Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, naš amandman se tiče stava 1. člana 84, koji kaže da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Meni zaista nije jasno zbog čega je Vlada odbila ovaj amandman, s obrazloženjem da ga ne prihvata iz razloga što smatra da je rok od 30 dana za izjavljivanje ustavne žalbe primereniji.
Član 84. je u direktnoj suprotnosti sa članom 170. Ustava. Očigledno, zakonopisac nije vodio računa o Ustavu, ili se desila gruba omaška, koju niko nije čitao.
Dakle, u članu 170. Ustava stoji: "Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu".
Pitao bih zakonopisca, kako on zamišlja da se u roku od 30 dana izvrši kršenje ljudskih prava, dostavi odluka određenog državnog organa kojom se krše ljudska prava, da se u roku od tih 30 dana iscrpe sva moguća sredstva, jer član 170. Ustava na to upućuje, i da se nakon toga izjavi žalba Ustavnom sudu. To, tehnički, ne može da stane u 30 dana.
Ne bih oduzimao previše vremena, samo bih još jedanput apelovao i na zakonopisca i na vas, gospodine ministre, da pažljivo pročitate član 84. zakona, član 170. Ustava i naš amandman i da još jednom razmislite da li je celishodno prihvatiti naš amandman. Mi mislimo da jeste i insistiramo na tome. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dok poslanici LDP-a, konstruktivnim pristupom, nastoje da dobiju što bolji i što čistiji tekst zakona o Ustavnom sudu, pošto, verovatno, nema drugih načina, u javnosti se iznose paušalne optužbe protiv LDP-a i njenog lidera Čedomira Jovanovića. To je, upravo, danas, tokom čitavog dana radio gospodin Mišković i smatram da narodni poslanici Narodne skupštine Republike Srbije treba da znaju i naš odgovor.
''LDP će vrlo rado gospodinu Miškoviću pomoći da, kako kaže, svoju istinu o predsedniku LDP-a Čedomiru Jovanoviću, posle svih mafijaških medija, potraži na bilo kom sudu. Istovremeno mu predlažemo da se kandiduje na izborima, sam ili u okviru koalicije ratnih zločinaca, ratnih biznismena i ratnih političara, svih onih sa kojima je napravio svoju kompaniju a uništio našu zemlju.
Mislimo da će pre uveriti građane da im je bolje da žive u ''Delti'', nego nas da odgovorimo na besmislena pitanja kojima, konačno, potpisuje kampanju koju već godinama vodi protiv suštinskih promena u zemlji. Verujemo da gospodin Mišković zna da se, za razliku od svega drugog, istina ne može monopolizovati. Ako je to u svoj svojoj moći zaboravio, podsećamo ga da su pre njega to neuspešno pokušavali mnogi koje on danas citira, od Miloševića do Legije. Biro za komunikaciju LDP-a.'' Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pravila dobrog ukusa nalažu da se treba ozbiljno braniti od ozbiljnih optužbi. Protiv gomile laži, naravno da nema smisla praviti ozbiljnu odbranu. Shodno tim pravilima, samo želim da kažem da se mi ubuduće od ovakvih paušalnih napada, koji su, u stvari, gomila laži, nećemo braniti.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pre nego što dam obrazloženje za podneti amandman, dao bih par načelnih primedaba, odnosno iskoristio bih prisustvo gospodina ministra na ovoj sednici Narodne skupštine.
Poslanici Narodne skupštine podneli su 81 amandman, što tehničke, što suštinske prirode, a Vlada je prihvatila samo šest i tih šest amandmana su uglavnom tehničke, a ne suštinske prirode.
Poslanička grupa LDP-a podnela je preko 40 amandmana, a prihvaćen je samo jedan amandman dr Vladana Batića, koji je, takođe, više tehničke nego suštinske prirode.
Sada bih voleo da dobijem objašnjenje da li su amandmani koje su pisali profesori pravnog fakulteta tako loši i da li je zakon, odnosno Predlog zakona o Ustavnom sudu toliko dobar.
Da podsetimo, u tom predlogu zakona stoji, na jednoj strani, da odlukom Ustavnog suda stranke u postupku mogu biti isključene iz uvida u spise, a na drugoj strani, da može da se vrši, po članu 3. Predloga zakona, opstrukcija rada Ustavnog suda, tako što će se svakome obezbediti uvid u spise, pa onda taj isti predlog nacrta zakona, umesto da daje detaljnu proceduru kako se predlažu i imenuju sudije Ustavnog suda, nesvojstveno pravu, kao niži akt, upućuje na viši akt, odnosno na Ustav.
Taj zakon sadrži i odredbe o razrešenju i isključivanju sudija Ustavnog suda, bez utvrđene procedure, kako se to radi, i bez prava na pravni lek sudijama Ustavnog suda u postupku, da ne nabrajam dalje sve mane i praznine ovog zakona.
Dakle, po proceni Vlade, taj zakon nije prazan, već je dobar, a amandmani koje su pisali uvaženi i istaknuti stručnjaci za pravne nauke ocenjeni su kao neumesni i Vlada ih je odbacila.
Sada bih se osvrnuo na amandman na član 42. koji je podnela poslanička grupa LDP-a. Član 42. glasi, a tiče se oblika rada Ustavnog suda: ''Ustavni sud odlučuje o pitanjima iz svoje nadležnosti na sednici. Sednice Ustavnog suda zakazuje i njima rukovodi predsednik Ustavnog suda.
Na sednici Ustavnog suda vodi se zapisnik. Način rada i odlučivanja na sednici Ustavnog suda uređuje se Poslovnikom. Ustavni sud može, radi razjašnjenja stvari u predmetu, održavati druge sednice u skladu sa Poslovnikom''.
Mi smo podneli amandman kojim se dopunjuje ovaj član i gde se posle, stava 2, dodaje novi stav 3, koji glasi: ''Predsednik Ustavnog suda mora da zakaže sednicu kada to zatraži najmanje sedam sudija Ustavnog suda i mora da stavi na dnevni red tačku koju predloži najmanje pet sudija Ustavnog suda''.
Obrazloženje za ovaj amandman jeste da je dosadašnje iskustvo u funkcionisanju Ustavnog suda u Srbiji pokazalo da su bile relativno česte situacije u kojima, zbog pasivnosti predsednika Ustavnog suda i objektivne sprečenosti za zakazivanje sednice, mnoga važna i hitna pitanja koja su se pred Ustavnim sudom otvarala nisu bila blagovremeno rešavana.
Zbog toga, poslanici LDP-a, dosledno sledeći logiku olakšavanja i ubrzavanja rada Ustavnog suda, ovim amandmanom žele da omoguće izlaz iz ovakvih situacija i obezbede efikasnost u radu Ustavnog suda.
