Uvažena gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želim da iskoristim pravo na repliku. Naime, moje ime je pomenuto danas u toku prepodnevnog zasedanja, u kontekstu objašnjenja nemogućnosti sazivanja Zakonodavnog odbora. Svoje službene obaveze sam završio, došao sam sa službenog puta, dakle, tu sam i ne postoji nijedna smetnja da se Zakonodavni odbor sazove.
Za sazivanjem Zakonodavnog odbora postoje i te kakve potrebe zato što je raspravi o zakonu o kome danas raspravlja Skupština mesto i u Zakonodavnom odboru, jer je u suprotnosti sa Zakonom o eksproprijaciji, sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji i sa članom 87. Ustava Republike Srbije.
Naravno, svoje neslaganje sa ovakvim nasiljem nad pravom želim da iskažem i kao poslanik LDP-a, i kao član Zakonodavnog odbora i kao profesor Pravnog fakulteta i, konačno, kao rođeni Nišlija, jer na osnovu ovog zakona će mojim sugrađanima duž 160 km biti eksproprisana zemlja u korist jedne strane kompanije. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine predsedniče Vlade, poštovani članovi Vlade, uvažene koleginice i kolege poslanici, najpre bih postavio jedno opšte pitanje – šta je tema ove sednice?
Mi smo se pripremali da razgovaramo o tome kako Vlada primenjuje Ustav, shodno onome što su tražile kolege iz DSS, a sada pričamo o kreditima, zaduživanju i o tome kako se to realizuje i da li se uopšte realizuje.
Dakle, želeo bih prvo odgovor na to opšte pitanje – šta je tema ove sednice i ima li razloga da se spremamo za popodnevnu sednicu? Jer, mi iz LDP smo spremili pitanja i za popodnevnu sednicu, a vidim ovde se postavljaju pitanja po principu ko kako hoće.
Sada bih se vratio na temu. Bilo je malo iznenađujuće zašto je u ovom trenutku tema primena Ustava od strane Vlade. Po našem mišljenju prave teme su evropske integracije, u sklopu toga borba protiv nasilja itd. No, mi smo i te teme stavili u kontekst onoga što je odnos Vlade prema primeni Ustava.
Konkretno ću postaviti pitanje, a najpre ću konstatovati da nema realizacije svega ovoga o čemu sam govorio bez organizovanog pravosuđa. Konkretno pitanje je – šta je sa organizovanim pravosuđem? Naime, da bi pravosuđe bilo organizovano, najpre mora da se organizuje mreža sudova, a shodno tome i pre toga, organi koji će imenovati sudije i koji će voditi računa i primenjivati kontrolu nad time.
Konkretno – šta sa Visokim savetom sudstva? Između ostalog, intencija Ustava je i da se pita struka i da se primenjuje mišljenje struke. Konkretno, za Visoki savet sudstva struka je rekla šta ima, Konferencija dekana pravnih fakulteta Srbije donela je jednoglasno odluku, predložila profesora Zorana Tomića, i odjedanput tog predloga nema na dnevnom redu Narodne skupštine. Ako jednoglasna odluka Veća dekana pravnih fakulteta nije mišljenje struke, ne znam šta je mišljenje struke.
Pošto mi vreme ističe, u potpitanju ću pojasniti razloge zbog čega sam postavio ovo pitanje.

Poštovani predsedniče Vlade, mi smo od vas dobili nekakav odgovor kojim ja ne mogu da budem zadovoljan. Rekli ste da ćete odgovarati na sva pitanja ovde postavljena. Premijer je ovde, između ostalog, i zato da promoviše red. Izgleda da se samo u kući Velikog brata ili u ovom parlamentu ne zna šta će se desiti narednog sekunda. Dakle, ako je nešto tema, držimo se teme, a nemojmo da razvodnjavamo i umesto da odgovaramo na konkretna pitanja, dajemo objašnjenja koja se ne tiču teme ove sednice.
Što se tiče odgovora na pitanje koje sam postavio vezano za pravosuđe, naravno da stoji sve ovo što je gospođa ministarka navela, ali je pitanje od suštinske važnosti ne samo za Ministarstvo pravde i čitavu vladu, nego i za pripadnike vladajuće većine – zašto se ne poštuje ono što ste sami proklamovali ovim lošim Ustavom, a tu ste proklamovali mišljenje struke? I kako da podržavamo autonomiju univerziteta ako jednoglasna odluka Konferencije dekana nije za vas relevantna samo zbog toga što se u vladajućoj koaliciji jedno ime i prezime nekome ne dopada?
Dakle, to nije samo pitanje za Vladu, to je pitanje za sve prisutne ovde. Voleo bih da i na to pitanje dobijemo odgovor, jer anomalije u društvu, između ostalog, polaze i od nevršenja dužnosti onih kojima su te dužnosti ovim Ustavom stavljene u odgovornost. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, iako sam ovlašćeni predstavnik jedne opozicione parlamentarne partije, neću iskoristiti predviđeno vreme koje ima naša poslanička grupa za opštu kritiku svega i svačega.
Pokušaću da se usredsredim i na pozitivne atribute predloženih zakona i da postavim neka pitanja čiji bi odgovori mogli da pojasne, po meni, neke nedovoljno razjašnjene delove predloženih zakona.
Kada smo raspravljali o setu pravosudnih zakona, odnosno o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, postavio sam prethodno pitanje i istakao logiku spajanja pojedinih tačaka dnevnog reda u jednu tačku.
Sada to pitanje neću postaviti, iz prostog razloga što smatram da je ovoga puta spajanje ovih tačaka u jednu tačku o kojoj će se raspravljati zaista celishodno.
Naime, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, Predlog zakona o sudijama, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, jesu u funkciji onoga što je novina u našem pravosuđu, a to se zove Pravosudna akademija. Dakle, neću se zadržavati na tekstovima predloženih izmena i dopuna tih zakona, jer smatram da su oni tehničke prirode i da su nužni da bi jedan ovakav zakon mogao da zaživi.
Što se tiče zakona o Pravosudnoj akademiji, odnosno samog uvođenja institucije Pravosudne akademije, mogu da kažem da će poslanici LDP-a i te kako podržati ovu intenciju promena u našem pravosuđu i upodobljavanja s nekim tekovinama evropskog prava. Smatram da je uvođenje Pravosudne akademije korisna stvar i, shodno tome, postaviću i pitanje: koliko su francuska iskustva doprinela stvaranju teksta jednog ovakvog zakona?
Shodno francuskim iskustvima, postaviću i pitanje vezano za članove koji se tiču javnog konkursa i uslova za prijem za početnu obuku. Zaista su francuska iskustva, po mojim saznanjima, pozitivna i omogućavaju da pravosudne funkcije nose oni koji su najbolji.
Smatram da je razlog postojanja Pravosudne akademije u našoj zemlji isti, tj. da jedan ovakav zakon i ovakva institucija treba da omoguće da najbolji među najboljima budu nosioci pravosudnih funkcija. Dakle, shodno našoj podršci ovakvoj jednoj instituciji, želeo bih da postavim par, moglo bi se reći, i tehničkih i suštinskih pitanja. Konkretno, tiču se člana 28. i člana 29.
