Hvala.

Gospođo Brnabić, za početak da se vama obratim. Mislim da je stvarno jadno ovo što se uradili maločas, zloupotrebljavajući tragediju jedne porodice i pominjući čoveka koji se nije ni ohladio. Vi to niste rekli u afektu. Prepoznajemo mi kada vi dođete u takvom stanju na ovu Skupštinu. Danas ste došli dosta hladne glave i racionalni. To je bila čista politička manipulacija. Nije joj danas bilo mesto ovde.

Slažem se sa onim što je rekao gospodin Mali, da danas razgovaramo o ozbiljnim stvarima. Nije vam to trebalo. Razgovaramo o ozbiljnim stvarima, a to ostavlja prostor i za još jedno pitanje - šta se stvarno dešava sa premijerom? Sada se i izgubio. U redu je da čovek izađe sa vremena na vreme, ali možemo li da mu čujemo bar glas. On je premijer ove zemlje. Samo da dođe da kaže - dobar dan ili laku noć, bilo šta od toga ili koliko god hoće da priča ja ću mu dati minutažu od naše poslaničke grupe, samo da čujemo kako čovek zvuči i ako je još u zgradi bilo bi lepo da se pojavi i da ga čujemo bar na tren.

Da se vratim na temu dnevnog reda malo direktnije. Znate, dobar deo ovih zakona, on je najvažniji, tiču se nekih građevinskih stvari.

Svako istorijsko vreme ima svoje građevinare, jedan od najpoznatijih vladara po tome što je mnogo gradio bio je Hadrijan, svašta je nešto izgradio. Vladao je 21 godinu. Na početku tog prvog milenijuma sagradio je u Rimu vilu Tivoli, sagradio je, u stvari rekonstruisao je Panteon. Zamislite, pre 1900 godina čovek je to rekonstruisao, ništa mu ne fali ni danas posle te njegove rekonstrukcije, 1900 godina. Imao je projektnu dokumentaciju očigledno i kvalitetno gradio.

Njegov mauzolej je isto jedno epohalno delo, most Ponca Aelius, zatim u Britaniji Hadrijanov zid, sa kraja na kraj, 170 kilometara. Zamislite, neko bi danas rekao da je gradio auto-put. Impresivno, jeste impresivno i danas, vi ste bili tamo znate kako to izgleda i danas se taj zid drži, u Grčkoj u Maloj Aziji. U Egiptu je čak sagradio ceo grad u čast svog dečaka, momka bolje rečeno. Svašta je čovek gradio, u Jerusalimu, sve njegove građevine odlikuju se sa nekoliko stvari tehničkom savršenošću, skladom između rimske i helenističke tradicije i često ličnim umetničkim ukusom. Kao što rekoh – sve legalno. Sve legalno i kako valja. Evo, čovek je gradio po celom Sredozemlju koliko je sezalo Rimsko carstvo pre 1900 godina.

Kao što rekoh svako vreme ima svog Hadrijana, naš današnji Hadrijan je isto gradio, evo šta je izgradio u našem Rimu, odnosno u Beogradu. Popravio je Hercegovačku, sagradio Beograd na vodi, popravio Trg Republike, Stari Savski most pretvorio stelt, nevidljiv, staru železničku stanicu pretvorio u mesto gde odsedaju pacovi, nova železnička stanica je koliko vidim klimava, stara autobuska stanica razmontirana, nova nezavršena, Generalštab se i dalje sprema da bude miraz, Ekspo se sprema da bude njegova zadužbina. Ceo grad je obeležen nekim vesićizmom kao nekim betonskim pravcem, šapićizmom, odnosno pravcem koji je po sistemu mnogo hteo, ništa započeo.

Ako možete da povedete računa o Atlagiću, odvezao vam se. Znate on je u svom selu poznat po tome što je kao pubertetlija trčao go po selu, pa su smatrali da sa klapcem nešto nije u redu. On i danas dokazuje ovde tu tezu.

Ovako izgleda ta mapa, građevina našeg Hadrijana, samo u Beogradu, u našem Rimu, a ovako izgleda mapa njegovih građevina i dostignuća i postignuća u Srbiji. Kao što vidite, Kosovo je poprilično sagradio.

