Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje koje kao predstavnik LDP želim da postavim suštinski se odnosi na ministra za rad i socijalna pitanja, ali po svojoj težini usmereno je predsedniku Vlade i čitavoj Vladi.
Napraviću digresiju. Skoro smo u negotinskom i u borskom kraju imali izbore. Za vreme tih izbora građanima je obećavano sve i svašta, a mnogi su pokušavali da kupuju ljudske duše merenjem pritiska, poklanjanjem staricama naočara i tome slično, poklanjanjem šporeta, farmerki i već ne znam čega. Kupci ljudskih duša izgleda da su se navikli na takav pristup politici, verovatno zbog toga sada prodaju svoju dušu i zbog toga rade u Briselu to što rade ovih dana.
Elem, oni kojima je pred izbore obećavano sve i svašta, sada su prepušteni sami sebi. U Prahovu se štrajkuje, u Prahovu postoji ozbiljan problem o kome niko ne govori, o kome niko ne izveštava. Shodno tome je i pitanje – zbog čega Agencija za privatizaciju ili Vlada Republike Srbije toleriše grčku firmu "Neo himiki", koja je kupila Industriju hemijskih proizvoda u Prahovu, zbog kršenja ugovora o privatizaciji? Iako je Agencija produžila ovoj grčkoj firmi rok za investiranje u fabriku, kao i rok za isplatu zaostalih zarada, grčka firma do danas nije ispunila rokove koji su određeni ugovorom.
Da li sadašnji i bivši radnici ove firme, kojima ova grčka firma duguje više od 20 zaostalih plata, treba da prime svoj zarađeni novac ili ti isti radnici, njih oko 1.900, treba da budu socijalni slučajevi opštine Negotin? Shodno tome i pitanje, da li ovi ljudi imaju pravo da započnu sopstveni biznis, školuju decu, kupe ogrev itd?
Da pojasnim, radnici štrajkuju od 15. jula ove godine i blokirali su ulaz i izlaz iz fabrike, kao i samu Luku Prahovo. Na ovaj korak su se odlučili nakon mnogih bezuspešnih pregovora sa novim poslodavcem, o čemu su uredno obavestili i policiju u Negotinu dopisom od 7. jula.
Neki su poveli i sudske postupke, ali nažalost sudovi sporo rade, to bismo možda mogli da nazovemo i drugačije. Radnicima se inače obratio komandir policijske stanice u Negotinu, gospodin Dženovljanović, i rekao da će ukoliko ne prekinu sa blokadom pozvati interventnu jedinicu iz Bora. Predsednik štrajkačkog odbora pozvan je i na informativni razgovor.
Ko u ovoj državi ima veća prava, oni kojima se duguje ili oni koji duguju? Da li u jednoj maloj opštini, poput Negotina, treba da imamo nove socijalne slučajeve? Da li deca tih radnika imaju pravo na normalnu ishranu, život, školovanje?
Na kraju, uz pitanje i zahtev, LDP traži da Agencija za privatizaciju odmah preispita ugovor sa ovom grčkom firmom, zato što su rokovi već istekli i da omogući radnicima da prime zaostale plate.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da, najpre, izrazim nezadovoljstvo što ovoj raspravi ne prisustvuje niko od ljudi koji su predložili ovaj poslovnik. Nema kolege Ristića, nema kolege Konstantinovića, nema šefa poslaničke grupe gospođe Nade Kolundžije. Postavljam pitanje, s kim mi vodimo polemiku i ko to treba da uvaži ili ne uvaži naše argumente za i protiv ovog poslovnika?
Dozvolite mi sada, kao nekom ko se bavi istorijom i teorijom prava, da kažem nešto više o nečemu što se zove odlična poslovnička rešenja. Citiraću pojedine članove. "Odlučivanje u pitanjima odbora vrši se na sednici na kojoj mora biti prisutno više od polovine članova. U suprotnom, ukoliko nije obezbeđen dovoljan broj članova, odlučivanje se odlaže za narednu sednicu". Odlično rešenje.
"Kad odbor završi pretres na sednici, on bira izvestioca koji će podneti Skupštini izveštaj o radu. Budžetski odbor može izabrati i više izvestilaca. Ukoliko se odbor u radu podeli na većinu i manjinu, i jedna i druga strana bira svog izvestioca koji Skupštini podnosi izveštaj." Odlično rešenje.
"Svaki poslanik ima pravo postavljanja pitanja ministrima i to na početku svake skupštinske sednice. Nakon odgovora nadležnog ministra, onaj ko je postavio pitanje ima pravo da govori, a svaki poslanik ima pravo interpelacije." Takođe, odlično rešenje.
"Vlada je dužna odgovoriti na postavljena pitanja i interpelacije. Ako ministar ne može odmah označiti dan kad može odgovoriti, dužan je da to učini najkasnije za pet dana, uz ograničenje da ministar na svaku interpelaciju mora odgovoriti i Skupština doneti odluku u toku istog saziva." Odlično rešenje.
"Skupština ima pravo istrage u izbornim i administrativnim pitanjima. Skupštinski odbor koji vodi istragu izjednačen je sa organima sudske vlasti, jer ima sva prava kao i istražne sudije: pravo ispitivanja lica protiv kojih se vodi istraga, pravo pozivanja i saslušanja svedoka veštaka, pravo proučavanja dokumenata".
Šta su rekli stručnjaci za ustavno pravo i teoriju države i prava. Zaključak može da se sažme da je u kontekstu duha Ustava i intencija Ustava, da se išlo na ograničavanje moći brojčano najjače partije i na onemogućavanje njenog dugogodišnjeg boravka na vlasti. Dakle, zaštita manjine koja treba da spreči bahatost većine.
Šta je onda sporno? Sporno je to što su to odredbe Zakona o poslovnom redu u Narodnoj skupštini iz 1889. godine. Naravno, komentare su dali Slobodan Jovanović i veliki umovi naše pravne i političke misli. To je onaj komentar koji sam malopre citirao.
Hajde sad da vidimo šta je ono ukratko što smo znali 1889. godine, a što predlagači sada ne znaju. Na primer, videli smo kakva su ovlašćenja i kakve mogućnosti imali odbori po tom Zakonu o poslovnom redu, sad imamo to da je suprotna elementarnim pravilima pravnog sistema odredbe iz člana 23. stav 2. Predloga, po kojoj se odbor može konstituisati u nepotpunom sastavu, a da se onda taj sastav smatra punim sastavom u smislu utvrđivanja kvoruma za odlučivanje. Ono što je pre 130 godina bilo normalno, sad izgleda nije.
