Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mislio sam da se ne javljam za reč povodom rasprave u pojedinostima, jer poslanička grupa LDP je jasno iznela svoj stav u raspravi u načelu.
Sa pažnjom sa slušao naročito izlaganje kolege Bečića, koleginice Tabaković i kolege Arsića koji su, obrazlažući svoje amandmane, zašli u sam meritum zakona, zaboravljajući svoje prethodne stavove, da se radi o lošem zakonu i abecedi stvaranja, odnosno pisanja zakona, da se loš zakonski tekst ne može popraviti amandmanima. Amandmanima mogu da se poprave solidni zakonski tekstovi i da budu bolji. Loš zakonski tekst ne može da se popravi amandmanima.
To me je asociralo na opštu sliku onoga što je bio kvalifikativ samog zakona. Često je pominjana reč – demagogija i pominjana je sintagma – dvostruki standardi. Te reči i ta sintagma su naročito spominjani od samog predlagača, gospodina Mlađana Dinkića, kao da nije dvostruki standard zalagati se za ostvarenje svih atributa lokalne samouprave i prava građanina na lokalu, a onda kada Nišlije izaberu direktora Kliničkog centra, gospodin Dinkić otrči u Niš i kaže – ne može on da bude, jer nije član 17. To mesto pripada G 17, tako je odlučila naša centrala. To je demagogija i to su dvostruki standardi.
Ne bih više da trošim vreme svoje poslaničke grupe. Vratio bih se samo na ono osnovno. Podsetio bih sve na stav LDP – jedino pravo, jedino ispravno rešenje je povući zakon iz procedure, jer loš zakon se ne može popraviti amandmanima.

Član 27. u vezi člana 103. jer ako se na uvredljiv način iznose neke neistinite tvrdnje vezane za moju poslaničku grupu i za ono što smo danas izlagali, to je po meni povreda Poslovnika i naravno da će se Skupština u Danu za glasanje o tome izjasniti.

Ni koleginica Grubješić nije ovlašćeni predstavnik.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što počnem da dajem analizu samog merituma ove tačke i ovog materijala koji smo dobili pred ovu sednicu, osvrnuo bih se na izlaganje uvaženog kolege Jugovića. Postaviću i sebi i ostalima pitanje – kada pripadnik vladajuće koalicije ovako kritikuje Vladu, šta ostaje nama iz opozicije?
Mi pred sobom imamo listu kandidata za članove Nacionalnog saveta i to je tema ove tačke dnevnog reda. Još da konstatujemo da to možda nisu partijske kvote, odnosno da zavaravamo sebe da predloženi kandidati nisu iz adekvatnih partijskih kvota, da citiramo druga Tita – da su deca naše najveće bogatstvo, i druga Staljina – da kadrovi zaista rešavaju sve, izglasamo ono što nam je predloženo i da se spontano raziđemo. To je inače vrh ledenog brega ove jako bolne teme, od koje izgleda zazire čitava vladajuća koalicija i za koju rešenje vidi tako što će se problemi gurati pod tepih.
Osvrnuo bih se najpre na kadrove. O predloženim kandidatkinjama možemo da imamo nekakvu predstavu iz njihove biografije koja je data. Biografije su u redu, eventualno može da se postavi pitanje za kandidatkinju Veru Novaković - da li je dovoljno poslanicima servirati biografiju koja se sastoji samo od tri rečenice i da li je to odgovorno prema narodnim poslanicima koji treba da odlučuju o nečemu?
Sada ću se vratiti na sam meritum, odnosno na nešto što se zove izveštaj Nacionalnog saveta o prethodnom radu. U samom uvodu kaže se – osnovna misija Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije jeste da, u skladu sa svojim zakonskim nadležnostima, doprinosi razvoju unapređivanja pedagoškog, osnovnog, srednjeg, opšteg i umetničkog obrazovanja i vaspitanja u Srbiji.
Sada sledi analiza. Da vidimo šta je dato u toj analizi. Podnaslov je - visoke stope osipanja i nejednakosti sistema u sistemu obrazovanja i vaspitanja. Kaže – oko 47% dece uzrasta od četiri godine do polaska u školu uključeno je predškolsko vaspitanje i obrazovanje, dok je taj procenat u EU bar 80%. Obuhvat dece pripremnim predškolskim programom je oko 88%. Ali, šta se krije iza te cifre? Najmanji obuhvat je u istočnoj Srbiji 50%, a najveći u Vojvodini 96,4%. Obuhvat dece osnovnim obrazovanjem je oko 98%.