Da se vratimo na to čemu služi ovaj i ovakav zakon. Jasno je da je rejting SNS u slobodnom padu i da vam niko više ne veruje i da vas se ne plaši. Ovaj zakon je obećanje u starom stilu vaše vladavine, da se obećava da će nešto da se završi za dve godine. Sada nema ni tog obećanja za dve godine iz jednog vrlo rekao bih prevejanog razloga, a to je da to obećanje opet bude tako pomično i da ljudi koji se nadaju da će nešto da reše sa ovim zakonima, da glasaju za vas u nadi da će jedino tako dobiti to što im ovi zakoni obećavaju.

Ovaj zakon je jedno veliko obećanje, govorim naravno o zakonu o legaglizaciji. Evo malo konkretnije o tom zakonu. Već ovde to pomenuto kada je 2015. godine obrazlagan razlog za donošenje važećeg zakona. Tadašnja ministarka je navela da je ključni razlog za donošenje važećeg zakona rešavanje problema upisa svojinskih prava na milion i po objekata. Sada govorim o četiri miliona i 800 hiljada. Ko je kriv za to? Ko je bio na vlasti sve ove godine? Šta ste radili? Kako se to desilo? Šta vam je smetalo da taj zakon primenite? Jel opozicija smetala?

Ovaj zakon koji predlažete će po svemu sudeći biti neefikasan. Predlog zakona propisuje da se jedna prijava Agenciji za prostorno planiranje i urbanizam odnosi za svaki objekat. Svaki objekat jedna prijava. To znači tih vaših 4,8 miliona, u elektronskoj formi u roku od 45 plus 60 dana. U isto vreme tražite da se odmah da tih 100 evra. Za šta? Samo za prijavu. A kada će biti rešeno, ne zna se. Možda i neće biti rešeno. Zar ne bi bilo pravednije da uzmete pare kada nešto rešite? Da ste se bar obavezali do kada ćete to da rešite.

Kada se pogleda da ova firma koja to treba da vam završi, po njihovoj evidenciji, na dan 31. decembra 2024. godine ima zaposlenih samo 58 lica. Koji kapacitet imate da rešite to za 4,8 miliona? Jel možete da obezbedite malo pristojnosti ovde?

To su stvari oko kojih bi valjalo da se povede računa, da li ste u stanju sa sprovedete taj zakon, a ne da ostane pusto obećanje. Ova materija je samim tim čime se bavi jako važna običnim ljudima. Uhvatili ste za ovo u sumrak svoje vladavine, rekao bih. Da ste hteli da rešavate muku običnih ljudi, a ovaj zakon o legalizaciji bi trebao da reši tu muku običnih ljudi, onda bi ga drugačije strukturisali. To su ljudi koji su sve ove godine izdvajali u budžet, kao i svi oni koji su živeli u urbanim jezgrima i koji su dobili i put, i kanalizaciju, i vodu, i struju, gas i ne znam šta, oni nisu dobili ništa. Sami su gradili, kopali kanale, postavljali bandere, što svojim parama, što kroz neke doprinose, kako su se snalazili, snalazili se, sagradili kuću i sada im treba taj jedan papir.

Vi stavljate njih u isti koš, te ljude sa vašom družinom koja je po centralnim opštinama dograđivala još dva sprata ili kao što ste imali slučajeve da ste legalizovali zgrade cele, ne kuće, nego zgrade na Vračaru koje nisu bile ni počete da se grade. Nije bilo ni temelja. U isti koš ste stavili i jedne i druge.

Ne možete u isti koš da stavljate ljude koji su prali vrlo često nelegalno stečene pare iz vaše ekipe, kroz građevinu je to očigledno išlo, zajedno sa ljudima koji su gledali da teško stečenu tu imovinu, taj krov nad glavom sada legalizuju, da svojoj deci ne ostave muku, pravnu nesigurnost sutra kada ih ne bude bilo, sa tom imovinom. Ne mogu da ih ostave bezbedne da znaju da su i to završili. I vi to stavljate u isti koš.

Mislim da su dosta jasni i motivi, kao što rekoh jedno je to da na neki način ljudima koji očekuju da će njihov slučaj biti rešen, a ne zna se kada će biti rešen, da im stavite u glavu to ovo samo mi možemo da vam rešimo, mi smo obećali, izglasali smo ovaj zakon, ako dođe do neke promene vlasti, ne nadajte se tome i da ih tako vežete.

