Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, malopre sam se osećao jako neprijatno kada smo dobili opomenu da ne slušamo ministrovo izlaganje i da ako nam je to dosadno ili ako nam se ne sviđa to što gospodin ministar izlaže možemo da napustimo sednicu.
Upravo se dogodilo da mog uvaženog prethodnika, prethodnog izlagača, gospodina Krpića, ministar nije slušao, razgovarajući sa svojom saradnicom, a i mnogi koji su ovde prisutni su se ponašali na isti način.
S druge strane, od gospodina ministra smo dobili jedno predavanje koje je govorilo o nedostacima i anomalijama zdravstvenog sistema koje treba hitno promeniti kako bi se zdravstveni sistem i zdravstvena zaštita u Srbiji poboljšali.
To je sasvim u redu, ali nije u redu to što nam o tome govori ministar koji je na tom položaju od 2002. godine. Onda se postavlja pitanje čijom krivicom su napravljene te anomalije? Setimo se, nisu ovo prve izmene i dopune ovog zakona, bilo ih je i ranije. Na kome leži odgovornost za te nedostatke i anomalije koje sada, gle čuda, treba da ispravimo?
Ako idemo korak po korak, već posle prvog bližeg upoznavanja sa tekstom i sadržinom predloženih akata, vidimo da nam ministar zdravlja, da podsetim i ponovim, u svim vladama od 2002. godine, još jednom nudi dva više nego ubedljiva dokaza svoje nemoći, nesposobnosti i nespremnosti da se suoči sa svim slabostima, manama i problemima našeg odavno urušenog zdravstvenog sistema. Još jednom potvrđuje da nikada nije ni imao nameru, ni volju da u tom nasleđenom sistemu bilo šta suštinski i sistemski promeni.
Evo konkretnih dokaza i konkretnih primedbi za to. Pogledajmo najpre šta sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kozmetičke izmene odredaba članova 199. do 202. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojima je bila regulisana mogućnost obavljanja tzv. dopunskog rada zdravstvenih radnika zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, kod poslodavca, državnih zdravstvenih ustanova ili u privatnoj praksi.
Druga predložena izmena je brisanje sadašnjeg člana 277. istog zakona, koji je praktično onemogućavao zdravstvenim radnicima zaposlenim u državnim zdravstvenim ustanovama da budu istovremeno zaposleni i u privatnoj praksi, počev od decembra 2008. godine, od kada se primenjuje famozni ministrov Pravilnik o dopunskom radu.
Šta nam pokazuju ovako predložene izmene zakona? Pokazuju nam da se gospodin ministar, koji nam je pre pet godina predložio taj zakon, ni tada ni sada nije na pravi način bavio suštinskim pitanjima i problemima funkcionisanja zdravstvenog sistema i definisanjem, više nego neophodnih, promena tog sistema.
Ako jeste, zašto je 2005. godine predložio da zdravstveni radnici zaposleni u zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini posle decembra 2008. godine neće više moći dopunski raditi u privatnoj praksi?
Zašto je kao posledica toga u protekle dve godine problem mogućnosti obavljanja dopunskog rada predstavljen kao glavni problem u zdravstvenom sistemu Republike Srbije, kojim su se do beskonačnosti iscrpljivali Ministarstvo zdravlja i lekarska komora, zdravstvene ustanove i zaposleni zdravstveni radnici?
Zašto su protekle dve godine zdravstveni radnici zaposleni u državnim zdravstvenim ustanovama mogli dopunski raditi samo u državnim zdravstvenim ustanovama?
Na kraju, zašto se danas predlaže drugačije rešenje koje, uz neznatne izmene, predstavlja vraćanje na stanje pre 2005. godine? Upravo zato što je problem mogućnosti ili nemogućnosti obavljanja dopunskog rada zaposlenih zdravstvenih radnika preko punog radnog vremena samo jedna od posledica pogrešno postavljenog zdravstvenog sistema, a posebno njegovog funkcionisanja u praksi.