Naime, u članu 29. stoji: „Cilj prijemnog ispita je utvrđivanje stepena stručnog znanja potrebnog za pohađanje programa početne obuke i sposobnosti za vršenje sudijske i tužilačke funkcije“.
U članu 28, koji tretira uslove za prijem na početnu obuku, stoji: „Uslovi za prijem za početnu obuku'' između ostalih, su i: „položen pravosudni ispit, ispunjavanje opštih uslova za rad u državnim organima“.
Imam utisak da tu dolazi do nekog preklapanja i nepotrebnog ponavljanja, jer ono što stoji u članu 28. ukazuje da polaznici, po sadašnjem zakonodavstvu, već ispunjavaju zakonske uslove da budu sudije, odnosno tužioci.
Zamolio bih da se ovo moje pitanje ne shvati kao kritika zakona i kao kritika institucije pravosudne akademije, već kao kritika postojećeg pravosudnog ispita, za koji smatram da je preživela institucija i da je način njegovog polaganja zastareo, te da se ta institucija mora upodobiti sa savremenim tekovinama evropskog prava i s intencijama koje ovakav predlog zakona nudi, odnosno s intencijama promena i upodobljavanja našeg pravosudnog sistema. Stoga bih molio predstavnike Vlade da ukratko daju objašnjenje, da li je ovo samo nužnost, da novi predlog zakona ne bi došao u suprotnost sa nečim što već postoji kao zakonodavstvo i praksa i molio bih za odgovor – da li će u perspektivi doći do promena svega ovoga o čemu sam govorio, jer smatram da bi takve promene bile u funkciji i u službi onoga što imamo pred sobom, a to je Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji?
Na kraju bih dodao da se, kao ovlašćeni predstavnik LDP-a, neću ponašati po ustaljenim klišeima predstavnika opozicionih parlamentarnih partija, odnosno – kritikujmo sve što Vlada predloži i iskoristimo sve vreme koje nam stoji na raspolaganju za diskusiju, odnosno za ekspoze. Rekao sam ono što sam smatrao da je važno, postavio sam pitanja za koja smatram da su suštinska i, eventualno, u završnoj reči, iskoristio deo vremena koje je našoj poslaničkoj grupi preostao. Zahvaljujem na pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, iskoristio bih pravo kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe LDP da dam jedno opšte viđenje pre početka rasprave po ovom predlogu zakona u pojedinostima. Smatram da bi na taj način rasprava bila potpunija i da bi moje koleginice i kolege poslanici mogli detaljnije da daju obrazloženje na amandmane koje je podnela poslanička grupa LDP.
Ponovo ću istaći, kao i u raspravi u načelu o čitavom setu ovih zakona, da smo mi u LDP imali jedan vrlo konstruktivan pristup, podneli samo pet amandmana na čitav set zakona. Od toga, tri amandmana na predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika.
Što se tiče Zakona o krivičnom postupku naši amandmani su uvaženi, ali mogu da izrazim ne samo nezadovoljstvo, nego da kažem da sam zapanjen neodgovornim pristupom predstavnika Vlade prilikom ocene i uvažavanja amandmana koje smo podneli na Krivični zakonik.
Naime, tu se radi o krivičnom delu pozivanja na otpor i o krivičnom delu zloupotrebe službenog položaja.
To jesu pojedinačna krivična dela, ali njihovi atributi i uopšte ono što smo dali u obrazloženju tiče se zakona u celini i same prirode našeg pristupa načinu vršenja izmena i dopuna ovog zakonika.
U najmanju ruku ću izraziti čuđenje zbog čega su naši amandmani odbijeni, shodno obrazloženjima koja smo dobili. Naime, pred sobom imam nekakva dva nemušta obrazloženja.
Za krivično delo pozivanja na otpor imam obrazloženje koje glasi - amandman se ne prihvata iz razloga što se radi o preformulaciji krivičnog dela pozivanja na otpor u pozivanje na nepoštovanje odluka, rekao bih, i jezički neispravno, državnih organa, čime se biće ovog krivičnog dela potpunije i jasnije definiše, uz istovremeno predviđanje zakonskog minimuma zatvorske kazne za ovo krivično delo.
Ovo obrazloženje nisam razumeo. Nemojte mi zameriti što ću uvažene koleginice i kolege podsetiti da sam, pored toga što sam narodni poslanik i profesor Pravnog fakulteta, te pretendujem da mi je posao da razumem obrazloženje. Mogu da kažem da za ovako prazna obrazloženja mi na Pravnom fakultetu na ispitima dajemo petice, odnosno obaramo na ispitima.
Naš amandman na član 138. glasi: „Član 325. briše se.“ To je sasvim logično, shodno našem obrazloženju koje smo dali i koje je malo veće i malo opširnije, ali odražava suštinu onoga što smo želeli time da postignemo. Vlada naše obrazloženje nije uvažila.
Pošto će moje koleginice i kolege detaljnije da se bave ovim obrazloženjem, samo bih dodao par opštih stvari za koje mislim da su od velike važnosti. Pozvao bih se na član 46. Ustava, jer u našem obrazloženju stoji…
(Predsednik: Gospodo poslanici, zaista bih vas zamolila, ne mogu da čujem govornika, da budemo tiši. Izvolite.)
Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uz ovo što ste vi rekli, dodao bih i to da je smisao ovolikog broja poslanika iz vladajuće većine davanje kvoruma za početak sednice, a ne interesovanje za ovo o čemu se ovde govori. Shodno tome istakao bih i to da smo daleko bolje radili ovih dana kada su u sali bili samo oni koji su zainteresovani da ovi zakoni budu bolji i da se na taj način doprinese efikasnom radu ovog parlamenta. Zahvaljujem još jednom na pomoći i podršci, očigledno nije bila adekvatna.
(Predsednik: Moraćete ponovo da se prijavite. Ubeležili smo vreme.)
Pozvao bih se na član 46. Ustava Republike Srbije koji kaže – jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideja.
Postavljam pitanje – da li ovako formulisan član Ustava zadire u biće krivičnog dela čije smo mi brisanje tražili? Taj član 46. daje i mogućnost za izvesna ograničenja slobode mišljenja i izražavanja, ali daje i obrazloženje šta država u tom slučaju treba da radi. Čak i ako bi se ovo ograničenje slobode izražavanja moglo podvesti pod neki legitimni cilj, država je dužna da utvrdi da je takav pristup bio protivzakonit i da se, shodno odredbama člana 46. Ustava, ponaša.
Znači, dužnost dokazivanja protivzakonitosti i nužnost ograničenja slobode izražavanja je na državi. Ovaj član, ovako formulisan, daje državi široke mogućnosti za zloupotrebu.
Podsetio bih i neke koleginice i kolege, koji će očigledno zdušno podržati stav Vlade, da su i sami nekada bili članovi jedne organizacije koja se zvala „Otpor“ i koja je dala nesumnjiv doprinos demokratizaciji društva u Srbiji.
