Hvala.
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Olenik.
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici prof. dr Tamara Milenković Kerković, Boško Obradović, mr Ivan Kostić, Borko Puškić, Milovan Jakovljević i Radmila Vasić.
Borko Puškić, izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Dobro veče, poštovani gledaoci Republike Srbije, poštovani radnici, ovo što je preostalo radnika što nije otišlo trbuhom za kruhom i inostranstvo, što je još ostalo da radi, mi predlažemo, kao jedna državotvorna i odgovorna politička organizacija, par intervencija u okviru Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu i u okviru člana 9. posle stava 4. da se dodaje član 5. koji bi glasio: „Poslodavac kod koga se u toku godine dogode dve uzastopne povrede na radu ili smrt zaposlenog u toku rada gubi pravo na već dodeljene podsticaje iz državne pomoći za godinu u kojoj se povreda na radu ili smrt zaposlenog dogodila“.

Takođe, u članu 9. posle novog stava 5. predlažemo intervenciju, da se doda stav 6. koji bi glasio: „Poslodavci koji su nosioci prava na subvencije i podsticaje iz državne pomoći dužni su da za sve zaposlene o svom trošku zaključe ugovor o osiguranju života i zdravlja zaposlenog u korist zaposlenog sa osiguranom sumom koja ne može biti manja od iznosa subvencije po radnom mestu“.

Obrazloženje – ovim bi se uvela pooštrena odgovornost za život i zdravlje zaposlenog i nosioca prava na podsticanje subvencija dodeljenih iz državne pomoći. Na taj način bi se zaštitio i poslodavac, zaštitila bi se i država, ali bi se zaštitio i radnik, jer smo svedoci da često imamo radnike koji rade na crno, da često imamo nekog ko nije tretiran na pravi način u okviru Zakona o bezbednosti na radu. Na taj način mi predlažemo jednu intervenciju koja bi mogla da mnogo znači i da reguliše ovaj delokrug ovog polja zakona, Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Olenik.
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Ristić, Milica Đurđević Stamenkovski, Nikola Dragićević, Strahinja Erac, Dragana Miljanić, Dragan Nikolić, Zoran Zečević i Bojana Bukumirović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Mi smo podneli amandman na član 10. stav 2, gde smo predložili da se promeni i da glasi: „Poslodavac je dužan da pri planiranju i uvođenju novih tehnologija konsultuje se sa predstavnicima zaposlenih po pitanjima izbora opreme za rad, uslova rada i radne sredine i njihovih posledica na bezbednost i zdravlje zaposlenih“.

U situacijama kada nije imenovan predstavnik zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu, skoro da je nemoguće da se poslodavac uskladi sa obavezom predviđenom postojećim predlogom člana 10. stav 2. Predloga zakona i obavi konsultaciju pojedinačno sa svakim zaposlenim. Tako da je dovoljno da obaveza poslodavca bude da konsultuje predstavnika, ali ne i sve zaposlene.

Imajući u vidu navedeno, predlažemo vam da prihvatite ovaj amandman. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici dr Vesna Ivković, prof. dr Vladimir Đukić i prof. dr Mirka Lukić Šarkanović.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Gavrilović.

Na član 12. Predloga zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, u stavu 1. predlažem da se brišu reči: „kao i da za njihovu primenu obezbedi potrebna finansijska sredstva“.

Ja bih voleo da znam zakonodavac, onaj koji je pravio nacrt ovog zakona, zašto je stavio ovu formulaciju u sam zakon. To je potpuno pretrpavanje obaveza koje ništa ne znače.

Znači, ako pogledate šta tačno piše u članu 12, kaže: „Poslodavac je dužan da prilikom organizovanja rada i radnog procesa obezbedi preventivne mere radi zaštite života i zdravlja zaposlenih, uključujući pružanje informacija i obuke zaposlenih, kao i da za njihovu primenu obezbedi potrebna finansijska sredstva“.

Sad samo razmislite, možete li vi da pružite informacije zaposlenima, da obučite zaposlene, a da nemate finansijska sredstva? Nekad možete, nekad možete da imate obuku koju imate u okviru svog preduzeća, koja ne iziskuje dodatna finansijska sredstva. Takođe, i kada dajete informacije i obaveštavate zaposlene. Zašto ovo mora da bude posebna obaveza? I kada sutra bude dolazila inspekcija u firme, onda će tražiti od poslodavaca i da postoji posebna odluka gde su oni obezbedili dodatna finansijska sredstva za neke stvari koje im inače ne trebaju. Zašto to radimo? Ne znamo.

Zašto ovo nije prihvaćeno na odborima nije mi jasno. Da li mogu da dobijem bilo koje objašnjenje od bilo kog člana Vlade, ako uopšte razume o čemu pričam? Nema.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Gavrilović.

Očito da treba da sednemo u nekom kraćem kružoku ljudi i da pričamo o ovim pravnim stvarima, izgleda da vas to posebno ne zanima, ali vam govorim nešto što će u praksi da se pokaže kao loše.

Na član 13. Predloga zakona o bezbednosti zdravlja na radu stav 1. u tački 7) predlažem da se menjaju reči „koherentne“ sa rečju „celovit“. To je nešto što smatram da je u duhu našeg srpskog jezika, da bi trebali da zamenimo gde god možemo, tuđice, reči koje koristimo iz drugih jezika i da koristimo reči iz našeg srpskog jezika.

Ovo nije ništa vezano posebno sa funkcionisanjem samog zakona kasnije u njegovoj primeni, ali mislim kad već donosimo zakone i kada imamo Zakon o tome kako će se koristiti srpski jezik i na kom načinu i kom ćiriličnom pismu se koristi i službena dokumentacija da bi bilo dobro da koristimo i srpski jezik izbacimo tuđice.

Na član 14. amandman je podneo poslanik Gavrilović.

Predlog zakona o bezbednosti zdravlja na radu u članu 14. predlažem da se reči „prava, obaveze i odgovornosti“ menjaju rečima „prava i obaveze“.

Zašto to smatram? Zato što je odgovornost treba regulisati u skladu sa već podnetim mojim amandmanom broj 3. tj. na član 3. gde sam takođe rekao da se prava, obaveze i odgovornosti zamenjuju rečima „prava i obaveze“ da napravimo jedan konzistentan zakon, da možemo da pratimo prosto sa jedne strane prava koja korliraju sa obavezama sa druge strane, a da odgovornost definišemo kao jednu posebnu oblast, zato što to sve nije uvek isto. Moramo da stavimo do znanja kada dolazi inspekcija i kada proverava ne treba uvek da kažnjava poslodavce, nego samo da proverava nekad da li su dobro primenili određene odredbe zakona i neke podzakonske akte. To je važno zato što dolazite u situaciju da nekada zbog toga što se, da kažemo na jedan rogobatan način primenjuje zakon od strane inspekcije, kažnjavaju ljudi koji su savesniji, nego oni koji su nesavesni. Oni koji su nesavesni plate kaznu koja je u određenom iznosu. Ta kazna je sada, recimo 100.000 dinara.

Sa druge strane svi koji su savesni uložiće u svoje obrazovanje, u obuku svojih zaposlenih preko 200.000 dinara i napraviće nekada propust i sad zamislite on je uložio i u svoje obrazovanje, imaće mogućnost, odnosno opasnost da plati kaznu, a sa druge strane nesavesni samo plaćaju kaznu. Baš zbog toga treba odvojiti i naglasiti šta su prava i obaveze, a šta su odgovornosti.