Hvala. Dobar dan svima.
Probaću još jednom da objasnim koncept i opravdanost, odnosno u nekim slučajevima neopravdanost zaduživanja, zato što mi se čini da tu postoji ili potpuno nerazumevanje i neznanje ili politički oportunizam, što mi je verovatnije, pošto bi neznanje bilo zaista katastrofalnih razmera, ali je naše da pokušamo da objasnimo plastično, pojednostavimo ili kako god, koliko god puta možemo.
Dakle, kažete – moraćemo da radimo mnogo, odnosno svi naši građani, da taj novac vratimo. To bi bilo istina da se zadužujemo kao što smo se zaduživali nekada, odnosno kao što se zaduživala bivša vlast, a to je kada se zadužujete i koristite taj novac za potrošnju, zato što onda taj novac nestane, pojedemo ga i ne prihoduje ništa. I onda građani, naravno, svi moraju da rade više da bi ga vraćali.
Kada se zadužujete da bi ulagali u investicije, te investicije se otplate same. Kada se zadužite da izgradite put, osim ako se niste zaduživali po nenormalnim kamatnim stopama, a po kojima se jesmo zaduživali pre nekih 11, 12 i 15 godina, pa po kamatama od šest i po, sedam, 7,2%, pa to ne može da se, 11%, pa to ne može da se isplati ili ne svakako, ne može lako, čak iako izgradite nešto, a nismo gradili ništa.
Dakle, ako se zadužujete po normalnim kamatnim stopama i taj novac iskoristite za investiciju, ta investicija sama sebe otplaćuje. Taj put ima vrednost i otplaćuje sebe, ta pruga ima neku vrednost i otplaćuje sebe. Taj naučno-tehnološki park svaki dan stvara novu vrednost i otplaćuje sebe. I posle između sedam i petnaest godina se svakako otplatio i stvara dodatnu vrednost. Tako da je to u stvari poenta pametnog zaduživanja i to rade sve pametne zemlje. To radi Nemačka, to radi Francuska, to radi Japan, to rade SAD, to radi Švajcarska i sve, ako gledate po apsolutnim iznosima, su zaduženije od nas i sve one, čak i ako gledate u procentualnim iznosima, u odnosu na BDP, su značajno zaduženije od nas, pa vi nikada nećete reći da oni vode glupu i nerazumnu ekonomsku i finansijsku politiku, nikada, zato što to nije istina.
Postoje dve vrste jako lošeg zaduživanja, odnosno kredita. Oba smo videli u periodu od 2000. do 2012. godine, doktorirali na njima. Jedna je zadužujete se za potrošnju. To je kada nemate nikakve investicije, kao što nismo imali investicije, a politički podižete plate i penzije, pa morate da ih isplaćujete iz budžeta, pa se zadužujete da bi to mogli da isplatite. I to je model koji vas vodi u sigurnu propast.
Zato smo mi 2013. godine bili, po rečima Svetske banke i po analizama Svetske banke, ali i MMF-a, bukvalno na nekoliko nedelja od kompletnog bankrota države.
Dakle, ako se zadužujete i to ubacujete u potrošnju, jednostavno, pojedete te pare, nema ih, a niste stvorili nikakvu vrednost od toga koja bi sama sebe isplaćivala.
Druga užasna stvar je da se zadužujete, uzimate novac i ne radite ništa sa tim novcem i to smo takođe radili. Evo, to može da vam ispriča Evropska investiciona banka. Krediti za kliničke centre u Republici Srbiji i za naučnu infrastrukturu su uzeti, ako se ne varam, potpisan je ugovor 2006. godine. Počeli su da se grade između 2013. i 2015. godine. Do tada su bili neiskorišćeni. Mi smo plaćali ili je prolazio grejs period pa smo plaćali kamate ili smo plaćali penale na neiskorišćena sredstva. Imali čist minus. Zbog čega? Pa, eto, zato što je neko mislio da je politički valjda oportuno da se zadužite, obećate svašta ljudima. Niti imate projektno-tehničku dokumentaciju, niti radite na projektno-tehničkoj dokumentaciji, niti imate ideju da ćete to zaista nekad da uradite, nego onda 2012. godine se promeni vlast, 2013. godine krenu da se rade projektno-tehničke dokumentacije i 2017, 2018. godine dobijete prvi klinički centar, a prvi naučno-tehnološki park, sećam se da smo postavili kamen temeljac za novi Naučno-tehnološki park u Novom Sadu, ministar tada Vanja Udovičić i ja 2016. godine, a 2006. godine uzet kredit od Evropske investicione banke za naučnu infrastrukturu.
(Aleksandar Jerković: Dobro, a šta ćemo sa botovima?)
Vi me sad pitate - šta ćemo sa botovima?