Sa druge strane, da napunite tu vašu bazu podataka da možete ljude da ucenjujete da ste dobili taj zahtev na koji ko zna kada ćete da reagujete i da kažete imamo onaj papir, stoji kod nas, pazite šta radite.

U isto vreme moram da vam odam priznanje, mudro ste smislili, jako je teško biti protiv ovoga. Samo je mali procenat ljudi tih običnih kojima će ovaj zakon da reši muku, teško je biti protiv ovoga, ali to je nečasno što radite. Hvala.

Reč ima Milenko Jovanov.

Ne vidim zaista da može da se nazove nečasnim da se rešava problem koji četiri miliona i 800 hiljada građana Srbije imaju, osim toga da ništa ne valja nismo čuli šta bi moglo i kako bi moglo bolje. To je i očekivano, jer kada nema politike, a ima samo kritike, onda se to svede na to da jedan dan napadate što su marže visoke, a drugi dan napadate što se ograničavaju. To tako otprilike izgleda.

To da smo mi u slobodnom padu verovatno su utvrdili tako što su oni u slobodnom rastu i samo im je nebo granica. Toliko im je nebo granica i toliko su sigurni u to da će u narednom periodu sedeti ovde, da su prekršili sopstvene reči. Ja ću ponovo da citiram, neće mi biti teško, pošto su ovi konkretno imali četiri zahteva pre nego što se vrate u sali.

Dakle, puštanje na slobodu svih privedenih studenata, građana, prekid nasilja, hapšenja onih koji mirno protestuju, povlačenje sa ulica pripadnika žandarmerije, uklanjanje sa prostora Pionirskog parka i Trga Nikole Pašića kao nezakonitog paravojnog kampa.

Toliko o njihovim uverenjima i toliko o tome koliko im je reč čvrsta i koliko ima težinu. To je obećanje koje su dali onim istim studentima u blokadi koje su glorifikovali, za koje su pričali da su nobelovci, za koje su govorili da treba da vode zemlju, koji su ne znam ni ja šta. Onog momenta kada su studenti u blokadi došli do njihovih fotelja i finansiranje iz budžeta, tog momenta oni su postali neznalice, balavci i ne mogu oni da određuju kako će da se radi i šta će da se radi.

Najzad, da, onoga ko gradi i ko radi možete da poredite sa Hadrijanom i da li je izgradio više ili manje, ali ne postoji primer u istoriji čovečanstva da je neko uništio vojsku na onaj način na koji su oni to radili i to je neuporedivo sa bilo kim od istorije, od početka ljudske civilizacije do dana današnjeg.

Hvala.
Veroljub Matić se prijavio za reč.
Replika, gospodin Atlagić?
Gospodine Atlagiću, vi se niste prijavili.
(Marko Atlagić: Pomenut sam.)
Bili ste pomenuti, ali ne vidim da ste se prijavili.
Ubacite karticu ponovo. Izvolite.

Poštovana predsednice, nisam imao nameru i nemam polemisati sa čovekom koji je Haškom tribunalu izručio najsposobnije generale, 28 generala i mnogo oficira tom Haškom tribunalu, monstruoznoj tvorevini, kako reče jedan Amerikanac u Kongresu neki dan, citiram: „toj sprdnji od suda“. Sa čovekom koji je dok je bio načelnik Generalštaba, citiram jednog američkog kongresmena koji je rekao: „Mi imamo svog čoveka koji radi za nas“, a to je čovek koji je malopre spomenuo moje ime. Kada bi to učinio i 200 tenkova uništio i sveo vojsku sa 62.000 na 30.000, i sveo vojsku na jednu vatrogasnu jedinicu, danas ovde pred narodom Republike Srbije, ja znam šta bih učinio, da ima prst u obraza ubio bi se. Hvala.

Hvala.
Idemo dalje.
Gospodine Ponoš, javljate se zbog?
(Zdravko Ponoš: Replika.)
Nema nijednog jedinog osnova za repliku.
Ja sam imala dilemu, vi nemate dilemu.
Izvolite.

Pre svega, ovde je pomenuto da nisu ispunjena četiri uslova koja smo mi postavili za povratak u Skupštinu. Molio bih vas, vas većinu, vi koji predstavljate Vladu ovde, da kažete šta od ta četiri nije ispunjeno i zašto nije ispunjeno? Molim vas, bilo ko od nadležnih ministara. Evo, može i Ivica Dačić, s obzirom da neki od ovih, dobar deo ova četiri zahteva su vaša, pa možete da obrazložite.