Bilo bi mi potrebno mnogo vremena, a naša poslanička grupa ga nema previše, da sve svoje impresije, kao nekog ko pretenduje da poznaje teoriju i istoriju prava, ovde iznesem. Zato ću ukratko preći samo preko svog koncepta.
Šta treba, na primer, reći o suviše restriktivnim odredbama o ograničavanju vremena trajanja diskusije na sednicama odbora Narodne skupštine, a naročito ograničenje učešća u raspravi drugih narodnih poslanika koji nisu članovi konkretnog odbora? Videli smo kakva prava i obaveze imaju odbori po Poslovniku iz 1889. godine.
Takođe je besmislena i neobavezujuća formulacija iz člana 151. stav 3, gde se u obrazloženju Predloga zakona kaže – može da sadrži i analizu efekata propisa. Šta to znači može? Šta će takva besmislena odredba u ovom članu predloženog poslovnika?
Nešto što spada u kategoriju pitanja, interpelacije i istrage, o čemu sam malopre govorio. Postavljanje poslaničkih pitanja Vladi svakog poslednjeg četvrtka u mesecu se za nešto više od godinu dana primene nažalost pretvorilo u farsu. Vlada je u nekoliko navrata potpuno ignorisala svoju obavezu prisustvovanja sednici, a odgovori na pitanja su po pravilu bili bledi, površni i najčešće se nisu odnosili na konkretno pitanje koje je narodni poslanik postavlja.
Na kraju, da postavim i pitanje zbog čega nije prihvaćen argumentovani predlog LDP u vezi Odbora za praćenje procesa stabilizacije i pridruživanja? Kolega Ivan Andrić je o tome detaljno govorio, argumentovano i sa pravničkim i sa logičnim argumentima. Mi nismo dobili nijedan argument za neprihvatanje predloga LDP. Pri tome, ne mislim samo na pravničke argumente, već na argumente logike i zdravog razuma. Logični zaključak je da se radi ili o sablažnjavajućem neznanju ili o zloj nameri. I jedno i drugo je skandalozno.
Na kraju bih dodao da je ovakav pristup samo još jedan od koraka ka favorizovanju izvršne vlasti i ka ambisu koji se zove inferiorni parlament kao pevačko društvo. Hvala na pažnji.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je tačka dnevnog reda koja nosi naziv – imenovanje sudija Ustavnog suda, od onih petoro koje predlaže Narodnoj skupštini predsednik Republike. Ja bih ovu tačku dnevnog reda nazvao – kraj agonije jalovog konstituisanja Ustavnog suda.
U konsultacijama u našem poslaničkom klubu je, po nekoj logici stvari, meni pripalo zaduženje da govorim o ovoj tački dnevnog reda, zato što sam profesor Pravnog fakulteta. Kada sam se pripremao da izlažem o ovoj temi, našao sam se pred problemom jer sam ispred sebe imao najpre dve prazne biografije ljudi o kojima niko ništa ne zna, a potom i čitavu genezu konstituisanja Ustavnog suda i neke od njegovih odluka. Slobodno mogu da kažem da u udžbenicima koje sam čitao na Pravnom fakultetu, a potom i koje sam pisao, ništa ne piše o tome i ništa ne stoji tako kako je konstituisan Ustavni sud i kakve je odluke donosio, već sasvim nešto drugo.
Rekao bih da je izbor nedostajućih sudija samo vrh ledenog brega. Problem je mnogo ozbiljniji i, da bih ilustrovao ozbiljnost tog problema, osvrnuću se kratko na genezu konstituisanja Ustavnog suda.
Napraviću komparaciju sa nečim što je tradicija u svetu, a kada pravim komparacije, imam običaj da to činim sa najboljima. Hajde da vidimo kako to izgleda u SAD i zašto je SAD to što jeste. Između ostalog, zbog toga što imaju sudokratiju i što je Vrhovni sud SAD apsolutni autoritet za ono što se događa u tim državama. Tamo se za sudije Vrhovnog suda biraju najbolji među najboljima, sa dugogodišnjim sudijskim stažom. Zbog toga je i takav autoritet i zbog toga je simbolika da predsednik Vrhovnog suda SAD za jedan dolar ima veću platu od predsednika same države. To nije samo simbolika. To je jasna poruka onoga šta jedan vrhovni sudski organ koji odlučuje i o ustavno-sudskim stvarima mora da bude u jednoj državi.
Da li je u našoj državi tako? Naravno da nije i, nažalost, za to postoje ozbiljni dokazi. Kakva je geneza formiranja našeg Ustavnog suda? Najpre smo konstituisali krnji Ustavni sud jer nismo izvršili reformu pravosuđa, pa nismo mogli da imenujemo, odnosno izaberemo sudije onako kako to stoji u Ustavu. Na drugoj strani, i taj krnji Ustavni sud konstituisan je tako što se vladajuća većina cenjkala oko partijskih kvota, i onda sudije Ustavnog suda nisu postali oni koji su najbolji, već oni koji su zadovoljavali partijske kriterijume.
Da li je tako sastavljen Ustavni sud, koji, između ostalog, nije bio ni kompletan, mogao kompetentno da odlučuje i donosi odluke od najveće važnosti za našu državu? Nije, naravno. Ali to nije pitanje za nas iz opozicije, to je pitanje za one koji sede u klupama vladajuće većine i koji su o tome, nažalost, odlučivali. I, onda imamo situaciju da posao Ustavnog suda nije donošenje odluka da li je nešto što se u državi događa u skladu sa Ustavom i zakonom ili nije, već je očigledno posao Ustavnog suda da sumnjive političke odluke stavlja u kontekst vladavine prava. Nažalost, tako je, na sramotu našeg sudstva i naše države uopšte.
Hajde da ovo o čemu sam govorio ilustrujemo jednom odlukom Ustavnog suda. Skoro se desilo da je Ustavni sud doneo odluku o vraćanju odborničkih mandata i o načinu imenovanja odbornika. Znamo kakva je ta odluka i znamo koliko je zbrke, nedoslednosti i štete donela čitavoj našoj državi, a naročito lokalnoj samoupravi.
Sada da vidimo šta piše u udžbenicima teorije države i prava i ustavnog prava, pa se može postaviti pitanje kolegama sudijama Ustavnog suda – gde je tu primena pravila tumačenja prava? O tome smo čitali na prvoj godini pravnog fakulteta u udžbeniku koji se zove "Uvod u pravo". Gde je tu ocena odnosa hijerarhijski različitih pravnih akata? To piše u udžbenicima. Da li su sudije Ustavnog suda to radile? Gde je tu abeceda ustavnog prava, da je smisao izbora - takmičenje i jednake šanse za sve koji su na listama? Jesu li sudije Ustavnog suda zaboravile ono što piše u njihovim udžbenicima?