Ovo se tiče i one teme koje ću se kasnije dotaći, a koja se tiče velikih problema mimo obrazovanja, a to su azilanti, lažni azilanti i sve što prati taj problem. Da se vratim na egzaktan podatak, od ukupnog broja upisanih oko 7,4% su deca romske nacionalnosti. Procenat dece romske nacionalnosti upisanih u prvi razred porastao je u odnosu na prošlu školsku godinu samo za oko 10%.
Srednjim obrazovanjem obuhvaćeno je u Srbiji oko 83% učenika. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi gde srednje obrazovanje nije obavezno. Udeo mladih koji prerano napuštaju vaspitanje, obrazovanje i obučavanje, tj. mladih starosti od 18. do 24 godine, u Srbiji je oko 30%.
Svi navedeni podaci ukazuju da je na svim nivoima najmanji obuhvat i najveće odustajanje od obrazovanja dece iz socijalno osetljivih grupa. Nedovoljnim obrazovanjem siromašnih kategorija društva generiše se novo siromaštvo. Stoga je neophodno strategijom obrazovanja planirati i akcionim planovima razraditi mere kojim će društvo posebno podržati obrazovanje ovih kategorija dece itd.
Pod podnaslovom – neefikasnost obrazovnog sistema i nekonkurentnost radne snage, stoji – prema metodologiji EU, procenjeni rashodi za obrazovanje u Srbiji u 2008. godini iznose oko 5,4% BDP, što je blisko proseku izdvajanja na nivou EU koje iznosi 5,3%, a ostali podaci nisu dobijeni.
Jedan afirmativni podatak je dat, ali priroda toga afirmativnog podatka nije objašnjena. Zašto nemamo ostale podatke? Pa, zato što je statistika takva nauka da bi ostali podaci dali objašnjenje da ovaj podatak koji ovde imamo serviran u stvari nije realan podatak.
Može se postaviti pitanje, posle svih ovih iznetih podataka, ima li uopšte smisla da kritikujemo i Vladu, koja treba da sprovodi pomenute mere, i Nacionalni prosvetni savet, kad su sami dali ovakvu kritiku?
Dodaću još neke drastične primere, o kojima izgleda niko u ovoj zemlji ne vodi računa, sem časnih primera iz skupštinske opozicije. Pitanje za Vladu, osvrnuću se na teritoriju Sandžaka. Činjenica stoji da tamo ne postoji dovoljan broj osnovnih škola. U Novom Pazaru deca idu u tri smene zbog pretrpanosti škola i treća smena se vraća oko deset sati uveče iz škole. Imamo primer da gradimo škole u susednim državama, a ne razmišljamo o problemu koji se tiče naše države, naših građana i naše dece.
Ili, primer iz Trgovišta; kada sam kao narodni poslanik i potpredsednik LDP obilazio jug Srbije, u Trgovištu sam razgovarao sa građanima, i jedno normalno pitanje: kakav je ovde život mladih i gde ovde izlaze mladi? Odgovor je bio: "Ovde nema mladih".
Primer Ražnja, koleginica Bugarčić je juče govorila o tome. Nema srednje škole, iako je inicijativa građana bezuspešno slata Vladi, gde se insistira da je to jedini način da mladi kako-tako ostanu u opštini Ražanj.
Razmatralo se o ukidanju gimnazije u Beloj Palanci. Da podsetim, ta gimnazija je stara preko 70 godina. Šta je Vlada učinila da se taj problem iznova ne postavlja Ministarstvu prosvete?
Opština Merošina takođe nema srednju školu. Postavlja se pitanje: kada je Prosvetni savet seo da napravi sastanak sa predstavnicima poslodavaca i da se napravi kakva-takva strategija i bilo kakav pomak u rešavanju ovih problema?
Postavlja se pitanje kakva nam je nastava u školama? Podatak da 240 hiljada dece mora da uzima privatne časove; pa, čemu onda nastava u školama, ako je nužno uzimati privatne časove da se nastavni plan i program, koji pitaj boga kada je usklađivan sa savremenim potrebama, može savladati?
Imam slične probleme. Moj stariji sin je gimnazijalac, moj mlađi sin ide u osnovnu školu, takođe deca uzimaju privatne časove. Ne umem da im pomognem u savlađivanju materije, a očigledno da ono što čuju na predavanjima u školi nije dovoljno.
