Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što budem ministru postavio par pitanja vezano za današnju temu, odnosno koja se tiču usvajanja budžeta, rekao bih par impresija uopšte o načinu kako smo ovih dana donosili zakone i kako je tekla rasprava.
Očigledno, a danas smo dobili i odgovor da se nekome žurilo, jer vladajuća koalicija i Vlada nisu radili svoj posao kako valja, pa je zbog toga Skupština došla u cajtnot, dovedena u situaciju da sistemske zakone, važne, one na koje nas Ustav obavezuje, i Ustavni zakon, donosi kasno posle ponoći, pred izmoždenim narodnim poslanicima, koji nisu bili u stanju ni da prate diskusiju, a kamoli da je vode.
Dakle, vođena je diskusija radi diskusije, što će reći da je to u stvari bilo – bekstvo od suštine i puko zadovoljavanje forme, jer se zaista nekome u vladajućoj koaliciji žurilo.
Shodno vremenu koje je ostalo na raspolaganju poslaničkoj grupi LDP, a vezano za donošenje zakona o budžetu, mada je možda ova pitanja vreme i preteklo, jer su nas danas događaji pretekli, shodno onome što se dogodilo, a vezano je za zabranu držanja konferencije za novinare LDP-a, a potom raspisivanju predsedničkih izbora ispod žita, o čemu poslanici bivaju poslednji obavešteni, dakle, možda su ova pitanja iza vremena, jer su ih događaji pretekli.
Shodno činjenici da su o budžetu raspravljali eksperti koji su članovi LDP, samo bih izvukao par njihovih impresija, jer zaista nema vremena da se čita sve ono o čemu smo raspravljali. Zašto su oni ovaj budžet ocenili kao budžet za dodvoravanje biračima? Zašto su rekli da je Vlada pravila budžet ne na osnovu ekonomskih parametara, ni tranzicije, ni u skladu sa približavanjem Evropskoj uniji, već politici, čitaj „izborima“, društvenim okolnostima koje premijer objašnjava – kao teške tranzicione okolnosti u kojima građanima treba pomoći.
Naime, predloženim budžetom je planirano da inflacija sledeće godine bude 6%. Ali, jasno je da Vlada neće brinuti o inflaciji, već da će to, kao i ove, i sledeće godine raditi samo Narodna banka.
Dalje bih postavio pitanje – kako gospodin ministar ocenjuje mišljenje gospodina Harolda Hiršhofera, koji kaže da su stručnjaci MMF-a Vladi Srbije preporučili budžet sa suficitom, zbog velikog deficita tekućeg plaćanja ili još par ocena ovog budžeta od strane naših eksperata, koji kažu da budžet najavljuje nastavak velike javne potrošnje u 2008. godini i rast spoljnotrgovinskog deficita, te da budžet za 2008. godinu pokazuje da Vlada nije spremna da sprovede reforme i ozbiljne rezove u ekonomiji.
Mada današnji događaji su uglavnom dali odgovore na oba pitanja, shodno činjenici da je predsednik Narodne skupštine, maltene u tajnosti raspisao izbore za predsednika Republike i shodno onome što se danas dogodilo poslaničkoj grupi LDP. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, najpre bih želeo da izrazim zadovoljstvo što imamo ovoliko predstavnika Ministarstva spoljnih poslova u prvom redu. To je verovatno zbog toga što pred sobom imamo jedan tehnički, a u suštini korektno sačinjen zakon. Kada smo imali predloge zakona sa mnogo šupljina ministre smo morali da jurimo po hodnicima i da više puta prekidamo sednicu kako bismo sačekali da nas ministar udostoji svojim prisustvom.
Pre nego što dam par suštinskih primedaba, koje su više pitanja nego primedbe, postavio bih jedno načelno pitanje za Vladu – dokle će Vlada da ima vizantijsko-otomanski pristup rešavanju političkih problema? Želim da pojasnim, to je beskonačno odugovlačenje, a potom brza, iznuđena i uglavnom loša rešenja. Želim da se podsetimo kako smo sa velikim zakašnjenjem rešavali probleme Ustavnog suda, imenovali sudije Ustavnog suda, a da ne nabrajam dalje šta smo sve radili i kakve smo probleme imali sa važnim, odnosno sistemskim zakonima, bez kojih nema izbora predsednika, bez kojih nema lokalnih izbora. Što se tiče Zakona o lokalnoj samoupravi, izgleda da nije napisano ni slovo, shodno činjenici da sam ja u tom odboru, a da nisam video nijedan red koji se tiče tih zakona.
Napomenuo sam već da sa tehničke strane imamo, u suštini, jedan korektno napisan zakon. Samo ću postaviti par pitanja, a neka pitanja smo pokušali da rešimo i amandmanima. Najpre, konkretno, za član 8. On je prilično jasan, ali se može postaviti pitanje, jer u zakonodavstvima drugih država to postoji, da li je možda trebalo u članu 8. pobrojati funkcije diplomatske misije koje su navedene u Bečkoj konvenciji iz 1961. godine. Predloženi član 8. daje mogućnost da bude tako i da ne bude tako. Koliko me sećanje služi, u zakonu Republike Hrvatske su ove funkcije pobrojane. Doduše, ovde se kaže u drugom stavu člana 8 - opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, tako da se može zaključiti da taj pojam sublimira ovo što ja pitam. Konkretno mogao bi gospodin ministar da da odgovor na ovo, više tehničko, nego suštinsko, pitanje.
Postavio bih pitanje vezano za član 15, koji se tiče postavljenja i opoziva šefa stalne diplomatske misije. Kako ne bih trošio previše vremena, neću citirati taj član. Taj član govori o postavljanju i opozivanju šefa stalne diplomatske misije. Možda je primedba i pitanje za gospodina ministra procedura po kojoj Vlada Republike Srbije o tome čini predlog predsedniku Republike Srbije.
Možda je ta procedura suviše komplikovana, možda bi to trebalo da bude samo ovlašćenje predsednika Republike Srbije.
Ustav nema ograničavajuće norme po tom pitanju, jer, što se tiče spoljnih poslova, u članu 112. stavlja to u nadležnost predsednika, dok se konkretno u članu 123, koji tretira nadležnost Vlade, spoljni poslovi uopšte ne pominju. Možemo da postavimo pitanje, zbog čega takvo rešenje, da li je to možda u skladu sa opštom intencijom Vlade da Republika Srbija ima slabog predsednika, ili su preovladali stručni razlozi?