Poznajem neke sudije našeg Ustavnog suda, znam da su dobri stručnjaci (ograničavam se - neke sudije), tako da sumnjam da je neznanje u pitanju. Ako nije neznanje u pitanju, onda je u pitanju zla namera. Da li su razlozi za ovakve odluke našeg Ustavnog suda rođački prelasci iz jedne partije u drugu, koje Ustavni sud svojom odlukom treba da pokrije? To je pitanje za sve nas, ali i pitanje za predsednicu Ustavnog suda. Žao mi je što nije ove da nam odmah da odgovor na to pitanje.
Na kraju, dozvolite mi da se osvrnem na same kandidate. Neću pominjati njihova imena, ljude ne poznajem, ali mogu štogod da kažem o njihovim biografijama, jer se one nalaze pred nama, pred svim narodnim poslanicima.
Kao neko ko, između ostalog, predaje i istoriju prava, mogu samo da dodam da sam se sablaznio sa praznim biografijama kandidata za najviše funkcije u ovoj državi. To se u istoriji srpskog pravosuđa nije dešavalo. Zašto ova država to radi? Nije dovoljno formalno-pravno zadovoljiti kriterijume koji pišu u nekim pravnim aktima. Primena prava je mnogo komplikovanija i mnogo odgovornija stvar. Za Ustavni sud treba birati najbolje od najboljih, a ne ljude koji nikada nisu napisali nijednu presudu.
Diskutabilno je da li ljudi s ovakvim biografijama znaju kako se stvaraju, pišu, primenjuju i tumače akti koje donosi Ustavni sud. Ne mislim, tvrdim da ljudi s ovakvim biografijama to nisu u stanju da urade. Onda se, naravno, nameće pitanje – gde je logika ovakvog postupka? Da li, da se izrazim kolokvijalnim rečnikom, ne zamerite mi zbog toga, ono što je dobio Nikolica, radi mira u kući, mora da dobije i prikolica? Voleo bih da dobijemo odgovor na ova pitanje.
Uz izvinjenje što sam govorio sa tenzijom, ali ne zamerite mi, profesor Pravnog fakulteta na ovako skandalozan postupak mora tako da reaguje, zahvaljujem na pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, zahvaljujem na datoj reči. Neću se zadržavati na logici spajanja tačaka dnevnog reda, o tome smo više puta govorili i ukazivali ponekad na nelogičnost tog postupka. Sada bih se zadržao samo na jednom segmentu teme današnje rasprave, a to su izmene i dopune Zakona o državnim odlikovanjima.
Shodno tome, navešću da možda prema toj temi imamo ponekad paušalno nezainteresovani odnos, a, u stvari, ta tema je jako ozbiljna i ukazuje na ono što treba da bude naš odnos prema državnim simbolima i prema svim atributima eksponiranja državnosti, kako prema stranom elementu, tako i unutar same države Srbije.
Shodno tome, postavio bih i neka pitanja i voleo bih da dobijem odgovor koji se tiče logike predloženih izmena i dopuna ovog zakona. Naime, tamo stoji da se Medalji za hrabrost dodaje i ime „Miloš Obilić“, tamo stoji i da se uvodi odlikovanje Karađorđeva zvezda, što sa istorijskog aspekta nije sporno, ali može da bude sporno sa aspekta našeg kompletnog odnosa prema istoriji.
Naime, mi se izgleda setimo vožda Karađorđa samo kada treba napraviti osvrt na njegove vojne zasluge i kada njegovo ime treba staviti u ime jednog odlikovanja. Zaboravljamo njega kao revolucionara, modernizatora i državnika.
Nije sporno vratiti srpskoj državi i srpskoj istoriji Karađorđevu zvezdu, ali se otvara pitanje da li je fer, da li je istorijski opravdano imati samo takav odnos prema srpskoj istoriji, jer Srbiju nisu stvarali samo Karađorđevići, nego i Obrenovići.
Ako se već vraćamo istorijskim korenima, možemo postaviti pitanje gde je tu Takovski krst? Nije Karađorđeva zvezda najstarije odlikovanje, ima i starijih odlikovanja, koja je dodeljivala Kneževina Srbija i koja je dodeljivala Kraljevina Srbija. Ta odlikovanja nosili su vodeći monarsi i državnici onovremene Evrope i to služi na čast i Srbiji i srpskom narodu i uopšte srpskoj tradiciji. Na to pitanje očigledno nemamo odgovor, jer je, po meni, odnos onih koji su pokušali da odlikovanja upodobe sa istorijskom tradicijom, bio površan.
Takođe, što se tiče Medalje za hrabrost koja nosi ime „Miloš Obilić“, ona jeste deo srpske tradicije, ali i deo tradicije crnogorske državnosti. Voleo bih da dobijemo objašnjenje kojom logikom se zakonopisac vodio kada je ovo ime uvrstio u popis odlikovanja države Srbije?
Na kraju bih dodao da nije samo Karađorđe Petrović zaslužan za ono što je moderna Srbija i ono što se začelo ne samo 1804. godine, već i 1791. godine, nakon Kočine Krajine, i što daje kontinuitet modernoj srpskoj državnosti. Možda je Karađorđe otac nacije, ali je Miloš Obrenović sigurno otac države. Da li je u redu da se tako, rekao bih, ne previše odgovorno, odnosimo prema jednom važnom segmentu srpske tradicije?
Shodno tome, molio bih nadležne da nam daju odgovor i da nam uz taj odgovor pruže i odgovor na pitanje da li će se i nadalje voditi takva politika prema ovako važnim atributima državnosti ili će prema tom pitanju biti jedan sasvim drugačiji, kompletniji, odgovorniji odnos. Hvala na pažnji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, tražim informaciju i obaveštenje, odnosno želeo bih da postavim pitanje predsedniku Vlade i ministru Škundriću.
Jako mi je žao što niko od njih nije prisutan, a i konstatovao bih da je možda dobro da se vanredni lokalni izbori organizuju češće jer onda nezadovoljni građane traže od nas poslanika da obratimo pažnju i na nešto što je uvijeno u veo tajne i na nešto na šta Vlada, odnosno pojedini ministri, pretenduju da imaju monopol, prvenstveno monopol kao monopol na informacije, a potom i kao monopol na samu pojavu.
Radi se o razvojnim dokumentima Rudarsko-topioničarskog basena Bor, odnosno čitavog kombinata, gde je zacrtano da se državnim garancijama obezbedi finansiranje razvojnih projekata za rudarstvo i za metalurgiju.