To je samo vrh ledenog brega, jer to pitanje otvara pitanje statusa prosvetnih radnika, njihove motivisanosti, njihovog socijalnog položaja. Postavlja se pitanje: kako da očekujemo da prosvetni radnici budu nosioci nečega što je najvažnije u našoj državi, ako nisu dovoljno motivisani i ako su od njih napravljeni socijalni slučajevi? Naša deca više vremena provode sa svojim nastavnicima i profesorima nego s nama u kući. Na to pitanje ili dobijamo nemušte odgovore ili ne dobijamo uopšte odgovore.
Onda pitanja i priče dolaze do samog vrha i do univerzitetskog obrazovanja. Da vidimo kakva je tu situacija. Smatram da sam poprilično kompetentan da govorim o tome jer sam i sam univerzitetski profesor.
Opet ću se osvrnuti na primer Sandžaka i postaviti neka pitanja koja su, opet, vrh ledenog brega svih problema koji tište našu prosvetu. Sandžak je najmlađi region u Evropi, ali sa ogromnim procentom nezaposlenih – preko 50%, a takođe sa jako malim procentom visokoobrazovanih. O tome u vreme Miloševićevog režima niko nije razmišljao. Logično je, režim je bio takav, pa nisu ni razmišljali o tome.
Vlada Zorana Đinđića je pokušala i napravila jedan sasvim solidan pomak u rešavanju tog pitanja. Formiran je Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, koji nije samo novopazarski, da podsetim taj univerzitet ima i odeljenje u Nišu, u Pančevu i u Subotici.
Onda je došla Vlada Vojislava Koštunici, kojoj se taj univerzitet uopšte nije dopadao, pa su napravili državni univerzitet. Inače, to je jedni univerzitet koji nosi naziv – državni, kao da je država, odnosno Vlada Vojislava Koštunice u to vreme želela da istakne taj atribut tog univerziteta.
Za čoveka koji će voditi taj univerzitet stavljaju nekoga ko je vodio Univerzitet u Prištini i koji se nije baš proslavio u rešavanju pitanja obrazovanja Albanaca i u rešavanju mnogih drugih pitanja koja su dovela do ovakve situacije na Kosovu i do svih ovih problema koje sada imamo.
I sad, umesto da taj univerzitet bude nešto što će dopuniti Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, od njega je napravljena konkurentska kuća, koja je po mnogo čemu favorizovana, a Internacionalni univerzitet nije dobio akreditaciju.
Jedan paradoks: 2009. godine su određeni uslovi koje još treba Internacionalni univerzitet da ispuni da bi dobio akreditaciju, tek godinu dana nakon toga ti zahtevi, odnosno te predložene mere stigle su u Novi Pazar. Ljudima je dat rok od 15 dana da se te mere sprovedu. Pitanje je šta se desilo da taj dokument godinu dana putuje od Beograda do Novog Pazara? Naravno, univerzitet u Novom Pazaru je samo jedan deo ove jako bolne priče po naše društvo.
Šta je sa ostalim univerzitetima? Šta je sa nastavom na drugim univerzitetima čije je osnivač država? Šta je sa pitanjem šangajskih kriterijuma i činjenicom da Beogradskog univerziteta nema među 500 vodećih univerziteta u Srbiji?
Ko je pokušao da da odgovor na ta pitanja? Rektor Beogradskog univerziteta je rekao da mu se ne dopadaju kriterijumi. Ako je kriterijum koliko univerzitet ima nobelovaca, koliko nagrađenih nastavnika, kakav kvalitet studija ima, ako taj kriterijum nije dobar, ne znam po kojim kriterijuma bi trebalo da se utvrđuje kvalitet jednog univerziteta?
Da ne govorim o tome da je bolonjski sistem nemoguće sprovoditi sa manjkom nastavnika. Na prvoj godini u Nišu imam 700 studenata, predajem jedan predmet zajedno s kolegom, jedan predmet predajem sam. Kako država zamišlja da se posvetim svim svojim studentima na adekvatan način?
Moja koleginica koja predaje Rimsko pravo na jednom kongresu baš u Bolonji pitala je kako se odvija nastava Rimskog prava tamo i oni su rekli da imaju 100 studenata na prvoj godini, a da imaju sedam nastavnika koji predaju Rimsko pravo. Moja koleginica je onda rekla: "Imam 700 studenata, sama sam". Nisu razumeli da se radi o broju 700, mislili su da se radi o broju 70. I tada su se čudili kako jedan nastavnik može sam da se nosi sa 70 studenata. Baš se pitam, da su shvatili pravi broj – jedan nastavnik na 700 studenata, kakvo bi pitanje postavili?