Shodno tome, mogu se postaviti pitanja, kakve su, u stvari, ingerencije predsednika u slučaju problema koje tretira ovaj član. Možemo da napravimo komparaciju, recimo, sa imenovanjem tužilaca. Tužioce bira Skupština, ali ih predlaže Vlada, tako da tužioca bez predloga Vlade nema. Tako i ovde, predsednik ima određene ingerencije, ali bez predloga Vlade ambasadora nema.
Postavio bih pitanje vezano za član 18: zbog čega se Vlada opredelila da šef diplomatske misije treba da odgovara ministru spoljnih poslova, predsedniku Republike Srbije i Vladi Republike Srbije?
Sama činjenica da odgovara ministru znači da odgovara i Vladi, jer je ministarstvo sastavni deo te vlade, pa bih voleo da dobijem objašnjenje zbog čega se predlagač zakona opredelio za ovakvo rešenje u Predlogu zakona.
Član 20. tiče se postavljenja generalnog konzula. Takođe pitanje, zbog čega se predlagač zakona opredelio, jer postoje rešenja u raznim zakonodavstvima gde to radi predsednik i gde to radi vlada, da konzula ne postavlja i ne razrešava predsednik Republike Srbije?
Što se člana 47. tiče, dužnosti koje proizilaze iz obavljanja spoljnih poslova, poslanička grupa LDP je podnela jedan amandman, pa ćemo se više zadržati na tome kada bude reč o amandmanima. Dakle, obrazložićemo svoj amandman i postaviti pitanje zbog čega je predlagač zakona imao takav pristup u davanju ovih rešenja.
Poslednje pitanje koje bih postavio u prvom delu obraćanja ministru i uvaženim kolegama i koleginicama poslanicima tiče se članova koji se odnose na utvrđivanje plata i naknada. To je grupa članova od 49. do 56. člana. Smatramo da su previše opširni i detaljni. Možda bi tu problematiku detaljno trebalo razraditi, odnosno urediti podzakonskim aktima, a u zakonu zadržati samo osnovne odredbe o tome. To bismo takođe postavili kao pitanje gospodinu ministru, zbog čega je predlagač zakona imao takav pristup.
Gospodine predsedavajući, preostalih 10 minuta zadržao bih za završnu reč na kraju rasprave u načelu o ovom predlogu zakona. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, pre nego što počnem da se bavim samim meritumom ovog zakona, rekao bih par načelnih stvari.
Govoreći danas o zakonu o spoljnim poslovima rekao sam da je glavna odlika Vlade Republike Srbije vizantijsko-otomanski pristup rešavanju problema, što se i večeras pokazalo kao tačno. Večeras ćemo o jednom ovako važnom zakonu razgovarati pred polupraznom salom, u kasnim večernjim časovima.
Da situacija bude još zanimljivija, kada smo se dogovorili da se produži rad, vaši koalicioni partneri, gospodo demokrate, javili su se za reč i to dovodi celu priču o ovom zakonu u cajtnot. Šta bi bilo da smo se mi iz LDP-a javili u osam minuta do šest, kada je vaš ovlašćeni predstavnik završio svoje izlaganje, da smo iskoristili svojih dvanaest i po minuta koliko nam je ostalo? Toliko o konstruktivnom pristupu vladajuće koalicije rešavanju problema i o opstruktivnom pristupu LDP-a.
(Predsednik: Na čemu se ja zahvaljujem.)
Sada bih se pozabavio zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti. Pred poslanicima se nalazi Predlog zakona koji treba da reguliše uređenje službi koje su najviše mistifikovane u našem društvu. Ima li razloga za mistifikaciju? Trebalo bi da nema, ali je opšteprihvaćeno mišljenje u društvu da za to ima i te kako mnogo razloga. Obe službe se optužuju da prete, ucenjuju, prisluškuju, pa i ubijaju. Svi mi koji se u ovom parlamentu, a i van njega, bavimo politikom i pretendujemo da budemo ozbiljni političari možemo sebi da postavimo ova pitanja i, ubeđen sam, da na njih damo solidno precizne odgovore. Pretpostavljate i sami kakvi su ti odgovori.
Sada se pred nama nalazi Predlog zakona koji bi trebalo da na savremen način, podoban civilnom društvu, uredi postavljena pitanja. Kako Vlada pristupa tom problemu? Već sam rekao par reči o opstrukciji i pristupu opstrukciji. Sada bih dodao i to da, umesto najodgovornijih za funkcionisanje ovih službi, Vladu predstavlja ministar Marković, kao da se radi o običnim organima državne uprave, a ne o službama bezbednosti u ovoj državi. Gospodin ministar se ovde pred nama muči čitajući članove ovog zakona, umesto da oni koji su najodgovorniji za rad ovih službi dođu i meritorno, na odgovoran način izlože poslanicima šta stoji u ovom zakonu, šta se od njega očekuje i kakav je njegov karakter.
Kako onda da uopšte govorimo o reorganizaciji ovih službi, o pitanju političke pripadnosti ljudi koji rade u njima, o nasleđu prethodnog režima, o zloupotrebama, kako da uopšte zađemo u meritum ovog nedorečenog zakona, kada su zbog ovakvog odnosa Vlade prethodna pitanja praktično nerešiva, odnosno praktično na njih nema odgovora?
Sam naziv ovog zakona jeste - zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti. Šta to znači "osnovi" i šta uopšte znači "zakon o osnovama"?
Zakon sa takvim nazivom bi možda bio svojstven državi sa federalnim uređenjem, gde se zakonodavstvom republika pristupa na detaljniji način regulisanju ovih pitanja koja treba da reguliše ovaj zakon. Shodno činjenici da Srbija nije federalna država, bilo je neophodno da se u Srbiji donese ozbiljan zakon o službama bezbednosti, a ne tehnički zakon, koji se zove zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti.
Sada bih prešao na samu analizu ponuđenih članova. Prvi deo nosi naziv Osnovne odredbe. U članu 2. regulisana su, odnosno data su načela delovanja službi bezbednosti. Stav 1. daje detaljan pristup ovom problemu. Pitanje je da li stav 2. treba da izgleda ovako kako izgleda, odnosno da li je potreban. Stav 3, koji kaže da pripadnici službi bezbednosti ne mogu biti članovi političkih partija, jeste važan i treba ga snažno podržati, međutim, shodno sadržini čitavog zakona, pitanje je koliko je primenljiv u sadašnjoj konstelaciji snaga i političkih interesa.