Na osnovu podataka koje imamo iz više izvora i koju su, gle čuda, podudarni, vidimo da Vlada garantuje finansiranje razvojnih projekata u metalurgiji. Cifre su egzaktne, određene, utvrđene, a postavljam pitanje – da li će to možda biti ponovo promašena investicija, jer čemu finansiranje samo jednog segmenta tog projekta, odnosno programa, čemu finansiranje samo programa u metalurgiji, bez finansiranja, odnosno garantovanja finansiranja razvojnih projekata u rudarstvu?
Da li će to biti još jedna promašena investicija zbog toga što razvojni program nije celovito zaokružen ili se iza toga skriva nešto što mi ne možemo da saznamo, niti možemo da utvrdimo šta je tome pozadina?
Logički slow ovakvog garantovanja finansiranja ovih programa zaista ne postoji. Voleo bih da dobijemo objašnjenje o čemu se radi. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege, u dosadašnjim izlaganjima čuli smo oprečne stavove. Neki su se odlikovali pragmatizmom, neki patriotizmom.
Ministar Šutanovac je sa par konvencionalnih rečenica objasnio neke segmente prirode ovih ugovora koji su, inače, sa zemljama članicama NATO pakta. Kolega predsednik Zakonodavnog odbora govorio je o evropskim vrednostima, o kategorijama koje mogu da se svrstaju u pojmove – mir i stabilnost.
Niko nije pričao o geostrateškim i geopolitičkim odlikama mesta na kome se Srbija nalazi i trenutka u kome se Srbija nalazi. Niko nije govorio o NATO okruženju i niko nije pomenuo opštepoznatu činjenicu da nema bipolarnog sveta i da balansiranje sa neutralnošću jeste nedopustiva i neodgovorna kategorija za malu državu kao što je Srbija.
Zato neću davati zaključke, oni su apsolutno jasni i onima koji žmure nad njima i onima koji ih poznaju, a ne žele javno da ih kažu, ali ću postaviti neka pitanja. Voleo bih da na njih dobijem odgovore.
Najpre, pitanje zašto se potreba pripadnosti NATO paktu skriva iza demagoških floskula o neutralnosti, zavijenih u bilateralne sporazume sa zemljama pripadnicama NATO pakta?
Zašto se srpskoj javnosti jasno ne prezentuje geostrateški položaj Srbije, iz čega nedvosmisleno proizilazi neophodnost pristupanja NATO paktu? Zašto se o ekonomskim prednostima pripadanja NATO paktu upadljivo ćuti u Srbiji?
U čemu je logika grčevitog nastojanja zemalja u okruženju, dakle susednih zemalja u bliskoj prošlosti, da uđu u NATO, a Srbija sramežljivo odbija da zakuca na već otvorena vrata? Dakle, to su pitanja na koja bih kao predstavnik LDP voleo da dobijem odgovore.
Na kraju, svoje izlaganje bih završio konstatacijom da patriotizam predstavlja emocije, a u Srbiji vrlo često i demagogiju, a da je vođenje države realnost i jedan vrlo, vrlo ozbiljan posao. Hvala na pažnji.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred sobom vidim tačku dnevnog reda koja sadrži set zakona sa poprilično heterogenom sadržinom. No, o logici spajanja tačaka dnevnog reda ne bih govorio, jer mnogo toga nije logično u ovoj skupštini, pa onda verovatno i sama logika spajanja tačaka dnevnog reda ne treba da se dovodi u pitanje.
Rekao bih par stvari o jeziku i o kulturnoj baštini, jer to se tiče pojedinih zakonskih tekstova ili izmena i dopuna o kojima je reč. Slušao sam uvažene koleginice i kolege poslanike i zaključio da se ovde o jeziku govori kao o zauvek zadatoj kategoriji. To zloupotrebljavaju kvazipatriote u cilju ostvarivanja najprizemnijih političkih interesa.
Za ova pitanja ne treba konsultovati odmah lingviste. Dovoljno je ponekad pogledati i stare tekstove, stare zapise. U jednom zapisu stoji da saboru prisustvuju česni černorisci, satniki i tisušniki. Dakle, satnici i tisućnici. To nisu pojmovi iz hrvatskog jezika, to stoji u zapisu sabora u Rasu. Radi se poslednjoj deceniji 12. veka. Sabor je sazvan radi istrebljivanja bogumilske jeresi. Tekst je potpisao Stefan Nemanja.
Nemojte hrvatiti srpske reči, nemojte skrnaviti zajedničku južnoslovensku baštinu i nemojte svojim neznanjem trovati srpsku političku javnost.
Dodao bih, vezano za jezik, a bogami pre svega za očuvanje naše kulturne baštine još par rečenica. Govorili smo ovde o velikim pitanjima, o velikim stvarima naše kulturne baštine. Podsetio bih da ovde u komšiluku, u ovoj zgradi, u našoj biblioteci, sumnjam da mnogi narodni poslanici znaju gde je skupštinska biblioteka, da se čuva blago od neprocenjivog značaja.
Pomenuću samo zapisnike zasedanja skupštinskih odbora na Krfu od 1916. do 1918. godine. To stoji u prljavim fasciklama, a to su rukom pisani zapisnici od neprocenjive vrednosti. Na inicijativu LDP-a kupljene su luksuzne kutije u koje treba pohraniti te spise. Jednu od tih kutija poklonio je prof. Nenad Prokić, poslanik LDP-a.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovani predstavnici Vlade, neko je ovde rekao da pred sobom imamo set vrlo važnih zakona, a ja bih rekao da pred sobom imamo set najvažnijih zakona. To više nije apsolutna istina, to je aksiom da je 21. vek - vek znanja. Ovi zakoni treba da budu u službi činjenice da je 21. vek - vek znanja.
Napraviću mali pomak unazad. Gospodin ministar je pominjao bolonjski proces i sve ono što treba da bude nukleus svega što će naći ishodište u onom što se zove SANU. Osvrnuo bih se s par rečenica i na taj deo izlaganja gospodina ministra.
Ja sam i sam profesor Univerziteta i znam koje je prednosti donelo nešto što se zove bolonjski proces, ali bih apelovao da u tome ne treba biti ''veći katolik od pape'' i ono što nazivamo bolonjskim procesom treba primenjivati u našem slučaju i u našoj zemlji onako kako to primenjuju velike i ozbiljne nacije. Dakle, ono što je, recimo, u Nemačkoj, vrlo kozmetički, kako to govore nemački naučnici, za nas ne treba da bude Sveto pismo, već da iz tog procesa izvučemo samo ono što je deo osnovnog, deo bazičnog interesa srpske nauke i srpske prosvete.
