Predsedavajući, pre nego nastavimo, da li smo završili sa pitanjima i prešli po tački dnevnog reda? Da li sada govorimo po tački dnevnog reda?
Dame i gospodo narodni poslanici, sada ću po prvi put imati prilike da govorim o onome što sam i promišljao svih ovih dana povodom stravičnih dešavanja koji su se dogodili u Beogradu, Mladenovcu i generalno u Republici Srbiji.
Zaista, šta reći mudro, pametno u jednoj veoma teškoj situaciji u kojoj bi trebali da se kanimo politikanstva i pokažemo saosećajnost, pokažemo osetljivost za temu koja je potresla građane u Republici Srbiji, bez obzira na nacionalnost i veroispovest.
Promišljajući šta mudro kazati u jednoj takvoj situaciji, odlučio sam kao neko ko je završio versku školu da vam citiram stih ajet iz časne knjige Kurana, ajet koji govori o ubistvu, o ubijanju i nešto što verujem da mnogi od vas ili većina vas niste znali da piše u Svetoj knjizi Muslimana: „Ako neko ubije nekoga ko nije ubio nikoga i ko ne čini nered na zemlji, kao da je cijeli svijet ubio. A ako neko bude uzrokom da se nečiji život sačuva kao da je cijeli svijet sačuvao“. Na ove reči ću nadovezati i šestu božju zapovest iz Biblije, koja glasi: „Ne ubij“. U tom duhu ću i koncipirati moje obraćanje, sa željom da nešto mudro kažemo i da građani koji nas slušaju imaju koristi, imamo mi pozitivan impuls na njih.
S obzirom da je tema mediji, cilj je sistemska prevencija. Uloga medija je veoma važna. Iz tog razloga i tema rijaliti programa u Republici Srbiji treba da bude tema o kojoj će se govoriti.
Ono što hoću pre svega da podvučem jeste da mi ovde generalizujemo stvari. Kada kažemo – rijaliti program, svi automatski mislimo da se to po automatizmu odnosi na nešto štetno, loše i nešto što treba ukinuti i zabraniti. Međutim, rijaliti program u osnovi, ne ovaj koji mi danas gledamo, vidimo, u Srbiji, na zapadu, on je kao ideja trebao da bude da građanima iz zabavnih i edukativnih razloga približi život nekih ljudi, određene grupe ljudi, način na koji oni vide, razmišljaju, žive i on je u samim svojim začecima čak imao i edukativnu konotaciju. Vremenom je to proisteklo u ovo što mi danas vidimo.
Sam poziv na ukidanje rijalitija može da bude problematičan zato što postoje bar u teoriji rijaliti programi koji su korisni i koji mogu da budu pozitivni. Zato ja savetujem sve oni koji traže ukidanje rijalitija – bolje je da traže da se zakonski uredi sadržaj rijaliti programa i da se u takvim programima zabrani prikazivanje nasilja, vulgarnosti, nemorala i svake vrste destrukcije.
Kad su u pitanju mediji, generalno podržavam da se u medijima zabrane psovke, prikazivanje brutalno neodgovorno prikazivanje i reklamiranje nasilja. Država Srbija će trebati da uvede neke mere koje će regulisati način prikazivanja nasilja na TV programima.
Smatram pozitivnim ono što je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, kazao na skupu „Srbija nade“ da će se ukinuti rijaliti program na televiziji Pink. To jeste pozitivan iskorak koji će doprineti barem malo, nadam se, podizanju stepena promocije morala odnosno smanjenja stepena promocije nemorala na televizijama.
Takođe, potrebno je urediti i zakonski ograničiti, onemogućiti medijima da u afirmativnom obliku promovišu ljude koji su počinili krivična dela kao što su ubistvo, kao što je silovanje, kao što je pljačka i da se ljudima koji su osuđeni, osuđeni krivično, sve vrste krivice, pa čak i ratni zločini, onemogući promocija na medijima. Mediji imaju veliku ulogu, međutim, nije dovoljno regulisati program, programske šeme na televizijskim ekranima.
Sve ovo o čemu sam govorio, i da se reguliše, mi imamo izazove, jer naša deca imaju mobilne telefone, pristup internetu, pristup aplikacijama, pristup socijalnim mrežama i sve to mogu pratiti i deca i ljudi i drugim putevima, ne samo putem televizijskih ekrana, tako da je ovaj izazov mnogo veliki i važan.