U drugoj glavi, koja se zove - Službe bezbednosti, član 4. reguliše koje će sve službe bezbednosti biti obuhvaćene ovim zakonom i organizovane u našoj državi. Pominju se Bezbednosno-informativna agencija, Vojno-bezbednosna agencija i Vojno-obaveštajna agencija. Moj prethodnik, gospodin Batić, postavio je pitanje šta je sa službama ove prirode u Ministarstvu spoljnih poslova, odnosno sa Službom za istraživanje i dokumentaciju i Službom bezbednosti Ministarstva inostranih poslova. Gospodin ministar je malopre naveo da te službe neće postojati. Postavlja se pitanje, ko će se nadalje baviti njihovim poslom i onim što je neophodno za nesmetan rad Ministarstva inostranih poslova, odnosno onim poslovima koje takve službe u ministarstvima inostranih poslova u zemljama celog sveta rade.
Ako budu i dalje postojale ove službe, odnosno ako budu vršile poslove kojima su se do sada bavile, da li će se one tretirati kao ilegalne službe? Jer, član 1. stav 2. ovog predloga zakona eksplicitno navodi: "U Republici Srbiji zabranjeno je osnivanje i rad službi bezbednosti mimo odredaba ovog zakona." To znači da te poslove, izgleda, niko neće obavljati ili će ih obavljati na ilegalan način.
Treća glava nosi naziv - Usmeravanje i usklađivanje rada službi bezbednosti. Član 5. utvrđuje nadležnost saveta za nacionalnu bezbednost, i to je sasvim u redu. Međutim, član 6. određuje sastav ovog saveta i on kaže da su članovi ovog saveta: predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije i direktori službi bezbednosti. Osnovno je pitanje da li je ovaj savet stručno ili političko telo, ili stručno-političko telo. Ako je samo političko telo, šta će tu direktori službi bezbednosti i načelnik Generalštaba?
Dovoljno je što su tu premijer, predsednik i nadležni ministri. Ako je ovo stručno-političko telo, zbog čega njegova struktura favorizuje vojsku? Zbog čega tu ne bilo mesta, na primer, i za direktora policije?
Dalje, član 7. u istoj ovoj glavi utvrđuje položaj sekretara saveta za nacionalnu bezbednost. To je šef kabineta Republike i on tu dužnost obavlja po položaju. Ali, već u članu 8, koji reguliše kancelariju saveta, stoji u stavu 1: "Vlada će uredbom obrazovati kancelariju saveta za nacionalnu bezbednost (u daljem tekstu: kancelarija Saveta), kao službu Vlade, koja obavlja stručne i administrativne poslove za potrebe Saveta." Onda se dalje ovo razrađuje po stavkama.
Pitanje koje postavljamo jeste zbog čega se ovaj posao, ingerencije daju Vladi? Ako tim poslovima rukovodi šef kabineta predsednika Republike po položaju, kao sekretar, o čemu sam malopre detaljnije govorio, zbog čega se organizovanje ovakvog tela izvlači iz nadležnosti predsednika i stavlja u nadležnost Vlade? Ili se to takođe uklapa u opštu intenciju slabljenja predsednika u odnosu na svemoćnu Vladu?
Član 11. i član 12. u istoj ovoj glavi utvrđuju biro za koordinaciju, njegovu nadležnost i sastav. Ovo telo je niži organ u odnosu na savet i bavi se usklađivanjem rada službi bezbednosti i izvršavanjem zaključaka saveta o pitanjima iz svoje nadležnosti. Dakle, bavi se operativnim poslovima. Postavlja se pitanje (to jeste tehničko pitanje, ali može da bude i suštinsko) zbog čega je u obavljanje čisto operativnih poslova uključen i sekretar saveta, koji po funkciji ne treba da bude operativac?
Na kraju, posvetio bih pažnju glavi koja se tiče nadzora nad radom službi bezbednosti. Dakle, ovaj deo zakona tretira pitanje nadzora i deluje, barem je meni tako delovao, kao najbolje uređen deo zakona. On predviđa, tako kaže član 15, nadzor nad radom službi bezbednosti, koji se zasniva na sledećim načelima, pa ređa načela, pa onda ide skupštinski nadzor, odnosno nadzor resornih odbora u Skupštini i tako dalje.
Ali, nameće se utisak da je pristup ovako važnom pitanju samo deklarativan, jer norma koja za sobom ne povlači sankciju ima obično samo deklarativan karakter. Kakve su sankcije za rukovodeće ljude u službama bezbednosti ako ne postupaju po načelima, odnosno po odredbama ovog zakona koje se tiču nadzora?
Kada je, da podsetimo, skupštinski Odbor za bezbednost zahtevao da njegovoj sednici prisustvuju ministar policije Jočić i direktor Bezbednosno-informativne agencije gospodin Bulatović i da se izjasne po pitanju hapšenja generala Tolimira, dotični se uopšte nisu pojavili i za takav postupak nisu trpeli nikakve sankcije.
Kako se uz ovakav deklarativan pristup rešavanju suštinskih problema može skinuti pomenuto mistifikovanje rada ovih službi?
Zahvaljujem na pažnji. Gospodine predsedniče, ostatak vremena iskoristio bih za završnu reč. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, očigledno je da su i zakon o odbrani i zakon o Vojsci, kao sistemski zakoni, neophodni, važni i da je trebalo mnogo ranije razmišljati o tome i mnogo ranije ih doneti. Sadržina njihova kazuje da su izrađeni prilično hitro, odnosno na brzinu, jer je očigledno neko bio u žurbi, sa željom da zakone sa ovakvom sadržinom proturi jer je to ustavna obaveza. Puni su nedoslednosti, najpre jezičkih, a potom i suštinskih.
Dakle, iz svega ovoga što nam kazuje sadržina ovih zakona, vidi se da su ti zakoni nekakva kombinacija raznorodnih rešenja. Naime, iz sadržine se vidi da ima mnogo rešenja koja su preuzeta iz zakonodavstva zemalja pripadnica NATO pakta. Na drugoj strani, ima mnogo rešenja iz starog zakona, među kojima su neka i neprimenjiva.
