Ovo o čemu je govorio kolega Aligrudić su utisci, a ono o čemu sam ja govorio su činjenice. To su dve zaista različite kategorije. Nisam rekao da je Vlada gospodina Cvetkovića dobra, nego sam rekao da je Vlada Vojislava Koštunice bila katastrofalno loša.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želim da uputim pitanje ministru unutrašnjih poslova. Pitanje je kratko i suštinsko - zbog čega policijska uprava Niš skoro dve godine nema načelnika? Da li je to dopustljivo stanje? Niš, drugi grad u Srbiji, univerzitetski centar, sa svim atributima koje takva sredina ima, već duže vreme, odnosno nedopustivo dugačko vreme nema načelnika policijske uprave. To zaista nije dopustivo stanje. Suočeni smo svakoga dana sa vestima kojima nas svi mediji bombarduju, da se u Nišu desilo ovo ili ono i da Niš postaje sve više i više za običnog građanina nebezbedna sredina. To više nije nešto što se tiče sofisticiranog kriminala, to su atributi običnog nasilja koji su itekako opasni po sve građane Niša i okoline.

Da li Niš nema kadrove? Ne bih se složio. Niš je univerzitetski centar, ima Pravni fakultet, a pouzdano znam da ima i jako stručne policajce koji su završili Policijsku akademiju i postdiplomske studije na Policijskoj akademiji. Što se kadrova sa Pravnog fakulteta tiče, itekako znam da su dobri, o čemu govore brojne nagrade koje su dobili. Mnoge od njih lično poznajem jer sam i sam bio profesor, predavao sam im na Pravnom fakultetu u Nišu.

Dakle, kadrovski problem ne postoji. Postoji li onda neki drugi problem? Rekao bih da. Ali, onda se otvara pitanje - da li je za jedno mesto, gde je odlučujući kriterijum struka, a to mesto se zove načelnik policijske uprave, nužan politički konsenzus odgovarajućih činilaca u odgovarajućoj sredini ili je za to nužno da to bude stručan i sposoban čovek?

Da podsetim, kada smo mi iz LDP, osnivajući svoju partiju, u svoj program stavili i suštinsku decentralizaciju i govorili o pravima lokalne samouprave, postavili smo i pitanje – zašto lokalne samouprave ne mogu same da biraju svog načelnika policije? Nijedan relevantni činilac u našoj državi na to pitanje nije dao odgovor. Mi imamo odgovor. Znamo pouzdano da bi pitanje i problem načelnika Policijske uprave u Nišu Nišlije same rešile vrlo brzo i na zadovoljavajući način, jer to je suštinski interes građana Niša.