Sada pitam sebe – zbog čega ste protiv ovako formulisanog amandmana, kada sam Krivični zakonik ima sasvim dovoljno kapaciteta da se biće ovog krivičnog dela podvede pod nešto što sadrže druga krivična dela? Dakle, ima sasvim dovoljno kapaciteta. Utoliko mi je nerazumljiviji stav Vlade, utoliko mi je nerazumljivije nemušto obrazloženje koje smo dobili u ovom tekstu kojim se obaveštavamo da je naš amandman odbijen. Po meni, još flagrantniji primer ovoga o čemu sam govorio jeste odbijanje našeg amandmana koji se tiče krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. Onako kako je formulisano u predlogu Vlade, ono je protivustavno. Znam da krnji Ustavni sud neće podržati ovo što mi iz LDP tražimo i zahtevamo, ali je moja dužnost, kao narodnog poslanika, dakle, predstavnika građana, da to u ovom parlamentu kažemo.
Suština onoga što smo mi tražili jeste da pošto krivično delo, zbog niza razloga o kojima smo razgovarali sa predstavnicima Vlade, nije moglo biti izbrisano, mi smo tražili da se onda tekst ovog člana upodobi sa jednim dodatkom, gde se kaže – protivpravno sticanje materijalne koristi. Mi mislimo, ne mislimo nego tvrdimo, da je to od suštinskog značaja.
Podsetiću opet na odredbe Ustava, tiču se ekonomskog uređenja od člana 82. pa nadalje. U članu 82. Ustava kaže – ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatnih i drugih oblika svojine, pa onda nabraja šta dalje.
Član 83. kaže – preduzetništvo je slobodno, pa daje obrazloženje itd. Ne bih da više čitam Ustav, ispašće licemerno da se mi, koji smo se protiv ovako loše formulisanog i napravljenog Ustava borili, sada pozivamo na njega, ali to je jedini Ustav koji imamo, pa druge mogućnosti i nemamo.
Dakle, Ustav nedvosmisleno govori o slobodi preduzetništva, a u članu 359. Krivičnog zakonika stoji – ko pribavi materijalnu ili drugu korist. Osnova privređivanja i jeste pribavljanje materijalne koristi. Zašto bi se neko bavio privredništvom, zašto bi neko osnivao firmu, ako mu nije cilj da pribavi materijalnu korist? Zbog toga smo mi insistirali na formulaciji – protivpravno pribavljanje materijalne koristi.
U obrazloženju smo dobili ovakvo objašnjenje zašto to nije prihvaćeno. Amandman se ne prihvata iz razloga što su predloženim rešenjem izvršene samo redakcijske izmene u biću ovog krivičnog dela, utoliko što se sada kao subjekt odgovornosti u istom obliku može javiti i odgovorno lice. Nejasno.
U skladu sa tim, izvršeno je brisanje stava 4. važećeg zakona koji je predviđao kaznu za odgovorno lice. Mišljenja smo da je postojeća formulacija krivičnog dela „zloupotreba službenog položaja“ dovoljno precizna i sveobuhvatna, te je stoga ne treba menjati. Jeste sveobuhvatna, ali daje mogućnost za zloupotrebu. Zbog toga nam nije jasno zbog čega je naša formulacija „protivpravno pribavljanje materijalne i druge koristi“ odbačena i zašto nije prihvaćena?
Sa takvim dilemama mi ćemo ući u raspravu o pojedinostima vezanim za ovaj predlog zakona, i ako nam se ne da adekvatno obaveštenje, bićemo protiv, jer smatramo da naš pristup i naš pokušaj da se izvrše suštinska poboljšanja ovog zakonika bezrazložno su odbijeni. Zahvaljujem na pažnji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, najpre želim da izrazim zahvalnost kolegi Pastoru na razumevanju. Sada bih prešao na samo izlaganje o setu zakona koji su danas na dnevnom redu.
Najpre bih se zadržao na jednom prethodnom pitanju, jer prethodno pitanje je uvek pitanje početka procedure. Rekao bih par reči o pitanju spajanja sedam tačaka u jednu. Naime, imamo pred sobom sedam važnih zakona, od kojih su dva baš sistemski, dakle temeljni zakoni. Juče je ministar kulture govorio o krovnim zakonima, a sada imamo temeljne zakone, čija dobra primena jeste conditio sine qua non dobrog pravnog i pravosudnog sistema.
Za tih sedam zakona koji su od fundamentalne važnosti poslanička grupa LDP ima samo 14 minuta. Da li možemo sve što mislimo i sve što želimo da kažemo o tim zakonima da sažmemo u tih 14 minuta? Moj odgovor je – ne. Naravno, neću insistirati da se ovo prethodno pitanje reši glasanjem, odnosno da se Skupština izjasni o njemu.
Juče smo imali jedan takav pokušaj, na koji sam i sam ukazao pozivajući se na kršenje Poslovnika. Umesto uvažavanja naših argumenata, dobio sam kraće predavanje o proceduri. Iskoristiću priliku da se izvinim svojim studentima, očigledno je da ne znam sve o proceduri i da u knjigama iz kojih sam učio proceduru toga nema.
To se otprilike uklapa u priču od danas gospodina ministra kulture koji je govorio o civilizovanju parlamenta. Da li je to civilizovanje parlamenta posledica jednog opšteg procesa koji svi primećujemo, i vladajuća većina i opozicija, da se od parlamenta pravi jedno beznačajno telo, od poslanika čovek slabog imovnog stanja kojim će moći svako da manipuliše.
Da li je to put ka ustanovljenju jednog novog sistema vlasti, gde će vladati neki novi SSRN, uz pomoć jedne partije umivene ideologije.
No, da se vratim na samokazivanje o setu zakona o kojima govorimo. Najpre ću imati jedan opšti osvrt na postavljene probleme i naravno izraziću zahvalnost ministarki pravde, gospođi Snežani Malović, što mi je omogućila da skratim svoje izlaganje, govoreći o istorijatu krivično-pravnog zakonodavstva u poslednjih 10 godina.
Meni je takođe žao što sada sve ovo što mi govorimo i sve mane koje nalazimo krivičnom zakonodavstvu može da se oceni da će se sručiti na ovo ministarstvo koje je najmanje krivo za to, jer prethodna Vlada i prethodna ministarstva su pravila niz pogrešnih poteza, koji se sada obijaju o glavu.
Da se setimo, mi smo imali pravni nonsens da primenjujemo dva zakona o krivičnom postupku, što je nedopustivo za jednu državu. Imali smo nešto takođe nedopustivo i u teoriji i u istoriji prava, i u primeni prava i u pravnom sistemu, da noveliramo derogirani zakon koji je stavljen van snage, kako bi sprečili da se dese neželjene posledice, konkretno govorim o mogućnosti isticanja pritvora pripadnicima zemunskog klana.
Setite se, to smo radili u prethodnom sazivu. Pošto su rađene skandalozne stvari, došli smo dovde dokle smo došli. Sada konačno imamo neke naznake politike krivičnog zakonodavstva, koje se kreću u nekakvom dobrom smeru.
Iz onoga što nam je prezentirano i kao predlog zakona i kao komentar izmena i dopuna, vidi se da se vodilo računa o postepenom uvođenju novih institucija i njihovoj proveri u praksi, što do sada nismo imali slučaj, pa smo zato imali i neprimenjiv zakon i nemogućnost primene tužilačke istrage.
