Vrlo sam pažljivo slušao.

Dozvolite mi da u okviru svog vremena dam obrazloženje. Dozvolite da obrazložim na osnovu čega mislim da je prekršen Poslovnik. Upravo sam sada dao obrazloženje – zbog korišćenja različitih kriterijuma.

Gospođo predsedavajuća, vi ste upravo prekršili član 107. i član 110, a sve vreme ovog zasedanja krši se član 271. Pročitaću samo treći stav.

Može biti prekršen… (Isključen mikrofon.)

Moje je pravo da u dva minuta dam obrazloženje i objasnim zašto. Ne radi se o pravu, nego o flagrantnom kršenju prava.

Zamolio bih da mi se da objašnjenje kako da objasnim da je Poslovnik prekršen kada mi se ne dozvoljava da kažem svoje obrazloženje koje mogu da stavim u dva minuta. Na to moje pitanje nisam dobio objašnjenje.
Ponovo se pozivam na kršenje članova 107. i 110. i tvrdim…

Dozvolite mi da dam obrazloženje… (Isključen mikrofon.)

Niko se nije pozvao na članove 110. i 271.

Može biti.

Za takve stavove kao što su vaši ja na ispitima obaram studente.

Meni ste to pravo uskratili.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada smo u poslaničkom klubu LDP pripremali analizu i kritiku Predloga zakona o sportu gomilu pitanja nam nije nametnuo samo tekst Predloga zakona i postupak njegovog pisanja i donošenja, već i opšte stanje u društvu.
Danas parlament raspravlja o važnom, bazičnom zakonu, koji posle ko zna koliko godina, iz, siguran sam, sasvim neopravdanih razloga za toliko čekanje, dolazi na dnevni red. Sada jednu ovako važnu temu počinjemo u senci krize Vlade i njene jalove rekonstrukcije, za koju svakako znamo da neće doneti neko značajno poboljšanje. Umesto da nam glavna tema bude dnevni red, tema će biti kalkulacije oko Vlade koje ne daju odgovore na pitanje šta su dobici od tog jalovog posla. Ilustracija – spajamo neka ministarstva koja su možda nespojiva, u službi uštede i racionalizacije, a i dalje nam je potrebno ministarstvo bez portfelja. No, to je samo vrh ledenog brega ovog problema koji imamo.
Sada bih se vratio na samu suštinu onoga što nam nameće dnevni red. Zašto se tek sada raspravlja o Zakonu o sportu? To je pitanje za obe vlade Vojislava Koštunice, a i za ovu sadašnju vladu. Ovde, opet da pomenem kuloare, ne samo sada, već poslednjih godina, dobijamo obrazloženja da se radi o jako osetljivoj temi i o jako osetljivoj oblasti. Zbog takvog obrazloženja svih koji su za to odgovorni, o lošem stanju u sportu obaveštavani smo preko „Insajdera“ i sličnih TV emisija i iz stidljivih nagoveštaja u pisanim medijima o tome kakve se sve anomalije i kriminal valjaju iza brda kada se otvore ovakve teme.
Sada bih se osvrnuo na sam zakon. Pledoaje ministarke bio je pun opštih mesta i klišea, a o meritumu najosetljivijih pitanja čuli smo veoma malo. Pred sobom imamo jedan predlog zakona prepun loših, a neretko i neprimenljivih odredaba. Kvalitet jednog zakona, između ostalog, odlikuju način njegovog donošenja, proporcije njegove sadržine i obima i sama njegova sadržina. Po meni, zakon je loš po sva tri kriterijuma.
Najpre, način kako je zakon pisan i stavljen u proceduru. Pitanje za pisce zakona i Vladu koja ga predlaže – da li je bilo prave javne rasprave i da li su konsultovani vodeći autoriteti u državi iz oblasti sportskog prava? Odgovor je – nisu. Gde su za to dokazi? Neki od pomenutih autoriteta su moje kolege, profesori prava. Pouzdano znam da nisu konsultovani. Da li su na odgovarajući način konsultovani sportski savezi? Nisu, i to pouzdano znam, to pouzdano znam kao predsednik Arbitražnog suda KSS. Mene niko nije zvao na konsultacije. Ko ima pravo da u pripremi ovakvog zakona preskoči, na primer, Košarkaški savez Srbije kao savez našeg najtrofejnijeg sporta? Na to pitanje očigledno nemamo odgovor.