Takođe, i suštinsko pitanje je zbog čega je izvršeno spajanje ove dve tačke dnevnog reda, jer i zakon o odbrani i zakon o Vojsci Srbije, kao važni sistemski zakoni, zaslužuju da imaju odvojenu raspravu.
Što se tiče zakona o odbrani, poslanička grupa LDP-a ima dosta suštinskih zamerki. Neke od njih smo pokušali da plasiramo kroz predložene amandmane, a o nekima ćemo govoriti kroz diskusiju.
Pre nego što počnem da govorim o meritumu, odnosno o samoj sadržini zakona, postavio bih par načelnih primedbi i par pitanja za gospodina ministra i za Vladu Srbije.
Najpre, postavio bih pitanje odnosa Vlade Srbije prema pristupanju naše zemlje NATO paktu. Intencije su očigledne, o tome nam kazuje najviše sadržina ovih zakona, a na drugoj strani premijer i mnogi ministri u Vladi govore o vojničkoj odnosno vojnoj neutralnosti naše države i govore da smo mi daleko od NATO pakta.
Uz to ide i jedno suštinsko pitanje. Jedan od uslova za pristupanje Evropskoj uniji jeste i bliska saradnja sa NATO paktom i pristupanje NATO paktu, o tome je govorio i predsednik Tadić, međutim, iz Vlade dobijamo kontradiktorne tonove, tako da bi nam bilo veoma važno da nam gospodin ministar te nedoumice razjasni.
Takođe, načelna primedba i načelno pitanje, a tiče se i same sadržine ovog zakona. Postavlja se pitanje: kako to da oficir nema pravo da bude pripadnik političke partije, a da vrhovni komandant, shodno onome što je izglasano danas u parlamentu, odnosno shodno zakonu o predsedniku Republike, može da bude član političke partije? Ova antinomičnost može da bude i materijal za raspravu pred Ustavnim sudom. Voleo bih da dobijemo objašnjenje i povodom tog pitanja.
Što se tiče zakona o Vojsci, očigledno je da su prilikom izrade ovog nacrta korišćene odredbe važećeg Zakona o policiji i Zakona o državnim službenicima, koje su u nekim delovima neprimenjive na Vojsku kao specifičan socio-tehnički sistem.
Pored ovoga, načelna primedba se sastoji u tome da je Predlog zakona o Vojsci Srbije nepotpun. Njime nisu regulisana sva pitanja koja bi inače trebalo da budu regulisana ovim zakonom. U prelaznim i završnim odredbama, u članu 198, ostavljena je na pravnoj snazi gotovo polovina do sada primenjivanog Zakona o Vojsci Jugoslavije. Interesuje me zbog čega je to tako urađeno?
Dakle, iz ovoga može da se izvuče i zaključak o neophodnosti da treba doneti celovit zakon u kome bi po potrebi bile prepisane odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije, ukoliko se proceni da u potpunosti regulišu ovu oblast. Potrebno je i definisati i odredbe o finansiranju Vojske Srbije, u skladu sa glavom 9. Predloga zakona o odbrani.
Dalje, nadležnosti predsednika Republike, ministra odbrane i načelnika Generalštaba, koje su inače loše definisane u samom Predlogu zakona. Ustanovljavaju se određene nadležnosti za određene funkcije, a zatim se prenose na druga lica, što je odlika pojedinih članova Predloga zakona o Vojsci. Tako predložene nadležnosti treba smanjiti na najmanju moguću meru pravim definisanjem nadležnosti za određene državne funkcije.
U svim članovima u kojima se ovi pojmovi definišu, odnosno u kojima se svi pojmovi definišu korišćenjem muškog roda, tu plediramo da se i u ovom zakonu prepozna rodna ravnopravnost. Dakle, po inerciji na prethodna zakonska rešenja, ova rešenja je neophodno leksički prilagoditi činjenici o ravnopravnosti polova u Vojsci, što je naglašeno u članu 13. ovog predloga zakona.
Što se tiče zakona o odbrani, malopre sam govorio o nekim nedoslednostima u njegovoj sadržini. Najpre, u glavi dva, koja govori o nadležnosti državnih organa u oblasti odbrane, smatramo da je nedosledno obrađena nadležnost Narodne skupštine, odnosno da nema odredbi o direktnoj ili kontroli preko svojih tela koju bi Skupština trebalo da ostvari nad sistemom odbrane i Vojskom Srbije.
Takođe, što se tiče odredbi o nadležnostima predsednika Republike, postavlja se pitanje, a to se dovodi i u vezu sa ustavnim odredbama koje se tiču nadležnosti predsednika Republike u pogledu komandovanja vojskom. Naime, član 112. kaže: ''Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.'' U Predlogu zakona o odbrani stoji da je nadležnost i naređivanje sprovođenja plana odbrane Republike Srbije. Ova nadležnost se nigde ne prepoznaje u tekstu Ustava. Voleli bismo takođe da nam i to bude objašnjeno.
Naravno, postoje i delovi ovog zakona koje treba snažno podržati i naravno, pošto kritizerstvo nije osnovna karakteristika LDP i naše poslaničke grupe, ukazaću i na te članove.
Na primer, član 9. st. 4. i 5. koji definišu postojanje glavnog podoficira i njegovog mesta u podršci sistema komandovanja, nama je drago da su ovde prepisana rešenja koja već prepoznaju zemlje NATO pakta i koja prepoznaju zemlje u okruženju, konkretno Hrvatska, i smatramo da ovo rešenje treba snažno podržati.
Takođe bih ustanovio još jedno suštinsko pitanje, vreme mi dozvoljava. Tiče se verske službe. To pitanje se pojavljuje i u zakonu o odbrani. Interesuje nas kakve su ingerencije Ministarstva odbrane po ovom pitanju. U čl. 25. i 26. zakon samo napominje, ali ne definiše realizaciju ovog pitanja u konkretnim slučajevima.
To bi trebalo da budu načelne i osnovne suštinske primedbe na ove predloge zakona. Gospodine predsedavajući, zadržao bih pravo da u završnoj reči poslanička grupa LDP iskoristi drugih deset minuta. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, maločas je nekoliko koleginica i kolega govorilo o tome koji su razlozi za, a koji protiv anketnog odbora.
