Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, kao predstavnik LDP, podvući ću još jednom, LDP će podržati ovaj set zakona. Razlozi za to su više nego jasni, sadržani su u onome što se zove tekst Ustava Republike Srbije i onome što se zove obrazloženje tekstova ovih predloga zakona, naime, stoji eksplicitno – potvrđivanje Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, Evropske konvencije o ekstradiciji, Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Konvencije Ujedinjenih nacija protiv nezakonitog prometa opojnih droga i psihotropnih supstanci, Konvencije protiv organizovanog transnacionalnog kriminala, i da ne nabrajam dalje i da ne ponavljam obrazloženje, dakle, nema strategije pristupanja evropskim integracijama, bez ovog seta zakona. Možda se mogu podvući neke nedoslednosti o ulozi advokature u jednom od ovih zakona, ali to po nama nije od suštinskog značaja. Možda bismo mogli da kritikujemo i to što se u ovom paketu raspravlja i o zakonu o matičnim knjigama, ali i to nije od suštinske važnosti. Jednostavno, na sve ovo nas obavezuje član 16. Ustava i nužno je toga se pridržavati.
Naravno, istakao bih i to da nam je žao što se prilikom donošenja izmena i dopuna Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije nije više vodilo računa o predlozima LDP, jer smo mi baš apropo ovoga o čemu sam sada govorio imali amandmane koji ubrzavaju postupak donošenja zakona koji se tiču evropskih integracija. Dakle, nama je žao što Vlada nije imala sluha za ono što je baš u korist i što potpomaže efikasnije vršenje ovog posla oko koga smo se svi danas složili i okupili.
Vezano za ovo o čemu sam govorio, o čemu je govorio i kolega Andrić, jeste i nešto što se može nazvati paradoksima LDP. To ne bih nazvao samo paradoksima LDP, već paradoksima čitave političke javnosti države Srbije. Naime, mi koji smo vodili antiustavnu kampanju, a i sada i uvek tvrdimo da je ovaj Ustav katastrofalno loš, insistiramo na pridržavanju ustavnih normi i na poštovanju Ustava, jer bez obzira što je takav kakav jeste, jeste jedini i dužni smo da ga poštujemo i nužno je poštovati ga.
Shodno tome i pitanje, ako već insistiramo na poštovanju člana 16, zašto ne bismo insistirali i na poštovanju člana 21. ovog Ustava koji se tiče zabrane diskriminacije i koji ukazuje na nužnost, dakle, neophodnost, direktne primene ustavnih normi? Shodno tome i pitanje za vladajuću koaliciji i Vladu – koje su to nepoznate sile uticale da se povuče zakon o diskriminaciji, kada je i njemu mesto u paketu ovih zakona o kojima danas raspravljamo? Dodao bih i korektnost Ministarstva pravde. Predstavnik Ministarstva pravde je na izuzetno korektan i detaljan način dao objašnjenja o svemu ovome što nam je danas posao, uzimajući u obzir i zakon o diskriminaciji.
Juče na Zakonodavnom odboru, gde je, maltene, postignut konsenzus o svim ovim pitanjima, čak o zakonu o diskriminaciji nije ni bilo izdvojenih mišljenja, pa odatle toliko iznenađenje zbog čega je došlo do povlačenja ovog zakona. Naravno, apel i pitanje vladajućoj većini – zašto se dozvoljava da Ministarstvo pravde bude ''jedna slamka među vihorove'', a onda se na volšeban način povlači jedan zakon bez koga nema evropskih integracija?

Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, neću govornicu koristiti za želje, čestitke i pozdrave partijske prirode, niti ću govoriti o krpeljima i komarcima. Želim da iskoristim ovu priliku da se pozovem na povredu člana 104. i da se pozovem na čl. 225. i 226, te da izrazim, kao predstavnik poslaničke grupe LDP, nezadovoljstvo i protest zbog političke provokacije koja se juče dogodila u parlamentu, koja se kolokvijalnim rečnikom može nazvati i politička nekorektnost, ali koja jeste ozbiljna povreda krivično-procesnih pravila naše zemlje i međunarodnih obaveza naše zemlje.
Naime, juče je gost jednog poslaničkog kluba bio gospodin Miladin Kovačević, protiv koga se vodi krivični postupak. To nije samo politička provokacija i politička nekorektnost, to je ozbiljno kršenje procesnih pravila.
Stoga, molim vas, gospođo predsednice, da se ubuduće ovakve provokacije ne događaju i da se u Skupštini ne krše krivično-procesna pravila kojih smo dužni svi da se pridržavamo. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, pozivam se na iste članove Poslovnika na koje sam se malopre pozvao i, uz izvinjenje što se ponovo javljam po Poslovniku, želim da dam jedno pojašnjenje.
U našem protestu ne radi se o onome što rade američki državni organi, to je njihova stvar. Radi se o domaćem pravosuđu i o onome što rade naši pravosudni organi. Radi se o kršenju domaćih procesnih pravila. Ne radi se o prenebregavanju prezumpcije nevinosti, već se radi o vršenju pritiska na sud, što je ozbiljna povreda svih segmenata krivičnog postupka. Zbog toga nemojte pravničko neznanje da koristite u odbranu svojih političkih interesa. Hvala.

Uvažena gospođo predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, kao predstavnik LDP u Zakonodavnom odboru izdvojio sam mišljenje, deo obrazloženja stoji u samom obrazloženju razloga za donošenje zakona koji je dala Vlada.
Naime, tu stoji Zakonik o krivičnom postupku treba da počne da se primenjuje od 31.12.2008. godine. Budući da ovaj zakonik predviđa uvođenje tužilačke istrage, za njegovo sprovođenje je potrebno stvoriti dodatne neophodne materijalne i tehničke uslove. Kako ovi uslovi nisu obezbeđeni, predlaže se odlaganje početka primene ovog zakonika, dok se potrebni uslovi ne obezbede.
Sada se može postaviti pitanje čemu onda izdvojeno mišljenje, pošto ove izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku treba da upodobe stanje u procesnom zakonodavstvu da ne bismo došli u situaciju da imamo neprimenjive propise.
Član 45. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije kaže: "Zakonodavni odbor razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta koji je upućen Narodnoj skupštini sa stanovišta njegove usklađenosti sa Ustavom i pravnim sistemom, predlog za donošenje autentičnog tumačenja zakona, drugog propisa i opšteg akta koji je donela Skupština, kao i pitanje jedinstvene zakonodavne metodologije i druga pitanja od značaja za jedinstvenu pravno-tehničku obradu akata koje donosi Narodna skupština."