Predloženim amandmanom se daje ovlašćenje određenom broju sudija, dakle, sedam sudija, kako stoji u amandmanu, da od predsednika traže zakazivanje sednice ili stavljanje određene tačke na dnevni red, a za ovo je potrebna inicijativa najmanje pet sudija, kako stoji u predloženom amandmanu, te se time obezbeđuje i aktivnije učešće sudija Ustavnog suda u radu Suda i potencijalno podiže ažurnost u radu.
Ako se podsetimo da su rokovi manjkavost čitavog teksta Predloga zakona, ovo je jedan od načina da se ta manjkavost koliko-toliko ublaži.
Obrazloženje Vlade za odbijanje ovog amandmana glasi - Vlada ne prihvata amandman, iz razloga što je u stavu 4. člana 42. Predloga zakona predviđeno da se način rada i odlučivanje na sednici Ustavnog suda uređuje Poslovnikom.
Poslovnik donosi sam Ustavni sud, shodno činjenici koju su pripadnici opozicionih partija u Parlamentu izneli, da nam sledi imenovanje jednopartijskog Suda.
Pitanje je da li će poslovnikom koji će doneti tako imenovan sud biti izbegnuta ili ublažena ova anomalija, da ne napominjem da ako se želi ublažiti ova anomalija teksta zakona, može da se dođe do toga da poslovnik bude u suprotnosti sa samim tekstom zakona.
Zbog toga mi i nije previše jasno zbog čega je Vlada odbila ovaj amandman.
Gospodine predsedavajući, dozvolite, pošto su i sledeći amandmani podneti od strane poslanika LDP-a, da iskoristim vreme i dam obrazloženje i za te amandmane.

Dakle, radi se o amandmanu na član 44. i amandmanu na član 45.
Što se tiče člana 44, tiče se akata Ustavnog suda. On glasi - Ustavni sud donosi odluke, rešenja i zaključke.
U članu 44, posle stava 1, u predloženom amandmanu, trebalo bi da sledi stav 2, koji glasi - sudije mogu uz odluku priložiti svoje izdvojeno mišljenje, koje predstavlja njen sastavni deo.
Predlog zakona ne sadrži odredbu koja bi sudijama Ustavnog suda omogućila da formalno izraze svoja izdvojena mišljenja prilikom donošenja odluka, niti da se ta izdvojena mišljenja objavljuju.
Smatramo da je celishodno i nužno da se ovaj član Predloga zakona o Ustavnom sudu dopuni ovakvim amandmanom, pogotovu ako se osvrnemo na to da je ovakva mogućnost postojala u dosadašnjim rešenjima o postupanju Ustavnog suda. Dakle, ona postoje u sadašnjem zakonu o postupku pred Ustavnim sudom, a to su čl. 27. i 28, i ne znam zbog čega bismo ukidali ovakvu mogućnost, koja je do sada postojala. Ili se ovakva intencija Vlade tiče, odnosno usmerena je na partijsko jednoumlje, odnosno partijski dogovor koji će vladati i u Ustavnom sudu, što je sa pravne strane nedopustivo.
Na kraju, dao bih obrazloženje i za član 45. stav 1. Predloga zakona o Ustavnom sudu. Član 1. glasi - Ustavni sud odlukom utvrđuje da zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave i drugi opšti akt nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa Ustavom.
Tačka 3. kaže - utvrđuje da potvrđeni međunarodni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom.
Doduše, kao pravnik, moram da se složim s tim da je Ustav dao dosta sužene mogućnosti da se primeni ovakav amandman, zato što Ustav ima jedno nakaradno rešenje, ali iz detaljnog obrazloženja, koje sada ne bih ponavljao, dao bih ga samo u kratkim crtama, vidi se da je namera podnosilaca amandmana bila da se anomalija Ustava kako-tako ublaži, a tu mislim na član 167. stav 1. Ustava.
Ovaj član Ustava, svojom sadržinom, a i delimičnom nedorečenošću, ukazuje na pravnu nesigurnost prilikom sklapanja međunarodnih ugovora naše države sa drugim državama i ovaj amandman, s ovakvim tekstom - utvrđuje da zakon koji je potvrđen međunarodnim ugovorom nije u saglasnosti sa Ustavom, jeste pokušaj da se ovakva anomalija Ustava ublaži.
Zbog toga, shodno obrazloženjima koje sam dao, zahtevam da se naši amandmani još jednom razmotre i, u cilju poboljšanja ionako manjkavog teksta Predloga zakona o Ustavnom sudu, usvoje.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, danas nam predstoji diskusija o drugoj tački dnevnog reda, tiče se izbora sudija Ustavnog suda sa lista koju je Narodnoj skupštini predložio predsednik Republike Boris Tadić.       
Naravno, i za ovaj deo postupka imenovanja, a potom konstituisanja Ustavnog suda, važi ono što smo rekli kritikujući odredbe Predloga zakona o Ustavnom sudu.
Najpre imamo neke primedbe o načelnim pitanjima. Prvo je, koja je procedura primenjena prilikom utvrđivanja liste od 10 kandidata za sudije Ustavnog suda.
Naime, član 172. Ustava govori o sastavu Ustavnog suda i o tome koji državnom organu kojem daje predlog, ali se nigde ne govori o proceduri, odnosno o načinu kojim se dolazi do liste koja ide kao zvanični predlog.
Može se reći da je, što se tiče imenovanja prvog sastava Ustavnog suda, bilo nemoguće da se primeni druga procedura do one za koju mogućnost daje član 172. Ustava, ali sam dužan da podsetim, shodno onome o čemu sam govorio prilikom kritike Predloga zakona o Ustavnom sudu, da ni taj predlog ne predviđa proceduru kojom se dolazi do kandidata koji treba da budu sudije Ustavnog suda.
Naime, i u Predlogu zakona o kome smo već diskutovali, koji smo kritikovali, samo se u članu 11. pominje procedura, a i to što se u članu 11. pominje samo upućuje na član 172. Ustava, koji u stvari ne pominje nikakvu proceduru.
Zato postavljam pitanje, vama gospodine predsedniče i nadam se da ću dobiti odgovor, koja je procedura primenjena da bi se došlo do 10 kandidata o kojima će danas, odnosno kada bude dan za glasanje odlučivati Narodna skupština?
Shodno pitanju koja je procedura primenjena, postavio bih i pitanje koji su kriterijumi primenjeni?
Kada smo razmatrali na sednici Odbora za ustavna pitanja kandidate koje će Narodna skupština predložiti predsedniku Republike, vođena je diskusija i o tome, jer su se na listi našli neki kandidati koji ni po jednom kriterijumi ne mogu da zadovolje ono što se traži u Ustavu, a to je da kandidat za sudiju Ustavnog suda može da bude samo istaknuti pravnik, odnosno neko ko se bavi profesurom na pravnom fakultetu, kako stoji u Ustavu.
