmete da objedinjujete svih ovih 26 tačaka koje su tako nesretno spojene, umesto da pričamo o stvarnim problemima, mi ćemo doći do ključne stvari, a to je hoće li ovo društvo zaista u EU? Da li ova vlast zaista želi tamo da stigne? Ako želi, hajde da to iskaže, ali ne samo prividima institucionalne borbe i ne samo scenografijama u kojima bi smo kao nešto hteli, a zapravo ne. To vreme otkucava.
Znate, put u EU je put u svet slobode, u svet vladavine prava, u svet demokratije, u svet slobodnih medija. Možda baš zbog toga vi ne želite tamo da stignemo, ali evo ovi ljudi koji su se ovde okupili u koaliciji „Moramo“ i u stranci „Zajedno“, to žele.
Imaju neke vrlo konkretne predloge, imaju vrlo konkretne predloge…
(Milenko Jovanov: Mornarica.)
Tako je, gospodine Jovanov, i to i sada ćemo da dođemo do toga.
Znate, da bi ste otišli u EU, morate da napravite kvalitetne dogovore sa svojim komšijama, morate da rešite suštinski problem koji muči ovo društvo, a to je odnos Beograda i Prištine. Mi smo kao stranka zauzeli tu potpuno jasan stav – tražimo da se zajednica srpskih opština uspostavi prema Briselskom sporazumu, potpisanom 2013. godine i dokumentima nastalim 2015. godine, utvrđeni principima.
Smatramo da takva zajednica srpskih opština u dogovorima, pod pokroviteljstvom EU, može da dovede do toga da se uspostavi jedna čvrsta, široka autonomija, po ugledu na najmodernije evropske prakse.
Šta još tražimo? Tražimo demilitarizaciju Kosova. Zašto to tražimo? Zato što ne želimo da se dešava upravo ovo što se sada dešava, a to je jedna strašna trka u naoružanju u ovom regionu. S kime se mi onda zaista takmičimo? Da li će to što ćemo mi kupovati ofanzivne dronove omogućiti da nadjačamo NATO? Da li zaista želite da još jednom prođemo kroz sve to ili ćemo biti pametni i praviti dobre dogovore sa Zapadom, dobre dogovore sa EU, što i jeste suština politike oko koje se okupila koalicija „Moramo“.
Mi tražimo da se kroz te procese razgovora koji će se, evo u ponedeljak, dešavati ponovo u Briselu, traži da Kosovo ne može nikad da se ujedini sa Albanijom dok se država Srbija i zajednica srpskih opština ne saglase sa tim. Tražimo najviši stepen zaštite i autonomije za crkve, manastire na Kosovu, za naše crkve i manastire. Tražimo da se uspostavi i zaštita javne i privatne imovine tamo.
Ako se to desi i ako se čitav region zapadnog Balkana uvede u sistem jedne kolektivne bezbednosti kako bi se uspostavio trajni mir na zapadnom Balkanu, i ako kroz te razgovore mi dobijemo čvrstu i jasnu perspektivu ne samo Srbije, nego i čitavog regiona za punopravno članstvo u EU, mi verujemo da su se onda stekli uslovi da se promeni pozicija Beograda po pitanju integracije Kosova u Međunarodne organizacije. Mi verujemo da je to jedna poštena ponuda o kojoj vredi razgovarati.
Međutim, pošto ja ovo govorim mesecima nekoliko puta u plenumu, na sednicama odbora, govorim u raznim medijima, pokušavajući da pojasnimo koliko je važno, da se naprave takvi dogovori baš sada u ovom trenutku, mi smo morali da iskoristimo jednu ilustraciju ili da kažem provokaciju i da dobijemo prostor za tu debatu, kako bismo zaista čuli šta drugi politički akteri u Srbiji misle o tome.
Zato smo, gospodine Jovanov, rekli to za mornaricu i naišli smo na velike otpore, na kritike. Ja to potpuno razumem, ja to potpuno poštujem, ali smo dobili ozbiljan prostor da se o tome iskreno, odgovorno razgovara. Hajte, gospodo, da razgovaramo, jer pre vama iz vlasti, ali i pred celom državom se nalaze dve ogromne, dve ogromne planine koje treba da pređemo zajedno.
Prva planina se zove to što dve trećine građana u EU je protiv proširenja EU i to nema nikakve veze sa Srbijom nego uopšte protiv toga zato što oni imaju i druge probleme koji ih u ovom trenutku muče.
Da li Zapadni Balkan kada reši svoje bezbednosne izazove, kada reši svoje ekonomske izazove može da postane interesantan za građane, koji, izvinićete, u ovom trenutku u velikom broju država moraju da izađu na referendum pa da glasaju za to da Srbija i ceo Zapadni Balkan budu primljeni u EU. Pa ne možemo da budemo nepošteni prema tim građanima, i da se pravimo kao da se njihovo mišljenje ne uvažava.
Šta mi možemo da uradimo, i kako mi možemo da postanemo interesantni? Pa, tako što pravimo dogovore koji u interesu trajnog mira, tako što se dogovaramo jedinstvenom ekonomskom tržištu u kome se posluje, putuje, radi i stiče bez granica na Zapadnom Balkanu i da onda se uključimo u sistem kolektivne bezbednosti, što jeste druga najveća ili velika planina koju mi treba da prevaziđemo, a da ne uđemo u NATO.