Upravo neodrživo stanje koje se tiče procesnog zakonodavstva u oblasti krivičnog prava navelo me je da izdvojim mišljenje, shodno tome da prvi stav člana 45. govori i o jedinstvenoj zakonodavnoj metodologiji i o drugim pitanjima od značaja za jedinstvenu pravno-tehničku obradu akata. Kao član Zakonodavnog odbora zaista nisam svojim glasom hteo da podržim ovako neodrživu situaciju u procesnom zakonodavstvu. Hvala.

Izvinjavam se, shodno mojoj profesiji, volim da imam papire ispred sebe koje sam pripremao za današnju diskusiju. Dobar deo toga što sam želeo da kažem vezano za ovu materiju iznela je uvažena gospođa ministarka, gospođa Malović, tako da ću gledati da svoje izlaganje skratim, kako ne bih oduzimao dragoceno vreme Skupštini.
Počeću jednom konstatacijom i jednim citatom. Zakon o krivičnom postupku spada u red najbitnijih zakona. Po mnogima to je najbitniji zakon posle Ustava. I jednim Roksinovim (Klaus Roksin) citatom: krivični postupak je seizmograf prava i sloboda čoveka i građanina.
Kakva je naša situacija u vezi procesnog zakonodavstva koje se tiče krivično-pravne materije? Na snazi imamo Zakon o krivičnom postupku iz 2006. godine, koji je donet na brzinu, za koji je izostala široka stručna i naučna rasprava, bez prethodnih priprema i proveravanja ideja koje su u njega ugrađene. Taj zakonski tekst, između ostalog, nastao je i kompilacijom jednog broja potpuno novih procesnih ustanova i rešenje preuzetih iz inostranog prava i procesnih odredaba postojećeg zakona.
Naravno, pre nego što je počeo da se primenjuje ovaj zakon, već je pripremljena i njegova izmena i dopuna faktički dok još uopšte nije ni postojao zakon. Tom činjenicom autori su priznali da taj tekst nije za primenu.
Ovo o čemu je govorila gospođa Malović je jako dobro što je napravljena grupa eksperata koji će upodobiti krivično-procesnu materiju, ali to je ono što nas očekuje. Govorim o onome što je sada naša stvarnost u oblasti krivičnog procesnog zakonodavstva.
Samim tim, shodno ovome što sam naveo, imamo nemoguću situaciju da važeći zakon ne primenjujemo jer je neprimenljiv, a da noveliramo zakon koji je derogiran i da taj zakon koji u stvari treba da bude stavljen van snage još uvek primenjujemo. To je naša trenutna situacija što se tiče procesnog zakonodavstva u oblasti krivičnog prava.
Stvarnost je i nakaradnost ustavnih okvira koji se tiču ove materije. Napraviću digresiju što se tiče nakaradnosti tih ustavnih okvira. Nekadašnji radikali, sada pripadnici nove poslaničke grupe, ovaj Ustav su držali ispred sebe kao ikonu, govoreći o njegovim kvalitetima, a neke koleginice iz DSS o ovom Ustavu su govorile kao o najvažnijem ostvarenju, o najvažnijem uspehu prethodnih vlada, na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica.
Zamolio bih da najpre pročitaju Ustav, pa da onda pričaju o njegovim kvalitetima. Konkretno, pitao bih da li znaju da je član 102. Ustava u suprotnosti sa članom 5. Ustava, sam sa sobom? Da li znaju da je član 105. Ustava u suprotnosti sa članom 134. Ustava? Ti članovi se tiču ministarske odgovornosti i skidanja imuniteta ministrima. Ustav je sam po sebi antinomičan, odnosno sam sebi predstavlja suprotnost.
Zato molba svima da o ovome nakaradnom Ustavu ne govore kao o najznačajnijem ostvarenju i o velikom uspehu. Znamo kako je Ustav donet i znamo da je jedino LDP ukazivala na nakaradnost i postupka i teksta Ustava.
Takva je i normativa u Ustavu koja se tiče pravosuđa, posebno državnog tužilaštva. Sadašnji Zakon o krivičnom postupku koji se ne primenjuje, a čini mi se i buduće zakonodavstvo, o kome je gospođa Malović detaljno govorila, predviđa tužilačku istragu. To je u redu.
Tužilačka istraga je planetarni trend, tužilačka istraga je korak napred u krivično-procesnom zakonodavstvu, ali za tužilačku istragu potrebno je i nezavisno tužilaštvo. Uvođenje ovog instituta prati jedan protivrečni proces, jer se sa nezavisnog organa, a to je istražni sudija, prenosi istraga na tužioca i u isto vreme mu se sužava samostalnost. Samostalnost tužioca sužava sam Ustav, član 158. Istraga se praktično prenosi na Vladu.
Da podsetim, u članu 158. stoji da nijedan tužilac, od republičkog pa do najnižih tužilačkih organa, ne može biti imenovan bez predloga Vlade. Da li to znači da će se istraga u budućnosti preneti na Vladu i da će tužilaštvo biti poslušan organ Vlade? Sama situacija u tužilaštvu je takođe neodrživa. Mi sad imamo v.d. stanje u tužilaštvu. Ima li nezavisnog tužilaštva sa v.d. stanjem koje već duže traje?
Čak bih i citirao vršioca dužnosti Republičkog tužioca - to je samo ilustracija o anomalijama o kojima pričam. Ovo je transkript emisije u kojoj je učestvovao uvaženi tužilac. On kaže: ''Dao sam obavezno uputstvo na sve uslovne osude. Tužilac ima obavezu da se žali, ako to i ne želi da uradi." Čemu onda uslovna osuda, ako tužioci apriori osporavaju njeno postojanje?
Na kraju, rekao bih par stvari o tome šta će se desiti ako se ove izmene i dopune o kojima govorimo ne izglasaju? Dakle, ako Skupština ne izglasa izmene i dopune o kojima je govorila uvažena gospođa Malović, desiće se sledeća situacija - od 1. januara nema istražnog sudije; istragu vodi javni tužilac koji je postao stranka u postupku; pritvor određuje sud; odbrana nema pristup dokazima koje prikuplja tužilac; ni policija ni tužilaštvo nemaju tehničke mogućnosti da se ostvari član 258. koji govori o tehničkim atributima istrage.