Shodno ovome što imamo ispred sebe, odnosno ovom spisku sa biografijama, možemo zaključiti da se o ovakvom pristupu, odnosno o ovakvoj proceduri nije vodilo računa ni kada je sastavljana lista od 10 kandidata o kojima će se izjasniti Narodna skupština. Očigledno da i lista koju je predložio predsednik Republike i lista koju će predsedniku Republike predložiti Narodna skupština ukazuju na to da će se raditi o jednom partijskom sudu koji će biti u krnjem sastavu.
Dakle, taj sud u samom startu svog bivstvovanja nosi dve negativne karakteristike. Jedna je da je u krnjem sastavu, što dovodi do toga da je moguća svaka vrsta opstrukcije, koju može da vrši samo jedan sudija, pa do toga da nisu ispoštovani kriterijumi, odnosno da se na listi nalaze ljudi koji ne mogu da budu ni sudije opštinskih sudova, a kamoli sudije Ustavnog suda.
Takođe se postavlja i jedno načelno pitanje, naime, radno-pravni status sudija Ustavnog suda Predlog zakona o Ustavnom sudu, a ni Ustav ne regulišu. O tome smo nadugačko i naširoko diskutovali prilikom rasprave o Predlogu zakona o Ustavnom sudu.
To pitanje ne postavljam slučajno jer, shodno važećim radno-pravnim propisima, koji će se primenjivati i na sudije Ustavnog suda, jer ne postoji leks specijalis koji tretira tu materiju, ovde u ovom spisku nailazimo na ljude kojima po sadašnjim propisima, recimo kandidatu Vlatkoviću iduće godine, treba da počne penzija; on iduće godine ispunjava uslove za odlazak u penziju, pa zatim gospođa Branka Ćurčija i da ne nabrajam dalje.
Shodno činjenici da mandat sudija Ustavnog suda traje devet godina, postavlja se pitanje šta će se događati sa Ustavnim sudom kada se primene radno-pravni propisi koji se tiču i sudija Ustavnog suda, odnosno da li ćemo kroz svu ovu proceduru, za koju ne znamo koja se pravila primenjuju, prolaziti ponovo naredne godine, kada sudije koje budu ovih dana imenovane budu ispunile uslove za odlazak u penziju.
Poslanička grupa LDP neće podržati ovakav pristup imenovanja sudija Ustavnog suda, između ostalog, i zbog toga što nije utvrđena procedura, što je korišćen paušalni pristup prilikom procedure za imenovanje, odnosno za određivanje liste sudije, i koje je imenovao predsednik Republike i liste kandidata za sudije koje će imenovati Narodna skupština.
Shodno razlozima koje sam sada naveo vezane za načelna pitanja procedure, a i za suštinska pitanja koja vidimo iz biografija kandidata za sudije Ustavnog suda, stav poslaničke grupe LDP biće ovakav. Gospodine predsedniče, zahvaljujem na pažnji i napominjem da ćemo drugih 10 minuta iskoristiti prilikom završnog izlaganja, nakon obavljene rasprave.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, vreme koje pripada mojoj poslaničkoj grupi iskoristiću da dam par impresija koje smo svi stekli na osnovu današnjih diskusija, odnosno izlaganja koleginica i kolega narodnih poslanika.
Kada smo jutros počeli debatu vezanu za izbor sudija Ustavnog suda sa liste predsednika Tadića, prvi govornik je bio ovlašćeni predstavnik LDP-a. Predstavnika predlagača nije bilo. Možemo da sebi postavimo pitanje da li je to ignorisanje Narodne skupštine i narodnih poslanika i da li je to posledica političkog dogovora koji stoji iza kulisa imenovanja, odnosno izbora sudija Ustavnog suda. Zatim, jedan od poslanika iz reda vladajuće koalicije, odnosno nekoga ko podržava predlagača, govorio je o biografijama predloženih kandidata za sudije Ustavnog suda, ističući kako u tim biografijama nema mrlje i kako svi zaslužuju da budu sudije Ustavnog suda.
Dodaću da se tu ne radi samo o biografijama, već insistiramo na tome da malo razmišljamo da se tu radi o proceduri. O proceduri, sem predstavnika opozicionih partija, niko nije govorio, tj. nismo dobili informaciju ko je predložio ove kandidate predsedniku, sa koje liste su predloženi, na osnovu kojih kriterijuma i ko je dao stručni sud o tome. Stručnog suda o tome nismo imali. Dakle, to još jednom upućuje na nekakav politički dil koji je urađen iza političkih kulisa ove skupštine.
Takođe je jedan od poslanika govorio da pravosudni ispit, odnosno doktorat pravnih nauka nije neophodan da bi neko bio sudija Ustavnog suda, već se za sudiju Ustavnog suda podrazumevaju neka šira znanja. Da, kolega je bio u pravu. Za sudije Ustavnog suda se podrazumevaju neka šira znanja, ali ta šira znanja mogu da budu samo nadgradnja, pravosudni ispit ili doktorat pravnih nauka. Da podsetim, da bi neko bio profesor Pravnog fakulteta, mora prvo da bude doktor pravnih nauka.
Dakle, ta šira znanja mogu da budu samo nadgradnja nad onim što je bazično pravničko obrazovanje, da bi neko mogao da bude sudija bilo kog suda, profesor Pravnog fakulteta, pa i sudija Ustavnog suda.
Da ponovim još jednom, ljudi o kojima danas odlučujemo imaće ogromna ovlašćenja. To su ljudi koji će dvotrećinskom većinom moći da sebi u nadležnost stave sve što se tiče zakonitosti i ustavnosti. To su ljudi koji će imati pravo da odlučuju o razrešenju predsednika Republike. Da podsetimo, bez odluke Ustavnog suda nema postupka pred Narodnom skupštinom.
Dakle, odluka Ustavnog suda je uslov da bi se okončao postupak razrešenja predsednika Republike. Da ne nabrajam dalje, kao što je ovlašćenje vezano za ukidanje političkih partija itd.
Prilično je neodgovoran pristup ovakav, odnosno ovakav način imenovanja, odnosno izbora sudija Ustavnog suda, tela koje ima ovakva ovlašćenja. To znači samo da je ovakav način imenovanja sudija Ustavnog suda i utvrđivanje lista samo vrh ledenog brega, iza koga stoji politička trgovina nosilaca vlasti.
To je jedino moguće ishodište političke trgovine, koja je iznedrila antinomičan Ustav, krnji Ustavni sud i prazan zakon o Ustavnom sudu. Naravno, na osnovu svega ovoga može se zaključiti da se iza kulisa ove trgovine krije se nemoćna vlada koja ne želi izbore, koja želi apsolutnu kontrolu svega postojećeg u državi, a oružje u njenim rukama za ostvarivanje ovakve kontrole biće, između ostalog, i Ustavni sud. Sama ovlašćenja Ustavnog suda i način kako će se doći do konstituisanja Ustavnog suda nedvosmisleno govori u prilog ovome što sam sada naveo.