Pa onda usklađivanje sa međunarodnim propisima i međunarodnim standardima, oprez oko tužilačke istrage, dakle, strategija je uvesti tužilačku istragu, ali uz oprez i uz mogućnost da bude primenjivana, a ne kao sa prethodnim zakonom, koji će hvala bogu biti stavljen van snage, nadam se nakon izglasavanja ovih izmena i dopuna; usklađivanje kapaciteta pravosudne mreže sa potrebama novog zakonodavstva, favorizovanje principa ne bis in idem i in dubio pro reo itd.
Naravno, ostaću dužan prema svojim biračima ako ne pomenem mesto ovakve pozitivne strategije i pozitivne politike Ministarstva pravde u pravnom sistemu države uopšte. Kako ove napore staviti u kontekst postojanja nakaradnog Ustava?
Neko je malopre govorio o kupovini obraza. Sa ponosom mogu da kažem da ste svi vi, drage koleginice i kolege, učestvovali u donošenju tog nakaradnog Ustava, da ste svi vi, uvažene koleginice i kolege, mirno posmatrali kako se referendumskom krađom dolazi do takvog ustava i mirno posmatrali kako sa hapse aktivisti LDP-a, koji su bili angažovani u antiustavnoj kampanji. E pa, uvažene koleginice i kolege, evo vam sad Ustava, pa vidite kako ćete ga primenjivati.
Ustav, za koji sam više puta u ovom parlamentu naznačio da je antinomičan, te stoga po mnogim segmentima neprimenjiv, sada je u službi jednog reverzibilnog procesa koji komplikuje ono što organizaciono sudsko pravo treba da pojednostavi.
Uvodimo tužilačku istragu, dajemo velika ovlašćenja tužiocu, a po Ustavu taj tužilac je jedno od oruđa izvršne vlasti. Da podsetimo, članovi 158. i 159. kažu da bez predloga, dakle, odluke Vlade nema imenovanja državnog, odnosno javnog tužioca.
Taj i takav tužilac će imati ogromna ovlašćenja, pa stavite to u kontekst Zakona o informisanju. Relacija tužilac – sudija – zabrana, a izvršna vlast može da naredi, shodno onome što sam rekao u vezi Ustava, tužiocu šta će da radi, pa vidite kako će se provesti informativna glasila, shodno odredbama zakona o kome smo danas pre podne raspravljali.
Tu su i druge anomalije. Izgleda da se vladajućoj većini baš dopalo to što je formiran krnji Ustavni sud i što on radi nepopunjen, bez jedne trećine sudija, pa sada imamo krnji Visoki savet sudstva i imamo jednu lakrdiju, gde nikako ne može u Skupštinu da dođe predlog Univerziteta, ko će od njihovih predstavnika popuniti mesto u Visokom savetu sudstva.
Da podsetim, prof. dr Zoran Tomić imao je 96 glasova. Te glasove mu je dala vladajuća većina, ali se nije dogovorila i usaglasila da to bude 126. Zbog toga sada imamo ovakvo stanje kakvo jeste.
U kontekstu takvog pravnog sistema jesu i predložene izmene i dopune ovih zakona o kojima danas raspravljamo.
Što se tiče samog zalaženja u meritum, odnosno u suštinu ovih zakona, mi iz LDP smo podneli pet amandmana. To kazuje da najpre ne koristimo amandmane kao sredstvo opstrukcije u parlamentu, već želimo da amandmanima na kvalitetan način poboljšamo ono što treba zakon, prvenstveno Zakon o krivičnom postupku i izmene i dopune Krivičnog zakonika, da donesu srpskom pravnom sistemu.
Imamo neke generalne primedbe. One su više pravno-tehničke prirode, neke su i lingvističke prirode. Navešću primer odlučne i odlučujuće činjenice. Pominju se svuda odlučne činjenice. Činjenica ne može da bude odlučna. Čovek može da bude odlučan, činjenica može da bude odlučujuća. Poziv, molba, apel Ministarstvu pravde da vodi računa koga angažuje da nam piše zakone, bar neka bude pismen.
Takođe se moja zamerka tiče i reči pretres i pretresanje. Pretres je generički pojam. Zna se šta znači u sudskom postupku, pretresanje je nešto sasvim drugo. To smo predvideli i u podnetim amandmanima i kada se bude raspravljalo o amandmanima daćemo detaljno objašnjenje.
Samo ću nagovestiti da naši amandmani nisu samo pravno-tehničke prirode, da su i te kako suštinski. Jedan se tiče člana 325. Član 325. je po nama protivustavan. Pozivanje na otpor, tako se zvao u nenoveliranom Krivičnom zakoniku. Sada se zove drugačije, ali je zadržao atribute protivustavnosti. Zato smo u amandmanu, uz jedno veliko obrazloženje, dali da se taj član briše. Kada budemo govorili o amandmanima daćemo i dalje objašnjenje zbog čega smatramo da je ovaj član protivustavan.
To se tiče i krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. Zbog onoga što je već u primeni i u postupku kod pravosudnih organa, pristupili smo istoj taktici da u amandmanu tražimo brisanje člana, ali smo pokušali da ga popravimo tako što smo dodali da se predvidi protivpravno pribavljanje imovinske koristi, što daleko sužava mogućnosti za zloupotrebe od strane pravosudnih organa.
To su uglavnom naše zamerke na predložene zakone. To je naše gledište na čitav set zakona. Zahvaliću se na pažnji i deo vremena ću ostaviti za kraj razmatranja ovih zakona u načelu.

Zahvaljujem na datoj reči i reklamiram povredu člana 117. ovog poslovnika. Predsedavajuća nije omogućila Narodnoj skupštini da se na adekvatan način izjasni o datom predlogu. Prekršena su opšta pravila procedure koja se primenjuju u svim pravnim sistemima, pa i u našem sistemu.
Naime, izjašnjavanje o predlogu za dupliranje vremena rasprave o predloženim tačkama dnevnog reda bilo je prethodno pitanje. Nema rada nijednog tela, pa ni Narodne skupštine, bez rešenja prethodnog pitanja. Narodnoj skupštini nije omogućeno da se izjasni o prethodnom pitanju, te su na taj način narušene i odredbe i ovog poslovnika i opšta pravila procedure. Svako ko se očešao o pravni fakultet i o pravnu nauku to treba da zna.
Pošto kvoruma za izjašnjavanje o prethodnom pitanju nije bilo, predsedavajuća je bila dužna da da pauzu dok se kvorum ne obezbedi, da se Skupština izjasni o prethodnom pitanju, pa da se onda pristupi raspravi. Skupština se o tome nije izjasnila, shodno tome je prekršen Poslovnika.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi predstavnici Vlade, naši amandmani, odnosno predlaganje amandmana i doterivanje zakona po meni je samo vrh ledenog brega opštih problema koji se zovu neregulisano pitanje lokalne samouprave.
Kakav je naš odnos prema postojanju komunalne policije i prema postojanju ovakvog zakona? Naravno da je to potrebno i naravno da je naš odnos pozitivan, ali takođe smatramo, kako već rekoh, da je to samo vrh ledenog brega jednog velikog problema čije se rešenje zbog odnosa prema tom problemu u perspektivi ne nazire.