Ako se ta prava uskrate okrivljenima, to je bitna povreda krivičnog postupka, a uz bitnu povredu krivičnog postupka sledi i oslobađanje okrivljenog, odnosno sledi činjenica da se tako prikupljeni dokazi ne mogu tretirati kao dokazi.
Shodno tome će se ponašati i LDP, jer bez obzira na sve anomalije stanja u procesno-pravnoj normativi, interes građana je iznad svega i mi ne smemo dozvoliti da se građani nađu u takvoj situaciji, gde će se prema njima primenjivati neprimenjiv zakon.
Na samom kraju bih dodao i to, reči su upućene uvaženoj gospođi Malović, meni je jako žao što ona kao odgovoran ministar mora sada da vadi tuđe kestenje iz vatre, nekih neodgovornih vlada i neodgovornih ministara koji su tu funkciju obavljali pre nje.
U ovome o čemu je malopre govorila, želim joj puno uspeha i želim da se to što pre upodobi i ostvari. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pre nego što bih se zadržao na meritumu zakona o kome danas raspravljamo, koji je na dnevnom redu, dao bih par opaski.
Malopre smo od par govornika čuli nekakve ode Ustavu, što meni kao građaninu, a i bogami i mom pravničkom znanju smeta, jer znamo da je taj Ustav prepun normi koje su same sebi suprotnost, a donesen je uz nezapamćenu referendumsku krađu - bruka i sramota našeg pravnog sistema. Tako da ćemo se na njega pozivati zato što moramo, a ne zato što je dobar.
Može se postaviti pitanje, pošto kao poslanička grupa dajemo podršku predloženom zakonu, šta onda sada imamo da pričamo o njegovom meritumu ili o pravnim normama pojedinačno? Mislim da je važno, jer smatram da je ovaj zakon važan, naravno uz određene nejasnoće. Osvrnuo bih se tu, recimo, na pitanje poreskih obaveza i nekakva pitanja administrativne prirode.
Zakon zadovoljava aktuelne standarde i shodno tome LDP će ga podržati. Dodao bih i to da je, iako ne spada u set tzv. evropskih zakona koji su conditio sine qua non za priključenje EU, postojanje ovog zakona je od ogromne važnosti za upotpunjavanje pravnog sistema naše države i shodno tome je nužno doneti ga.
Obratio bih se, shodno onome što stoji u odredbama zakona, i dežurnim kritičarima svega postojećeg, ako smo u Vladi dajemo, pozdravljamo i prihvatamo sve ono što je predložila Vlada - ako smo u opoziciji kritikujemo sve, bilo da je dobro ili loše, dakle, za dežurne kritičare svega postojećeg bih se osvrnuo na bogatu tradiciju ovakvog zakonodavstva u srpskoj istoriji države i prava.
Mogao bih o tome da pričam dugo, dugo, a samo ću se osvrnuti na zakonodavstvo od 1881. godine na Naprednjačke zakone, ne ovih sada Naprednjaka, nego ozbiljnih Naprednjaka, Stojana Novakovića, Milutina Garašanina, Milana Piroćanca. Dakle, u vreme vladavine Milana Piroćanca doneti su ozbiljni zakoni ovakve prirode. To zakonodavstvo ima utemeljenje i u tradiciji pre tog perioda, a bogami i posle tog perioda.
Gospodin ministar se danas osvrnuo i na Zakon o ortakluku iz Kraljevine Jugoslavije. Dakle, utemeljeno na tako bogatoj tradiciji, i te kako je poželjno da se ovakav zakon donese, a i odnos prema tradiciji, na koji je pažnju skrenuo gospodin ministar je i te kako pozitivan.
Pošto je predstavnica naše poslaničke grupe, gospođa Vesna Pešić, dala jedan detaljan ekspoze koji je, shodno reakciji među poslanicima, dobro primljen i prihvaćen, osvrnuo bih se samo na par stvari, najpre na mogućnost zabrane pojedinih udruženja.
Takva mogućnost ne otvara vrata ugrožavanju ljudskih prava, već naprotiv. Ono što je utemeljeno kao opšta i značajna društvena vrednost, a to je zaštita ljudskih prava, i te kako će biti poboljšana mogućnošću da se udruženja koja nečija ljudska prava ugrožavaju, nečija kolektivna pravna ugrožavaju, da se dovedu u mogućnost da budu zabranjena i da im se onemogući rad jer takav rad je shodno opštem interesu štetan.
Osvrnuo bih se na par opaski o strancima i na poziv za oprez oko registrovanja udruženja koja imaju sedište u inostranstvu i koja već dugo egzistiraju u našoj zemlji. Mogu samo da pozdravim formalno-pravno utemeljenje nečega što je već faktičko stanje u Srbiji.
A i pozvao bih se na jednu činjenicu, klaustrofobija po tom pitanju je apsolutno nepotrebna, jer klaustrofobija prema pitanju stranaca u toku devedesetih godina i prema tom pitanju uopšte zna se dokle nas je dovela, tako da takav odnos Vlade i predlagača prema rešavanju ovog problema možemo samo da pozdravimo.
Hvala na pažnji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege, narodni poslanici, načelni pristup izmenama i dopunama ovog zakona i stavove LDP-a, u svom ekspozeu, izneo je predsednik naše partije gospodin Jovanović. Postaviću par pitanja, s osnovnim ciljem da se te sporne stvari, koje se tiču izmena i dopuna ovog zakona, razjasne.
Naravno, neću imati klasičan pristup koji prepoznaje ovaj parlament, da za onog ko je u opoziciji svi zakoni a priori nisu dobri, a kada pređu na drugu stranu, odnosno kada postanu vlast, odjedanput su svi Vladini predlozi odlični. Naime, činjenica je da smo zaboravili šta znači konstruktivna opozicija i da smo zaboravili šta znači odgovorna vlada. To su, u stvari, principi za koje se LDP zalaže.
Izmene i dopune ovog zakona, otprilike, prepoznaju tri vrste promena. Jedna predstavlja javnu meru koju treba da izrekne Ombudsman kada postoji razlog za prestanak radnog odnosa službenika. To, načelno, nije sporno.
Usklađivanje zvanja, to je, u stvari, usklađivanje s onim što smo pre izvesnog vremena izglasali, a tiče se izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, uvođenja zvanja master. Ni to, načelno, nije sporno.