Ovde smo čuli i floskule da će država biti servis građana. Sadašnji ustav, sadašnje zakonodavstvo, dolazeći zakoni, da pomenem samo sadržinu Predloga zakona o Ustavnom sudu, Predloga zakona o predsedniku Republike i sadržinu Predloga zakona o izborima za predsednika Republike, kazuju da ova država neće biti servis građana, nego da će biti servis Vlade Republike Srbije. To je nedopustivo za jednu ozbiljnu državu.
Sadržina svih ovih akata nedvosmisleno govori o svakovrsnom favorizovanju Vlade, odnosno nosilaca izvršne vlasti. Deo ovoga što sam pripremio za sadašnje obraćanje reći ću prilikom obraćanja u vezi izbora kandidata koje predlaže Narodna skupština predsedniku Republike i to će biti samo druga polovina vrha ledenog brega o kome sam sada govorio.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, dobar deo materije koja se tiče liste kandidata koju treba Narodna skupština da predloži predsedniku Republike iscrpen je u diskusiji, odnosno u debati vezanoj za listu kandidata koju je predsednik Republike predložio Narodnoj skupštini, tako da neću oduzimati previše vremena i trudiću se da ne ponavljam ono što je već rečeno.
Reći ću par stvari o nekim prethodnim pitanjima. Na neka je skrenuta pažnja, neka nisu pominjana. Najpre, podsetio bih da nije poštovan Ustavni zakon prilikom pristupanja i podnošenja Predloga zakona o Ustavnom sudu, kao ni prilikom pristupanja proceduri izbora sudija Ustavnog suda. Za to nepoštovanje Ustavnog zakona, a on je takođe izvor ustavnog prava, te nepoštovanje Ustavnog zakona znači nepoštovanje Ustava, niko u ovoj državi nije snosio odgovornost.
Sledeće prethodno pitanje je ono koje se tiče procedure. Možda se može primeniti voluntarizam kada se prvi put imenuju sudije Ustavnog suda, jer na to upućuje Ustavni zakon, a zakona o Ustavnom sudu još uvek nema.
Međutim, iz teksta zakona o Ustavnom sudu, odnosno Predloga zakona o Ustavnom sudu vidimo da se zakonopisac nije potrudio da proceduru utvrdi ni ovim zakonom. Dakle, prilikom sledećeg imenovanja, odnosno prilikom sledećeg izbora sudija Ustavnog suda biće voluntarizma, biće javašluka, biće neodgovornosti.
Zakonopisac se nije potrudio da utvrdi proceduru izbora sudija Ustavnog suda, ali se i te kako potrudio da gde god je mogao favorizuje Vladu. Gde god je moglo, to ćemo videti i iz narednih zakona o kojima ćemo raspravljati, kao što je zakon o predsedniku, zakon o izboru predsednika itd, primenjivane su direktno odredbe iz Ustava kojima se favorizuje Vlade, a gde u Ustavu Vlada nije favorizovana onda se pristupilo tome prilikom pisanja zakona.
Konkretno, jedan od primera je obezbeđenje izvršenja odluke. Član 171. Ustava nigde ne pominje da će se Vlada baviti izvršenjem, odnosno da će Vladi biti povereno izvršenje odluka Ustavnog suda, a Predlog zakona o Ustavnom sudu i te kako ova ovlašćenja daje Vladi.
Što se tiče procedure, rekao bih i par stvari vezano za utvrđivanje predloga o kome danas raspravljamo. Najpre smo dobili jedan papirić na kome je bilo 10 imena, bez biografija i bez osnovnih podataka o kojima bi trebalo da se izjašnjavaju poslanici. Onda je na silu obezbeđeno da se sastane Odbor za ustavna pitanja i da se ovo sporno pitanje raspravi na tom odboru.
Šta je bilo na Odboru za ustavna pitanja? Oni koji su toj sednici prisustvovali znaju. Pred sam početak sednice Odbora za ustavna pitanja dobili smo biografije pomenutih kandidata. Nismo imali vremena da se čestito upoznamo sa njima. Iz onoga što smo dobili videli smo ko su predlagači dela kandidata, jer je uz predlog i biografiju kandidata išao i predlog odgovarajuće partije, odnosno odgovarajuće poslaničke grupe. Da bi gospodin Aligrudić, žao mi je što večeras nije prisutan ovde, pod pritiskom rekao, da su biografije, koje su inače na nekakav čudan način sklepane i nepotpune, u stvari predlog DSS, a da su takve jer su pisane neposredno pred sednicu Odbora za ustavna pitanja.
Na tom odboru, kao neko ko je predstavljao poslaničku grupu LDP, koliko sam stigao letimično sam pogledao biografije, naleteo sam na biografiju gospodina Duška Čelića. Lično ga ne poznajem, možda je on zaista vrstan pravnik, možda u malom prstu ima sve ono što mi ostali koji se bavimo pravnim naukama nemamo ni u glavi, ali iz ove biografije se vidi da on jednostavno ne zadovoljava ono što je Ustavom predviđeno kao kriterijum za izbor sudije Ustavnog suda.
Da podsetim, član 172. Ustava kaže - sudija Ustavnog suda se bira i imenuje među istaknutim pravnicima, sa najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci. Dakle, među istaknutim pravnicima.
Dotični gospodin je asistent pripravnik, bez magistrature na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici i nema položen pravosudni ispit.
Dao sam opasku, sticajem okolnosti stigao sam samo njegovu biografiju da pogledam, zamolio sam da se dotične biografije upotpune, te da se nakon toga Odbor za ustavna pitanja izjašnjava o njima. Nisam dobio odgovor, već je jednostavno predlog dat na glasanje.
Odbor za ustavna pitanja je usvojio ovakvu listu i doneo zaključak - kandidati za sudije Ustavnog suda, koje je Narodnoj skupštini predložio predsednik Narodne skupštine, ispunjavaju uslove iz člana 172. stav 5. Ustava Republike Srbije da budu predloženi na listi kandidata za sudije Ustavnog suda koju utvrđuje Narodna skupština.
Da li je dovoljno imati samo skupštinsku većinu, pa se na takav brutalan način suprotstavljati argumentima? Podsetiću da je jednom neko u ovom parlamentu pre mnogo godina rekao - dajte mi 126 poslanika, proglasiću zemlju da je kockasta, a ne okrugla.
Na kraju, još jednom bih ponovio ono o čemu sam govorio prilikom mog izlaganja vezanog za listu koju je Narodnoj skupštini predložio predsednik Tadić.
Moramo imati puno uvažavanje i mnogo opreza prilikom izbora sudija Ustavnog suda i prilikom konstituisanja Ustavnog suda, jer to je jedno telo sa moćnim ovlašćenjima, a shodno tekstu Ustava i shodno tekstu Predloga zakona o Ustavnom sudu možemo da vidimo šta Vlada može da uradi sa Ustavnim sudom.