Zašto se ne bavimo otklanjanjem sistemskih uzroka koji su doveli do ovakvog problema, a ne posledicom koja treba da umiri opravdano nezadovoljne zdravstvene radnike?
Da se osvrnemo na to koja su to nerešena sistemska pitanja. Gospodine ministre, vi kažete da je finansiranje našeg zdravstvenog sistema zasnovano na modelu socijalno-zdravstvenog osiguranja. Kao istoričar prava ću da dodam – tzv. Bizmarkov model.
Ako je to tako, onda to podrazumeva da je većina stanovništva obavezno zdravstveno osigurana i da plaća doprinose za zdravstveno osiguranje organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja i da s pravom očekuje da joj ta organizacija iz tih plaćenih doprinosa obezbedi određeni obim, vrstu i sadržaj zdravstvenih usluga.
Te usluge mogu da se obezbede, ugovore ili kupe od postojećih zdravstvenih ustanova, bilo da su u državnoj ili privatnoj svojini. Te usluge imaju svoju cenu.
Postavlja se pitanje zašto u proteklih osam i po godina niste definisali taj famozni paket usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja koji sredstva uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja realno može i mora da obezbedi obavezno osiguranim građanima. Onda bi se znalo koje su to usluge realno pokrivene uplaćenim doprinosima, a koje nisu i moraju biti plaćene iz sopstvenog džepa.
Umesto toga, vi dalje podržavate iluziju da imamo pravo na gotovo sve zdravstvene usluge, a kada dođemo u situaciju da ih koristimo, onda to ne možemo da ostvarimo ili moramo ponovo da platimo te iste usluge.
Kada biste jednom definisali taj famozni paket zdravstvenih usluga koji pokriva obavezno osiguranje, onda biste organizaciji zdravstvenog osiguranja morali ostaviti slobodu da te usluge može ugovoriti sa svim zdravstvenim ustanovama koje mogu da ih pruže, i državnim i privatnim.
Umesto toga, kao što i sami priznajete, u predloženom planu razvoja zdravstvene zaštite vi to zdravstveno osiguranje koristite za finansiranje kapaciteta državnih zdravstvenih ustanova, a ne usluga koje pružaju.
Šta je onda ono što se naziva organizacijom obaveznog zdravstvenog osiguranja? Figurativno da se izrazim, protočni bojler za finansiranje postojećih kapaciteta državnih zdravstvenih ustanova. Pri tome ste privatnoj praksi uskratili pravo da pod istim uslovima može pružati zdravstvene usluge koje pokriva obavezno osiguranje.
Šta se onda dešava? Kao građanin koji plaća obavezni doprinos za zdravstveno osiguranje najčešće ne mogu da ostvarim to svoje pravo na uslugu u državnoj zdravstvenoj ustanovi, jer ono postoji samo na papiru, pa sam prinuđen da tu uslugu zatražim u privatnoj praksi i da je još jednom platim.
Da li bi se ovo pitanje na ovakav način postavljalo kada bi privatni zdravstveni sektor bio ravnomerno uključen u sistem zdravstvene službe i kada bi taj sektor imao mogućnost da sa obaveznim zdravstvenim osiguranjem zaključuje ugovore o pružanju zdravstvenih usluga osiguranicima pod istim uslovima kao i u državnim ustanovama, odnosno kada zdravstvene ustanove ne bi imale monopol u pružanju zdravstvenih usluga pod istim uslovima u obaveznom zdravstvenom osiguranju.
Zašto smo danas jedina zemlja u Evropi gde je pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite isključivi monopol, i to odavno prevaziđenog oblika državnih domova zdravlja, dok u većini evropskih zemalja preko 80% usluga zdravstvene zaštite obezbeđuje privatna praksa? Zar ne bi uključivanje privatne prakse, sa svim raspoloživim resursima, i pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite obavezno osiguranim građanima povećalo i dostupnost, i obim i kvalitet ovih usluga?
