Samo malo pojašnjenje. Znam da ima jako puno pravnika pored vas pa bi možda bilo dobro da ih pitate, dakle, i razumem da vi niste to najbolje razumeli. Stav 1. koji ste pročitali poslanicima i građanima Srbije odnosi se na brodove u međunarodnom prevozu, a ne na te jahte koje vi pominjete. Samo toliko.

Na član 10. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Marinika Tepić, Olena Papuga i Nada Lazić.
Vlada i Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? Ne.
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Savić, Miroslava Stanković Đuričić i Zoran Krasić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Amandmanom smo intervenisali na član 11. i to u stavu 5. Ovaj član 11. se odnosi na izvorni član 63. Zakona, odnosno izmena Zakona o kojem danas raspravljamo.
Ovaj član 63. se isključivo odnosi na zaštitu životne sredine. Mi smo ovde intervenisali, kao i do sada, da ne može ministar da bude taj koji će donositi odluke, odnosno podzakonske akte, već to mora da radi Vlada Republike Srbije, pogotovo ovde kada je reč o ovom članu 11, gde i vi sami kažete da se zapravo radi o načinu postupanja u slučaju zagađivanja za plovila propisuje ministar, uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zaštite životne sredine i ministra nadležnog za poslove vodoprivrede. Dakle, ovde se radi isključivo o zaštiti životne sredine. Prosto je neverovatno zašto su se svi ovi ministri ovde isprepleli, umesto da to budu podzakonski akti Vlade Republike Srbije.
Vi kažete da se amandman ne prihvata iz razloga što će se navedenim podzakonskim aktom, odnosno pravilnikom samo bliže propisati pojedina pitanja koja su uređena zakonom, bez propisivanja inspekcijskog nadzora i prekršaja, imajući u vidu da su te odredbe odredbe već sadržane u zakonu. Pa ako su odredbe sadržane u zakonu, što će onda u podzakonskom aktu? Dakle, zakon je okvir, a podzakonski akt treba detaljno da reguliše ono što je zakon okvirno predvideo.
Vi onda ovde u ovom članu 63. kroz ove izmene dajete ceo pasus gde potpuno precizno kažete u zakonu šta su sve nadležnosti ministra za zaštitu životne sredine, ministra zaduženog za vodoprivredu i uz ovaj ovakav član apsolutno je nepotreban bilo kakav drugi podzakonski akt. Činjenica jeste, i to jeste stav SRS, da je uvek dobro da se zakonom što je moguće preciznije definiše ono što je predmet zakona i da se što manje mogućnosti ostavlja Vladi da upravlja uredbama umesto zakonima, a pogotovo smo protiv toga da se takve mogućnosti ostavljaju ministrima, u ovom slučaju u pitanju su tri ministra. Vi ste kroz vaše obrazloženje rekli zapravo da mi jesmo u pravu, samo naravno vi to ne možete da priznate, pa ste onda pokušali da preokrenete na nešto što je vama prihvatljivo.
Dakle, predložili smo da se ovaj deo člana 5. briše, da bi ovakav kako je predložen član imao smisla, inače nema.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. ovog zakona. Moj amandman se odnosi na stav 5, o kome je govorila i moja koleginica gospođa Vjerica Radeta.
Ovim mojim amandmanom tražio sam da se reči u stavu 5: „ministar uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zaštite životne sredine i ministra nadležnog za poslove vodoprivrede“ zamene rečju „Vlada“.
Zbog čega sam to tražio? Jednostavno, Vlada je ta koja pred ovu Skupštinu donosi sve zakone i nije neophodno da se u svakom zakonu navede određeni ministar, pogotovo ako znamo da se vlade u zadnje vreme smenjuju na godinu ili dve dana, pa imamo i situaciju da se vrši promena Zakona o Vladi i onda može da se desi da i jedan dobar zakon mora da se menja i da ide pred narodne poslanike samo iz razloga što je promenjen Zakon o Vladi i sad, kaže se „ministar nadležan za ovo ili ono“, a to ministarstvo sad može biti preimenovano ili promenjeno tako da je neki drugi ministar nadležan za te stvari. Jednostavno, reč „Vlada“ je sigurno reč koja više odgovara i nikad ne može da bude nekih problema.