Gospodin ministar je, takođe, govorio o mogućnostima koje se otvaraju svim ovim procesima, o kojima su i uvaženi prethodnici i predstavnici, odnosno gospoda ministri govorili. Postavio bih i sebi i svima pitanje – šta su mogućnosti, a šta je način realizacije? Vrlo često smo svedoci da se ono što se postavi kao strategija i ono što nazivamo mogućnostima pretvara u trku za ostvarivanje parcijalnih interesa, koji liče ne otimačinu budžetskih sredstava, a na drugoj strani se zanemaruju bazični nacionalni interesi u oblasti nauke.
Sada bih se zadržao na tekstu Predloga zakona o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Sve ovo o čemu smo govorili ima i političke atribute i naravno da, čim se pomene Srpska akademija nauka i umetnosti, jedna od prvih asocijacija je njena uloga u onome što se zove posrtanje srpskog društva i srpske nacije tokom 90-ih godina. Činjenica je da mnoge od ovih političkih ocena stoje i da su mnogi članovi Srpske akademije nauka i umetnosti nastojali da budu arbitri svega što je biće države i društva, ali bez ikakve odgovornosti, i to je ono što je loše i što nas sve pritiska, čega smo svedoci poslednjih 20 godina.
Kako je naš prevashodni posao u ovom trenutku da se bavimo ovim setom zakona, zadržaću se, odnosno postaviću i sebi i prisutnim predstavnicima Vlade par pitanja, a sve u cilju da se tekst ovog zakona poboljša i da se upodobi pravoj nameri.
Najpre bih se zadržao na članu 1. Ovaj član 1. nekako je u suprotnosti sa nečim što se zovu pravila pravnog normiranja. To liči na preambulu. Ustavi trebaju da imaju preambulu, preambulu treba da imaju ustavni zakoni ili zakonski tekstovi koji regulišu široki delokrug nečega što spada u kategoriju javnog prava.
Istorijat Srpske akademije nauka i umetnosti, moramo priznati, nema potpunog kontinuiteta i jeste nešto vrlo važno, ali moje je mišljenje da, shodno pravilima pravnog normiranja, tome nije mesto u ovom zakonu. To suštinski ništa ne menja niti doprinosi ovom zakonu, ali postoji nešto što je naša suštinska zamerka.
Postavio bih pitanje i izneo zahtev da se ono što smo pokušali da popravimo amandmanom usvoji. Naime, u članu 9. se određuju uslovi za izbor članova Srpske akademije nauka i umetnosti, redovnih, dopisnih i inostranih članova. U 1. stavu stoji koji su uslovi za redovnog člana i tu se sublimiraju i uslovi za dopisnog člana Akademije, ali u stavu 2. stoji da za dopisnog člana Akademije može biti izabran državljanin Republike Srbije, sa prebivalištem na njenoj teritoriji, koji se istakao značajnim naučnim, odnosno umetničkim rezultatima.
Postavlja se pitanje – šta s nekim ko je istaknuti naučnik, ko je državljanin Republike Srbije, a nema prebivalište u Republici Srbiji? Da li Srbija sme, da li je odgovorno odreći se usluga takvih kadrova? U prošlosti je bilo takvih primera. Nadam se, korisno je, značajno je za Srbiju da takvih primera bude i u budućnosti, ali je važno da se takvim ljudima i takvim kadrovima ne sprečava mogućnost da budu članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, jednim, rekao bih, ne previše odgovornim pristupom regulisanja onoga što je član 9.
Ostatak svog vremena, odnosno vremena svoje poslaničke grupe ostavio bih za eventualnu završnu reč nakon diskusije o zakonima u načelu. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, uvaženi  članovi Vlade, pred nama stoje, rekao bih, jako važni zakoni, jer je predmet njihovog regulisanja jedna vrlo osetljiva tema, osetljiva materija. Rekao bih i da nije opšteprihvaćena istina, već da je to aksiom, da je ljudsko društvo 21. veka, u stvari, društvo zasnovano na znanju. Svet se drži toga. Svedoci smo da su karakteristike, odnosno odlike globalnog društva: razvoj komunikacionih sistema, razvoj nauke i tehnologije, ekspanzija međunarodne trgovine.
Treba sebi da postavimo pitanje – gde smo mi u čitavom tom sistemu, odnosno gde je mesto Srbije? Srbiju, nažalost, karakteriše demografski pad, depopulacija sela i najveći broj stanovništva u nedovoljno kvalifikovanim zanimanjima.
Zakoni o kojima govorimo tiču se i najosetljivijih delova srpskog stanovništva. Kada govorimo o tome, ne možemo da zanemarimo činjenicu, na primer, da srpsko selo ne postoji, da u trouglu Bosilegrad – Crna Trava – Trgovište ne živi niko. Mi se pitamo kako ćemo se odupreti mnogim problemima koji opterećuju jug Srbije, ali vrlo retko postavljamo pitanje zbog čega u tom delu ne živi niko. Dakle, to nije samo erozija srpskog sela, srpsko selo tamo više ne postoji.
Sada pred sobom imamo zakone koji treba da regulišu tako osetljivu materiju kao što je predškolsko vaspitanje i obrazovanje, kao što je učenički i studentski standard, dakle, nešto što se sasvim logično nastavlja, odnosno, to je zakon koji ima logičan sled normi u odnosu na prvi zakon koji sam pomenuo.
Svedoci smo da su devedesete godine prethodnog veka dovele do jednog opšteg rasula, koje je i te kako uticalo ne samo na depopulaciju sela, već je uticalo da možda najbolje i najjače kadrove izgubimo, zato što, jednostavno, nisu imali od čega da žive u Srbiji. Meni je jako žao što neki sudeonici, a možda i krivci za to rasulo, i danas sede s nama u Narodnoj skupštini.
Ako dozvolite, prešao bih na sam meritum, odnosno na sadržinu ovih zakona. Mogao bi da kažem, uz sve zamerke koje smo čuli, više ili manje opravdane, da pred sobom imamo korektno urađene zakone. Naravno, može se postaviti pitanje kakvi su kapaciteti Srbije da zakone s ovakvom normativom sprovede, ali to pitanje se trenutno ne tiče same sadržine ovih zakona. To pitanje treba otvoriti i treba o njemu ozbiljno razgovarati, ali ne u trenutku kada govorimo o samom meritumu, odnosno o sadržini ovih zakona.
Što se tiče Predloga zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, uz sve što sam do sada naveo, samo bih postavio pitanje, pošto sam nisam primetio, verovatno je to dobro utkano u tekst samih normi koje sadrži ovaj zakon – koliko su korišćena portugalska i poljska iskustva, jer postoje informacije, odnosno egzaktni podaci da je i u Portugaliji i u Poljskoj zaživeo jedan model koji je doneo dobre rezultate?