Ne razumem zašto postoje razlozi protiv anketnog odbora. Ako je tačno ovo što tvrdi LDP, onda je neophodno napraviti taj anketni odbor, utvrditi istinu i tako kriminogenu ekipu raskrinkati i ukloniti sa političke scene, i sa ekonomske i svake druge društvene scene u Srbiji. Ako to nije tačno, eto vam jedinstvene prilike da nam još jednom, ali sada argumentovano kažete: niste u pravu, i da se kao tačno ispostavi sve ono što ste govorili o LDP-u.
Voleo bih da čujem, sa ove govornice i uopšte, jedan ozbiljan razlog zbog čega je neko protiv formiranja anketnog odbora. Uvažena koleginica Radeta je rekla zbog čega je vladajuća koalicija protiv formiranja anketnog odbora. Nisam razumeo zbog čega su radikali protiv formiranja anketnog odbora i dokle će, krijući se iza moralnih floskula, sa ove govornice nastupati kao apsolutno oličenje morala, a na drugoj strani se hvaliti s kaficom popijenom kod gospodina Miškovića. To zaista nije fer.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, javljam se po istim članovima Poslovnika kao uvaženi prethodnici. Kako reče gospodin Mrkonjić, da pokušamo da uvedemo malo reda.

Gospodin ministar je, dajući definiciju javne funkcije, pomenuo Zakon o sprečavanju sukoba interesa. U tom zakonu je data neka uža definicija javne funkcije, koja poistovećuje državne i javne funkcije. Teorija prava na različite načine pristupa ovom problemu, poznaje i šire tumačenje javne funkcije i, upravo zbog toga što javna funkcija nije dovoljno jasno definisana, voleo bih da ministar čuje ovo što pričam, upravo iz tog razloga smo i dali amandman sa ovakvom sadržinom.

Posle stava koji kaže: ''Predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost'', mi dodajemo u amandmanu: ''Predsednik Republike ne može vršiti funkciju šefa političke stranke, niti bilo koju funkciju u političkoj stranci''. Upravo zbog toga što je zakonom data uža definicija javne funkcije, a teorija prava poznaje i širi pristup definisanju javne funkcije.

Dakle, gospodine ministre, od vas očekujemo ... Molio bih, gospodine predsedavajući, da mi se prekine vreme. Želim da ministar završi razgovor, pa da me čuje.

Smisao ovog našeg amandmana je da se pojasni intencija i da se nedorečena sadržina pojma "javna funkcija" razjasni. Dakle, od vas očekujemo odgovor.
Pošto smo ovo pitanje razjasnili, da li vi smatrate da predsednik Republike treba da bude i predsednik političke partije ili da ima funkciju u političkoj partiji ili ne? To je suštinsko pitanje. Na to pitanje nismo dobili odgovor.
Shodno šturom obrazloženju zašto se amandman odbija od strane Vlade, vidimo da je intencija da Vlada podržava da budući predsednik Republike, ma ko vršio tu funkciju, bude i predsednik političke partije.
Uzgred, da razlučimo položaj premijera od položaja predsednika, podsetio bih na član 111. Ustava koji se tiče šefa države. Dakle, jasno je šta je šef države a šta je predsednik Vlade i zbog toga je član 111. u Ustavu koji ste napisali takav kakav jeste.
Dakle, očekujem odgovor da li Vlada, odnosno vi, kao predstavnik Vlade, mislite da je u redu i da treba da budući predsednik bude šef neke političke partije ili da vrši partijsku funkciju ili ne, jer to je smisao ovog našeg amandmana. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dao bih samo par objašnjenja. Najpre bih citirao amandman.        Član 18. menja se i glasi:
"Predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade kad god se bira nova Vlada.
Predsednik Republike dužan je da sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista i da Narodnoj skupštini predloži onog kandidata za predsednika Vlade koji ima podršku većine od ukupnog broja narodnih poslanika potvrđenu njihovim potpisima.
Ukoliko u roku od 45 dana od dana konstituisanja Narodne skupštine nijedan od kandidata ne obezbedi potrebnu većinu, predsednik Republike će kao kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predložiti predstavnika najveće poslaničke grupe".
Rešenje ponuđeno u Predlogu zakona o predsedniku Republike je nejasno. Shodno tome je i ovakva sadržina našeg amandmana. Dakle, ponuđeno rešenje daje široke mogućnosti za zloupotrebu i zlonamerno tumačenje, koje može dovesti do pokretanja postupka za razrešenje predsednika Republike, shodno neizvršavanju njegovih ustavnih obaveza. Preciziranjem odredbi ovog člana i davanjem jasnih odrednica i rokova, bila bi onemogućena opstrukcija od strane predsednika Republike i poslaničkih grupa koje daju kandidate za predsednika Vlade.
Naš amandman je sličan onome što su predložile kolege iz SRS, konkretno poslanik Dragan Todorović, s tim što su njihovi rokovi za ovo što predlažemo kraći. Smatramo da je rok od 45 dana razuman rok da se obave konsultacije, a sadržina našeg amandmana na dovoljno jasan način daje mogućnost da se izbegne postizborna agonija koju smo imali posle poslednjih parlamentarnih izbora, kada smo morali u toku noći da držimo sednicu Skupštine i da u minut do dvanaest biramo Vladu.
Ovako predložen amandman daje mogućnost da se spreči takva postizborna agonija i dovoljno vremena da se omogući da se na adekvatan način formira Vlada. Da napomenem, ovakva rešenja već postoje u ustavima drugih zemalja i u zakonima koji regulišu ovu problematiku. Navešću samo Ustav Republike Hrvatske. To što smo mi predložili nije ništa novo, već samo daje mogućnost da se na daleko efikasniji i bezbolniji način pristupi formiranju Vlade.
U prvoj varijanti smo predvideli rok od 30 dana. No, kasnije smo izvršili ispravku. Smatramo da je deljenje roka od 90 dana na dva dela sasvim razuman pristup ovom problemu, da bi usvajanje ovog amandmana dalo poboljšanje Predlogu zakona o predsedniku i da bismo na taj način izbegli sve opasnosti o kojima sam malopre govorio. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, daću još par primedbi koje imaju i načelni karakter, ali koje imaju i suštinske atribute, a tiču se zakona o kojima danas govorimo.