Napraviću jednu digresiju i zamoliću da mi se uračuna vreme koje ima naša poslanička grupa. Shodno našem odnosu prema ovakvom zakonu, postavlja se pitanje nadležnosti, kapaciteta i sredstava. Pitanje nadležnosti – lako ćemo ih podeliti, neke odredbe pratećeg zakonodavstva i ovog zakona su nedvosmislene i takve kakve jesu. Međutim, kako će se one izvršavati predstavlja veliki znak pitanja, jer imamo iskustva da su prethodni zakoni, o nekima smo razgovarali, a tiču se i komunalnih pitanja i pojedinih segmenata lokalne samouprave, zbog neregulisanog stanja po pitanju nadležnosti bili neprimenljivi.
Dalje, kapaciteti. Koji su kapaciteti? Da li lokalna samouprava ovakva kakva jeste ima kapacitete za izvršavanje, odnosno za primenu jednog ovakvog zakona? Da li prateće zakonodavstvo i podzakonski akti daju mogućnosti lokalnoj samoupravi da se snađe u izvršavanju ovih zakona i da ih primenjuje na pravi način? To pitanje je otvoreno i za zakon o komunalnoj policiji.
Na kraju, najozbiljnije pitanje je pitanje sredstava. Kako će lokalna samouprava omogućiti da jedan ovakav važan problem koji je sublimiran ovim zakonom bude izvršavan kada je sav teret izvršavanja ovog zakona spao na sredstva lokalne samouprave?
Napraviću, po pitanju sredstava, malu digresiju, tiče se uopšte funkcionisanja lokalne samouprave, u čiji kontekst ulazi i pitanje sprovođenja ovog zakona.
Naravno, iskoristiću priliku da se u ovom parlamentu obratim kao Nišlija, i da se obratim svim poslanicima, nevezano za pripadnost pojedinim partijama, koji su iz mog grada – kakav odnos imaju prema ovako važnom pitanju? Da li ćutanje ili rajinski odnos prema onome što može Vlada i što može Republika daje sliku lojalnosti mojih kolega, ali i sliku neodgovornosti prema građanima Niša koji su ih delegirali?
Tu se otvara i pitanje sredstava koja je Niš dobio od NIP-a. Da podsetim, Jagodina je dobila više sredstava nego što je dobio Niš. Naravno, to ne znači da Jagodina treba da dobije manje sredstava, treba da ih dobije onoliko koliko joj je dato, ali Niš, kao grad sa 300.000 stanovnika i kao univerzitetski centar, zaista treba da ima drugačiji status.
Poštovane kolege, molio bih vas da razmišljate i o ovom pitanju. Da ne govorim o pitanju Aerodroma i maćehinskom odnosu prestonice i Republičke vlade prema svim ovim pitanjima. U tom kontekstu je i pitanje primene zakona o komunalnoj policiji i pitanje sredstava koja treba obezbediti za primenu ovog zakona.
Sada bih se vratio konkretno na amandman naše poslaničke grupe koji se odnosi na član 4. i na stav 1. a tiče se uloge opština u primenjivanju ovoga zakona.
Da podsetim, uz Beograd, i teritorija grada Niša je podeljena na opštine. Niš ima pet opština. Od kada one postoje nije regulisana i nije definisana u potpunosti njihova uloga kao nosilaca lokalne samouprave. To je pitanje i ovog zakona i primene ovog zakona. Shodno tome je dat naš amandman koji se tiče nadležnosti opština u primenjivanju ovog zakona. Naš amandman je odbijen jednim polunemuštim obrazloženjem Vlade. Postavio bih pitanje, zbog čega je Vlada imala takav odnos prema konkretnim problemima koji su izneti u našem amandmanu? Hvala.

Poštovana predsednice, uvažene koleginice i kolege, želim da postavim jedno, prvenstveno, životno pitanje, no, kao i svako životno pitanje, i ovo ima i političke atribute, može se reći, čak, prvenstveno političke atribute. Pre nego što postavim to pitanje, želim da dam jedno obaveštenje.

Odbornička grupa LDP-a će danas u Nišu tražiti vanrednu sednicu Gradske skupštine i objašnjenje za promenu onoga što je servirano biračima u Nišu i niškim građanima, a tiče se Južnog toka gasovoda i čitavog gasnog aranžmana.

Shodno tome, takvo je i moje pitanje nadležnom ministru i, uz pitanje, i pojašnjenje. Stav LDP-a nije "zašto ne Niš". Kamo sreće da postoji više projekata koji će doneti dobrobit i Zaječaru i Paraćinu, gde će biti čvorište, Nišu i drugim gradovima u Srbiji. Suština našeg pitanja i suština inicijative Odborničke grupe LDP-a jeste u tome da nam i nadležni ministar, a i gradski oci u Nišu daju obaveštenje zašto je sve što se radilo po pitanju gasnog aranžmana bilo pod velom tajne, zašto je sve drugačije od onoga što je obećano u predizbornoj kampanji? Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada se vodi debata o jednom zakonu s ovakvim naslovom i s ovakvim tekstom, po mom mišljenju, mogli bismo da se osvrnemo na dva pitanja. Jedno pitanje bi se ticalo odnosa prema zakonu s ovakvom idejom, a drugo – odnosa prema konkretnom tekstu zakona, odnosno prema ovom tekstu koji imamo pred sobom.
Ovde su neki diskutanti koji su izlagali pre mene imali zamerku, uopšte, protiv zakonodavstva s ovom idejom. S tim se ne bih mogao složiti, jer kada socijalni milje i struktura društva ne obećavaju da će određena štetna ponašanja biti osuđena ili sankcionisana, onda zakonodavac treba da zakonom omogući sankcionisanje takvog ponašanja, naravno, uz primenu sile, jer zakonodavac ima zadatak ne samo da sankcioniše određene društvene pojave, već da bude u službi popravljanja društva, nametanjem civilizacijskih standarda.
Dakle, sam pristup donošenja jednog zakona s ovakvim naslovom nije pogrešan, ali je pogrešno pisati ovakve tekstove zakona. Pokušaću da ukratko dam objašnjenje zašto je to tako, trudeći se da ne ponovim ono što su uvažene kolege pre mene govorile.
Najpre je zamerka tehničke prirode. Razgovarali smo s kolegama predlagačima oko nekih naziva i pojmova koji nisu u skladu s naslovom zakona, a koji bitno menjaju suštinu, odnosno sadržinu ovog zakona. Dobili smo objašnjenje da se radi o štamparskoj grešci i zaista želimo da verujemo da je štamparska greška, ali to je opet uvod u pitanje – o čemu se radi i čiji je to javašluk u pitanju, jer ovaj tekst koji smo dobili je javni dokument, a koji suštinski ne odgovara nameri predlagača zakona.
Sada vrlo konkretno, neke kolege su malopre govorile o tome, ja ću dati par komentara vezanih za sam meritum, za samu sadržinu onoga što nam predlaže pisac nacrta, odnosno predlagač.
Najpre bih se zadržao na stavu 3. člana 2. ovog teksta. Kaže se – bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova. Stav 2. kaže – ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokažu sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
Da li je pisac ovog predloga imao svest o tome kakva se ovim nacrtom daju ovlašćenja ministru unutrašnjih poslova i da li će ministar unutrašnjih poslova zabraniti ove organizacije ako mu nešto liči na nacističke ili fašističke simbole?