Što se tiče zakona o učeničkom i studentskom standardu, nadovezao bih se na ono o čemu je govorio ministar. Dobili smo Zakon o učeničkom standardu 1992. godine. On je trajao 18 godina i moram da kažem, bez obzira na to što je taj zakon donesen u nezgodno vreme i što je možda iluzorno govoriti o atributima bilo čijih standarda 90-ih godina, a posebno učeničkog i studentskog standarda, da je taj zakon iz 1992. godine imao neke dobre karakteristike. Te karakteristike se prepoznaju i u tekstu ovog zakona.
Govoriću prvo o dobrim stranama ovog zakona, a kasnije ću postaviti neka pitanja, odnosno nešto što meni deluje kao nejasnoća.
Najpre bih, kao dobru stvar ovog zakona, naveo mrežu ustanova studentskog i učeničkog standarda i nastojanje Ministarstva prosvete da se ta mreža održi i da se poboljša. Tu je i pitanje neravnomernosti održanja mreže učeničkog i studentskog standarda, jer smo svesni da Studentski centar Beograd i, recimo, ustanova studentskog standarda u Subotici niti imaju iste potrebe, niti imaju isti tretman. Za to postoje logični razlozi, ali postoje i razlozi da se ta disproporcija nekako smanji. Takođe, kod studentskih kulturnih centara postoji disproporcija i drastične razlike u mogućnostima i kapacitetima tih ustanova u različitim univerzitetskim centrima. To nijednim zakonom ne može da se reši. To treba da bude proces i to treba da bude politika i strategija Ministarstva prosvete i čitave Vlade.
Smatram da je dobra stvar način rešavanja upravljačkih organa, status i sastav upravljačkih organa ustanova studentskog i učeničkog standarda, od člana 49. pa nadalje. Prethodno zakonsko rešenje je sadržalo odredbe koje su regulisale sastav upravnih odbora. Upravni odbori su imali 18 članova i čak se dešavalo da upravni odbor ima više članova no što ima zaposlenih u samoj ustanovi učeničkog i studentskog standarda. Mislim da je ovim rešenjem broj članova upravnih i nadzornih odbora sveden na pravu meru i to je jedan dobar korak u pravcu racionalizacije i efikasnosti rada ovih organa.
Postavio bih i neka pitanja. Radi se o delu zakona koji obuhvata povrede obaveza učenika i studenata. Najpre se govori o pravima, učeničkim i studentskim, a zatim o povredama obaveza. Moje poznavanje nomotehnike ukazuje da možda nije nužno da se ovaj deo normative stavlja u zakon, već da se te disciplinske mere obuhvate nekim drugim aktima, ali postoji i logika da se to digne na viši standard, zbog svih problema koje su imale ustanove studentskog i učeničkog standarda za vreme primenjivanja zakona iz 1992. godine.
Na kraju bih samo dodao da su tekstovi zakona uglavnom korektni, a postavio bih pitanje i sebi i ministru i svima prisutnima – kakvi su kapaciteti za njihovo sprovođenje i da li možemo da imamo viziju o mogućnosti njihovog sprovođenja, s obzirom na to da nam mreža studentskog i učeničkog standarda nije takva da u potpunosti, odmah nakon usvajanja zakona, može da se primeni? Hvala na pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, ovih dana je tekla rasprava o budžetu i čini mi se da smo isključivo svoju pažnju fokusirali na ono šta će taj budžet doneti, koje su njegove loše strane i ima li uopšte dobrih strana.
Ja bih budžet stavio u širi kontekst iniciran jednom vešću, jednim naslovom u dnevnom listu "Politika", koji kaže, odnosno naslov je "Više od milijardu evra gubitaka" i u tekstu kaže: "Ukupno procenjeni gubici lokalne samouprave po osnovu desetogodišnje primene Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije procenjeni su na 1,3 milijarde evra i više hiljada radnih mesta" itd. Onda ministar Marković govori o inertnosti i krivici lokalnih samouprava da se na neki način ovakve posledice centralizacije promene, odnosno ublaže.
Ovo pitanje ne postavljam samo kao poslanik LDP, ovo pitanje prvenstveno postavljam kao Nišlija, jer pre nego što smo raspravljali o budžetu, usvojili smo zakon i Statut AP Vojvodine i onda je delovalo kao da je sever dobio nešto što nama južnjacima pripada, ali mi to ne umemo da dobijemo ili ostvarimo. Tačka na "i", odnosno zovite to kako god hoćete, bila je priča o eksproprijaciji, gde će zemlje naših sugrađana nakon eksproprijacije pripasti jednoj privatnoj firmi koja je većinski vlasnik u poslovima sa gasom i naftom u Republici Srbiji.
Naravno, sve ovo o čemu sam govorio, pa i stavljanje rasprave o budžetu u širi kontekst, ostvarivanje sredstava lokalnih samouprava, jeste i pitanje kada, kako i šta treba još da se dogodi da, recimo, niške pare ostanu u Nišu i da nas ovakvi naslovi pred kraj godine ne susreću u javnim glasilima.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, voleo bih da kažem i poštovani predstavnici Vlade, ali njih nema, te možda će moje izlaganje biti i iluzorno, jer zaista ne znam kome da se obratim, pošto predlagač za vršenje tužilačke funkcije jeste Vlada.
Neko je već rekao da se ovo što radimo večeras zove minut do dvanaest, pa nije prvi put da nam se to dešava. Mnogo toga smo radili baš i minut do dvanaest, pa izgleda da je to postao dobar običaj u ovom domu zakonodavstva.
Stav LDP je jasan. Možemo postaviti pitanje – da li vršenje sudske vlasti zbog ovako neodgovornog odnosa treba da trpi? Naš odgovor je naravno da ne. Zbog toga ćemo i podržati ove predloge. Zbog toga imamo i ovakav odnos prema ovako važnom poslu. Postoji još jedno pitanje – da li treba prećutati sve anomalije koje su nas do ovde dovele? Naravno, odgovor je ne, ne treba ih prećutati.
Neko je malopre pomenuo upliv izvršne vlasti u vršenje sudske funkcije i u pravosuđe uopšte. Dodao bih tome, možemo da dođemo do zaključka da se možda Vlada, na neki način, koristeći svoja ustavna prava i ruga sudskoj vlasti. Nigde ne piše u Ustavu i u zakonu, ali je dobar običaj, da ako ne predstavlja premijer Vladu u nekom važnom poslu, da je predstavlja resorni ministar.
Ovde nema ministarke pravosuđa, Vladu predstavlja ministar za državnu upravu, kao da Vlada želi da pošalje poruku da javno tužilaštvo smatra delom izvršne vlasti.