Na kraju, opet bih se vratio na ovaj dokument koji se zove – izveštaj Nacionalnog saveta, koji kaže u zaključnim napomenama koje mere treba sprovoditi.
Kaže, prvo, intenzivirati rad na izradi strategije obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji. Šta su vladajuće strukture radile do sada? Da li se neko bavio time? Ili ćemo strategiju obrazovanja opet staviti za rešavanje u neku daleku budućnosti i nekim drugim ljudima koji će vršiti vlast u Srbiji? Još kažu – postići saglasnost u pogledu podele nadležnosti odgovarajućih institucija oko prikupljanja i analize ključnih indikatora itd. Baš smo se na vreme setili kad treba obaviti taj posao.
Kako izvršiti sve zadatke koji predstoje pred srpskim društvom i pred činjenicom da je obrazovanje osnovni segment prosperiteta tog društva, kada nam se Nacionalni prosvetni savet pita kako rešiti fundamentalne probleme i tek sada daje nekakve smernice za nekakvu daleku budućnost. Na to pitanje nemam odgovor, voleo bih da mi neko iz Vlade da taj odgovor.

Ovo što je rekao kolega Omeragić shvatio sam kao primedbu na moje izlaganje i kao neku vrstu replike, ali je nisam razumeo. Naravno, postaviću pitanje koje su sve moje kolege koje ovde sede oko mene postavile meni, odnosno njihovu konstataciju – ti to uopšte nisi rekao. Naravno da to nisam rekao. Bilo bi suludo ukidati univerzitete, pogotovu kada ih nemamo dovoljno.
Ne razumem odakle kolegi Omeragiću ideja da, konstatovaću i da nije bio u sali dok sam govorio, uopšte misli o tome da je nekome tako nešto palo napamet.
Na opasku iz okoline da to nisam rekao, kolega Omeragić kaže – da, ali to je mislio. Voleo bih da mi se objasni odakle kolega Omeragić zna šta sam mislio.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, danas smo čuli mnogo toga o ustavnosti i usklađenosti sa Ustavom, o preporukama Ustavnog suda. Ispašće da mi iz LDP-a likujemo, ali samo želim da podsetim da smo mi pre pet godina vodili antiustavnu kampanju ne zato što smo smatrali da Srbiji nije potreban Ustav, nego smo tvrdili da Ustav koji se donosi nije dobar.
Taj Ustav ima sablažnjujuće manjkavosti. Ko zna koliko puta sam ja ovde u parlamentu govorio o suprotnosti člana 5. sa članom 102. ili člana 105. sa članom 134. Rekao bih, oprostite mi na kolokvijalnom rečniku, ne samo da je bilo pravno neodrživo stavljati takve odredbe u Ustav, bilo je glupo. Sada žanjemo plodove ustavnih promašaja koje pod pritiskom popravljamo jednim lošim zakonom.
Kada smo imali tu antiustavnu kampanju naši aktivisti su privođeni, hapšeni, a oni koji sada predlažu ovaj zakon su, zajedno sa nekima koji sada sede ovde u opoziciji, vodili kampanju koja se završila skandaloznim referendumom, gde se glasalo dva dana i jednu noć. Mi se pet godina zalažemo za promenu skandaloznih rešenja u Ustavu, za šta nijedan pomenuti politički činilac u Srbiji nije imao sluha. E, sad kad smo u cajtnotu i kad se na nas vrše pritisci od nas se traži razumevanje; pa, izvolite, tražite razumevanje od onih sa kojima ste donosili takav Ustav.
Da se osvrnem na famozne blanko ostavke. Naravno da smo protiv blanko ostavki, poslanici LDP-a su jedini u ovom parlamentu koji nisu potpisali blanko ostavke. Postavlja se pitanje, o kome verovatno niko nije razmišljao pet godina, jer se tu radi o potrebi promene Ustava, kako će se onda primenjivati član 102. Ustava? Ili će možda naš Ustavni sud proglasiti da je i sam Ustav neustavan?
Sam Ustavni sud je faktor nestabilnosti, faktor nesigurnosti u Srbiji. Da podsetim, kad nemački ustavni sud donosi neke odluke on daje rok od pet godina da se to primeni kako se ne bi prouzrokovale turbulencije u sistemu funkcionisanja države. Naš Ustavni sud za to nema niti sluha, niti smisla.