U vašem obrazloženju kaže se – to je obuhvaćeno podzakonskim aktom. Naravno da svaki zakon, bilo o kom zakonu da se radi, ima i svoje podzakonske akte gde se na precizniji i detaljniji način uređuju neke stvari, ali mislim da je Vlada trebalo da prihvati ovaj amandman, ne samo ovaj, nego sve amandmane ovog tipa koje je podnela SRS. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Pre svega, ako bismo ovaj posao dodelili Vladi, onda zamislite sve moguće oblasti društvenog života u kojima bi Vlada morala putem uredbi ili putem drugih podzakonskih akata da interveniše u pravnom sistemu Republike Srbije. Praktično, Vlada ništa drugo ne bi mogla da radi, sem da donosi različite vrste podzakonskih akata. Mi hoćemo da rasteretimo Vladu, a istovremeno hoćemo da, primenjujući Zakon o državnoj upravi, omogućimo ministrima, i to kao što se kaže „ministru resornom uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zaštite životne sredine i ministra nadležnog za poslove vodoprivrede“ da donose ovaj pravilnik. To je potpuno u skladu sa odredbama Zakona o državnoj upravi.
Uporno pokušavam da skrenem pažnju kolegama koji kritikuju i koji su nezadovoljni radom gospođe Zorane Mihajlović da tema dnevnog reda nije Zorana Mihajlović i da tema dnevnog reda nije aktuelna ministarka. U pitanju su institucije. Mi govorimo o normativnom uređivanju institucija. Za mene je, a verujem i za moje kolege druge iz poslaničke grupe SNS, prilično neuverljiv argument da nije dobro da stoji reč „ministar“, pa „ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine“, pa „ministar nadležan za poslove vodoprivrede“, zato što navodno može da se promeni naziv ministarstva. Može da se promeni naziv ministarstva, uopšte nije sporno, ali kako god da se ministarstvo zove, dakle, kakav god da je naziv ministarstva, u svakoj pravnoj, demokratskoj i civilizovanoj zemlji imate ministarstvo koje je nadležno za poslove zaštite životne sredine, tako i stoji u tekstu Predloga zakona. U svakoj zemlji, demokratskoj, pravnoj i civilizovanoj, imate ministra koji je nadležan za poslove vodoprivrede.
Ne mora ministarstvo da se zove Ministarstvo za zaštitu životne sredine, ne mora u nazivu ministarstva da stoji uopšte termin vodoprivreda, ali postoji organ državne uprave koji se zove ministarstvo u čijem delokrugu rada je oblast zaštite životne sredine, odnosno oblast vodoprivrede.
A pro po toga, moram da kažem kolegama koji se bave ne suštinom nego terminološkim nedoumicama, pa ne mora ni Vlada da se zove Vlada, nekada se Vlada u Srbiji zvala Ministarski savet. Šta to sad znači? Hoćemo li onda da izbrišemo reč Vlada zato što eventualno nekim zakonom može da se propiše da se organ izvršne vlasti ne zove Vlada nego se zove Ministarski savet.
Ali, to nas ne bi nigde odvelo, ovde se radi o suštini. Ovde se radi o pravilnicima. Pravilnici se donose, gotovo mislim na dnevnom nivou, na nivou svakog ministarstva. Imate, na kraju krajeva, u pravnom sistemu Republike Srbije i svakom pravnom sistemu daleko više podzakonskih akata, nego zakona. Zakoni su najopštiji posle Ustava pravni akt i oni samo treba načelno da regulišu određena pitanja. Sva druga tehnička pitanja, pitanja koja olakšavaju primenu zakona u praksi se rešavaju podzakonskim aktima koje donose nadležni ministri. Tu apsolutno nije sporno. Uđite u bilo koji registar propisa. U Republici Srbiji ili u bilo kojoj drugoj zemlji videćete da pretežu podzakonski propisi u odnosu na zakonske.