Postoji i treća vrsta promena koju prepoznaje ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama postojećeg zakona, a koja se tiče odlaganja roka za sprovođenje konkursa za imenovanje službenika, i to onih koji se postavljaju na tzv. položaje.
Tu bih posetio i predstavnike opozicije, a i predstavnike Vlade, da srpska državno-pravna tradicija i te kako poznaje dobro zakonodavstvo koje se tiče državnih činovnika. Preneseno u sadašnje pojmovno značenje ovih pravnih pojmova, to su državni službenici. Da ne podsećam da su državne monopole, državne fondove, načelstva, opštinske uprave, što mu danas dođe državna uprava ili javna preduzeća, tretirali ti zakoni.
Da ne podsećam kakvo je zakonodavstvo bilo pod Ustavom iz 1888. godine, kako je nepartijska predstavništva, pa i nepartijske vlade pravio kralj Milan. O tome, očigledno, nije vođeno računa.
Shodno ovome što sam sada naveo, o čemu sam sada govorio, mogu se postaviti neka pitanja. Najpre, zašto konkursi nisu raspisani i završeni na vreme? Naime, rok za sprovođenje konkursa je već jedanput bio pomeren, kada je izabrana druga Koštuničina vlada, pre svega, da bi se napravilo mesto za predstavnike DS-a, jer su oni tada postali koalicioni partneri DSS-u i stranci G17 plus, koji su već participirali u vlasti i imali svoje postavljene državne službenike, pa je kolač vlasti trebalo preraspodeliti i zadovoljiti prohteve i novog koalicionog partnera, odnosno DS-a.
Sada se rok ponovo produžava. To će otvoriti prostor da se državna uprava, da se poslužim kolokvijalnim izrazom, ponovo napuni političkim kadrovima, ovoga puta iz još šire i brojnije vladajuće koalicije. Shodno tome, postavlja se i pitanje, da li je bilo pitanje sve ovo – da li je bilo potrebno da se uvede retroaktivno dejstvo Zakona, koje odredbe Ustava izričito osporavaju, i da li je bilo potrebno produžavati ga za punih 19 meseci? Voleo bih da predstavnici Vlade daju, ili u svom završnom ekspozeu ili kada im bude odgovaralo, odgovore na ova pitanja.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, gledaću da, iako kao profesor prava na to imam prava, ne ponavljam ono što je već rečeno o čitavom setu zakona. Zato ću se koncentrisati na par mojih ličnih zapažanja i na par pitanja na koje bih voleo da dobijemo odgovor od strane predstavnika predlagača, odnosno predstavnika Vlade.
Najpre bih se osvrnuo na interpretaciju čitavog seta zakona, i zakona o Državnom veću tužilaca i zakona o javnom tužilaštvu. Razumljiva je želja predstavnika Vlade i razumljiva je želja ministarke da se na najbolji način prikažu pozitivni elementi ovih zakona i da se, shodno tome, parlament opredeli pozitivno prema ovim zakonima, ali ja bih dao jednu zamerku. Naime, smatram da narodne poslanike prvenstveno interesuju namere predlagača, dileme predlagača oko nekih predloženih rešenja, razlozi za nova rešenja. Smatram da nije neophodno da se narodnim poslanicima da objašnjenje gde se nešto nalazi u zakonu, već smo od interpretacije očekivali da čujemo zašto je nešto urađeno i zašto su data pojedina rešenja. Generalno, i poslanička grupa LDP i ja lično smatramo da je moglo na srećniji način da se pristupi zakonskom rešavanju ove problematike.
Dao bih jedan kratak osvrt, nadam se da će kolege tradicionalisti u ovom parlamentu da podrže ovakav moj pristup. Nisam primetio da se predlagač osvrtao na bogatu istorijsku tradiciju u zakonodavnom rešavanju ove problematike, a smatram da istorijska tradicija pruža i uputstva i, po nekim pitanjima, daleko bolja rešenja.
Smatram da je po jednu državu koja ima tako bogatu tradiciju tragično, recimo, da se predlagači nisu osvrnuli na Kaznitelni zakonik iz 1860. godine ili na Zakonik o sudijskom postupku u krivičnim delima iz 1865. godine.
Da podsetim, tada se prvi put uvodi institucija javnog tužioca i taj zakon garantuje, na ozbiljan način, nezavisnost funkcije javnog tužioca. Ili, na primer, Zakon o vojnom tužilaštvu iz 1901. godine, gde je sama vojska, možemo reći - najkrući segment društva, dala rešenje u svom pravosudnom sistemu za nezavisan položaj vojnog tužioca. Pitao bih predstavnike predlagača zbog čega nisu sagledali Zakon o državnom tužilaštvu iz 1920. godine. Paradoksalno je da je baš šestojanuarska diktatura, koja je sama po sebi nedemokratska kategorija i ne baš slavni deo naše istorije, iznedrila zakon koji je i te kako garantovao nezavisan položaj državnog tužioca.
Ništa od te državnotvorne tradicije nisam video u postupku davanja predloga ovih zakona i u postupku donošenja ovih zakona.
Naravno, postoji nešto što se zove ograničavajući faktor. Da sam predstavnik vlasti, ja bih se svakako oslanjao na taj ograničavajući faktor. On se zove Ustav Republike Srbije. On je, složili su se i oni koji su ga donosili, jako loš. Dakle, član 159. jeste ograničavajući faktor, koji predlagači zakona jednostavno nisu mogli da izbegnu. Shodno tome, postavio bih pitanje predlagačima da li postoji način i kako izbegnuti ograničavajuće atribute odredaba koje se nalaze u članu 159?
Ustav proklamuje nezavisnost položaja javnog tužioca, a onda kaže: "Javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Vlade. " Dakle, nema javnog tužioca bez saglasnosti Vlade. Voleo bih da nam predlagači daju objašnjenje kako izbeći uticaj izvršne vlasti na vršenje funkcije javnog tužioca kada sam Ustav proklamuje da Vlada ima neposredan uticaj na izbor javnih tužilaca, a shodno tome i na samo vršenje tužilačke funkcije.