Konkretno u obrazloženju predlagači zakona se pozivaju na odluke Ustavnog suda. Upravo u ruci držim odluku Ustavnog suda sa famoznim obrazloženjima. Radi se o članu 84. Ono što je dato kao obrazloženje kazuje da treba menjati izborni sistem. Ako ne umete da objasnite zašto je ovakav izborni sistem potreban, zašto je nužan u Srbiji, onda menjajte izborni sistem, ali onda ćete morati da objasnite zašto radite nešto što je direktno u suprotnosti sa političkom realnošću društva u Srbiji. Ili možda, kako reče kolega Martinović, Slobodan Jovanović i, pomenuću ga, Stojan Protić nisu znali šta govore kada su tvrdili da je proporcionalni sistem u nerazvijenim društvima jedini način zaštite manjine u parlamentu? To ovde niko nije objasnio, a trubimo o nužnosti promene člana 84.
Naravno, u obrazloženju zakona pozivate se na obrazloženje odluke Ustavnog suda. Hajde da vidimo šta je taj Ustavni sud dao u svom obrazloženju: „Ustavni sud ocenjuje da se ovakvim načinom dobijanja pojedinačnog poslaničkog mandata krši ustavni princip suverenosti građana i princip neposrednih izbora. Činom glasanja građani jedino potvrđuju stranačku izbornu listu tako što se opredeljuju za izbor jedne stranačke delegacije za narodno predstavništvo, a iz redova ove stranačke delegacije, koja će neizbežno uvek imati veći broj kandidata za narodnog poslanika od broja dobijenih predstavničkih mandata, rukovodeći organi političke stranke samostalno i konačno vrše izbor predstavnika.“
Ustavni sud nije imao sluha za političku realnost, niti je imao sluha za nešto što se zove politička odgovornost partije. Pa političke partije profilišu politički život u Srbiji. Gde je tu sluh Ustavnog suda za takvu realnost?
Ili, kažu: „Time što nije u obavezi da poštuje redosled kandidata na izbornoj listi politička stranka suštinski vrši izbor narodnog poslanika gospodareći poslaničkim mandatom. Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, ne samo da se ruši princip neposrednih izbora, već se obesmišljava ideja reprezentacije naroda, odnosno građana.“ Dakle, i sam Ustavni sud izjednačava pojmove „narod“ i „građanin“, o čemu je malopre govorio kolega Martinović.
„Ako je jedini cilj izbora da se utvrdi izborna snaga političkih partija, onda je potpuno nepotrebno da se na njihovim izbornim listama nalaze imena kandidata za narodne poslanike.“ To je vrhunski cinizam Ustavnog suda. U proporcionalnom sistemu, partije ili drugi podnosioci lista jesu nosioci procesa političkog profilisanja biračkog tela, ali je svakoj partiji u interesu da na listi ima najbolje kandidate. To nije simbioza takmičenja partija i individualnosti budućih nosilaca poslaničkih mandata, to je abeceda političke pismenosti, koju očigledno Ustavni sud nema, a pitam se da li je imaju predlagači ovog zakona.
Na kraju, kad se već pozivate na obrazloženje Ustavnog suda, pročitao bih jednu nesuvislost koju je juče citirao i naš šef poslaničke grupe, kaže: „Takođe, sud je mišljenja da se osporeni način dobijanja pojedinačnog poslaničkog mandata nalazi u veoma napetom odnosu sa ustavnim načelom ravnopravnosti polova.“ Voleo bih da mi neko objasni šta je to „napeti odnos“ u slučaju ravnopravnosti polova? Hvala vam na pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, u vezi ovog amandmana na član 6. imam par pitanja na koja bih voleo da dobijem odgovor od predstavnika Vlade.
Naime, mi smo dali zbirno primedbe na član 6. Inače, član 6. se tiče uslova za upis u imenik advokata. Mogu da kažem da je kroz tekstove amandmana drugih koleginica i kolega poslanika deo našeg amandmana prihvaćen, a tiče se tačke 10. koja se briše i kojom se određuje protek od najmanje dve godine od prestanka pravosudne funkcije ili javne funkcije u organu uprave, ako je kandidat na takvoj funkciji bio. To je sasvim u redu. To je i u skladu sa nekakvim konsultacijama koje smo obavili pre nego što je počela plenarna rasprava o ovom zakonu.