Eto, vam, sad gospodo okvir, pa bih voleo da čujem šta moj uvaženi kolega Jovanov ili uvažene kolege iz drugih poslaničkih grupa kažu o tome, šta kažu ministri o tome, kakva je vaša gospodo ideja, šta vi mislite o tome kuda mi treba da stignemo i koliko nam vremena za to treba ili ćete da ćutite i da se sakrijete pod kamen, kao što se sakrivate ovih godinu dana? Izađite, gospodo, ispod kamena, odredite se, budite hrabri. Kukavičluk i populizam su dve najveće bolesti srpske politike zadnjih 30 godina.
(Narodni poslanik: Pretiš.)
Nemojte molim vas. Ko preti? Šta pričate? Ko preti? Lepo pričam, predlažem. Hajde da pričamo o predlogu. Možda imate bolji predlog. Ja ga nisam čuo. Šta je predlog? Nemojte mi dobacivati, molim vas. Lepo izađete i kažete – vidite, gospodine Zelenoviću, vaš predlog nije dobar zbog toga i toga, ali je naš bolji i kažete koji je. To je debata. Ali, ovde nema debate već šest meseci zato što kada dođemo do ključnih tema dođemo do toga da vi nemate rešenje.
To poigravanje sa sudbinom svih građana u Srbiji i verovatno sa velikim brojem njih sa Zapadnog Balkana će nas dovesti u velike probleme. Kada smo predložili Međunarodnu konferenciju na kojoj treba da se naprave ti ključni dogovori za Zapadni Balkan mi smo tražili još neke druge stvari. Tražili smo bez ikakve želje, nikome od nas nije bilo ni na kraj pameti da na bilo koji način bilo koga od naših komšija dovede do toga da će da radi ili treba da radi nešto što mu se ne sviđa. Naprotiv, samo da ubrzamo naš zajednički put u EU.
Tražili smo da BiH bude demilitarizovana. Zašto smo to uradili? Pitanje regionalne bezbednosti je važno. Sa demilitarizacijom Kosova i demilitarizacijom BiH uz produženo prisustvo mirovnih snaga koje samo postoje bi se omogućilo uspostavljanje trajnog mira. Zašto je Bosna po mnogima 10 puta veći problem nego što ga sada imamo na Kosovu? Pa zato što polovina stanovništva prema svim istraživanjima nažalost ne želi da živi u toj državi. Ne želi, a ta država mora da postoji. Valjda jedna od država Zapadnog Balkana koja poštuje i Berlinski proces i otvoreni Balkan i Pariski sporazum može da da nekakvo rešenje i predlog i ideju kako misli da prevaziđe sve to. Sada kako stvari stoje, gospodo, nama će trebati da stignemo ovim tempom u EU jedno 45 godina? To možete da pitate kolege koji su bili sa mnom u Briselu. Tako su nam rekli. Znate koliko će da treba Bosni? Osamdeset, ceo životni vek. Dokle više da čekamo? Koliko to još mi vremena možemo da izgubimo i da propustimo?
Ono što mi mislimo je da je važno praviti dogovore sa našim komšijama i partnerima, sa zemljama Kvinte, sa EU. Svaki dogovor postignut sa komšijama sa Zapadnog Balkana, sa jadranskim državama, sa zemljama Kvinte, EU ako je moguće postići za nas je prihvatljiv, za nas je prihvatljiv jer on znači da smo se dogovorili o celom paketu.
Rešavanje samo Beograda i Prištine, tog odnosa neće uspostaviti trajni mir. Rešavanje problema na parče je, gospodo, samo primirje, nije mir. Čekaće nas ponovo za par godina veći problemi nego ovi u kojima se sada nalazimo. Verujem da je pošteno da o tome razgovaramo baš danas na godišnjicu ruske agresije na Ukrajinu, baš danas ovde da razgovaramo o toj temi.
Raspoložen sam da čujem sve dobre predloge, sve dobre ideje. Dajte da razgovaramo kao ljudi. Tome ova skupštinska sala služi.
Dakle, pitao sam sve ovo predsednika na prošloj sednici Skupštine kada smo razgovarali o Kosovu. Nisam dobio odgovore, osim da smo mi nemoćni da utičemo na to kada Kosovo krene u NATO. Ne slažem se sa tim. Nemoguće je da mi ne možemo da utičemo, ali ako ćemo da utičemo tako što ćemo da kupujemo ofanzivne dronove i da se naoružavamo ja vam kažem da to nije dobro rešenje. To neće doneti mir. Najozbiljnije vam kažem.
Druga stvar, predsednik je rekao prošli put na sednici – sve gubimo, ništa nećemo dobiti. Ponavljam ovde treći put – šta smo tražili, šta ste tražili, gospodine predsedniče, šta ste tražili pa da vidimo da li ova ili bilo koja politička opcija želi i može i ima snage da se uključi u to da se spase šta se spasti može, da se sačuva ono što se sačuvati može, da se daju neka konkretna rešenja i predlozi kako region Zapadnog Balkana sa rešenim bezbednosnim i ekonomskim izazovima najbrže moguće postaje motor razvoja i dobija datum priključenja u EU.
To me interesuje. Hoću o tome sa vama da razgovaram. Hvala.