Neko je malopre rekao, mislim da je to rekao gospodin Ratković, da su u raspravu o čisto tehničkim zakonima narodni poslanici Čedomir Jovanović i Tomislav Nikolić uneli politiku. Samo bih podsetio da je postupak stvaranja pravne norme u stvari pravna tehnika, a da je sadržina pravne norme uvek politika.
E, sad treba videti kakva je politika i kakvu politiku odslikavaju ovakvi zakoni i da postavimo sebi pitanje: zašto DS pristaje na tako slabog predsednika? To što njihov koalicioni partner Vojislav Koštunica to radi, to nam je sasvim jasno. To je njihova politika, oni su svesni da nikada neće imati predsednika Republike, njima odgovara apsolutno slab predsednik Republike i apsolutno moćna Vlada. Ali, nije nam jasno zbog čega DS pristaje na takve uslove i zbog čega su dozvolili da i u tekst zakona, a i kao ustavna kategorija, bude unesen predsednik Republike sa tako slabim ovlašćenjima, dakle slab predsednik Republike.
Daću samo par načelnih primedbi. Konkretno, u odnosu na Ustav iz 1990. godine, ovlašćenja predsednika su drastično smanjena. Na drugoj strani, primetna je apsolutna tendencija favorizovanja Vlade. Po ranijim odredbama Ustava predsednik je mogao da zahteva zvaničan stav Vlade po određenom pitanju. Sada je ovo pravo predsedniku uskraćeno.
U vanrednom stanju predsednik ima samo pravo supotpisa na akte Vlade, dok ranije nije bilo tako. Kakva su sada prava predsednika, sem da supotpiše nešto o čemu Vlada odlučuje?
Kod proglašavanja ratnog stanja, usled nemogućnosti sastajanja Narodne skupštine, formira se neka vrsta trijumvirata, koga čine predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade. Ako to dovedemo u vezu sa članom 17. koji reguliše pitanje zamenjivanja predsednika Republike, onda možemo postaviti pitanje: ako u takvoj situaciji nema predsednika Republike nego ga zamenjuje predsednik Narodne skupštine, da li predsednik Skupštine u tom trijumviratu ima dva glasa, i čemu onda postojanje takvog trijumvirata kada se ovlašćenja da neko ima dva glasa stiču u jednoj ličnosti? O tome zakon ništa ne govori. Dakle, apsolutno je ta problematika neregulisana.
Da ne bih ponavljao ono što je već rečeno i da ne bih govorio unapred ono što smo pokušali da popravimo amandmanima, o tome ćemo govoriti kada bude reči o amandmanima na ove zakone, dao bih samo još par primedbi vezanih za član 17. koji reguliše zamenjivanje predsednika Republike. Postavio bih pitanje: zbog čega to nije detaljnije i na jasniji način regulisano ovim predlogom zakona?
Naime, usled nemogućnosti obavljanja funkcije, usled isteka mandata, usled razrešenja ili podnošenja ostavke, predsednika Republike zamenjuje predsednik Narodne skupštine. Nigde nije na jasan način izraženo koliki su kapaciteti vršenja predsedničke vlasti onoga koji ga zamenjuje, odnosno predsednika Narodne skupštine.
Dalje, što se tiče zamenjivanja predsednika Republike u vanrednom ili ratnom stanju, odredbe koje su ovde ponuđene i shodno onome što piše u Ustavu, u suprotnosti su jedna sa drugom. Predsednik Narodne skupštine može samo tri meseca da zamenjuje predsednika Republike. To je u Ustavu jasno rečeno i drugačije ne može da bude.
Na drugoj strani, prilikom ratnog stanja predsedniku Republike se produžava mandat i traje tri meseca nakon okončanja ratnog stanja. Prostom računicom može da se izvede da, recimo, vreme zamenjivanja predsednika Republike može da traje i devet meseci, može da traje i u nedogled, što je u direktnoj suprotnosti sa onim što piše u Ustavu. Dakle, još jedna potvrda da nam je Ustav antinomičan i da su nam loši zakoni posledica loših rešenja u Ustavu.
Na kraju, ostalo mi je toliko vremena da bih samo postavio pitanje ministru: zbog čega u članu 24. nije navedeno da se odlukom imenuju i sudije Ustavnog suda? Dakle, to je akt kojim predsednik imenuje sudije Ustavnog suda, to nigde ne piše. Da li je zakonopisac, odnosno da li predstavnici Vlade koji su pisali ovaj predlog zakona smatraju da je to toliko nevažna materija da ne treba da stoji u predloženom tekstu zakona ili se radi o omašci?
Ako se radi o omašci, to treba ispraviti; ako se radi o nameri, onda je zaista skandalozno da se ima takav odnos prema imenovanju sudija Ustavnog suda.
Druge suštinske primedbe daćemo kada budemo obrazlagali svoje amandmane, kojima smo ovako loš tekst zakona pokušali koliko-toliko da popravimo. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mi se ovde, umesto da radimo vrlo ozbiljan posao, bavimo onim čime možda ne bi trebalo da se bavimo.
Gospodin predsedavajući, umesto da pozove nadležne organe da se bave svojim poslom, kaže: ''Zamolićemo policiju, zamolićemo MUP, zamolićemo organe pravosuđa''. Zbog čega i za šta da ih molimo? Njihov posao je da se bave onim čime treba da se bave.
Iskoristiću prisustvo gospodina ministra pravde i podsetiću ga na pojmove kao što su: indicije, fama, osnovana sumnja. Umesto da o skandalu koji je napravio Miroslav Mišković raspravljamo u Narodnoj skupštini, to bi trebalo da rade pravosudni organi i organi policije. Ovo skandalozno ponašanje trebalo bi da ima svoj epilog na sudu.
Naravno, u šizoidnoj zemlji, kakva je Srbija, ovakvi skandali dobijaju ishodište u Narodnoj skupštini, a ne tamo gde je to potrebno i gde zakon i pravila nalažu. Zbog toga, za razliku od gospodine predsedavajućeg, u ime Poslaničke grupe LDP-a, ne molim nadležne organe, nego instistiram da konačno počnu da rade svoj posao i da skandal kakav je izazvao gospodin Miroslav Mišković jednom za svagda postane prošlost u ovoj zemlji.

Gospodine predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, da bih ispravio grešku vezanu za moje prethodno javljanje, članovi 27. i 104, a u vezi sa 225. i 226.