Naš amandman na stav 1. je takođe kroz pojedinačne amandmane drugih koleginica i kolega prihvaćen, ali izražavam čuđenje zbog čega nije prihvaćen amandman na ovaj član u celosti. Insistirali smo da se umesto proteka od tri godine usvoji protek od najmanje šest meseci od donošenja konačne odluke o odbijanju zahteva za upis u imenik advokata, bilo koje od advokatskih komora u sastavu Advokatske komore Srbije, ako je kandidat prethodno podnosio zahtev koji je odbijen.
Obrazloženje je više nego jasno. Amandmanom se predlaže da se rok za ponovno podnošenje zahteva za upis u Advokatsku komoru skrati na šest meseci umesto da bude tri godine, kako je navedeno u tački 11) ovog člana, stoga što bi od podnošenja zahteva do konačne odluke o odbijanju upisa i zatim proteka roka - a znamo kako se kod nas poštuju rokovi, kakav pristup se ima tome - u kome se ne može podnositi novi zahtev za upis, može da prođe i više godina i time bi se protivustavno u nesrazmernoj meri ograničavalo pravo na rad i sloboda rada. Nismo dobili adekvatno objašnjenje zbog čega je to tako.
Na kraju, naš predlog je bio da se za sudije i tužioce koji su obavljali sudijsku ili tužilačku funkciju ne predviđa polaganje advokatskog ispita. Nađeno je, ne bih rekao solomonsko, solomonska rešenja su mudra, neko srednje rešenje, gde se kaže da oni koji su obavljali 12 godina.
Interesuje me gde je pronađena logika za takav rok? Da li ne neko može da mi objasni, ako je neko bio sudija 11 godina da ne zna kodeks i pravila advokature, a da neko ko je bio sudija 12 godina, na to može da polaže pravo? Interesuje me odakle takav rok i interesuje me kojom logikom se predlagač zakona, odnosno Vlada koja je usvojila ovakav amandman, vodila da se baš ovakav rok odredi?
Ne verujem da neko ko je tri godine obavljao sudijsku funkciju poznaje manje advokatski kodeks i nužna pravila vezana za advokaturu u odnosu na onog ko je to obavljao 12 godina.
Jednostavno, nisam razumeo zbog čega je Vlada odbila ovaj deo našeg amandmana, odnosno nije prihvatila ovakvo rešenje.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mi pred sobom imamo nekoliko veoma važnih zakona, rekao bih sistemskih. Naravno, izraziću nezadovoljstvo zbog čega su tako značajni zakoni ponovo, po ko zna koji put, u ovoj skupštini spojeni u jednu tačku dnevnog reda, ali se ne bih previše zadržavao na tom pitanju, jer to je očigledno postala praksa, rekao bih loša praksa vladajuće većine u ovoj skupštini, jer nekad žurba može da bude jako štetna.
Malopre je kolega Miković, ne vidim ga u sali, pomenuo neke znamenite srpske advokate, pa hajde da u tom stilu i ja dam jedan odgovor. Pomenuću advokata iz Smedereva, Mihajla Stajkovca, posle čijeg istupanja pre donošenja Ustava iz 1869. godine zauzet je stav da advokati ne mogu da budu poslanici. Očigledno da je tad namesništvo imalo ozbiljne probleme sa advokatima. Pravi pristup ovoj temi dovešće do toga da se sa advokatima nema problema.
Mi smo, kao partija koja je podržala reforme pravosuđa, vrlo ozbiljno pristupili ovom problemu i svim ovim zakonima. Podneli smo desetak amandmana i, naravno, insistiraćemo na njihovom usvajanju. Tu bih se opet osvrnuo na ono što je rekao kolega Miković. On je u dobrom advokatskom maniru odlično branio tekstove ovih zakona. Ispalo bi po tome da mi pred sobom imamo tri odlična teksta zakona. Naravno, nisu odlični, jer da su odlični ne bi pokušavali da ih popravimo amandmanima.
Na drugoj strani, mi smo podneli desetak amandmana, jer smatramo da su oni suštinski i da je podnošenje 20, 30, 50 amandmana u stvari vid opstrukcije, jer ako ima na jedan zakon toliko amandmana, onda bolje napišite novi predlog zakona, nego takvim opstruktivnim pristupom pokušavati da se menja sadržina čitavog zakona.
Dodao bih još jednu stvar, imali smo, što se jako dopalo, jedan ozbiljan i konstruktivan razgovor sa predstavnicima Ministarstva pravde, pre nego što je uopšte počela debata o ovom setu zakona. Mogu da kažem da smo oko dobrog dela onoga što smo pokušali amandmanski da rešimo postigli saglasnost. Rekao bih da tako dobra praksa treba i da se nastavi ubuduće.