Ne zamerite mi na profesionalnoj deformaciji, daću jedno kratko objašnjenje, podsećajući na članove 170. i 171. Dušanovog zakonika. Naime, car Stefan Dušan je, pre 700 godina, za nezavisnost sudija i sudskog aparata izgleda imao više sluha nego današnji predlagači zakona. Da podsetim, u članu 170. piše: "Sudije da sude po Zakoniku, a ne u strahu od carstva mi". Ili, član 171. koji poziva državne sudije da "pre slušaju knjigu carstva mi", kako navodi zakonodavac, odnosno car Stefan Dušan, "koja je pisana po srdžbi, ljubvi, ili k tome drago". Ako je pre 700 godina jedan vladar imao sluha za nezavisnost sudskog aparata, voleo bih da dobijem objašnjenje zašto sadašnja vlast nema sluha za nezavisnost funkcije državnog tužioca.
I, naravno, pitanje za eventualne kritičare ovog seta zakona koji su učestvovali u procesu donošenja Ustava – zbog čega su dozvolili da tako naopak Ustav ugleda svetlost dana, a sada kritikuju zakone koji se baziraju na odredbama tog Ustava?
I, naravno, pitanje koje je postavljeno, a vezano je i za prethodni set zakona – kako predlagač zakona misli da se izbori sa ograničavajućim faktorima koji se zovu rokovi?
Takođe, treba da nam da jedno kratko objašnjenje svog viđenja funkcionisanja tužilačkog aparata, koji je po definiciji hijerarhijski ustrojen organ, shodno činjenici da će sada broj tužilaštava u neku ruku biti smanjen a broj zamenika javnog tužioca povećan, kako predlagač zakona vidi mogućnost kontrole neposrednog starešine organa, odnosno neposrednog rukovodioca organa tj. javnog tužioca, kako jedan javni tužilac može da kontroliše tako glomazan aparat pod sobom, mislim na zamenike javnih tužilaca.
Dakle, u završnoj reči predlagača zakona voleo bih da čujem kratka objašnjenja u vezi sa ovim pitanjima koja sam postavio. Hvala na pažnji.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe LDP usudio bih se reći da smo mi u jednom specifičnom položaju, jer zaista je neophodno doneti set pravosudnih zakona, zaista je neophodno reformisati pravosuđe, koje je takvo kakvo jeste nažalost, ali na drugoj strani LDP, kao opoziciona partija, mora da ukaže i na anomalije ovog sistema i na sve nedostatke koje predloženi zakoni nose sobom, a koje smo mi pokušali da putem amandmana na neki način popravimo.
Ponovo je problem način na koji se predlažu ovako važni zakoni. Dakle, slobodno se može zaključiti da nije normalno da se zakoni predlažu po hitnom postupku i da se sednica parlamenta praktično veštački odlaže da bi se stvorio kakav-takav prostor za podnošenje ozbiljnih amandmana. Ovo je set zakona, to su sistemski zakoni, koji na vrlo ozbiljan način je nužno da promene ono što se zove pravosudni sistem i smatramo da je ovakvom postupku bilo neophodno prići na jedan daleko ozbiljniji način.
Neću isticati pozitivne atribute ovih zakona, apsolutno je jasno da ih ima, neću isticati ni potrebu da se na ovaj način izvrši reforma pravosuđa, ali bih predstavnicima Vlade, kao ovlašćeni predstavnik LDP, postavio neka pitanja i želeo bih da čujem odgovore na koji način Vlada i kasnije novoformirani organi u pravosuđu misle i imaju nameru da reforme, shodno zakonima, sprovedu.
Najpre, osvrnuo bih se, a imam potpuno pravo da se osvrnem na to, na anomalije koje nosi Ustav sa sobom. Od svih partija koje imaju predstavnike u ovom parlamentu, jedino je LDP vodila antiustavnu kampanju i smatram da mi imamo jedini moralno pravo da ukažemo na praktično neke nemoguće situacije koje su uslovljene ovako lošim Ustavom.
Naime, postavlja se pitanje ko će vršiti reizbor u pravosuđu. Prvi sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca ima tu izvanrednu dužnost da izvrši opšti izbor sudija i zamenika javnih tužilaca na trajnu dužnost i da predloži izbor predsednika sudova i javnih tužilaca, odnosno sudija i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju na funkciju.
Posebni zadaci zahtevaju posebno visok nivo legitimiteta ovih organa, tako da je sasvim nelogično rešenje ponuđeno u predlozima zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o Državnom veću tužilaštva, prema kome izborne članove prvog sastava Visoka saveta sudstva i Državnog veća tužilaca predlaže sadašnji Visoki savet pravosuđa. Sa jedne strane se traži reizbor radi raskida sa dosadašnjim pravosudnim sistemom, a sa druge strane sastav saveta i veća organa koji bi trebalo da izvrše najveći deo tog posla predlaže Visoki savet pravosuđa, institucija pravosudnog sistema sa kojim se želi raskid.
Takođe, Ustav kaže da je član Visokog saveta sudstva po funkciji predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, mi ćemo shodno anomalijama koje ima ovaj Ustav ponovo imati jedno krnje telo, kao što je to bio slučaj i sa Ustavnim sudom, jer kad smo formirali Ustavni sud nije bilo kasacionog suda koji bi dao predlog članova na osnovu slova Ustava, te smo tako dobili krnji Ustavni sud koji nema jednu trećinu sudija. Sada ćemo tako dobiti krnji Visoki savet sudstva. Da li tako treba da počne jedna reforma pravosuđa i da li je to normalno da na taj način počne jedna reforma pravosuđa?
Dalje, shodno slovu Ustava postavlja se pitanje koliko će Visoki savet sudstva biti nezavisna institucija. Pravna priroda Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, prema praksi u zemljama razvijenih pravosudnih sistema, jeste da su to nekakva vrsta organa sudske samouprave, odnosno tužilačke samouprave, kada se radi o Državnom veću tužilaca.
Međutim, ovde imamo slučaj da, shodno načinu kako je to uređeno zakonom, ove članove bira Narodna skupština. Da li je moglo da se dođe do srećnijih rešenja i da li je moglo da se na neki način kroz ova tela ispoštuje to što ona predstavljaju organe sudske samouprave? Da, moglo je, ali je sada to nemoguće. Nemoguće je zato što tu postoji jedan ograničavajući faktor koji se zove Ustav i, nažalost, to se više ne može popraviti.