Žao mi je što ovde nije čovek koji je podneo zahtev da se izgradi ova Hadrijanova građevina ovde ispred Skupštine, pa da se to obrazloži. Prihvatiću, samo da čujem šta od ova četiri nije ispunjeno i zašto nije, pa ćete onda videti zašto smo mi ipak u Skupštini.

Što se tiče toga da sam ja odgovoran za uništavanje vojske, to što mnoge opreme ili naoružanja više nema tu, ja sve ove godine molim da dostavite spisak toga šta sam ja uništio i šta je bilo. Vi ste inače tvrdili da sam ja i ovo uništio. Kako ste onda ovo izgubili, gde vam je Gašić, kako ste onda ovo izgubili u dvorištu vrtića? Ovo ste izgubili u dvorištu vrtića, ljudi, a rekli ste da to više nemate.

Znate li šta je ovo? Ja ne znam čiji je ovo komarac, ja to nisam pravio, nisam kupovao, nije ni bilo tada. Ovo čime je naoružan komarac, ovo je maljutka za koju ste tvrdili da je uništena, prodata, ne znam šta. Gde ste vi ovo kupili, šta ste uradili? Gde ste ovo zagubili? Hvala.

Idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Borislav Novaković.

Poštovane koleginice i poštovane kolege, da ne bih smetnuo s uma, prvo bih postavio dva pitanja, mada se pitanja uvek postavljaju pod kraj izlaganja.

Prvo pitanje ministarki Aleksandri Sofronijević. Mi danas govorimo o legalizaciji objekata. Ispred Skupštine smo juče bili svedoci da se postavljaju novi šatori. Molim vas da mi date pravnu interpretaciju kako je moguće na saobraćajnici da se grade šatori i ko i s kojim pravnim osnovom i pravom može da gradi na saobraćajnici ogroman veliki šator i da to vama kao državi promakne?

Drugoj ministarki zaštite životne sredine Sari Pavkov bi postavio sledeće pitanje. Devastacija Pionirskog parka i dalje traje. Pionirski park je zaštićeno prirodno dobro. Sada vas pita, ako je zaštićeno prirodno dobro Pionirski park i sve vreme je devastirano i pretvara se u svinjac i u brlog, kako vi to komentarišete profesionalno? Da li je to opravdano ili nije? Da li to ima pravno i ekološko pokriće ili nema? Ako nema, zašto to tolerišete?

Sada se vraćamo na temu legalizacije.

Gospođo Sofronijević, nemojte mi zameriti, ali vaše izražavanje je aljkavo i neprofesionalno. Ne možete kao ministar da kažete da u državi postoji 4.800.000, ali rekli ste oko 4.800.000 objekata. Znate li zašto to ne možete da kažete? Zato što je porez na imovinu porez koji u celosti stoprocentno ostaje svakoj lokalnoj samoupravi i interes je svake lokalne samouprave da popiše svaki objekat i da ga preko procenjene vrednosti oporezuje, jer tako snaži svoj budžet. U Novom Sadu, koji najbolje poznajem, porez na imovinu je jedan od najizdašnijih punilaca budžeta, uz uređenje građevinskog zemljišta, uz porez na plate. Interes je svake lokalne samouprave da zna tačno koliko ima objekata na svojoj teritoriji, jer ih mora oporezovati.

Da ste hteli da ažurirate lokalne samouprave da vam dostave podatak, ne biste govorili da postoji oko 4.800.000. Pa, ne možemo u ovoj kući da pričamo o plus-minus sto hiljada ili pedeset hiljada. To mora da se zna vrlo precizno, da bismo znali o čemu govorimo i da bismo znali koje su razmere ovoga problema.

Od ministra pravde Nenada Vujovića smo čuli socijalnu demagogiju. Citira: „Moramo sprečiti beskućništvo, moramo zaštiti one koji su u iznudici, moramo štiti porodicu i siromašne građane, najvažnije je dom i porodica“. Sve što ste rekli je tačno, ali to nema veze sa onim što treba da izgovara ministar pravde. To je demagogija.