Kratko podsećanje, dvotrećinskom većinom, samoinicijativno ili na predlog državnog tužioca, odnosno predlog javnog tužioca, koga pak predlaže Vlade, može se pokrenuti postupak za zabranu političke partije. Ako podsetimo da član 4. Predloga zakona o Ustavnom sudu daje mogućnost da se predstavnici dotične partije sasvim isključe iz procesa time što će im se zabraniti uvid u spise, vidimo na kakav brutalan način voljom vladajuće većine može biti ukinuta jedna politička partija. Preostalih 10 minuta ostavljam za završno izlaganje nakon debate.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, bez obzira na hvalospeve Predlogu zakona o Ustavnom sudu, koji je malopre izneo gospodin ministar, ne znam na čemu se zasnovane, činjenica je da se pred nama nalazi još jedan politički zakon, prazan, a prepun nedoslednosti.
Cilj njegovog donošenja je očigledno stvaranje još jednog tela sa moćnim ovlašćenjima, koje će biti ili poslušno oruđe u rukama Vlade ili uopšte neće raditi. Naravno, ovu tvrdnju ću argumentovati. Najpre ću dati neke načelne primedbe, a kasnije ću dati i suštinske primedbe, član po član, koji se tiču Predloga ovog zakona.
Načelo ustavnosti, kao osnovno načelo funkcionisanja moderne države, nalaže zakonodavcu da u svojoj redovnoj zakonodavnoj aktivnosti striktno poštuje norme Ustava. To podrazumeva striktno postupanje svih državnih organa po odredbama Ustava i svih drugih izvora ustavnog prava, gde spada i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava.
Kakva je situacija kod nas? Najviši državni organi, uz konstantno kršenje Ustava i Ustavnog zakona, sada to rade i po pitanju donošenja zakona o Ustavnom sudu i imenovanja sudija Ustavnog suda.
Član 9. Ustavnog zakona utvrđuje, kao obavezu, donošenje zakona o Ustavnom sudu i imenovanje sudija Ustavnog suda najkasnije do kraja Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine.
Počelo je Drugo redovno zasedanje Narodne skupštine, a zakon o Ustavnom sudu još nije donet, niti su imenovane sudije Ustavnog suda. Čemu onda zakoni i to izvori ustavnog prava, ako ih bez sankcija krše najviši državni organi?
Ustav Republike Srbije, član 172, predviđa da jednu trećinu, odnosno petoro sudija Ustavnog suda imenuje Vrhovni kasacioni sud na opštoj sednici. Pravosudni sistem Srbije još uvek nema ni tehničke, ni organizacione, ni kadrovske mogućnosti da bude organizovan po odredbama Ustava.
Da podsetimo, zbog toga su vršene izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku, i to nevažećeg, jer važeći je neprimenjiv.
To znači da u skorijoj budućnosti jedna trećina Ustavnog suda, zbog nemogućnosti konstituisanja Vrhovnog kasacionog suda, neće moći da bude imenovana. Funkciju Ustavnog suda vršiće krnje telo, imenovano od strane Narodne skupštine i predsednika Republike.
Ustavni zakon, doduše, predviđa i takvu mogućnost, član 9. stav 2, odnosno da će se Ustavni sud smatrati konstituisanim ako se imenuje dve trećine sudija. Takvo rešenje, međutim, odstupa od principa prava koji se tiču pravne sigurnosti, celishodnosti i suštinu podređuje formi ostavljajući široke mogućnosti za paralisanje suda i onemogućavanje njegovog funkcionisanja.
To upućuje na praznine i loša rešenja u samom Ustavnom zakonu, a sadašnja vlast takav ni zakon, koji daje mogućnost za odlaganje ustavnih obaveza unedogled, nije u stanju da poštuje.
Sada bih rekao nešto o suštinskim primedbama, dakle o samom meritumu zakona o Ustavnom sudu. Najpre, član 4. glasi: ''Svako lice može zahtevati da mu se omogući uvid u spise predmeta i da mu se dozvoli prepis spisa, u skladu sa zakonom koji uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja.''
Stav 2. glasi: ''Uvid u spise predmeta i prepis spisa neće se dozvoliti ako postoje razlozi za isključenje javnosti i u drugim slučajevima, u skladu sa zakonom.'' Šta to znači?
To znači da se i lica, odnosno strane koje su u postupku shodno ovom članu mogu isključiti, odnosno može im se onemogućiti uvid u spise. To znači da Ustavni sud, kasnije ćemo videti zbog čega je on oruđe svemoćne Vlade, može jednostavno, ako mu se to ne dopadne, da kaže stranama učesnicama u sporu - zbog tih i tih razloga vi nemate pravo i ne možete da imate uvid u spise. To daje široke mogućnosti za strahovite zloupotrebe.
Dalje, član 8. Ovaj član upućuje na druge procesne zakone za pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu regulisana ovim zakonom, ali se u ovom članu ne navodi koji su to zakoni. U drugim zemljama postupak pred Ustavnim sudom utvrđuje se veoma detaljno.
Našem Ustavnom sudu, po slovu ovog predloga zakona koji imamo pred sobom, biće omogućeno da, shodno trenutnom raspoloženju, bira procesna pravila iz mnoštva zakona koji imaju procesni karakter. Šta to znači? To znači da će Ustavni sud od slučaja do slučaja moći da se opredeljuje koji će se procesni zakon koristiti u postupku.
Pošto kod nas, to pravnici znaju, nema primene precedentnog prava, postupci se zaista mogu primenjivati od slučaja do slučaja, dakle po sopstvenom nahođenju. To opet otvara široke mogućnosti za zloupotrebe.
Dalje, u odeljku dva - izbor, imenovanje i prestanak dužnosti sudija, način i postupak imenovanja sudija Ustavnog suda nije razrađen. Naprotiv, postupak imenovanja sudija tretira samo član 11, i to samo u stavu 1, u kome se konstatuje da Ustavni sud ima 15 članova. Stav 2. i 3. tiču se zakletve sudija.
Ovde se daje jedna mogućnost nedopustiva u pravu, odnosno niži pravni akt upućuje na viši pravni akt. Umesto da se nižim pravnim aktom razradi ono što stoji u višem pravnom aktu, ovaj zakon jednostavno jednom rečenicom u članu 11. upućuje na Ustav i ne kaže ništa više o tome.
Ovakvom prazninom predloženi zakon isključuje izvesnost funkcionisanja Ustavnog suda i imenovanja novih sudija u slučaju prestanka mandata imenovanih sudija. To je bio jedan od osnovnih problema dosadašnjeg funkcionisanja Ustavnog suda koji ovim predlogom zakona jednostavno nije rešen.