Nemojte nas sprečavati da se javljamo po članovima 225. i 226, jer narodni poslanici u ovom parlamentu imaju pravo da budu obavešteni i imaju pravo da znaju sve ono o čemu govorimo.
Da nas ne biste kvalifikovali kako dajemo paušalne optužbe i kako napamet optužujemo neke ljude ovde, koji su svojim skandaloznim ponašanjem izazvali ovakvu reakciju LDP-a, govorimo na osnovu dokumenata, dokumenta o registraciji jedne firme i jedne optužnice Okružnog suda u Požarevcu. Shodno tome, koristim priliku da postavim neka pitanja na koja neki ljudi u ovom parlamentu i u Vladi Republike Srbije mogu da daju odgovor.
Pitanje – ko je gospodin Dragoljub Mitić i za šta je optužen? U optužnici stoji – zato što je u svojstvu odgovornog lica, direktora oštećene ''Požarevačke banke'', iskorišćavanjem svog službenog položaja i prekoračenjem granica svojih ovlašćenja, pribavio imovinsku korist i preduzeću „Hemslejd trejding limitid“ iz Nikozije dao iznos od 100 hiljada, da ne čitam čitavu optužnicu.
Zadržao bih se samo na jednoj tački, gde piše da je na dan 3. novembra 1993. godine lično predao Nikola Kiprosu, preduzeću „Hemslejd trejding limitid“ iz Nikozije 100 hiljada nemačkih maraka.
Drugi dokument koji imam ispred sebe je dokument o registrovanju ove firme na Kipru. Registrovana je 1991. godine. Postavlja se pitanje – ko je vlasnik ove firme, pitanje na koje svi znamo odgovor.
Zna se koje su firme i kako registrovane i zašto registrovane na Kipru 90-tih godina, počev od 1991. godine, pa nadalje. Zna se šta je rađeno 1993. godine. Da podsetim sve prisutne ovde kako smo tada živeli, tada se bogatim čovekom smatrao onaj ko ima 10 maraka platu, u vreme kada je bila nezapamćena inflacija, nezabeležena u svetskoj istoriji.
Naravno, na ova pitanja zahtevamo odgovore, koje svi i te kako dobro znaju u ovom parlamentu.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, naš amandman se tiče člana 104, to je Glava 5, a tiče se izvršenja akata Ustavnog suda.
Teorija prava i pravna nauka poznaje čitav postupak i druge zakone koji se tiču izvršnog postupka i izvršenja akata bilo kog državnog organa. Ovde je izvršenju posvećen samo jedan član, koji je štur i vrlo nedorečen. Taj član glasi - državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice, dužni su da u okviru svojih prava i dužnosti izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.
Sada stav 2, na koji smo mi podneli amandman glasi - u slučaju potrebe, izvršenje odluke i rešenja Ustavnog suda obezbediće Vlada, na način koji je utvrđen posebnim rešenjem Ustavnog suda.
Po našem mišljenju, ovo je nedovoljno, nedorečeno i nejasno, te smo stoga predložili da se stav 2. menja i da glasi: "Izvršenje odluke i rešenja Ustavnog suda obezbeđuje Vlada preko organa državne uprave, na način i u roku koji je utvrđen posebnim rešenjem Ustavnog suda", a posle stava 2. da se dodaju novi stavovi 3. i 4, koji treba da glase: "U roku određenom rešenjem iz stava 2. ovog člana Vlada je dužna da dostavi Ustavnom sudu obaveštenje o preduzetim merama u cilju izvršenja odluke ili rešenja Ustavnog suda".
Stav 4. "Ustavni sud može sam odrediti organ koji će izvršiti njegovu odluku ili rešenje, kao i način izvršenja".
Već smo naveli da su procedura i rokovi glavna zamerka, jedna od glavnih zamerki na ovaj predlog zakona. Sada smo došli do toga da je i sam postupak izvršenja nejasan i nedorečen, pa i to spada u glavne zamerke ovom predlogu zakona.
Vlada je odbila naš amandman, ocenila ga kao pravno moguć, ali ga nije prihvatila. Nije nam jasno zbog čega, jer je obrzaloženje nedvosmisleno i dovoljno jasno. Ovo je posebno važno pitanje, tiče se izvršenja odluka Ustavnog suda, a to je problem državnih i drugih organa prema tim odlukama.
Postojeći predlog ne nudi efikasan mehanizam za izvršenje odluke Suda. Predlagač predlaže da Vlada Srbije obezbeđuje primenu odluke, i to na način koji posebnim rešenjem odredi Ustavni sud.
To jeste novo rešenje, ali ono ne obećava mnogo, jer smo imali već slične situacije. Dakle, slične situacije i sada imamo s neizvršenim odlukama drugih nezavisnih organa, koje isto imaju karakteristiku sui generis, o čemu smo govorili prilikom obrazlaganja prethodnih amandmana.
Recimo, Poverenik za informacije od javnog značaja, čije mnoge odluke nisu izvršene, zato što Vlada to nije obezbedila, čak i u situacijama kada se odluka odnosi na ministarstvo u toj istoj Vladi. Pored toga, nije propisana nikakva sankcija za propuštanje Vlade da postupi po ovakvom rešenju Ustavnog suda.
Šta ako Ustavni sud u svom rešenju naloži Vladi da izvrši određenu odluku, naloži i rokove, a Vlada se ogluši o takvu odluku Ustavnog suda? Koje su sankcije za Vladu?
Ja ih u ovom predlogu zakona nisam video. Voleo bih da mi neko objasni kakav je dalji postupak, ako Vlada, jednostavno, reši da opstruira izvršenje odluke Ustavnog suda.
Upravo u tom smislu je i stav 2. i stav 3, koje treba dodati nakon promenjenog stava 2, gde se insistira na rokovima i na tome da Vlada obavesti Ustavni sud o načinu i postupku izvršenja njegove odluke.
Zbog toga insistiramo da se ovaj amandman ponovo razmotri i da bude prihvaćen, jer je usmeren ka celishodnosti čitavog ovog predloga zakona. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice, narodni poslanici, Poslanička grupa LDP-a je podnela amandman na član 54, a da podsetim, član 54. glasi: ''U postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti, Ustavni sud nije ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača, odnosno inicijatora. Kad ovlašćeni predlagač, odnosno inicijator odustane od predloga, odnosno inicijative, Ustavni sud će nastaviti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti, ako za to nađe osnova''.