Shodno tome bih napravio jednu digresiju u svom izlaganju. Opet bih se vratio na Ustav. Ovde su predstavnici mnogih parlamentarnih grupa, odnosno poslaničkih klubova lamentirali nad potrebom da se zakonima poboljša Ustav, lamentirali su nad potrebom da se u ove zakone ugrade visokomoralna načela, na kojima će se bazirati srpsko pravosuđe, a ti isti članovi tih političkih partija su učestvovali u ustavnoj kampanji i učestvovali u donošenju jednog Ustava koji je sam po sebi, to svi stručnjaci za ustavno pravo priznaju, loš, koji je pun antinomičnih pravnih normi i koji je, na kraju krajeva, donet referendumskom krađom.
Vrhunsko je licemerje da se sada pozivamo na takav Ustav i da se nad onim što je anomalija predloženih zakona lamentira na takav način.
Još bih se konkretno vratio i na predloženi set zakona, a moja primedba se tiče rokova za opšti reizbor, pa shodno tome i pitanje predstavnicima Vlade: na koji način će se izvršiti imenovanje članova Visokog saveta sudstva i reizbor sudija do 1. januara 2009. godine?
Sam postupak koji određuje Ustav i sam postupak koji je predviđen u prelaznim i završnim odredbama predloženih zakona daju veoma kratke rokove, a sam način rada u Skupštini kazuje da jednostavno je fizički nemoguće postići da se to uradi na pravi način.
Da, moguće je da se toliki broj sudija imenuje, moguće je da se imenuje i Visoki savet sudstva u tako kratkom roku, ali se postavlja pitanje da li je to moguće uraditi na valjan način. Mala igra brojki, koliko članova, koliko sudija treba reizabrati, koliko članova javnih tužilaštava treba izabrati, kakva je procedura izbora Visokog saveta sudstva i koliko za sve to treba vremena.
Videćemo da je apsolutno nemoguće na valjan način da se to uradi do 1. januara 2009. godine. Shodno odredbama Poslovnika sam kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe LDP iskoristio 10 minuta i zadržaću pravo da drugi deo predviđenog vremena iskoristim za završnu reč, kada se bude okončala diskusija o predloženom setu zakona. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, neću trošiti previše vremena, jer uglavnom načelne stavove LDP-a je u svom ekspozeu  izneo predsednik LDP-a, gospodin Čedomir Jovanović, ali ću deo vremena koji je preostao LDP-u iskoristiti da postavim par pitanja predstavnicima Vlade, sa molbom da na njih dobijemo adekvatne odgovore.
Što se samih zakona tiče, koji treba da urede pravosudni sistem u državi Srbiji, najpre bih se osvrnuo na ono što se zove ograničavajući faktor, a to je Ustav Republike Srbije, koji nije samo donesen na tragičan način, nego je sam po sebi tragičan, prepun normi koje su same sebi suprotnost. Tako da mi imamo sada jednu paradoksalnu situaciju, naime, u 19. veku su ustave koji su odisali demokratijom kvarili loši zakoni koji su sputavali tu demokratiju. Mi sad imamo u 21. veku nekakvo suprotno kretanje, gde loš Ustav treba da poprave dobri zakoni.
Sad se pitam kako ćemo sa ovakvim zakonima, koji imaju ovakve praznine, pokušati da popravimo ono što je loše u Ustavu? Naravno, ovi zakoni imaju i pozitivne strane i sve što je u njima pozitivno treba podržati. Pomenuću samo primer uvođenja upravnog suda. Srpska pravna tradicija prepoznaje takvu instituciju, jer je nekada to bio državni Savet u Srbiji i on ima svoju ulogu i svoj značaj i to je dobro.
Na primer, nameću se pitanja, na to bih voleo da mi odgovore predstavnici Vlade, odnosno uvode se osnovni i viši sudovi čija se teritorijalna nadležnost poklapa. Pri tome, izbegava se naziv "okružni sud" koji ima maltene dvestogodišnju tradiciju u Srbiji, odnosno setimo se Sretenjskog ustava 1835. godine koji prepoznaje okružni sud, a i svi ustavi do današnjeg dana prepoznaju taj naziv. Nije mi jasno zbog čega je taj naziv, koji je duboko ukorenjen u srpskoj tradiciji, zamenjen nazivom –viši sud.
Voleo bih, takođe, da dobijem objašnjenje u čemu je smisao poklapanja teritorijalne nadležnosti osnovnih i viših sudova? Zatim, postavio bih pitanje predstavnicima Vlade. Sa ovakvim zakonodavstvom kako zamišljaju da izvedu preraspodelu predmeta, shodno novoj organizaciji sudova? Naime, sama ta raspodela može trajati mesecima. Podsetiću i na sledeće. Kada se izvrši preraspodela sudova, neki se ukidaju, a formiraju se neki novi, dolazi i do preraspodele sudećih sudija, pa će neka nova veća suditi već stare predmete. Zna se da, kada novo veće preuzme stari predmet, postupak kreće otpočetka, dakle, od nule. U čemu je tu onda poboljšanje efikasnosti? Po meni, to nije poboljšanje efikasnosti, već je to po meni odugovlačenje postupaka koji su ionako neefikasni, čitavo naše pravosuđe je ovakvo kakvo jeste sada, neefikasno.
Postavio bih pitanje oko ukidanja pojedinih sudova koji imaju duboko ukorenjenu tradiciju u pojedinim gradovima u Srbiji. Naime, treba se osvrnuti na to da su sudovi poseban lokalni i društveni fenomen. Treba objasniti sada u određenim sredinama, gde rade samo državne institucije, škole i sudovi – šta sa društvenim životom kada deo intelektualaca ode iz tih mesta silom prinude, jer će morati da rade u nekim drugim mestima, pošto su njihova radna mesta ukidanjem sudova ukinuta?
Na kraju postavio bih pitanje – šta sa ovakvim ustrojstvom tužilaštva, jer je Ustav, doduše malopre sam ukazao na ograničavajući faktor, na Ustav kao ograničavajući faktor, uspostavio monokratski sistem uređenja tužilaca? Sa ovakvim uređenjem kakvo predviđaju sadašnji predlozi zakona jedan tužilac će imati 30 i više zamenika. Gde je tu mogućnost neposredne kontrole neposrednog rukovodioca organa? Gde je tu efikasnost i gde je tu ono što svi zovemo kvalitetom u pravosuđu, odnosno u tužilaštvu? Kako će moći monokratski uređen organ da ima kontrolu kakva je neophodna za dobro funkcionisanje tužilaca?