Ovaj predlog zakona koji imamo pred sobom ne daje odgovor na pitanje kako su regulisani postupak predlaganja i sastav lista koje daju ovlašćeni predlagači. Da podsetimo, u nekim zemljama koje imaju ozbiljnije države postoje liste i jasni kriterijumi ko može da bude sudija Ustavnog suda, i samo po tim kriterijumima, samo sa tih lista mogu se davati predlozi ovlašćenim predlagačima koji će u postupku dati predlog, a nakon toga izabrati sudije Ustavnog suda. Ovde to uopšte nije slučaj.
Nisu regulisani ni slučajevi moguće opstrukcije i odbijanje davanja predloga od strane ovlašćenih predlagača ili izbora od strane ovlašćenog državnog organa za izbor. Šta u takvom slučaju? Ovaj predlog zakona takvu mogućnost uopšte ne predviđa.
Takođe, nije regulisan postupak izbora sudija u slučaju da nema predsednika Republike, kao što sada, recimo, nema Vrhovnog kasacionog suda, niti se daje pravna procedura kako se rešava taj pravni vakuum.
Da li će u slučaju da nema predsednika Republike, a u ovoj državi se to dešavalo, vršilac dužnosti predsednika Republike davati predlog za imenovanje sudija Ustavnog suda. Po toj pravnoj logici, onda onaj sudski organ koji trenutno vrši ulogu Vrhovnog kasacionog suda bi mogao da predloži još pet sudija Ustavnog suda, što nije slučaj, što je u pravu nedopustivo.
Takođe, razlozi za razrešenje sudija, član 15, nisu jasni. Šta znači kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim za vršenje dužnosti sudije Ustavnog suda? Po kojim kriterijumima se određuje koja su to dela? Da li su to krivična dela, da li su to prekršaji za koje su predviđene adekvatne kazne ili će se od slučaja do slučaja paušalno ocenjivati koji je sudija dostojan, a koji nedostojan za vršenje funkcije sudije Ustavnog suda.
Dalje, ne postoje ni procesna pravila za razrešenje sudija. Po kojim procesnim pravilima se vrši razrešenje sudija? Takođe, sudiji prema kome se bude preduzeo takav postupak ...
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Dakle, sudiji protiv koga je preduzet takav postupak uopšte u ovom predlogu zakona, niti u bilo kom pravnom aktu nije garantovano pravo da se izjasni, niti ima pravo na pravni lek.
Iste primedbe važe i za član 19. ovog predloga kojim se predviđa, ali procesno ne reguliše udaljenje sudije sa dužnosti. Koja su to procesna pravila na osnovu kojih će se vršiti udaljenje sudije sa dužnosti.
Takođe, vratiću se na član 16 - postojanje sukoba interesa. Uopšte to nije jasno definisano. U istom članu nije definisano ni šta znači profesura na Pravnom fakultetu.
Shodno tome, mi ne znamo ko sve može da bude sudija Ustavnog suda. Da podsetim, na pravnim fakultetima predaju i ekonomisti i politikolozi.
Hoćemo li da dozvolimo, shodno odredbi ovog člana koji ne daje nikakva detaljna objašnjenja, da nam neko ko je po osnovnom obrazovanju diplomirani ekonomista bude sudija Ustavnog suda ili politikolog.
Na drugoj strani, recimo na fakultetima političkih nauka postoje profesori koji su vrsni pravnici, a nije data mogućnost da se takvi vrsni pravnici imenuju za sudije Ustavnog suda.
Dalje, odeljak četiri, postupak pred Ustavnim sudom. Da se pozabavimo malo članom 36. stav 1. tačka 4). Stav 1. tačka 4) ovog člana daje u pravu nedopustivu mogućnost - da se akt kojim se inicira ili pokreće postupak pred Ustavnim sudom odbaci nakon početka postupanja po meritumu, odnosno ''kada za vođenje postupka i odlučivanje ne postoje druge pretpostavke utvrđene zakonom.''
Na drugoj godini pravnog fakulteta sriče se pravilo da kada se uđe u meritum akt može da bude odbijen, a ne odbačen. Odbacivanje se primenjuje samo u nedostatku procesnih pretpostavki. Ovaj član nigde ne govori o procesnim pretpostavkama.
Dalje, član 45. stavlja Ustav iznad snage međunarodnih ugovora, ali se ne bih bavio previše time jer to je jedno od nakaradnih karakteristika samog Ustava.
Takođe, u istom članu stoji da Ustavni sud odlukom utvrđuje da statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt nije u saglasnosti sa zakonom, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa zakonom. To daje mogućnost za političke zloupotrebe jer statut pokrajine može biti ukinut zbog nesaglasnosti sa bilo kojim zakonom koji donese Narodna skupština, a koji se uopšte ne mora odnositi na materiju koja je regulisana statutom. Mi smo to pokušali da ispravimo amandmanom, nadamo se da će taj naš amandman biti usvojen.
Dalje, članom 50. predviđeno je da Ustavni sud može i sam pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta dvotrećinskom većinom od ukupnog broja članova. To je fenomenalno, što Ustavni sud može sam da pokrene postupak.
Ali, u sadašnjoj situaciji kada se formira krnji Ustavni sud, zbog nepostojanja Vrhovnog kasacionog suda, malopre sam o tome govorio, to znači da se ovakav postupak može pokrenuti samo konsenzusom svih imenovanih sudija.
Iz toga proizilazi da samo jedan imenovani sudija može da parališe rad suda i da vrši opstrukciju. To je nedopustivo.
Dalje, član 80. On zaslužuje posebnu analizu. On kaže: ''Ustavni sud odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice na osnovu predloga Vlade, republičkog javnog tužioca ili organa nadležnog za upis u registar političkih stranaka, sindikalnih organizacija, udruženja građana ili verskih zajednica. U predlogu se navode razlozi i dokazi zbog kojih se traži zabrana rada političke stranke, sindikalne organizacije udruženja građana ili verske zajednice.''
Postavlja se pitanje gde je minimum zaštite prava stranke ili organizacije protiv koje je pokrenut postupak? Ako podsetimo da ovaj postupak može da pokrene i javni tužilac, a javni tužilac se imenuje na predlog Vlade, dakle, opet iza kulisa vidimo jednu svemoguću Vladu, koja može po svom nahođenju izvršiti pritisak na javnog tužioca, a potom i na sam Ustavni sud, zbog karaktera i načina izbora sudija Ustavnog suda, da se bilo koja politička partija ili druga organizacija koja se ne dopada Vladi ukine bez ozbiljnijih posledica.
Dalje, deo zakona koji reguliše postupak po ustavnoj žalbi, to je član 80. do člana 92, sa ovakvim ustrojstvom i načinom funkcionisanja Ustavnog suda praktično je neostvariv.