Naravno, više vremena ćemo imati kada budemo govorili o samim amandmanima, tako da tom pitanju ne bih previše poklanjao pažnje. Dao bih par uopštenih komentara.
Ovim zakonima se uvode neke novine koje naše zakonodavstvo nije prepoznavalo. Konkretno kod zakona o izvršenju, dakle, ne rade to samo državni organi, već postoji mogućnost da se to uradi na drugi način. Mi mislimo da će se time povećati i efikasnost i to ćemo naravno podržati.
Zakon o javnom beležništvu smo dugo čekali. Bez zakona o javnom beležništvu i bez javnih beležnika, po našem mišljenju, nema adekvatne efikasnosti u obavljanju nekih javnih poslova i javnih ovlašćenja.
Postavio bih jedno konkretno pitanje – da li su možda, vezano za zakon o javnom beležništvu, rokovi adekvatni? Lično mislim da su rokovi za ostvarenje nekih važnih stvari, koje su predviđene zakonom, kratki. Možda bih kasnije voleo da čujem i objašnjenje zašto su se pisci Predloga zakona baš opredelili za takva rešenja i za takve rokove.
Pošto vreme koje moja poslanička grupa ima ističe, ostatak onoga što smo želeli da predložimo uz amandmane i uopšte o zakonu u celini uradićemo kada bude rasprava u pojedinostima.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, zahvaljujem na datoj reči, nije uobičajeno da se govori o amandmanu koji postane sastavni deo zakona, zato što je i smisao amandmana da se zakon popravi i da Vlada usvoji mišljenje opozicije.
Priroda člana 22. je takva da bih se ja malo osvrnuo na ono o čemu smo govorili, uopšte na prirodu čitavog zakona i na prirodu svih amandmana koje smo podneli, pa ako budem prekoračio vreme predviđeno za obraćanje po amandmanu, molim da se uzme vreme ovlašćenog predstavnika.

Zahvaljujem. Naravno, zahvaljujem i ministarki Samardžić i Vladi što su prihvatili ovaj amandman. Naravno, u normalnim parlamentarnim sistemima nije uobičajeno da se izražava zahvalnost za postavljeni amandman, jer je posao opozicije da daje amandmane, a posao Vlade i posao nadležnog ministra jeste da one amandmane koji poboljšavaju kvalitet zakona ili menjaju ono što u zakonu nije dobro prihvate. Dakle, to je normalan posao, ali kako je u ovoj Srbiji sve naopako i kako je mnogo toga naopako i u našoj vladi, usvojili smo i nekakav običaj da kad se amandmani prihvataju izrazimo zahvalnost onima koji su taj amandman prihvatili.
Naravno, i vraćanje na sadržinu amandmana 22. je u neku ruku naknadna pamet, čuo sam neke kolege i koleginice narodne poslanike da su to radili; dakle, on je prihvaćen, postao je sastavni deo zakona i sada se na nedostatke tog famoznog člana 22. ne treba pozivati.
Osvrnuću se samo na još jednu stvar. Ovde u pregledu prihvaćenih amandmana imamo i amandmane koje je podnela Vlada. Pitanje za sve nas je šta to znači? Dao bih jedan komentar šta to znači. To znači da su naše kritike, a kakve su prirode bile naše kritike može se videti iz stenograma kada smo kao ovlašćeni predstavnici davali uvodnu reč, bile sasvim na mestu. Vlada nam na taj način šalje poruku da zakon nije dobro pripremljen i da sam predlagač ima zamerke na Predlog zakona. Dakle, konstatovaćemo, zakon nije dobro pripremljen, imao je mnogo nedostataka, ali i pohvalićemo – Vlada je bila spremna da se odazove našem pozivu i da sama u toku donošenja zakona menja ono što nije dobro u zakonu. Zahvaljujem.

Uvaženo predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, na naslov i samu sadržinu ovog člana podneli smo amandman u skladu s amandmanom koji smo poneli i na član 2. Jer, sam član 2. menja suštinu čitavog pristupa u Predlogu zakona pa je, shodno tome, potrebna promena naslova člana i same sadržine člana koji se tiče Ministarstva pravde.