Nije dovoljno urediti samo medije, već i uloga roditelja, uloga škola, uloga stručnih lica, uloga, čak ne čujem dok se toliko spominje, verskih zajednica, koja je veoma bitna i svakako uloga državnog sistema.
Kad su u pitanju škole, potrebno je podržati škole određenim merama, kao što su uvođenje odgojnog programa u škole. Škole ne trebaju biti samo obrazovne ustanove, već odgojno obrazovne ustanove. Zatim, podržati psihologe i pedagoge u tim školama, da oni imaju značajniju ulogu u radu sa decom i organizovati u školama, ovo iznosim kao predlog, pa možda bude od koristi faktorima koji mogu to implementirati na terenu, u školama treba pokrenuti programe obuke prepoznavanja nasilja, gde ne samo psiholog i pedagog, nego i nastavnici i svo školsko osoblje treba biti obučeno kako da prepozna potencijalnog izvršioca nasilja i na koji način adekvatno da postupi u tom slučaju.
Država treba uložiti i podržati razvoj klinika koje se bave mentalnim zdravljem i, kao što rekoh, ne toliko spominjane verske zajednice i njihova uloga u ovom slučaju. Smatram da bi država trebala da uključi verske zajednice u dugoročno rešavanje ovih problema, da koordinira sa verskim zajednicama. Zašto? Zato što verske zajednice mogu da dopru i da prodru do onih umova ljudi do kojih ne dopire državni sistem kroz svoje verske aktivnosti na terenu.
Država u saradnji sa verskim zajednicama treba imati zajedničke programe promocije tolerancije, nenasilja i generalno pacifizma.
Kad je u pitanju država, želim i tu ukazati par stvari. Smatram pohvalnim što je državni sistem prikupio preko 50.000 komada nelegalnog oružja. Srbija je prema statistikama ili u samom vrhu ili prva u Srbiji po oružju po glavi stanovnika.
Prošla su vremena kada je trebalo da bude stanovništvo masovno naoružano i ako treba stanovništvo da je bezbedno o bezbednosti stanovništva će brinuti državna policija i državna vojska.
Smatram i podržavam pooštravanje mera zakonskog držanja oružja i naročito smatram da je potrebno uvesti posebne mere za držanje oružja od strane lica koja su vršila krivična dela ili imali bilo kakav vid iskazivanja nasilničkog ponašanja, a posebno osobe koje imaju poteškoće sa metalnim zdravljem.
Podržavam, takođe, da se pooštre kazne za ubice, čak slušajući u jednom trenutku izlaganje predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kada je kazao da razmišlja da traži da se vrati smrtna kazna, na tren sam i ja osetio potrebu da ga podržim u tome. Mi treba u društvu da znamo i osećamo da su krivična dela, kao što je ubistvo, nešto najstrašnije što neko može učiniti ovoj državi.
Pozitivno je što će se povećati broj policajaca u školama. Verujem da će doprineti javnom redu i miru, ali ne mogu da ne kažem, kao Bošnjak, da je potrebno da se u mestima gde žive nesrpske nacionalne zajednice ujednači u ustanovama bezbednosti broj pripadnika nacionalnih nesrpskih zajednica.
Govorio sam u poslaničkom pitanju u Priboju. Mi u Priboju imamo situaciju gde policajci čine nasilje, ponašaju se nasilnički. U tom Priboju, gde živi 20% Bošnjaka, svega 2% Bošnjaka možda i manje radi u policijskoj upravi i mi trebamo da imamo više pripadnika nacionalnih zajednica u redovima policajaca da bi se i ti policajci upoznali sa pripadnicima drugih naroda i u svojoj službi, što bi uticalo i na njihovu pacifizaciju.
Molim vas da vodimo računa o svim ovim stvarima, da stvari ne pratimo, ne gledamo samo iz svog ugla i da nas ne boli samo ono kada je vezano za moj narod. Ubijeni Srbi nisu ništa manje vredni od ubijenih Bošnjaka, niti ubijeni Bošnjaci manje vredni od ubijenih Srba. Svi su oni građani Republike Srbije i trebamo se odnositi pravedno.
Na sve to, zaključiću govor predlogom, da bi na paket mera koje je predložio predsednik Srbije i Vlada Republike Srbije, potrebno je pružiti podršku porodicama ubijenih kroz sistemska rešenja i kroz materijalno, logističku podršku. Zahvaljujem.