Zatim, proporcija obima zakona i njegove sadržine. Ovaj zakon ima 194 člana i sadrži i odredbe kompilirane iz drugih zakona. Pitanje je da li su sve te odredbe smeštene na pravo mesto?
Kako je ova materija regulisana u okruženju? Zakon o sportu Republike Hrvatske, koji je donet 2006. godine, sadrži 102 člana. Zakon o sportu Crne Gore iz 2004. godine ima 74 člana, slovenački Zakon o sportu ima 73. Kako je to regulisano u zemljama Evropske unije? Španski zakon ima 88 članova, zakoni baltičkih zemalja od 22 do 53. Slično je i u komšiluku, u Bugarskoj i Rumuniji.
Sada, da nas lamentiranje nad obimom zakona ne odvede u zluradost, hajde da vidimo šta kaže sam meritum zakona. Da li je sadržina ovog zakonskog teksta ono što opravdava njegov obim? Tek tu dolazimo do nedoslednosti, praznina i nekih loših rešenja, pa se postavlja pitanje da li ovakav tekst zakona može da se poboljša odnosno da se popravi amandmanski?
Najpre, apel piscima zakona: ako već ne umete da interpretirate svoje uzore iz evropskih zakona, onda ih prepišite, lakše je i efikasnije. Kada ovo govorim mislim na Evropsku sportsku povelju iz 1992. godine, koja predstavlja osnovni dokument Saveta Evrope iz oblasti vođenja sportske politike. Članom 2. Povelje određeno je značenje reči sport, daleko jasnije od naše konfuzne i neodređene kompilacije. Što je najgore, ova moja prva opaska izgleda da je samo vrh ledenog brega.
Poslanička grupa LDP je podnela devet amandmana. Mogli smo da podnesemo znatno više, ali smo baš ono što je suština i što je flagrantno neprimenljivo pokušali da popravimo ovim amandmanima.
Kada već govorim o meritumu, daću samo par ilustracija. Ostale ilustracije daćemo kada budemo komentarisali amandmane. Na primer, što se tiče člana 3, njegovog stava 3, postavlja se pitanje – koliko su zaposleni u Ministarstvu stručni da donose neke sudove? Da li možda davanje stručnog mišljenja treba dodeliti Sportskom savezu Srbije, kao sportskoj organizaciji koja u Republici Srbiji okuplja granske sportske saveze iz svih grana sporta i svih sportskih disciplina? Ili, čitav set članova koji se tiču svojinske transformacije i svojinskih odnosa.
Neka pitanja koja sam želeo da postavim postavio je kolega Milićević, tako da ću uštedeti sebi i svim prisutnima vreme. Neću ponavljati ono što je on pitao, neka pitanja su sasvim na mestu. Ili, recimo, ilustracija – član 90. I to smo pokušali amandmanski da rešimo. Radi se o svojevrsnoj nacionalizaciji sportskih organizacija. To je rešenje u skladu sa kojim bi Vlada određivala predstavnike državnog ili društvenog kapitala u sportskim organizacijama i time imala aktivno učešće u upravljanju tim organizacijama, što je u suprotnosti sa načelom autonomije rada sportskog pokreta i sportskih organizacija i sa načelima proklamovanim u dokumentima Saveta Evrope i opštim pravnim aktima najvažnijih međunarodnih nevladinih sportskih organizacija. Malopre ste spomenuli Mišela Platinija i njegove sugestije. Dovoljno je pogledati Statut UEFA i njegov član 7. i stav 5. koji mi daju za pravo.
Na kraju, osvrnuo bih se na član 22. Kao profesor prava, rekao bih – da nije tužno, bilo bi smešno. U članu 22. se kaže: „Sportisti su dužni da učestvuju u pripremama i nastupima nacionalnih sportskih reprezentacija.“ Ne mogu da verujem da ovakva norma postoji. U stvari, da vas pitam nešto, da li ste imali nekog ozbiljnog pravnika u ekipi koja je pisala ovaj zakon? Kako može dispozicija u jednoj normi da bude imperativna, a da za to ne bude predviđena sankcija? Kako zamišljate da se ostvari ovo što piše u članu 22?