Vratio bih se na pitanje da se ne radi samo o tradiciji, vezano za ovo o čemu sam govorio, već se radi i o sasvim praktičnim razlozima vezanim za ukidanje pojedinih sudova.
Voleo bih da na sva ova pitanja dobijemo odgovor od predstavnika Vlade jer smatramo da su ta pitanja suštinska, dok su ovo sistemski važni zakoni, tako da se ne bi smelo proći preko tih nedostataka, odnosno preko tih anomalija bez adekvatnog odgovora predstavnika Vlade. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ne pozivam se na povredu Poslovnika, jer smatram da kapaciteti čl. 225. i 226. sublimiraju informaciju koju želim da dam, apropo izlaganja kolege Maraša, pa sam se shodno tome i javio.
Gospođo predsedavajuća, da li dozvoljavate da nastavim svoje izlaganje? Zahvaljujem.
Naime, kolega Maraš je govorio o socijalnim atributima ovog zakona. Naravno, svaki zakon koji ima socijalne atribute vuče sa sobom i određene nepravde, apropo toga bih iskoristio da kažem i par reči, jer se uklapa sve ono o čemu je govorio kolega Maraš, o inicijativi odborničke grupe LDP iz Niša.
Radi se o tome da kada već dajemo mogućnosti ovakvim zakonima da širi krug korisnika zdravstvenog osiguranja dobije takve mogućnosti mimo određenih principa i mimo sistemskih rešenja, o kojima je govorio kolega Maraš, red je da se korisnicima zdravstvenog osiguranja omogući i pristup sekundarnim oblicima zdravstvene zaštite.
Radi se o inicijativi odbornika LDP iz Niša, da se konačno reši pitanje opšte bolnice, odnosno Kliničko-bolničkog centra u Nišu, kako bi se rasteretili kapaciteti Univerzitetsko-kliničkog centra. Kolege lekari i profesori Medicinskog fakulteta u Nišu, koje vidim ovde među poslanicima, apsolutno razumeju o čemu se radi.
Želim da izrazim i zadovoljstvo što je dobar deo poslanika iz Niša, nevezano za stranačku pripadnost, obećao podršku ovoj inicijativi i shodno tome izražavam zadovoljstvo da ovakva socijalna tema ima nadstranački karakter, te da će se, nadam se, realizovati na zadovoljstvo zdravstvenih osiguranika u Nišu. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, samo bih postavio jedno pitanje, u stvari to vidim više kao dopunu onoga što je kolega Maraš pre mene izneo.
Kao predstavnici Vlade, mislim da ima i pravnika po obrazovanju, svi mi koji smo učili teoriju države i prava znamo da je smisao pravne norme da bude jasna i koncizna, da jasno odražava šta je zakonodavac hteo da kaže i da ima dovoljno kapaciteta da se želja predlagača odnosno zakonodavca, odnosno cilj te pravne norme ostvari.
Po meni, a pretendujem da umem da tumačim pravnu normu jer sam profesor pravnog fakulteta, tačka 1) i tačka 2) imaju sasvim dovoljno kapaciteta da se njima ostvari cilj ovog zakona odnosno ono što je predlagač, odnosno zakonodavac hteo da kaže, pa bih voleo da dobijem objašnjenje zbog čega naš amandman nije prihvaćen, jer tačka 1) i 2) sasvim dovoljno kapaciteta imaju za ono šta je cilj zakona, a tačka 3) daje mogućnost za zloupotrebu.
Između ostalog, cilj jedne pravne norme, odnosno cilj jednog zakona je da se spreče zloupotrebe, pa bih voleo da čujem objašnjenje zbog čega naš amandman nije prihvaćen.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana gospođo ministre, javljam se o amandmanima o kojima su govorile prethodne kolege. Najpre bih istakao da što se tiče teorije krivičnog prava, ono što je izneo kolega Martinović je sasvim na mestu. Ko bi kod mene na ispitu drugačije odgovarao – pao bi. Ali to je teorija krivičnog prava.
Postavio bih vama par pitanja.
Naime, ako želite da poslanici LDP podrže ovaj zakon, koji je u setu zakona koji nas približavaju zakonodavstvu EU, nije mi jasno zbog čega ne date objašnjenja na sve ove zamerke koje su kolege malopre iznele. Npr. zbog čega se od strane predstavnika vladajuće koalicije i od strane predstavnika Vlade ne pomene ono na šta nas obavezuje Krivična konvencija o korupciji Saveta Evrope, Konvencija UN protiv korupcije, Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i tako dalje?
Dalje, smatram da je nužno objasniti da elementi koje sadrži ovaj zakon sada postoje u pojmovima koji se nazivaju privredni prekršaj i privredni prestup, o čemu odlučuje i rešava trgovinski sud.
Treba javnosti Srbije dati objašnjenje da evropsko zakonodavstvo ne prepoznaje ove pojmove, dakle, da ne prepoznaje pojam privredni prekršaj, te da je nužno upodobiti ga ovim zakonskim tekstom sa pomenutim konvencijama i pomenutim atributima evropskog prava.
Takođe, i vama lično zameram što odmah nakon iznetih zamerki ne reagujete kako bi javnost u Srbiji bila u potpunosti informisana zbog čega je nužno da se ovakvi zakoni donesu, zbog čega je nužno da se naše zakonodavstvo upodobi sa zakonodavstvom EU.
Dao bih i jednu opasku koja ima i pravnoistorijske atribute. Tačno je da je Federativna narodna republika Jugoslavija imala zakonodavstvo gde se prepoznavala krivična odgovornost pravnih lica, odnosno pravnih osoba, na takav pojam se nailazi u pravnoistorijskoj literaturi, ali to je sasvim različito od onoga o čemu danas raspravljamo. To je bila krivičnopravna odgovornost, a ovo je neka vrsta odgovornosti za izvršena krivična dela, gde ne treba raspravljati o pojmu vinosti, o postojanju vinosti, već o objektivnoj odgovornosti pravnih lica za nastalu štetu, a upodobiti sa onim što se kod nas zove privredni prestup ili privredni prekršaj.