Zar ne bi veći broj lekara na ovaj način bio stimulisan, pa bi mogao da bude stalno zaposlen u privatnoj praksi, a ne da bude prinuđen da dodatno zarađuje u privatnoj praksi zato što je slabo plaćen u državnoj ustanovi? Zar i osnivači te privatne prakse ne bi bili motivisani da u stalni radni odnos angažuju više lekara, da proširuju svoje prostorne kapacitete i ulažu u opremanje?
Gde je u sadašnjem sistemu mogućnost izbora za obavezne osiguranike i druge građane, a o njoj govorite kao jednoj od razloga za donošenje predloženih mera, odnosno zakona? Kako će se ta mogućnost izbora povećati kada ona praktično i ne postoji?
Da li kao građanin koji je osiguran zdravstveno i plaća doprinose za zdravstveno osiguranje mogu da biram da li ću svoje pravo na usluge primarne zaštite ostvariti u državnom domu zdravlja ili u privatnoj praksi? Zašto nemam mogućnost da za svog izabranog lekara izaberem onog iz privatne prakse? Da li je to slobodan ili prinudan izbor?
Sve dok program ravnopravnog uključivanja privatnog sektora u sistem zdravstvene službe ne bude sistem koji će biti rešen i dok privatna praksa ne bude imala mogućnost da pod istim uslovima kao i državna ustanova pruži usluge obaveznim osiguranicima, ne može se na adekvatan način rešiti problem mogućnosti lekara da mogu ili ne mogu istovremeno da budu angažovani u državnoj i privatnoj praksi. Broj ovakvih primera je sijaset.
Postavio bih pitanje, zbog čega u Srbiji nema zakona o farmaceutskoj delatnosti, a znamo kakve anomalije baš takva delatnost ima i znamo kakve probleme stvara. Ako ne znate da napišete zakon, obratite se onome ko zna. U poslaničkom klubu LDP već postoji nacrt takvog zakona, urađen po najvišim evropskim standardima, sličan onim koje imaju zemlje EU. Pitajte nas ako ne umete sami da uradite posao za koji ste plaćeni.
Ne znam da li će mi vreme dozvoliti, ali pokušaću da se osvrnem i na Predlog odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite na području Republike Srbije. Pokušaću da shodno tome postavim i neka pitanja.
Odredbama člana 17. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisana je obavezna sadržina plana razvoja zdravstvene zaštite. Prema ovim odredbama, plan razvoja, pored prioriteta u samoj zdravstvenoj zaštiti, ciljeva, mera i aktivnosti zdravstvene zaštite, morao bi da sadrži i pokazatelje za praćenje dostignuća u realizaciji ciljeva, nosioce mera i aktivnosti i rokove za ostvarivanje ciljeva zdravstvene zaštite. Tu su i kriterijumi za utvrđivanje mreža zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji, tu su elementi za planiranje, usavršavanje zaposlenih u sistemu zdravstvene zaštite, kao i elementi za planiranje i izgradnju novih i restrukturiranje postojećih kapaciteta u pogledu prostora i opreme.
Šta od navedenog sadrži plan razvoja zdravstvene zaštite koji nam je predložen? On je nemušt, oskudan i iznad svega subjektivan prikaz aktuelnog stanja zdravstvene zaštite u RS, deklarativni i opšti ciljevi i prioriteti, sa nejasno i površno definisanim aktivnostima u realizaciji nekih od do sada usvojenih strategija, njihovih delova ili pojedinačnih programa iz oblasti zdravstvene zaštite, bez precizno definisanih nosilaca, rokova za njihovo sprovođenje i precizno definisanih pokazatelja za praćenje.
Po ovom pitanju, anomalija je sijaset i zbog toga bih na kraju svog uvodnog izlaganja rezimirao pitanja, a to je po meni pitanje svih pitanja. Da li Ministarstvo zdravlja ima odgovore na pitanja koja sam ovde postavio? Kada ćemo dobiti konkretne odgovore i hoće li država jednom učiniti ono što je nužno u zdravstvenoj zaštiti građana?
Očekujem od ministra odgovore na ta pitanja.