Hvala predsedavajući.

Poštovani građani i građanke Srbije počeću sa jednim pitanjem za ministra unutrašnjih poslova Gašića.

Govorili ste o tome ovde koliko je prijava unutrašnjoj kontroli podneta protiv inspektora Mitića i Milenkovića u pokušaju da ih iskreditujete kao svedoke tužilaštva u slučaju Jovanjica. Tada sam vas pitala na čiju stranu na taj način stavljate. Još uvek čekam taj odgovor.

Danas vas pitam – da li unutrašnja kontrola ispituje postupanje policije u slučaju nestanka i svirepog ubistva Noje Milivojev koja je tri nedelje nakon prijavljenog nestanka, pronađena mrtva i raskomadana upravo na mestu na kom je njena porodica od početka tvrdila da se nalazi. Koji su razlozi za ovakvo postupanje policije?

Moje sledeće pitanje odnosi ne na nedavno objavljeni spisak botova zaposlenih u raznim organima javne vlasti koji na društvenim mrežama u radno vreme, o trošku građana i građanki Srbije, obavljaju poslove za račun SNS.

Danima već nema reakcije SNS, pa je moje pitanje za predsednika Republike – da li možemo da očekujemo neko vaše vanredno obraćanje ili vi sa strankom više nemate ama baš nikakve veze?

Da li će se u tom obraćanju naći mesta i da opravdate postupanje bosa Surduličkog EPS-a Bobana Petrovića i vođe lokalnog tima Dragana Stojanovića ili kako to da Vlada Sekulić, generalni direktor „Laste“ i član glavnog odbora SNS objavljuje još jedna spot kojim se crtaju mete novinarima nezavisnih medija?

Da li ćete nam i ovog puta, kao 2017. godine ove dosta neobične okolnosti objasniti, kao kada ste nam objašnjavali da nema niče čudnog da skoro 7.000 ljudi uplati SNS baš 40.000 dinara, a da su neki istovremeno korisnici socijalne pomoći?

Konačno na današnji dan moramo da postavimo još neka pitanja.

Danas je 11. juli, dan kada je pre 28 godina počelo raseljavanje preko 20.000 žena, dece i starih i streljanje oko 8.000 muškaraca i dečaka na više lokacija na području Srebrenice.

Međunarodni sud pravde je 2007. godine potvrdio je da je na taj način počinjen genocid. Moje pitanje za predsednicu Vlade da li je i dalje zvanična politika Vlade Srbije da zvaničnicima Srbije nije mesto u Srebrenici dok se ne odgovara za napad na Aleksandra Vučića 2015. godine u Potočarima.

Šta se konkretno takvom politikom postiže? Ja ne opravdam taj napad i slažem se da ga treba ispitati. Ipak, ne mogu da vas ne pitam da li je moguće da jedne polomljene naočare stavljate u ravan sa ubistvom osam i proterivanjem 20.000 ljudi.

Šta se tačno postiže negiranjem da se u Srebrenici desio genocid, odnosno šta se postiže time kada kažemo da je to bio samo običan ratni zločin ako tako nešto uopšte postoji?

Što se prava tiče, stvar je dosta jasna, jer je pravna definicija genocida veoma rigidna, a posle Drugog svetskog rata sudski je utvrđena samo u dva slučaj. Jedan od njih je Srebrenica 1995. godine. O tome možete čitati u knjizi „Haške nedoumice“ u izdanju Beogradskog centra za ljudska prava. U njoj ćete pročitati o tome kako se pojam genocida neretko zloupotrebljava u politici, a možda u tome prepoznate i neke od svojih postupaka.

Ako zanemarimo i pravnu definiciju i politički kontekst, istina je da negiranje genocida ne čini dobro ni srpskim žrtvama koje su i te kako brojne i bolne. Nema takmičenja u broju žrtava ratnih zločina. Svaka žrtva je previše. Priznanje da se u Srebrenici dogodio genocid ne znači nipodaštavanje ni jedne druge žrtve, ni jedne srpske žrtve. Naprotiv, to nam omogućava da krenemo dalje, a Srbiji da vodi aktivnu miroljubivu politiku i stvara prijateljstva sa onima koji žele isto i za to se zalaže Zeleno-levi front.

Ja sam 1995. godine imala 17 godina, živela sam u Srbiji i na državnoj televiziji nisam mogla da čujem šta se tamo dešavalo.

Gospođo premijerka, vi ste tada imali koju godinu više i bili ste na drugom mestu. Možda ste mogli da čujete još neke informacije.