Na stranu to što se ovim članom krše neka osnovna ljudska prava. Pa, ko je taj ko može da natera nekog da učestvuje u državnoj reprezentaciji? Em imate dispoziciju koja je neodrživa, em za nju nemate sankciju, em ovim članom kršite ljudska prava. Zaista ne razumem zašto je ovakav član uopšte stavljen u ovoj zakon.
Da okončam svoje uvodno izlaganje, vratiću se na ono što sam rekao, vratiću se na kriterijume o kojima sam govorio – po sva tri kriterijuma, imamo loša zakonska rešenja ispred sebe. Mi ćemo insistirati na svojim amandmanima, jer smatramo da je to jedini način da se koliko-toliko uozbilji pristup jednoj ovako ozbiljnoj temi i da se koliko-toliko na jedan ozbiljan način ovi problemi o kojima sam govorio reše. Zahvaljujem na pažnji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pred sobom imamo set zakona koji se tiču zdravstva, ali i set zakona koji sami po sebi imaju neku heterogenu sadržinu, pa bih pre nego što počnem svoje izlaganje i sam ulazak u meritum postavio pitanje hiljadu puta postavljeno u ovom parlamentu – koja je logika spajanja tačaka?
Razumljivo je da se ratifikacije nekih konvencija i slični pristupi u zakonodavnom postupku Narodne skupštine spajaju u zajedničku tačku, ali postavljam pitanje – gde je logika spajanja u zajedničku tačku rasprave o zakonima koji su sami po sebi različiti?
U svojih 20-tak minuta, koliko imam kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, treba da svrstam raspravu o tome kako neko da postane primarijus i o tome kako kontrolisati nekoga ko proizvodi psihoaktivne supstance. Morate priznati da između te dve priče nema baš previše dodirnih tačaka, a treba to staviti u jednu diskusiju, u jedno izlaganje koje bi trebalo da bude kritika ovih zakona.
Pre nego što se zadržim na izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, dao bih par generalnih primedbi koje se tiču postupaka Vlade i odnosa Vlade prema predlaganju i primeni zakona.
Prečesto imamo izmene i dopune zakona. Šta je sa novim zakonima i šta je sa primenom onih koji već postoje? Imali smo primer u prošlom sazivu Narodne skupštine da smo menjali ZKP, koji je već stavljen van snage stavljajući van snage neke odredbe ZKP koje su već na snazi. Takav galimatijas primene pravnih propisa, odnosno takav galimatijas primene zakona je nepojmljiv, ne stoji u udžbenicima koji se čitaju i koriste na pravnim fakultetima. U državi Srbiji je to moguće.
Sada ponovo imamo nekakav pristup da prilazimo određenoj problematici nečim što se zove izmene i dopuna zakona. Da li nam je to potrebno ili je možda ispravnije, možda suvislije da se pristupi kompletnoj promeni određenih zakona koje je vreme pregazilo ili vreme pokazalo da su neprimenjivi? Postavili smo prošli put pitanje kada smo imali ovde u Skupštini predstavnike Ministarstva zdravlja – kada će biti zakonski regulisana farmaceutska delatnost, kada će to biti regulisano posebnim zakonom? Naša pitanja su dobila nekakve odgovore, ali nikakva rešenja.
Sada opet imamo izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti koje na prvi pogled deluju kozmetički, ali u stvari su suštinske, te onda postavljamo pitanje – zašto su takve suštinske promene u izmenama i dopunama, a postavljamo i pitanje – ko je odgovoran za donošenje normi i njihovo neprimenjivanje i nemogućnost primene u prethodnom vremenu, odnosno normi koje je sadržao prethodni zakon, odnosno sadašnji važeći zakon koji menjamo?
Imam niz primedbi, ali ću se zadržati konkretno na članu 5. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji kaže u članu 266. reči "pet godina" zamenjuju se rečima "osam godina". Radi se o vraćanju nadležnosti lokalnim samoupravama nad domovima zdravlja i tim oblikom zaštite zdravlja.