Da li će, možda, ministar unutrašnjih poslova, ako se ovakav tekst zakona usvoji, reći – oni se češljaju na određeni način, liče mi na nešto, takvu organizaciju treba zabraniti. To je u demokratskim društvima nedopustivo.
Zatim, zadržao bih se na članu 4. O tom članu je već dosta rečeno, samo bih dodao da je nedopustiva uopštenost ovog člana, jer njegova sadržina ne daje mogućnost za celishodnu primenu ovog zakona, a daje i te kakve mogućnosti za zloupotrebe. Ako se to stavi u funkciju stava 3. člana 2. ovog nacrta zakona, onda možemo da vidimo kakve opasnosti sa sobom nosi ovakav nacrt zakona.
Smatram, to je i stav Poslaničke grupe LDP-a, da je ovakav pristup nedopustiv, jer konkretni tekst zakona odlikuje nepoznavanje metodologije prava i površnost.
Uvesti ovakav nacrt zakona u proceduru, razmatrati ga, glasati o njemu, po meni je nedopustivo. Trebalo je mnogo toga pre nego što je ovaj zakon ušao u proceduru učiniti i sprečiti da ovako nedovršen zakonski tekst dođe pred narodne poslanike, odnosno pred Narodnu skupštinu.
Na kraju svog izlaganja, osvrnuo bih se na nešto što je rečeno pre mog izlaganja. Zamerio bih nekim kolegama, narodnim poslanicima, što su davali takve ocene.
Najpre bih rekao da se demagogijom ne brane civilizacijski standardi. Ovde je rečeno i nešto o tome da se rođenjem neko kvalifikuje ili ne kvalifikuje za nešto. Rođenjem niko ne može da bude kvalifikovan ili klasifikovan na društveno neprihvatljiv način. Takav pristup je rasistički pristup, to je, u stvari, predvečerje fašizma.
Mislim da je takav odnos, takav pristup prema takvim društvenim pojavama nedopustiv. Zamolio bih da se u svojoj argumentaciji ne služimo istorijskim neistinama ili neznanjem, nazovite to kako hoćete, jer, prvo, nije tačno da nikada nije bilo Srba koji su fašisti po svom političkom ili ideološkom opredeljenju. Dakle, to je netačan podatak.
Netačan podatak je da pre Kragujevca nije bilo genocida. Bilo ih je i te kako. Setimo se samo šta je bilo u carskoj Rusiji, preseljenjem naroda, ili šta je rađeno u Otomanskoj imperiji s Jermenima. To je bilo mnogo, mnogo pre nego što se dogodilo ono u Kragujevcu 1941, godine. Zamerio bih na istorijskoj nedoslednosti u odbrani, odnosno argumentaciji pojedinih tvrdnji koje su ovde iznete.
Dozvolite mi da rezimiram. Odlika ovog teksta je nepoznavanje metodologije pisanja nacrta zakona i površnost. Mi dajemo ozbiljne zamerke na takav pristup. I, ako se već nameće zakon s ovakvom idejom, insistiramo da se tome pristupi ozbiljnije, a naročito da se uzme u obzir da li Zakon o zabrani diskriminacije i Krivični zakon imaju dovoljno kapaciteta da se vrednosti koje se proklamuju u zakonu s ovakvim nazivom zaštite. Zahvaljujem na pažnji.

Prvo bih postavio pitanje – kako da se poslanik javi po Poslovniku? Koristio sam ono uputstvo koje smo dobili, javio sam se po Poslovniku pre nego što je gospođa Milošević dobila reč, a nisam dobio reč. Izgleda da u ovom parlamentu i dalje mora da se nastavi taktika mahanja Poslovnikom i dizanja graje da bi se dobila reč po Poslovniku. Očigledno ovo uputstvo ne funkcioniše.
Ukazao bih na povredu čl. 27. i 101. stav 3, a osvrnuo bih se na zlonamerno i paušalno tumačenje člana 231. Naime, prisustvo u Skupštini i davanje kvoruma nisu iste i podudarne kategorije. Svako ko se susretao sa teorijom političkog sistema, ko je imao iole dodira sa pravnom naukom, zna da u ustavnom pravu stoji nekakvo drugačije objašnjenje. Meni je jako žao što ste javnom krađom doneli takav Ustav koji je u suprotnosti sam sa sobom, a onda niste imali sluha za ono što zamera opozicija, pa ste doneli Poslovnik koji je u suprotnosti sa takvim nakaradnim Ustavom.
Žao mi je što su i Ustav i Poslovnik sredstvo da se ovaj parlament svede na najniži mogući nivo i da služi kao izgovor za loše stanje u državi. Jako mi je žao što su poslanici vladajuće koalicije svoje mandate stavili u službu nečega što ne služi na čast nijednom parlamentu na svetu. Nekada sam svoje javljanje završavao sa "hvala na pažnji", sada ću završiti sa "sram vas bilo".

Postavio bih pitanje – zašto nema gospodina ministra, jer nema smisla da vodimo raspravu bez njegovog prisustva i bez obrazloženja predlagača zašto je ovakav zakon pred narodnim poslanicima.
Zahvaljujem na datoj reči, sačekaću gospodina ministra.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, uvaženi predstavnici Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, slušao sam pažljivo gospodina ministra i pažljivo sam saslušao razloge za ovakav zakon, razumni su, logični i treba ih uvažiti i prihvatiti. Izdvojio sam dva, zameniti prevaziđene zakone, to je u redu, naravno, još jedan, a to je posledica logičnog donošenja ovakvog zakona, ispraviti podatke u registru koji ne odgovaraju stvarnom stanju, jer kako gospodin ministar reče, preko šeststo prijavljenih partija i političkih organizacija trenutno je registrovano.
Kako je Vlada nameravala da ostvari ove ciljeve? Rekao bih jednim lošim zakonom. Naravno, nije prvi put da se u ovoj skupštini izglasavaju i usvajaju loši i neprimenljivi zakoni.
Setite se Zakona o krivičnom postupku i još nekih zakona koje smo izglasali, a ne možemo da ih primenjujemo, ne zato što ne umemo, nego zato što je takva situacija u našem zakonodavstvu. Može da se desi da još jedan loš zakon unese pometnju u ionako komplikovanu političku situaciju u Srbiji.
Ako dozvolite, sada bih zašao u meritum, odnosno postavio neka pitanja u vezi nekih članova koji su sastavni deo ovog predloga zakona. Ovim zakonom uređuje se osnivanje i pravni položaj političkih stranaka, upis i brisanje iz registar, prestanak političkih stranaka i druga pitanja značajna za rad političkih stranaka, kaže se u članu 1. ovog zakona. Dakle, član 1. nam kaže da je ovo jedan od sistemskih zakona, jedan od najvažnijih za funkcionisanje političkog sistema Republike Srbije.
Sada bih se zadržao na članu 4. i tražio neka objašnjenja.
U stavu 2. kaže se: ''Delovanje političke stranke ne može biti usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka,'' legitimno, u redu, ne bi valjalo da drugačije stoji, ''i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajemčenih ljudskih i manjinskih prava'' itd. U obrazloženju zakona nisam našao šta tačno znači ''narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije.'' Ozbiljno pitanje bez ozbiljnog pitanja predlagača.