Na kraju, jedna opaska na ono što je malopre rekao kolega Krasić, to je bilo jako duhovito, da je uvedena smrtna kazna za pravna lica, ali i u pravnoj istoriji i u sadašnjoj pravnoj praksi postoji likvidacija preduzeća, odnosno likvidacija pravnog lica, a u pravnoistorijskoj literaturi srećemo pojam – taj i taj je predao ključeve trgovinskom sudu. Dakle, ono što je kolega Krasić nazvao smrtnom kaznom za pravno lice i te kako postoji i u pravnoj istoriji i u sadašnjoj pravnoj praksi.
Zahvaljujem na pažnji i voleo bih da dobijemo i od predstavnika Vlade slična objašnjenja, kako bismo imali potpunu informaciju o nužnosti usvajanja ovakvog zakona. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poslanici poslaničke grupe LDP su očekivali da svi predloženi amandmani LDP budu prihvaćeni, nema ih mnogo, ima ih četiri, suštinske su prirode, nisu kozmetičke prirode i nemaju za cilj davanje mogućnosti da se trošenjem vremena vrši opstrukcija parlamenta, nego, naprotiv, da se poboljša tekst ovog neophodnog zakona. Očekivali smo da naš predlog bude tako shvaćen.
Što se tiče amandmana, član 14, konkretno stav 1. glasi: ''Član Odbora Agencije se razrešava ako nesavesno vrši funkciju član Odbora Agencije, ako postane član političke stranke, odnosno učestvuje u aktivnostima političkih stranaka, ako bude osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim funkcije člana Odbora Agencije ili ako se utvrdi da je povredio ovaj zakon.''
Dakle, korektna namera predlagača zakona, ali postoji nedoslednost i nejasnost u samom tekstu člana.
Našim amandmanom tražimo da se u stavu 1. reči "odnosno učestvuje u aktivnostima političkih stranaka" zamene rečima – "narušava ugled ili političku nepristrasnost Agencije".
Ovakav naš pristup redigovanja teksta stava 1. ovog člana ima smisao u tome što je skup reči, ''odnosno učestvuje u aktivnostima političkih stranaka'' veoma preširoko dat i daje mogućnosti za zloupotrebe, za vršenje pritiska i za onemogućavanje da članovi Odbora nezavisno i nepristrasno vrše svoju funkciju, odnosno ulogu kakva im je data ovim zakonom.
Razumemo da je namera predlagača da spreči nedozvoljeni politički angažman, svrstavanje i zloupotrebu u predizborne svrhe. Činjenica da je određeno lice član Odbora Agencije i takva namera je dobra, ali je način njenog prevođenja u zakonsku normu, po našem mišljenju, nespretan i nejasan.
Učešće u aktivnostima, ponoviću, po našem mišljenju je preširok i neodređen pravni standard. Po tome nije moguće na adekvatan i precizan način proceniti taj standard i nije moguće sankcionisati ga na adekvatan način.
Zbog toga je naš predlog da u stavu 1. člana 14. stoje ove reči – ''narušava ugled ili političku nepristrasnost Agencije.'' To je daleko uža kategorija, daleko uži standard, daleko jasnije određenje i, po našem mišljenju, ne daje mogućnost za vršenje pritiska na članove Odbora Agencije, odnosno daje mogućnost za njihovu nepristrasnost.
Voleo bih da dobijem objašnjenje zbog čega predlagač nije prihvatio ovaj naš amandman, jer suštinski poboljšava tekst člana 14. i zaista je suštinske, a ne kozmetičke prirode. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvaženo predsedništvo, poštovane koleginice i kolege poslanici, uvažena gospođo ministarka, članovi 225. i 226. podrazumevaju ne samo informaciju i informisanje narodnih poslanika uopšte, već i ako je informacija delimična i nepotpuna ili ako je poslanik nezadovoljan informacijom.
Kako se radi o članu 7. i informaciji koju smo dobili od gospođe ministarke o članu 7, a još uvek se vodi diskusija o članu 7, smatram da to nije korak nazad u raspravi i da će to dati još jedan kvalitet raspravi.
Malopre smo dobili informaciju da naš amandman nije prihvaćen zato što je terminološki u suprotnosti sa zakonom. Što se tiče reči "saglasnost", shodno pravilima jezičkog tumačenja prava, ja se ne slažem da je on u suprotnosti sa navedenim zakonima. Da bismo olakšali posao predlagaču mi smo u sledećem amandmanu dali pozitivan kvalifikativ. Taj kvalifikativ sigurno ni po jednom tumačenju, ni po zlonamernom tumačenju, ne može da bude u suprotnosti sa pozitivnim zakonodavstvom, tako da bih ja voleo da mi se da drugačije objašnjenje ili potpunije objašnjenje zbog čega su naši amandmani odbijeni.
To tražim pogotovo zato što antinomičnost pojedinih zakona jeste svojstvo našeg zakonodavstva. Ako je naše zakonodavstvo nakaradno, ja ne razumem zbog čega nam se ne dozvoljava da amandmanima pokušamo da poboljšamo, odnosno popravimo to zakonodavstvo. U krajnjem slučaju, sam Ustav nam je antinomičan. Da pojasnim, antinomičan u pravnoj terminologiji znači pravni akt koji je sam sebi suprotan, čiji su članovi sami sebi suprotni. Ustav nam je takav. To što nam zakonodavstvo ne valja, to što nam Ustav nije dobar, to ne znači da sada treba da se držimo toga i da odbijamo adekvatne amandmane, zato što su, po jezičkom tumačenju, u suprotnosti sa nečim što je samo po sebi nakaradno. Voleo bih da mi se da utemeljeno pravničko objašnjenje, a ja to umem da tumačim jer sam i sam profesor Pravnog fakulteta, i da, ako možemo, nađemo adekvatno rešenje za ove zaista korektne predloge koji se nalaze u našim amandmanima.
Dalje, neko je malopre rekao - pa dobro, to je kadrovsko pitanje, tiče se više suštine. I te kako se kadrovska pitanja tiču suštine, jer i pitanje vršioca dužnosti republičkog tužioca Radovanovića i njegove nakaradne odluke jesu kadrovsko pitanje pa se na loš način odražavaju na sve ono što se tiče organizacije pravosuđa u Srbiji i ne vršenje dužnosti okružnog tužioca Zagorke Dolovac; i to jeste kadrovsko pitanje, ali ne služi na čast organizacionom sistemu pravosuđa.
(Predsedavajući: Govorite tri minuta 30 sekundi.)
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, ali podsećam da sam deset sekundi utrošio na citiranje i pozivanje na članove Poslovnika na koje sam se pozvao. Zahvaljujem.