Jer, da podsetimo, ovaj predlog zakona kazuje da Ustavni sud odlučuje isključivo u plenumu, pa se postavlja pitanje šta ako Ustavni sud bude zatrpan ustavnim žalbama o kojima jednostavno neće moći da odlučuje u plenumu. Dakle, ustavnim žalbama Ustavni sud može da bude zatrpan i pretrpan, a zbog načina odlučivanja jednostavno neće moći da odgovori svojoj nameni, odnosno onome što je predviđeno ovim predlogom zakona.
Kao jednu od najvažnijih zamerki istakao bih i apsolutno nepostojanje primene rokova i ustavnim sporovima. Time se produžava praksa koja je bila glavna anomalija dosadašnjeg funkcionisanja Ustavnog suda.
O nekim važnim pitanjima koja su pokrenuta pred Ustavnim sudom, to je prethodna praksa, sud se jednostavno nije izjašnjavao, jer ga na to nisu obavezivali rokovi.
Da podsetimo, npr, postupak zabrane Stranke demokratske akcije, koji je pokrenut još 1992. godine, još uvek nije okončan, pa onda pitanje sukoba nadležnosti Narodne banke i Trgovinskog suda koji Ustavni sud nikada nije rešio, a nisu rešeni samo zbog toga što ne postoje obavezujući rokovi.
Ovaj predlog zakona o Ustavnom sudu takođe ne predviđa adekvatne rokove, što znači da se opet ostavlja mogućnost da se unedogled rastežu sporovi pred Ustavnim sudom, a oni koji se Vladi ne budu dopadali da nikada ne budu rešeni.
Naravno, još jedno vrlo važno pitanje, pitanje izvršenja odluka Ustavnog suda, to je član 104. stav 2, koji stavlja izvršenje u kompetenciju Vlade, što se utvrđuje posebnim rešenjem Ustavnog suda. Time se skraćuje pravo Ustavnog suda da sam utvrđuje način izvršenja i pravo da sam sud u određenim slučajevima izvršava svoje odluke.
Na kraju se postavlja pitanje, shodno činjenici da nam je Ustav antinomičan, da nam je Predlog zakona o Ustavnom sudu šupalj, pa treba neko da tumači sve ono što stoji u tim odredbama, zbog čega nije predviđeno da Ustavni sud ima interpretativnu ulogu.
Jer, da podsetimo, kada je Ustav takav kakav jeste, odnosno antinomičan, to je jedna od glavnih odlika ovog našeg Ustava, Ustavni sud mora da ima ovlašćenja da tumači nedoslednost i nejasnoće u Ustavu.
Najzad, mislim da mi vreme dozvoljava, osvrnuo bih se na par stvari koje je izneo ministar, govorio je o velikom unapređenju novim institucijama.
Na osnovu svega ovoga što sam izneo, ta velika unapređenja i te nove institucije zaista ne prepoznajem. Govorio je o vrlo jasnim pravilima, o onemogućavanju opstrukcije, a upravo sam sada objasnio kako je vrlo lako moguće vršiti opstrukciju.
Na kraju bih dodao da je osnovna odlika ovog predloga zakona nepreciznost, a gospodin ministar je govorio o preciznim odredbama.
Podsetio bih samo još na jednu opasku gospodina ministra, da se Ustavni sud bavi pitanjima zakonitosti i ustavnosti opštih zakona i opštih pravnih akata nižeg ranga. Onda ne znam čemu ustavna žalba, jer ustavna žalba se može podneti samo protiv pojedinačnog akta. Dakle, ili ministar nije pažljivo čitao ili je nešto drugo u pitanju.
Na kraju, dodao bih i to, imam još toliko vremena, LDP je podnela preko 30 amandmana. Bez obzira na ono što je moj uvaženi kolega Batić rekao "što se grbo rodi, vreme ne ispravi", to je naš pokušaj da se bar malo ublaži nakaradna sadržina ovog praznog zakona, i zbog toga molim gospodina ministra da sa pažnjom, on i adekvatna skupštinska tela, razmotre naše amandmane i da ih po mogućnosti usvoje, jer je to zaista neophodno da bi Ustavni sud kako-tako mogao da funkcioniše. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, javljam se po članu 225. i 226, a tiče se odgovora koji su na pitanje gospodina Čedomira Jovanovića, šefa poslaničke grupe LDP i gospodina Maraša dali predsednik Narodne skupštine, gospodin Dulić, i gospodin ministar unutrašnjih poslova.
Žao mi je što gospodin Dulić nije tu, da pojasni ono što je rekao. Najpre vezano za ono što je govorio i odgovor koji je dao gospodin Dulić. Tiče se pitanja izbora, konkretno, člana 3. stava 2. Ustavnog zakona, odnosno sistemskih zakona koji su po nekim tumačenjima conditio sine qua non (neizostavan uslov) predsedničkih izbora. Tako kratko vreme za donošenje ovakvih zakona je jednostavno neozbiljno. Šta ćemo ako po nekim drugim tumačenjima mogu da se raspišu izbori i bez tih zakona. Naime, postoje i takva tumačenja.
Postavlja se onda pitanje, ko ima interpretativnu ulogu, pogotovu kada je Ustav, kakav je ovaj naš Ustav, antinomičan. Šta kaže pravna nauka o tome? Nauka kaže, da bi to trebalo da bude Ustavni sud, Ustavnog suda nema, a u Nacrtu Ustavnog zakona, koji smo dobili, interpretativna uloga Ustavnog suda uopšte nije predviđena, niti, s obzirom na konstrukciju i na sadržinu tog zakona, to može da bude amandmanima promenjeno.
Što se tiče odgovora, koji smo dobili od ministra Jočića, a tiče se rokova, samo bih dodao da su, izgleda, rokovi najbolnije pitanje ove vlade, pa ni u nacrtima zakona, odnosno predlozima zakona koji imaju i procesno-pravne atribute, rokovi gde je bilo potrebno da bude predviđeni nisu predviđeni. To se tiče i onoga što je rekao gospodin ministar, da će se neka pitanja rešiti u najkraćem mogućem roku. Da li će to u najkraćem mogućem roku biti karakteristika i onih zakona koje treba da donesemo, a koji imaju procesno-pravne atribute? Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, javljam se po članu 104. u vezi sa članovima 225. i 226.
Dopunio bih i ispravio svoju koleginicu Natašu Mićić, koja je dala jednu nepotpunu informaciju. Rekla je da je glavna odlika politike SRS to što ona vodi antiameričku politiku.
Samo bih dodao da je u vreme Zalivskog rata predsednik ove stranke dr Vojislav Šešelj predvodio demonstracije podrške SAD-u i da je nudio SAD-u i dobrovoljačke odrede protiv režima Sadama Huseina. Dakle, SRS je prepoznatljiva i po tome. Više se ne bih bavio SRS-om.
Obratio bih se vama, poštovane demokrate, vladajuća većino, apologete programa Radikalne stranke i pitao bih vas: da li vi možda, u nemogućnosti da svoje koalicione partnere ubedite u to da treba poštovati Ustavni zakon, sada pokušavate da od SRS kupite dvotrećinsku većinu kako biste ga promenili? Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gledaću da ne ponavljam previše onoga što je već rečeno, posebno što se sa dosta onoga što je ovde izneseno slažem.