U stavu 3. ovog člana kaže se: ''Politička stranka ne može neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi.'' Zamolio bih predlagače da pogledaju član 102. Ustava Republike Srbije koji strankama baš daje ovo pravo, a da ne pominjem da je taj član u suprotnosti sa članom 5. Ustava, jer je sam Ustav, a to sam već više puta istakao u ovoj skupštini antinomičan, odnosno njegove norme su u suprotnosti same sa sobom. Šta to znači – ''Politička stranka ne može neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi,'' kada postoji ustavna mogućnost da se mandati povere političkim partijama, odnosno da poslanici nisu vlasnici svojih mandata?
Dalje, zadržao bih se na članu 8. Kako se osnivaju političke partije?
– Politička partija mora obznaniti putem štampe svoj postanak, svoje uređenje i svoje predstavništvo, upravu. To važi i za svaku izmenu i dopunu. Liberalna odredba da slobodoumnije i slobodnije ne može da bude. Nažalost, pročitao sam član 37. Zakona o javnim zborovima i udruženjima iz 1891. godine.
Da li nam je 120 godina bilo potrebno da se naučimo slobodi, liberalizmu i demokratiji ili je nužno da se članom 8. skrnave građanska prav u Republici Srbiji? Pomenuo bih, ovakav liberalni pristup nije doveo do haosa u političkom životu Srbije, jer je tada 1891. godine mogao ko hoće, kad hoće i kako hoće da osnuje političku partiju, a u Srbiji ih je bilo samo tri.
Očigledno da u našem društvu nešto drugo fali, nešto drugo nedostaje, a ne dobar propis koji će ograničiti mogućnost stvaranja ogromnog broja političkih partija.
Sada bih se zadržao na čl. 13. i 14. Predloga zakona.
U članu 13. stoji: ''Program političke stranke sadrži opis političkih načela, ciljeva i vrednosti za koje se politička stranka zalaže.''
Statut političke stranke, član 14, predviđa da se u njemu nalaze programi i ciljevi, odnosno programski ciljevi. Ako se neka partija opredeli da njen statut, što je pravno moguće, sublimira i programska načela, odnosno u isto vreme da bude i statut i program – da li će ministarstvo odbiti da takvu partiju upiše u registar, odnosno da li takva partija neće moći da bude registrovana? U ovom predlogu zakona to ne stoji.
Član 16 – Dostupnost podataka, programa, statuta i drugih opštih akata političke stranke, kaže: ''Politička stranka je dužna da učini javno dostupnim putem interneta osnivački akt, lična imena osnivača'' itd. itd. Šta, ako se na jugu Srbije, pouzdano znam da u nekim mestima nema internet provajdera, nema pristupa internetu, odnosno 5.000 građana reši da osnuje političku partiju?! Hoće li njihova nemogućnost da se posluže savremenim tehničkim sredstvima biti razlog da takva partija ne može da se registruje? Koliko znam i koliko me moje pravničko znanje služi – javnost podataka se podrazumeva time da je dovoljno da dokument gde je neka partija, organizacija, udruženje ili bilo ko bude registrovan, bude dostupno javnosti. Koga interesuje neka ide pa neka gleda registar.
Pitanje je zbog čega se na taj način članom 16. krše građanska prava?
Član 17. neću citirati već samo zadnji stav, gde se kaže: ''Evidenciju o organizacionim jedinicama po teritorijalnom principu političkih stranka vodi Ministarstvo, na način koji bliže uređuje ministar.''
Zbog čega ovoliko mešanje države u ovu materiju?
Naziv i skraćeni nazivi političkih stranaka, odnosno ''Naziv političke stranke'', stoji u stavu 1. ovog člana, ''mora biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu.''
Meni je žao što je, zbog onoga što stoji u Ustavu, ovaj član morao da bude ovakav, jer nam je Ustav faličan, loš, teško primenjiv. Nažalost, samo su predstavnici Liberalno demokratske partije govorili o tome. Svi ostali su se zalagali za takav, loš, Ustav, a sada imaju probleme sa njim.
Zbog toga što su takva ustavna rešenja, takav nam je i član 18.
Da se podsetimo kako je donošen ''Vidovdanski ustav''. Ne bi bio izglasan da nije bilo glasova ''Džemijeta, koji su uglavnom činili albanski begovi – da je Pašić bio tako krut i da Džemijet, zbog toga što se ne može prevesti na srpski jezik i što se ne može napisati ćirilicom, nije bio registrovan kao politička partija ne bi bilo ''Vidovdanskog ustava.'' Nažalost, u današnjoj zemlji Srbiji, situacija je sasvim drugačija.
Član 21. kaže: ''Politička stranka vodi evidenciju o svojim članovima koja obavezno sadrži: lično ime i ime jednog od roditelja, prebivalište i adresu i jedinstveni matični broj građana...'' Zbog čega ova odredba? Naime, za identifikovanje dovoljan je samo jedinstveni matični broj građana. Da li je i to neophodno? Šta ako partija ima značajne članove, za koje ne želi da se zna da su članovi te partije? Druga je stvar sa onima kojima je zakonom i ostalim normativnim aktima zabranjeno da budu članovi političkih partija, ali to ne treba da se tiče normative koju sadrži ovaj zakon.
Takođe, član 26, tiče se osnivanja političke partije. Pominje se upravni postupak, dakle, način da se dođe do svojih prava, ako ministar, odnosno nadležni organ ne izvrši upis u registar. Ne bih se vraćao na zakon iz 1891. godine, citirajući ga malopre, bio sam sasvim i dovoljno jasan.
Na kraju, zadržao bih se na poslednjih nekoliko članova.
Najpre – regulativa, odnosno deo materije koji se tiče zabrane rada političkih stranaka, član 37.
''O zabrani rada političke stranke odlučuje Ustavni sud.''
U stavu 2. kaže: ''Zabraniće se rad političkoj stranci čije je delovanje suprotno članu 4. stav 2. ovog zakona ili koja se udruži...'' itd.
Ako je već za to nadležan Ustavni sud, zašto se predlagač, odnosno u narednom koraku zakonodavac mešaju u sudsku vlast? Pustite Ustavni sud neka radi shodno svojim pravilima i shodno ubeđenju sudija Ustavnog suda.
Ovo što sam naveo vezano za član 37. odnosi se i na član 38 – koji se, takođe, tiče zabrane političkih partija.
I, na kraju – Nadležnost za vršenje nadzora, kaže:
''Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove uprave.
Inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo preko uprave inspekcije.''
Zamolio bih gospodina ministra da nam objasni šta se podrazumeva pod nadzorom, kako će se on vršiti? U obrazloženju, na strani 20. ovog materijala koji smo dobili, nije dato detaljno objašnjenje kako će se vršiti nadzor i koji su sve atributi nadzora koje sam do sada pominjao, odnosno kako će se nadzirati rad političkih stranaka.
Iskoristio sam 12 minuta, zamoliću da mi omogućite da ostatak vremena iskoristim prilikom završne reči. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Gospodine predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, vreme na koje ste me upozorili je sasvim dovoljno da postavim par pitanja. Voleo bih da je tu i neko iz Vlade, da adekvatna pitanja postavimo i Ministarstvu pravde, ali se pitanja tiču i vladajuće većine.