Takvo rezonovanje nije daleko od logike. Pogledajte član 159. Ustava. U njemu jasno piše da se javni tužioci, dakle, vršioci svih tužilačkih funkcija po vertikali, biraju na predlog Vlade. Može li u ovom parlamentu biti izabran nosilac tužilačke funkcije bez volje Vlade Republike Srbije? Naravno da ne može. Shodno tome i ovakvo razmišljanje.
Sada bih se obratio koleginicama i kolegama i sa leve i sa desne strane, jer su se mnogi osvrnuli na ovakav pristup Vlade i mnogi kritikovali taj pristup Vladi. Uvažene koleginice i kolege i sa leva i sa desna, vi ste pravili takav Ustav, vi ste glasali za takav Ustav, vi ste organizovali referendumsku krađu, pa izvolite, ponašajte se sada shodno takvim odredbama Ustava.
Da li ima LDP pravo na ovakav stav i da li ima moralno i svako drugo pravo da kritikuje ovako kako kritikuje? Naravno da ima, jer jedno smo mi bili protiv takvog Ustava, jedno smo mi apelovali da takav Ustav donosi i te kako mešanje izvršne vlasti u sudsku vlast. Sve ostale političke strukture u državi Srbiji su se na naš takav apel oglušile. Naprotiv, kada smo vodili antiustavnu kampanju, aktivisti LDP su hapšeni. Setite se događaja u Nišu i to baš na buku koju su digli predstavnici SRS. Tada ste svi bili zajedno.
Malo pre je ministar Marković pomenuo maksimu „struka iznad svega“, a neko od kolega je dodao da je ovo prava reforma pravosuđa i da je Visoki savet sudstva izabran na najdemokratskiji način. Jednostavno, to nije tačno, jer demokratija nije teror većine nad manjinom, već je demokratija i poštovanje institucija i poštovanje struke i poštovanje dobrih običaja. Niko iz reda vladajuće većine nije dao odgovor na pitanje zašto su vam Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva krnji, zašto ne poštujete volju struke? Za predstavnika u Visokom savetu sudstva predložen je profesor Tomić, jednoglasno od strane svih pravnih fakulteta u Srbiji. Pre toga su se izjašnjavali kolegijumi na pravnim fakultetima o tome.
Što ste onda stavljali u Ustav da vam je potreban profesor u Visokom savetu sudstva, ako ne želite da poštujete volju struke ili vam to nije bitno nego ćete čekati da se pravni fakulteti izjasne onako kako vama odgovara, pa ćete onda o tome glasati o ovde, jer imate 126 poslanika?
Podsećam vas, uvažene koleginice i kolege još jednom, demokratija nije teror većine nad manjinom. Na kraju svog izlaganja još jednom ću pomenuti stav LDP. Podržaćemo buduće nosioce tužilačkih i sudskih funkcija zato što pravosuđe, zbog neodgovornosti Vlade, ne sme da trpi.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, naš amandman je takav i ima cilj da poboljša nešto što već postaje ustavna kategorija.
Očigledno da smo taj cilj ostvarili, shodno činjenici da je Odbor za ustavna pitanja prihvatio naš amandman i da je Vlada prihvatila naš amandman, pa je postao sastavni deo zakona.
Stoga neću previše obrazlagati značaj i smisao našeg amandmana.
Mi iz LDP već smo više puta i rečima i delom pokazali svoj odnos prema načinu kako je pisan i donesen Ustav, prema onome šta sadrži Ustav, ali smo pokazali svoj odnos prema licemerju svih onih koji su učestvovali u pisanju, donošenju takvog Ustava, koji su ga podržavali i na kraju organizovali referendumsku krađu.
Više o tome zaista ne bih govorio, samo bih dodao da kada već imamo takvu ustavno pravnu situaciju valja je poboljšavati, kada već imamo takvu situaciju u Vojvodini valja je valjanim zakonima regulisati.
Shodno tome je i ovakav amandman LDP. Mi u LDP smatramo da se ovakvim predlogom zakona, kao i statutom AP Vojvodine, u pravni sistem unose brojni novi mehanizmi, pa je shodno tome i naš amandman na član 2. Predloga zakona ovakve sadržine.
Još jednom izražavam zadovoljstvo što su i odbori Narodne skupštine i Vlada razumeli sadržinu i značaj našeg amandmana i što je naš amandman prihvaćen.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, odustajem  od prava na repliku. Obrazloženje zašto sam odustao od prava na repliku daću kada bude moje redovno izlaganje..

Uvažena gospođo predsedavajuća, zahvaljujem na datoj reči.
Odustao sam od korišćenja prava na repliku zato što sam stekao utisak da bih time učestvovao u nečemu što mi na neki način liči na komediju apsurda.
U tome nisam želeo da učestvujem i zato sam odustao od replike. Ono što se zove razgovor i diskusija o temi pokušaću da svedem na osam minuta, koliko je mojoj poslaničkoj grupi preostalo.
Pre toga bi postavio par pitanja. Najpre, kako da polemišem sa predstavnicima Vlade kojih ovde nema? Održali su nam kraće predavanje iz teorije prava uopšte i iz teorije ustavnog prava. Onda su pokupili svoje torbe i otišli. Ima ovde nas koji se takođe pomalo razumemo u pravo. Ima nas koji smo i profesori pravnih fakulteta. Osnovni je red bio, ako nam ministri drže takvo predavanje, da sačekaju da čuju protivargumente. Njih nema.
Voleo bih da dobijem objašnjenje kako da se o jednoj ovako važnoj temi razgovara bez prisustva predstavnika Vlade? To je po meni ponižavanje ovog zakonodavnog tela i svih nas koji smo strpljivo čekali da dobijemo reč.
U tzv. neki vole to da zovu "prajm tajm" umeli su da se javljaju za repliku posle svakog poslanika. Sada kada prestaje TV prenos njih ovde nema. Kako to drugačije da shvatimo, nego na onaj način o kome sam maločas govorio?
Ministar Marković je tražio da raspravu vratimo u okvire prava. Kako s njim sada da razgovaram kad on nije tu? Zahvaljujem, kolega Martinoviću, može i SMS-om, ali to izlazi iz okvira pravila rasprave u ovom visokom domu.
Sa zadovoljstvom ću da diskusiju vratim u okvire prava i u ono o čemu je govorio gospodin ministar, a zove se legitimnost i ustavnost. Neću imati dovoljno vremena da svima postavim sva pitanja koja sam želeo.
Govorimo o nečemu što proizilazi iz Ustava Republike Srbije, a o tom Ustavu su davani kvalifikativi ovde, koji se zovu legitimnost i ustavnost. Hajde sada da se pogledamo svi u oči i da prvo pitamo - šta je legitimnost?