Daje se u obrazloženju člana 5. da se rok od pet godina za preuzimanje osnivačkih prava domovima zdravlja od strane lokalne samouprave produžava na osam godina od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno zdravstveni centar, kao vrsta zdravstvene ustanove u čijem sastavu su domovi zdravlja, opšte bolnice može nastaviti sa radom do kraja 2013. godine usled složenosti postupka izdvajanja domova zdravlja i opštih bolnica i zdravstvenog centra, odnosno osnivanja, preuzimanja osnivačkih prava nad domovima zdravlja od strane nadležnih organa.
Od ukupno 22 zdravstvena centra na teritoriji centralne Srbije, koji formalno-pravno obavljaju delatnost – postupak razdvajanja na samo dva zdravstvena centra, 18 zdravstvenih centara je u različitim fazama ovog postupka, dok su dva zdravstvena centra na početku postupka razdvajanja. Zašto je to tako? Šta je to sprečavalo da se u roku od pet godina, koji je predviđen važećim zakonom, urade adekvatne promene i da se domovi zdravlja stave pod nadležnost lokalne samouprave? Ako su postojale objektivne prepreke, ko je za to odgovoran, odnosno ko je odgovoran za to što je data mogućnost, naredba, imperativno-pravna norma kojom se traži da se taj postupak završi u pet godina?
U obrazloženju kaže – procena finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje ovog zakona – nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, kao ni za 2011. godinu. Meni sada tu nešto nije jasno. Ako za sve to pare nisu potrebne, zašto taj postupak nije obavljen?
Lokalne samouprave su očigledno imale probleme koje nisu mogle da reše, pa se taj postupak nije obavio. Sada se kaže da nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. U čemu je onda bio problem? Zašto taj posao nije obavljen za pet godina, nego se sada produžava na osam godina?
Kaže se – razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku radi što hitnije primene odredaba ovog zakona, odnosno stvaranja pravnog osnova za nastavak rada zdravstvenih centara kao posebne vrste zdravstvenih ustanova, kao i otklanjanje štetnih posledica koje bi mogle nastupiti po sistem zdravstvene zaštite predlaže se usvajanje ovog zakona po hitnom postupku.
Ako su primećene anomalije, zašto hitan postupak? Zašto tokom vremena, utvrđivanja i lociranja tih anomalija nije urađeno prilagođavanje zakonodavstva u normalnom postupku, nego se čeka zadnji rok i sada se traži hitan postupak da se uradi nešto kako bi rastegli od pet do osam godina? Ovo je sada vrh ledenog brega. Imamo sijaset pitanja.
U završnoj reči i u toku rasprave o zakonima postavićemo i ta pitanja, ali generalno stoji pitanje – gde leži odgovornost i da li je bilo nužno da se to uradi na ovakav način? Hvala na pažnji.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, imam pitanje za ministra Čiplića. Ono o čemu ću govoriti i sadržaj pitanja i te kako može da se nadoveže na ono o čemu je govorio kolega Pastor.
Pitanje za ministra Čiplića je – zašto ministar Čiplić i njegovo ministarstvo nastavljaju sa kršenjem ljudskih prava, zakona i Ustava? Umesto da se ministar Čiplić malo pozabavi skandaloznom odlukom ministra Jeremića, kao opštim atakom na ljudska prava, on i dalje po pitanju formiranja Nacionalnog saveta Bošnjaka ide u kršenje zakona i Ustava.
Da podsetimo, po ovom pitanju rad ministra i ministarstva ocenili su poverenica za ravnopravnost, poverenik za informacije i zaštitnik građana. Poverenica za ravnopravnost je zaključila da se radi o kršenju ljudskih prava. Poverenik za informacije je podneo krivičnu prijavu protiv vladinih službenika za falsifikat upisa u birački spisak. Zaštitnik građana je utvrdio da se ministarstvo nije pridržavalo zakona i Ustava.