Jedno pitanje koje sublimira sve ovo o čemu želim da govorim, jeste: da li je ovo razrešenje krize u kojoj se nalazi naše pravosuđe ili će to samo biti kap koja će preliti čašu?
Naime, želim da podsetim šta smo sve radili po pitanju pravosudnih zakona i po pitanju stanja u pravosuđu i u prethodnom mandatu Narodne skupštine i u ovom sadašnjem mandatu, da podsetim i na to da je kod nas u Srbiji na snazi Zakon o krivičnom postupku, koji je neprimenljiv i koji se ne primenjuje, a da primenjujemo derogirani Zakon o krivičnom postupku, koji smo čak i novelirali, što je u tehnici pravnog normiranja nedopustivo, da nam se ne bi desilo skandalozno puštanje kriminalaca iz zatvora.
Sve to je progutala ova skupština, u nameri da se nekako izađe iz krize u kojoj se naše pravosuđe nalazi.
Ispred sebe imamo papire na kojima se nalaze kadrovski predlozi za Visoki savet sudstva i za Državno veće tužilaca. Pored predloženih kadrovskih rešenja, može se postaviti pitanje da li je predlagač vodio računa o geografskoj zastupljenosti predstavnika u telima za koja su ti predstavnici predloženi? Da li će ova tela moći da na adekvatan način budu izabrana ili ćemo ponovo da formiramo krnja tela koja će imati dve trećine članova, pa će, shodno tome, i raditi sa dve trećine članova?
Ovakvo pitanje se samo od sebe nameće. Znamo kako smo usvojili Zakon o zabrani diskriminacije, 127 poslanika je glasalo.
Sramota je da je bila tako tesna većina i da je zakon jedva izglasan, i to uz pomoć poslanika LDP.
Da li će nas vladajuća većina i ovog puta dovesti u takvu situaciju da ne bude dovoljan broj poslanika da se izglasaju predlozi svih predlagača i da li ćemo ponovo imati krnja tela koja će sa dve trećine članova raditi i zadovoljavati formu, a ne suštinu? Voleo bih da mi i predstavnici Vlade, ali i predstavnici vladajuće većine daju odgovor na ova pitanja.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Vlade, LDP će podržati ovaj set predloga zakona kojima se ratifikuju konvencije koje je naša država potpisala. Da li je nužno da parlament i država urade ovaj posao? Da, nužno je. Shodno strategiji priključenja EU, ovo je conditio sine qua non tog posla.
Pred nama se nalaze predlozi zakona o ratifikaciji konvencija koje u svom nazivu sadrže reči visokotehnološki kriminal, traženje, zaplena i oduzimanje prihoda stečenih kriminalom, konvencija o visokotehnološkom kriminalu koji se odnosi na inkriminaciju dela rasističke i ksenofobične prirode, konvencija koja tretira borbu protiv trgovine ljudima itd. Sve ove konvencije deklarišu najviše standarde zaštite ljudskih prava, i personalnih i kolektivnih, i shodno tome, LDP će bez dvojbe podržati ove predloge zakona.
Na tako nešto nas obavezuje i Ustav. Juče sam podsetio na član 16. i član 21. Ustava. No, ovakvo opredeljenje i ovakav stav LDP-a nas ne sprečava da Vladi i vladajućoj većini postavimo neka pitanja koja se tiču baš ovog važnog posla koji ovaj parlament treba da obavi.
Da li vlada namerava da se ove konvencije samo ratifikuju, kako bi mogla da se pohvali da je uradila taj važan posao, ili ima nameru da ih zaista sprovede u delo? Zašto postavljamo ovo pitanje? U proteklih nekoliko godina ratifikovali smo desetine konvencija, a u praksi su nedostajali propisi po kojima će ove konvencije biti sprovedene. Nije dovoljno samo direktno primenjivati Ustav, odnosno njegov član 16, o kome sam malopre govorio, već je nužno da za primenu ovih konvencija postoji i prateće zakonodavstvo.
To nije samo naše mišljenje, to nije samo naš stav. U prošlom sazivu se sa tim složio i tadašnji ministar poljoprivrede, i tadašnji ministar zaštite životne sredine je na moju opasku: "Da li postoji prateće zakonodavstvo", klimajući glavom odgovorio da prateće zakonodavstvo ne postoji i da je primena ovih konvencija, uz najbolju volju, praktično nemoguća.
Shodno ovom pitanju koje sam postavio, osvrnuo bih se i na najaktuelniji primer, a to je jučerašnje događanje u Skupštini, kada je Vlada povukla Predlog zakona o zabrani diskriminacije. Pitanje glasi: kako će se Konvencija o visokotehnološkom kriminalu koji se odnosi na inkriminaciju dela rasističke i ksenofobične prirode izvršenih preko računarskih sistema primenjivati bez postojanja zakona o zabrani diskriminacije? Da li to znači da će i ova konvencija biti samo fasada i da se neće primenjivati, iako je ratifikovana u ovom parlamentu?
Shodno tome, nameće se pitanje kakav je plan Vlade, jer sve ove konvencije upućuju na inkriminisanje određenih dela. Da li će se menjati Krivični zakonik i drugi zakoni koji se tiču te problematike ili će ratifikovanjem ove konvencije opet biti u takvom stanju da ne mogu da budu primenljive?
Naravno, pitanje koje sublimira sva ostala pitanja tiče se konkretnog događaja, ali je u vezi sa svim ovim o čemu sam do sada govorio. Šta će se dešavati u narednih sedam dana?
Vlada nas je obavestila, pošto je zakon o zabrani diskriminacije povučen, da će pokušati da se izvrši njegovo usklađivanje sa primedbama koje je dobila, te da će nakon tog usklađivanja biti ponovo vraćen u parlament. Ako ne dođe do konsenzusa, biće vraćen u parlament sa neizmenjenim tekstom.
Najpre, postavljam pitanje: sa kim to treba izvršiti usaglašavanje, usklađivanje, sa kim to treba postići konsenzus? Zakon o zabrani diskriminacije, čije je usvajanje nužno zbog primene svih konvencija koje ovaj parlament treba da ratifikuje, ponovo je daleko od očiju javnosti. Da li će Vlada taj posao uraditi transparentno ili će njen posao, kao i do sada, biti urađen tako da ratifikovanje ove konvencije bude samo fasada, a nikako suština?
Naravno, postavio bih pitanje i predsednici parlamenta: da li poslanici mogu da dobiju tekst pisma koje je dobila Vlada, da vidimo šta to verske zajednice traže i šta se njima ne dopada u predloženom zakonu, koji se tiče i pomenutih konvencija o kojima danas raspravljamo, kako bi poslanici na kompetentan način mogli da raspravljaju o tome? Mi tekst tog pisma, niti bilo kakve podrobne informacije o tome nismo dobili, pa shodno tome možemo sebi da postavimo pitanje – da li će ratifikovanje ovih konvencija ipak biti samo fasada?
Shodno opredeljenju LDP-a da se za govornicom iznosi suština, a da se ne koristi po svaku cenu 20 minuta koji pripadaju ovlašćenom predstavniku, završiću svoje izlaganje. Zahvaljujem na pažnji.