Amandman glasi - odnosi se na stav 1. ovog člana: '' U članu 54. stav 1. menja se i glasi: ''U postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti, Ustavni sud je ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača''.
Vlada je odbila da prihvati ovaj amandman, s obrazloženjem da ga ne prihvata iz razloga što smatra da je u pojedinim slučajevima, u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti, potrebno da Ustavni sud ne bude ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača.
Smatramo da Vlada nije dala adekvatno obrazloženje, jer razlozi za podnošenje ovog amandmana jesu i te kako u skladu sa principom celishodnosti. Naše obrazloženje je, kada je reč o postupku koji je pokrenut po inicijativi određenog subjekta, da je sasvim razumljivo da Ustavni sud nije vezan zahtevom inicijatora. Međutim, kada je reč o postupku koji je pokrenuo ovlašćeni predlagač, Ustavni sud mora biti ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača.
Naime, kada, u opštem slučaju, sam Ustavni sud želi da pokrene postupak, on o tome mora da odluči većinom od dve trećine sudija tog suda, član 52. stav 2, a ako se ne bi izmenila predložena odredba, došlo bi se u situaciju da Ustavni sud, praktično, može da proširi zahtev ovlašćenog predlagača, što je po pravnoj prirodi novi zahtev, običnom većinom, koristeći za to već postojeći postupak koji je pokrenuo drugi ovlašćeni predlagač, bez obzira na to što smo ovde čuli da Ustavni sud ne spada u sistem pravosuđa, već da je organ sui generis i da za organe koji su, po prirodi, sui generis, važe jedna pravila kada se postupak pokreće eks oficio, a druga pravila – kada postupak pokreće ovlašćeni predlagač.
Da podsetimo, član 50. Predloga zakona daje mogućnost Ustavnom sudu da dvotrećinskom većinom donese odluku da po sopstvenoj inicijativi pokrene postupak, a, shodno obrazloženju koje smo dali, ako ovlašćeni predlagač odustane da se radi o novom zahtevu, dakle, potrebna je dvotrećinska većina, a ne samo prosta većina ili da uopšte nema većine.
Zbog toga smatramo da je potrebno uvažiti, odnosno usvojiti ovaj amandman, jer se ovim našim amandmanom ne skrnave nikakva prava koja Predlog ovog zakona daje Ustavnom sudu, jer član 50. ovog predloga zakona daje sasvim odgovarajuća prava, te Ustavni sud može da postupa i po sopstvenoj inicijativi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj amandman je u korelaciji s onim što je povodom člana, odnosno amandmana na član 62. objašnjavao kolega Maraš. Daću samo par pojašnjenja.
Naime, član 63. Predloga zakona se tiče zastajanja sa postupkom ako treba da dođe do ocene ustavnosti i zakonitosti pojedinog zakona, koji je u relaciji sa dotičnim postupkom i glasi: "Ako se u postupku pred sudom opšte ili sudom posebne nadležnosti postavi pitanje saglasnosti zakona ili drugog opšteg akta sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, sud će zastati sa postupkom i pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti tog akta pred Ustavnim sudom".
Naš predlog amandmana na ovaj član glasi: ''U članu 63, posle reči: "pred Ustavnim sudom", briše se tačka i dodaju se reči: "ako oceni da je rešenje tog pitanja neophodno za donošenje odluke".
Naš amandman je Vlada odbila s obrazloženjem da ga ne prihvata zato što Sud navedeno pitanje ceni u okviru svog postupka, pa iz tih razloga i pokreće postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti.
Naravno da Sud pokreće ovo pitanje u okviru svog postupka, ali treba istaći da nije uvek nužno za okončanje postupka zastati sa postupkom ako se pokrene postupak za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti. Shodno tome je i amandman ovakve sadržine.
Činjenica je da su rokovi glavna manjkavost Predloga zakona o Ustavnom sudu. Šta može da se desi? Može da se desi da zbog postupka pokrenutog pred Ustavnim sudom dođe do zastajanja u postupku, shodno činjenici da Ustavni sud ne ograničavaju nikakvi rokovi.
Ustavni sud može tako dugo razmatra ovo pitanje da dođe do zastarelosti, pa može da nam se desi slučaj ''Tomislav Gačić'' ili slučaj ''Pahomije'', zovite ga kako god želite, da ono što je očigledno, zbog zastarelosti, ne može da bude sankcionisano.
U tom smislu je i amandman s ovakvom sadržinom, te zbog toga insistiramo da ga Vlada ponovo razmotri i da bude prihvaćen.

Neću previše oduzimati vreme, pošto obrazloženje koje smo dali uz amandman dosta detaljno i jasno obrazlaže zašto je potreban član 80. stav 3. ovakve sadržine. Rekao bih par načelnih primedaba.
Član 80. i član 81. tiču se zabrane političkih partija. Shodno činjenici da ovakva odredba u zakonu može da da široke mogućnosti za zloupotrebu, posebno u zemlji ovakvih političkih suprotnosti, bilo je nužno da predlagač zakona detaljnije razradi proceduru postupka zabrane političke partije.
Ovde se samo stav 2. člana 80. tiče toga, pa se kaže: ''U predlogu se navode razlozi i dokazi zbog kojih se traži zabrana rada političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice''. O proceduri, ni reči.
Shodno činjenici da ovakav pristup pravnoj regulativi ove materije može da da široke mogućnosti za zloupotrebu, smatrali smo da treba dati izvesna pojašnjenja.
Naravno, smatramo da i ovo što smo dali u amandmanu ne daje dovoljno mogućnosti za razradu i pojašnjenje procedure, te da je čl. 80. i 81, eventualno, i pridodavanjem nekih članova, trebalo daleko bolje razraditi, pogotovu zbog toga što se nigde ne pominje gde je mesto političke partije u tom postupku i da li je data mogućnost na pravni lek političkoj partiji.
Na drugoj strani, vidi se jedna intencija da svemoćna Vlada može kada god hoće da pokrene ovakav postupak, shodno odredbama člana 3, koje daju mogućnost za isključenje zainteresovanih strana iz postupka. Jasno je da, kada Vlada nađe da joj to politički odgovara, može da pokrene, odnosno da ukine bilo koju političku partiju.
Stoga molimo i insistiramo da se deo ove materije još jednom izanalizira i da se manjkavosti na koje smo ukazali otklone.