Napraviću malu digresiju, uz osvrt na jučerašnju raspravu i naše istupanje u toku te rasprave. Pored lične povređenosti, želim da istaknem i svoju zapanjenost, i ne samo svoju nego i svih nas, onim što je bio odnos prema profesiji, prema struci, prema pravu, prema primeni prava i prema svemu što se tiče svih ovih stvari o kojima sam do sada govorio. No, kako kažu drevni Latini, inscitia mater arrogantiae, pa, shodno tome, i ono što se juče dogodilo prihvatam kao jednu nužnost naše nedovršene političke scene. Da je meni neko sasuo ovu latinsku mudrost u lice, ja bih se postideo, uz sve argumente koje sam naveo.
Da se sada vratim na samu suštinu našeg amandmana. Već sam naveo da je amandman posledica amandmana na član 2. Predloga zakona, odnosno drugačije organizacije i broja ministara. Radi se o tome da je Ministarstvu pravde dodat i resor javne uprave.
LDP smatra da je postojeći okvir postavljen Zakonom o ministarstvima neprihvatljiv i da je na osnovu njega kreirana Vlada koja ima enorman broj ministarstava, odnosno ministara i članova, a da su nadležnosti pojedinih ministarstava nejasne i da se u velikoj meri preklapaju. Time se dodatno usporava i poskupljuje inače neefikasna i neracionalna javna uprava, o čemu smo juče detaljno govorili.
Ovakva situacija je naročito neprihvatljiva u uslovima opšte ekonomske i finansijske krize i najavljene kampanje smanjivanja ukupne potrošnje. Ukoliko se odmah ne izvrši drastično smanjenje broja ministarstava, sve mere štednje će se uglavnom svesti na smanjivanje privatne potrošnje, uz kozmetička smanjivanja mnogo opasnije javne potrošnje.
Iz ovih razloga predlažemo da se ovim zakonom odmah smanji broj postojećih ministarstava tako da Vlada ima svega 12 ministarstava, a u sklopu toga je i naš amandman koji se tiče Ministarstva pravde, odnosno promene naziva i same sadržine ovog člana. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege, i ovaj amandman ima slično obrazloženje kao i naši prethodni amandmani, u sklopu je onoga što smo pokušali da napravimo amandmanskim poboljšanjem jednog jalovog posla koji se zove nepostojeća rekonstrukcija Vlade. Ovim pokušajem amandmanskog poboljšanja zakona hteli smo, u stvari, da skrenemo pažnju na to da naš projekat zakona o ministarstvima gde će postojati 12 ministarstava niko nije ozbiljno uzeo u razmatranje i nama je jako žao što je to tako.
Ovaj amandman se tiče Ministarstva rada i socijalne zaštite i tu smo sadržinski pokazali kako može da bude ustrojeno jedno ministarstvo i kako može efikasno da funkcioniše, jer se sadržina tiče svih atributa rada Ministarstva rada i socijalne zaštite, ali sadrži i odredbe o postojanju Uprave za rodnu ravnopravnost u sastavu tog ministarstva, kao i Inspektorata za rad, što je u sadržini i obrazloženju detaljno objašnjeno.
S druge strane, moram i na to da se osvrnem, naš pokušaj da jedan ovako jalov posao popravimo pokriven je onim što je odlika čitavog ovog posla i svega onoga što se danas događa u Skupštini. U stvari, ova rekonstrukcija Vlade je pokriće za jednu političku svađu koalicionih partnera, odnosno daj bože da je to samo politička svađa. Niko nam nije objasnio kakva je racionalizacija, kakvi će biti efekti racionalizacije i kakve će biti uštede. Na ta pitanja nismo dobili adekvatan odgovor, odnosno nismo dobili nikakav odgovor.

Poštovana gospođo predsedavajuća, pozivam se na član 107. stav 1 – govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Pod dostojanstvom Narodne skupštine podrazumeva se i obaveza da se u Skupštini ne iznose neistinite tvrdnje i da se poštuje zakon.
Upravo je objavljena vest o tome koji su ministri podneli ostavke. Gospodin Marković je ministar u ostavci. Govorim na osnovu saopštenja Vlade, koje je objavljeno, između ostalog, i na sajtu RTS-a.

Upravo dajem obrazloženje.

Da, naravno, i ponovo se pozivam na član 107. Upravo ste ga vi sad prekršili primenjujući različite kriterijume za isti pristup izlaganju tokom sednice Narodne skupštine.
Ako moje obrazloženje nije imalo nikakve veze sa kršenjem Poslovnika, onda ni obrazloženje koleginice Kolundžije nema nikakve veze sa…