Taj ustav je donet na jedan krajnje nelegitiman način, uz neregularan referendum. Ajde neka neko ovde ustane i neka argumentovano kaže da je referendum bio regularan. Trajao je 48 sati, uz flagrantno kršenje prava onih koji su bili protiv Ustava, jer su kada je referendum doveden u situaciju da će zbog izlaznosti da propadne, svi mogući državni funkcioneri i svi lideri opozicionih partija, koji su učestvovali i u toj komediji, zvali su građane kršeći sva moguća referendumska pravila da izađu i glasaju, a potom su organizovali i referendumsku krađu.
Toliko o legitimitetu. Sada, kakav je taj ustav koji je donesen na takav način. Hajde svi oni koji su bili za taj ustav, izvinjavam se mojim kolegama iz LDP, mi smo vodili antiustavnu kampanju, jer smo i tad rekli da je loš, vidim sada imamo sve više istomišljenika ovde koji su bili za taj ustav i sad odjednom više nisu za njega, nego se i oni slažu da je loš, hajde neka mi tvorci, pisci Ustava kažu da Ustav nije antinomičan, da nije neprimenljiv i da je po mnogo čemu šupalj i loš.
Hajde neka mi neko izvede bilo kakav pravnički dokaz da, recimo, član 105. i 134. Ustava nisu u suprotnosti, da su zbog toga neprimenjivi, ili član 5. i član 102. da nisu u međusobnoj suprotnosti i da nisu zbog toga neprimenjivi.
Uvažene koleginice i kolege poslanici, sem pripadnika LDP, svi ste učestvovali u tom ustavnom skandalu. Taj ustavni skandal izrodio je ovakav zakon i ovakav statut. Žao mi je što ću to morati da kažem, ali - ko s đavolom tikve sadi, njemu se o glavu razbijaju.
Sada, na jednoj strani, govoreći o zakonu i statutu, razlikujemo poslaničke grupe koje su protiv autonomije, a bile su za takav ustav koji predviđa autonomiju, i na sasvim suprotnoj strani neke, koje ovi koje sam sada pomenuo, kvalifikuju kao grupu koja traži državu u državi.
Usred te priče, DS, koja mi liči na Socijalistički savez radnog naroda Srbije, jer pokušava da izmiri nepomirljivo i da jalove odredbe jalovog ustava nekako uvede u domen prava, pa da to iznedri ono što će se zvati zakon o kome raspravljamo i statut AP Vojvodine.
Jako mi je žao što je to tako. I, naravno, neko će postaviti pitanje - zašto ćete onda vi da glasate za takav zakon i za takav statut? Zato što je to jedini način da se završe bespuća jalovih rasprava i da se pitanje Vojvodine, koje daje mogućnost da se mnogi ovde busaju u patriotske grudi, jednom skloni sa dnevnog reda i da onda postavimo pravo pitanje - od čega će da žive građani ove države? Zahvaljujem na pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege, pred sobom imamo vrlo važan zakon. Rekao bih, od svih zakona koje je dotično ministarstvo predložilo, ovo je jedini koji je krajnje neophodan.
O važnosti jedinstvenog biračkog spiska je mnogo toga rečeno ovde i ne bih da ponavljam. Znamo kakve je probleme nedostatak potpunog jedinstvenog biračkog spiska pravio tokom izbora čitavih 90-ih godina, tokom izbora koji su se vrlo skoro dešavali, a kao neko ko predaje istoriju prava znam i kakve je to probleme stvaralo u istoriji srpske države uopšte.
Na primer, prilikom izbora koji su se održavali pod Ustavom iz 1869. godine, ili u vreme rada Ustavotvornog odbora 1878. godine, setimo se govora radikala Ranka Tajsića, koji je upravo iznosio probleme ostvarivanja biračkog prava, one probleme koji su nas pratili kroz istoriju, sve do današnjeg dana.
O važnosti razloga za donošenje ovoga zakona, takođe, ne bih govorio previše. Dati su dovoljno jasno u obrazloženju. Svima nama je poznato koliko su bitni ti razlozi i koliko je važno da se donese jedan ovakav zakon.
Takođe, ne bih ponavljao ono što su već naveli uvaženi prethodnici, ali bih, shodno ovome što sada nameravam da iznesem, postavio neka pitanja vezana za ono što je rečeno i u samom tekstu zakona i u obrazloženju koji sledi iza teksta zakona.
Naravno da je veoma važno da se uspostavi ta unutrašnja kontrola i da se centralizovanjem te kontrole eventualne zloupotrebe jedinstvenog biračkog spiska svedu na minimum, ali to uslovljava i neka vrlo konkretna pitanja, za koja bih voleo da čujem odgovor, bar su meni neka pitanja otvorila neke nejasnoće.
Najpre, moje pitanje se tiče tehnike funkcionisanja svega ovoga o čemu je govorio gospodin ministar. Naime, dobro je rešenje da se svim građanima omogući ostvarivanje biračkog prava uz minimalne napore, te da mogu da glasaju u svom boravištu, ali mi nije najjasnija tehnologija sprečavanja zloupotreba.
Takođe bih postavio pitanje – šta ako se do narednih izbora ne uspostavi tehnološka mogućnost za primenu ovoga što stoji u ovom zakonu, te se ne može bez zloupotreba glasati u mestu boravišta, a, na drugoj strani, uskraćuje se biraču pravo koje je dato ovim zakonom? Kako će se takvi slučajevi rešavati?
Postavio bih pitanje vezano za ostvarivanje biračkog prava dijaspore. Često nam se dešavalo da u dijaspori ima više članova biračkog odbora nego onih koji su izašli na biralište. Takođe bih postavio pitanje – kako će se rešavati svi tehnički problemi koji su se do sada javljali prilikom glasanja u dijaspori?
Na kraju, zamolio bih ministra da da pojašnjenje u vezi s načinom obezbeđenja potrebnih finansijskih sredstava za ostvarivanje ovog zakona. To nisu tako mala sredstva, znamo i sami da je tehnološki veoma komplikovano da se sve to što stoji u ovom zakonu ostvari, da je tehnološki veoma komplikovano i skupo da se to dovede do nivoa kada se mogu sprečiti sve zloupotrebe.
Ovde su date nekakve cifre za prvu, drugu i treću godinu funkcionisanja ovog zakona. Objašnjeno je da potrebna sredstva ne obuhvataju uspostavljanje rezervne lokacije i troškove komunikacione infrastrukture, da će se obezbediti sredstva iz drugih izvora, iz budžeta jedinica lokalne samouprave i Nacionalnog investicionog plana. Po mom mišljenju, to nije dato na najjasniji način i voleo bih da Narodna skupština dobije objašnjenje kako će se ostvariti finansiranje svega onoga što je potrebno za realizaciju ovog zakona. Zahvaljujem na pažnji.