Reći ću samo da je donošenje Zakona o visokom obrazovanju unelo neke značajne novine, omogućilo da se srpski studenti pridruže i mogu koliko-toliko ravnopravno da učestvuju na tržištu znanja Evrope, ali je Zakon o visokom obrazovanju doneo sa sobom i neke nepoznanice koje su tu i tamo napravile i neke pravne vakuume i dovele do situacije da se možda nečija stečena prava na neki način oskrnave ili umanje.
Neću ponavljati pitanja koja muče sve nas koji radimo u visokom obrazovanju, sticajem okolnosti i ja sam nastavnik Univerziteta, samo ću navesti da se slažemo u jednom, da stečena prava nikako i nikome ne smeju da budu umanjena, ukinuta ili oskrnavljena. Mi smo, između ostalog, tako i shvatili ovo što se predlaže u tumačenju koje ova skupština treba da usvoji. Naveo bih da dobrog, odnosno idealnog rešenja za ovaj problem nema. Ali, ako već nema dobrog i idealnog rešenja, ajde da usvojimo najmanje loše i nama se čini da smo na dobrom putu da se to najmanje loše rešenje usvoji.
Dodao bih samo par problema koje nisam registrovao da su prethodni govornici izneli. Naime, nekadašnji asistenti pripravnici, a sada saradnici u nastavi, na neki način su na belom hlebu, zato što su završili svoje studije, primljeni po novom zakonu za saradnike u nastavi, ne mogu da nastave svoje studije jer konkretno na mom fakultetu akreditovanih doktorskih studija još nema; da ih teramo da upisuju magistarske studije koje se ukidaju nije fer, nemaju zvanje mastera, tako da oni jednostavno niti mogu da nastave da se na normalan način bave naučnim radom, niti znaju kakav im je status.
A novi zakon im daje mogućnost godinu plus godinu da ostanu u tom zvanju, pa im onda daje mogućnost kada upišu doktorske studije da budu dva puta po tri godine u zvanju asistenta i nakon toga, ako doktoriraju, da dobijaju ostala univerzitetska zvanja.
Te naše mlade kolege sada su na belom hlebu, jednostavno ne znaju kakav im je status.
Da bi se takva situacija izbegla treba usvojiti to najmanje loše rešenje o kojem sam govorio, odnosno sprečiti da se nečija već ostvarena, odnosno prava koja su garantovana prethodnim zakonodavstvom, da im se ne umanje, nego da jednostavno svi mogu da konzumiraju i uživaju prava koja su im bila garantovana.
Zbog toga, shodno onome što sam govorio o najmanje lošem rešenju, LDP će podržati ovu inicijativu, u nadi da će ona biti primenjena na pravi način.
Dakle, znamo da diplomirani pravnik, inženjer ili već ne znam šta ne može da bude isto što i master, ali znamo isto tako da nikome ne možemo da oskrnavimo, odnosno da ukinemo prava koja su mu bila garantovana prethodnim zakonodavstvom o visokom školstvu.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, kolege i koleginice narodni poslanici, javljam se zbog kršenja članova 100, 104, 225. i 226. Poslovnika.
Neću citirati, a pogotovo neću citirati članove koji se odnose na tok sednice. Trebalo bi mi pola sata da citiram sve članove koji su do sada prekršeni. Sada bih se samo zadržao na članu 98. stav 3. koji kaže: "Predsednik Narodne skupštine prekida rad Narodne skupštine i u drugim slučajevima, ako to Narodna skupština zaključi."
Danas je rad Narodne skupštine prekinut jer ministar nije bio u sali. Njega ponovo ovde nema. Zahtevam da se sednica prekine dok ministar ne bude došao i učestvovao u raspravi koja se tiče prvenstveno njega i resora za koji je zadužen.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, članovi 225. i 226, shodno činjenici da narodni poslanici treba da budu informisani. Moje izlaganje treba shvatiti kao pitanje za gospodina ministra mr Ilića i u neku ruku kao odgovor za sve njegove apologete koji su na ovaj ili onaj način pokušali da opravdaju njegovo delovanje.
Osvrnuo bih se i na ono što je rekao gospodin Srđan Spasojević. On je pomenuo prelaze u Čačku i Kraljevu, kao vrhunsko dostignuće onoga što je uradilo pomenuto ministarstvo. Da li se neko setio da pomene Niš, kao jednu od najvećih železničkih raskrsnica u Evropi?
Malopre je kolega iz Demokratske stranke govorio o istorijskom pristupu železnici, pa ću i ja imati takav pristup. Glavno čvorište u Nišu, nezaobilazno, koje se nalazi u centru Niša, zove se "Triangla" i napravljeno je 1941. godine, napravili su ga Nemci za svoje potrebe. Za ono za šta je Nemcima bila potrebna godina, i to u ratu, nama je potrebno nekoliko decenija.
Niko se nije setio da pita, a ja bih postavio to pitanje, zbog čega nijedan od šest projekata za rešavanje niškog železničkog čvora nije ozbiljno uzet u razmatranje?
Podsetio bih da je, kada je Ministarstvo pokazalo flagrantno neinteresovanje za ovaj problem, grad Niš morao da formira radnu grupu koja je ovaj problem trebalo da pokrene sa mrtve tačke.
U međuvremenu je za gradonačelnika došao Smiljko Kostić, eksponent Nove Srbije, inače persona non grata u SAD, čovek kome je zabranjen ulazak u SAD i koji je persona non grata i u nekim zemljama Evropske unije. Dakle, kada je on postao gradonačelnik Niša, totalno je zamrlo interesovanje za ovo pitanje, ovo pitanje niko ne postavlja, rešenje se i ne nazire. Zbog toga želim da se ovo shvati kao pitanje za gospodina ministra i kao odgovor svima onima koji su njegove apologete.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, javljam se po članu 226. Poslovnika.
Najpre izražavam žaljenje što ovde nema predstavnika Vlade. Teme su jako važne, samo da podsetim: Predlog zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji i Predlog zakona o potvrđivanju Građanskopravne konvencije o korupciji. Ovde bi trebalo da sedi najmanje tri ministra. Nema nijednog.
Shodno članu 198. Poslovnika, molim da se moja diskusija formuliše kao poslaničko pitanje i od nadležnih ministara tražim odgovor.
Pitanje je sledeće, a vezano je za temu o kojoj sam malopre govorio. Gde se nalaze devizne rezerve i novac od prodaje Telekoma? Kojim je postupkom određena banka gde su pohranjene te devizne rezerve i ta sredstva? Da li je to "Euroaksis", bivša "Veksim banka", sa sedištem u Moskvi? Da li je većinski vlasnik te banke Vojin Lazarević?