Pre mesec dana sastali su se predstavnici sve tri liste za nacionalno veće Bošnjaka, predstavnici ministarstva i predstavnici OEBS. Donet je zaključak da se zatraži mišljenje Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije. Kako sam član Zakonodavnog odbora, i te kako dobro znam da do nas nikakav zahtev nije došao, odnosno da se ministar oglušio o ovaj zaključak. Po tom pitanju ništa nije urađeno.
Želim da istaknem da legitimni predstavnici bošnjačke nacionalne manjine i samo veće i te kako postoje. Ministar Čiplić se o to konstantno oglušuje. On govori o organizovanju novih izbora jer su se ispunili vremenski uslovi za to. Da li on razmišlja o političkim posledicama i posledicama uopšte po društvo koje će ovakva njegova odluka i ovakav njegov stav izazvati?
Da li je razmišljao da će možda doći do bojkota izbora, da izbori neće uspeti? U tom slučaju može u ovom trenutku da proglasi rezultate izbora onakvim kakvi im odgovaraju, ili njemu ili čitavoj vladajućoj većini. To nije samo atak na manjinska prava i na ljudska prava.
Smatram da je ovo opomena i većinskom narodu jer ako se na ovakav način kradu izbori za nacionalne savete, a znamo kako je kraden referendum za Ustav, možemo sebi i svima nama postaviti pitanje šta nas očekuje na predstojećim republičkim izborima. Da li moramo tako skupo da plaćamo nemarnost i zlonamernost jednog ministra, a možda i čitave Vlade? Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želim da postavim pitanje premijeru Cvetkoviću  i ministru Čipliću, tiče se formiranja nacionalnih saveta, konkretno Nacionalnog saveta Bošnjaka.
Ovo pitanje najpre želim da postavim kao građanin i poslanik, potom kao član Zakonodavnog odbora ovog parlamenta i na kraju, kao profesor Pravnog fakulteta. U svim tim svojstvima mogu samo da izrazim čuđenje za postupke Vlade i nadležnog ministra, jer njihovi postupci ne prkose samo pravnim standardima, već prkose zdravom razumu.
Da podsetimo, nakon izbora za nacionalne savete nije bilo problema kod formiranja ni jednog nacionalnog saveta, sem kod Nacionalnog saveta Bošnjaka. Očigledno se Vladi nije dopala proporcija, odnosno odnos snaga izabranih kandidata nakon izbora i onda je Vlada otvorila začarani krug neformiranja ili odlaganja formiranja nacionalnog saveta i pratećih organa.
Vladi nije bilo dovoljno što su organi ove države, birani u ovom parlamentu, konstatovali sve anomalije u ovom procesu. Poverenik za ravnopravnost je jasno utvrdio diskriminaciju u postupku izbora i formiranja Nacionalnog saveta Bošnjaka, i Zaštitnik građana, takođe i Poverenik za slobodan pristup informacijama koji je čak podneo i krivičnu prijavu za falsifikovanje upisa u posebni spisak.
To Vladi i ministru Čipliću nije bilo dovoljno. Postupak je nastavljen tako što se tražio razlog da se savet u ovakvom sastavu ne formira. Došli smo sada do toga da se najavljuje Zakonodavnom odboru zahtev za tumačenje člana 98. Zakona koji reguliše postupak formiranja izbora i formiranja nacionalnih saveta, jer izgleda da Vlada nema drugi izlaz.
Želeo bih da podsetim da je taj plan zakona, kao i čitav zakon, eksplicitno jasan, da nema potrebe ni za kakvim tumačenjem, a da oni koji žele da posegnu za eventualnom mogućnošću aktiviranja blanko ostavki treba da se sete kakvu je odluku doneo Ustavni sud i šta su evropski standardi.
Zbog toga ću konkretno formulisati pitanje – zašto se odlaže formiranje saveta Bošnjaka i pratećih organa? Zbog čega Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo imaju dvostruke standarde prilikom formiranja Nacionalnog saveta Bošnjaka ili ćemo konstatovati da za Vladu Srbije ipak postoje Bošnjaci prve i druge kategorije? Hvala.