Znate li zašto je još demagogija? Zato što kada govorimo o legalizaciji ono što mora biti motiv ovog zakona jeste socijalna zaštita, a ne koruptivni prihod. Nažalost, osnovni motiv donošenja ovoga zakona nije socijalni nego koruptivni. Nije socijalni nego koruptivni zato što ovo nije način da se zaštiti sirotinja, nego da se zaštite tajkuni, da se zaštite bogati pojedinci koji treba da legalizuju svoje zgrade. To je ono što je poražavajuće.

Dakle, ne pričamo mi o ljudima koje je muka naterala da naprave šupu, nus prostoriju, pa ni kuću, nego pričamo i investitorima koji imaju nelegalne zgrade. Pričamo o tim investitorima jer ti investitori su koruptivno oslonjeni na SNS i vi štitite njih, a ne sirotinju.

Napokon, mislim da je način na koji ste utvrđivali ono što se događa pogrešan. Ovde se govori o ortofoto snimcima. To se nekada zvalo ortofoto geometrijski snimak. Zašto je sada ortofoto i zašto od toga pravite haiku poeziju pojma nemam, ali znam šta pričate. Ako pravite snimak, bez obzira da li je satelitski, bez obzira da li je avionski iz vazduha, vi ne znate koja je spratnost objekta, vi možete da snimite taj objekat odozgo i da konstatujete da ima jedan objekat koji je nelegalno sagrađen, ali ne možete utvrditi preko ortofoto geometrijskog snimka kvadraturu i ne možete spratnost utvrditi, ili jako teško to možete uraditi. Zbog toga je invalidan način na koji rezonujete i zbog toga u profesionalnoj ravni nećete uspeti ono što govorite da vam je namera.

Kada je u pitanju EKSPO i kada je u pitanju Nacionalni stadion, zaista sam iznenađen. Dakle, milijarda jedna, cela milijarda ide za Nacionalni stadion, to je prostor na kome će biti odigrano četiri ili pet fudbalskih utakmica.

Znate li šta je korisno moglo da se uradi za milijardu evra i znate li koje su sve potrebe ovog društva i gde je taj novac da ne ide u Nacionalni stadion mogao da bude opredeljen mnogo korisnije? Za predškolske ustanove, za domove zdravlja, za škole, mostove, puteve, mogu da nabrajam do sutra, i sve je važnije od Nacionalnog stadiona. Obaška sportski deo, pošto ulazi gospodin Gajić, dakle, oni sportovi, Zorane, u kojima smo najuspešniji, poput odbojke, i muške i ženske, i košarke, i muške i ženske, i vaterpola, ne dobijaju ni u forenzičkim tragovima onoliko koliko u ovom trenutku ide za fudbal. I zaista je red ne da u 11. aprilu, u kom na primer treniraju vaterpolisti u hladnoj vodi, nego da mogu da dobiju uslove i okolnosti koje zaslužuju svetski prvaci. I umesto da investiramo snažnije u one sportove koji nam daju svetske i evropske medalje, mi potpuno pogrešno, milijardu ćemo utrošiti u Nacionalni stadion, na kom ćemo gledati četiri-pet utakmica.

Zaista bih voleo da, kada je u pitanju ova tematika, idemo u susret onome što ljudi očekuju od nas, jer u ovom trenutku 80% objekata koji se grade, uglavnom gravitiraju prema Novom Sadu, Beogradu i velikim centrima. Dakle, imamo depopulaciju sela i imamo prenaseljene gradove. Kroz ovu problematiku, i sada govorim i ministru poljoprivrede, za kog mislim da je kompetentan, po formalnom obrazovanju, ali nisam siguran da dobro upravljate finansijskim sredstvima i onim delom budžeta koji je opredeljen za poljoprivredu.

Dakle, nema boljitka u Srbiji ako ruralni razvoj ne oživimo. Na nivou godine mi izgubimo jedan Zrenjanin. Oko 65 hiljada stanovnika imamo manje na godišnjem nivou, zato što postoji disbalans između ruralnog i urbanog, zato što postoji disbalans u korist gradova i sela nam se prazne i postaju pusta, a gradovi postaju prenaseljeni i imamo dvostruku štetu. Tu je vaša uloga jako važna, kao što je važna i uloga Milice Stamenkovski, koju nažalost niti vidim ovde, niti radi svoj posao. Hvala.

Reč ima ministar Zoran Gajić.
Izvolite.