Inače biste imali kao u doba Hamurabija, kada je donošen Hamurabijev zakon, tada je Hamurabijev zakon bio sadržan u hiljadama i hiljadama članova. Mi danas smo savladali nomotehniku mnogo više nego pravnici iz tog doba. Mi danas putem opštih pravnih normi uređujemo vrlo precizno i na opšti način određene situacije koje u životu mogu da se dese, a ne kao u vreme Hamurabija. Ko ukrade kokošku kazniće se tom i tom kaznom. Ko ukrade kravu, ko ukrade tele, ko ukrade jaje, ko ukrade ovo ili ono. Zamislite kada bismo mi tako postupali onda bi ovi naši zakoni koji uređuju nadaleko, koji uređuju jednu mnogo delikatniju materiju, ove zakone ne samo pravnici nego ja mislim da pravni fakulteti, trust pravničkih mozgova ne bi mogao da protumači jer bismo imali zakone od hiljadu članova. Takvi zakoni bi bili nepraktični. Neprimenjivi u praksi. Zbog toga svaki zakon prati odgovarajući broj podzakonskih akata.
Ako bismo ovo u nadležnost poverili Vladi, onda bi Vlada praktično svaki dan imala sednice, ne bi mogla da bude motor pre svega ekonomskog razvoja države, ne bi mogla da radi onaj posao koji je definisan Ustavom, a to je da vodi unutrašnju i spoljnu politiku Republike Srbije nego bi Vlada po ceo božiji dan morala da sedi i da donosi pravilnike iz najrazličitijih mogućih oblasti društvenog života.
Onda se postavlja jedno drugo pitanje, ako to radi Vlada šta će nam ministarstvo? Šta će nam ministri? Šta će nam državni sekretari, šta će nam pomoćnici ministara i šta će nam kompletna organizaciona struktura državne uprave? Onda lepo da izaberemo Vladu i Vladi da poverimo sve poslove državne uprave. Da li je to moguće? Teorijski možda i jeste, ali u praksi nemoguće. U praksi ni jedna država tako ne funkcioniše i svi ovi amandmani uz svo dužno poštovanje njihovih podnosilaca, mislim da imaju samo jednu svrhu, a to je da se amandman podnese, uvek u istovetnom tekstu i da se dobije pravo da se diskutuje. Malo o temi dnevnog reda, malo van teme dnevnog reda, ali u svakom slučaju suština ovih amandmana je da oni i kad bi bili prihvaćeni, kada bi ih ministarka Mihajlović prihvatila …
(Radoslav Milojičić, s mesta: Vreme.)
Ko kaže vreme? Kena? Gde mi je onaj citat?
Dakle, kada bi ovaj amandman bio prihvaćen on ne bi bio praktično moguć da se sprovede.
A onaj što kaže vreme, gospodine Arsiću, evo da vam malo ulepšam dan, znam da vam nije bilo jednostavno, teško je izaći na kraj sa ljudima koji žele da vam zagorčaju život i da opstruišu rad parlamenta, ovaj što dobacuje vreme i što misli da je jako pametan i koji je sad maločas komentarisao nekakve brakorazvodne parnice, e taj genije je rekao sledeće. Ako mi kažete šta ovo znači, častiću vas ne pivom ali kafom.
Kaže, genije ovako – ja sam dao predlog da se posete određene službe, ne bih sada ovde da istačinjem koje ali kaže SNS može da odbije, prosto, imaju većinu i da kažu da nema potrebe da se te službe posećuju. Drugo, odgovor na koji u vremenskom periodu za koji treba da dobijemo taj odgovor je 30 dana. Ko razume shvatiće i završava – to je izuzetno dug vremenski period što ostavlja prostor za raznim mahinacijama.
Evo, to su genijalci koji su do juče vodili Srbiju.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Replika.)

Gospodine Milojičiću ako vam da pravo na repliku, jedini način koji vas povezuje jeste da je kolega Martinović rekao ovaj što dobacuje.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Ne, rekao je Kena.)
Znači, ako vam dozvolim pravo na repliku pre toga moram da vam izreknem opomenu zato što ste dobacivali kolegi Martinoviću – vreme. Da li je tako bilo?
Hoćete opomenu?

Poštovani gospodine Arsiću, cela Srbija zna da jedino što je prethodni govornik rekao, a to je da je SNS mafijaška i zločinačka organizacija i da on zbog toga ne želi … (Isključen mikrofon.)

Po Poslovniku, narodni poslanik Aleksandar Marković.