Ovako, po ovim pravilima važećim, čeka se jalovi politički konsenzus koga nema, čekaju se dozvole raznoraznih paralelnih centara moći, a Niš već dve godine nema načelnika Policijske uprave. Želim odgovor od ministra unutrašnjih poslova - zbog čega država toleriše tako nedopustivo stanje i zbog čega se takvo stanje oteže u nedogled? Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje koje želim da postavim tiče se aerodroma "Car Konstantin Veliki" u Nišu, odnosno zbog čega taj aerodrom ne radi punim kapacitetom? Pitanje je kompleksno i zato želim da ga uputim predsedniku Vlade, Mirku Cvetkoviću, ministru za infrastrukturu, gospodinu Mrkonjiću i ministarki Verici Kalanović.
Zašto je pitanje kompleksno? Napraviću sada digresiju. Mi se setimo da iz Srbije sa još nekog mesta koje se ne zove Beograd može da se leti kada dođe sezona godišnjih odmora. Kada prođe sezona godišnjih odmora, onda niški aerodrom opet ostane prepušten samom sebi, odnosno ljudima koji pokušavaju da ga održe u životu.
Najpre pitanje za ministra za infrastrukturu, konkretno za odgovorne iz Agencije za kontrolu leta: zbog čega se ne potpisuju potrebni papiri za postavljanje dodatnih uređaja za omogućavanje bezbednog sletanja? Da podsetim, stručnjaci Saobraćajnog fakulteta u Beogradu izradili su studiju u kojoj je detaljno dato obrazloženje da sa niškog aerodroma može da se bezbedno poleće i sleće u svim vremenskim uslovima, uz postavljanje određene dodatne opreme. Već duže vreme Agencija za kontrolu letenja se oglušuje o tu studiju. Da li se iza toga krije nešto što mi Nišlije ne smemo da znamo?
Nadovezujem se na ovo pitanje koje sam postavio, pitanje za ministarku Kalanović – šta je sa sredstvima NIP koja su pripala Niškom aerodromu na osnovu sporazuma koji je dotična ministarka potpisala sa gradonačelnikom Niša? Da li se po pitanju Niškog aerodroma vodi politika G 17 plus, koja se zove dvostruki aršini?
Mi jesmo za decentralizaciju kada to ide u prilog kupovini cenzusa, a nismo za decentralizaciju kada to nekim ličnim, pojedinačnim interesima ne odgovara.
Da podsetimo, bila je čak inicijativa ljudi iz G 17 plus, da se i poslovanje Niškog aerodroma kontroliše iz Beograda, odnosno da se sve što se tiče letenja iz Srbije centralizuje u Beogradu, da li je to u sklopu opšte akcije decentralizacije i regionalizacije koja treba da bude slika politike G 17 plus?
Ovo je, rekao bih, goruće pitanje, pogotovo što se ponovo na dugačkom štapu građanima Srbije nudi nešto što se zove Aerodrom u Kraljevu. Zašto na dugačkom štapu? Zato što lepo izgleda kao obećanje, a biće realizovano u dalekoj budućnosti, a postoji aerodrom sa koga crnogorske firme i te kako uspešno lete i sa koga se može čekirati prtljag za sve destinacije u svetu, kako to Crnogorcima odgovara da lete sa Niškog aerodroma, JAT-u ne odgovara i kome to u Beogradu smeta da Niški aerodrom radi punim kapacitetom? Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada smo razmatrali u poslaničkom klubu ovu tačku dnevnog reda i dogovarali ko će biti ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba, nekako je bilo logično da ja kao profesor Univerziteta pripremim izlaganje na tu temu, postavim neka pitanja, iznesem naše dileme i tome slično. Kada sam počeo da se spremam za ovu tačku dnevnog reda susreo sam se sa pojmovima: optički disk, proizvodni deo, glas master, oprema za izradu mastera, proizvodnja, proizvođači kod, licenca za proizvodnju, licenciranje prostorija i tome slično.
Želeo sam da se spremam da govorim o Predlogu izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa mi nije baš najjasnija logika spajanja ovih tačaka dnevnog reda, jer jedan zakon spada u sferu industrijske svojine i autorskog prava, sa pravničkog aspekta. Drugi zakon o kome želim da govorim jeste u stvari nešto što treba da definiše srž, razvoj i budućnost jednog društva, to je obrazovanje. Moram da priznam da mi ovakav pristup i ovakva logika spajanja tačaka dnevnog reda nije baš najjasnija, jer ja sam onda pred dilemom kako da govorim i o jednoj i o drugoj temi. Nisam stručan za obe teme. Očigledno da je potrebno da za ovakav pristup realizaciji dnevnog reda treba da postoje nekakve univerzalne sveznalice, a to su uglavnom neznalice i pošto mi takve u LDP ne gajimo, govoriću samo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Naravno i tu imam dilemu, odnosno nalazim se pred dilemom koje sve teme treba otvoriti jer ova oblast u našoj državi je takva, gde god se upre prst, utisak je da je sve trulo. Meni je sada jako žao, što treba da vodimo raspravu sa gospodinom ministrom Obradovićem, sa gospodinom kolegom Mitrovićem, za koje sam siguran da se u 99% stavova po ovom pitanju slažu sa mnom. Stanje je zatečeno, teško promenljivo, potreban je dugotrajan proces da se takvo stanje promeni. To je u stvari, rekao bih "cirkulus viciozus" jednog posrnulog i dezorijentisanog društva čija regresija traje 20 godina. Takav proces, takva regresija u jednom društvu teško da može da se izmeni i najodgovornijem pristupu pisanja i realizacije jednog zakona. To je ozbiljan problem na koji naše društvo još uvek na nalazi odgovor.
Sada bih se osvrnuo na samu suštinu problema, a kasnije bih ušao u razmatranje delova merituma ovog zakona. Naravno, postavio bih i pitanje u obrazloženju, razlog za donošenje zakona. Obrazloženje dato sasvim korektno, kaže se – cilj je poboljšanje sve tri dimenzije obrazovanja, jednakopravnosti, efikasnosti, kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Pa se onda daje obrazloženje, u toku skoro dvogodišnje primene zakona utvrđena je potreba za izmenama i dopunama zakona radi otklanjanja konstatovanih problema u funkcionisanju sistema predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Logično, razumljivo, neophodno, naravno ja bih uz to dodao i pitanje zašto hitni postupak za zakon koji je prošao konsultativni proces? Zašto sada odmah u julu? Zašto tolika brzina? Vratio bih se na suštinu samog zakona, jedna od intencija jeste skraćivanje rokova za odgovornost profesora i još neke disciplinske mere. Gde je tu mesto za hitnost postupka jednog zakona koji je prošao, već sam pomenuo, konsultativni proces?
Mi smo konsultovali raznorazne sindikate koji se demagoški, boreći se za prava prosvetara u stvari bore za svoje mesto u čitavom sistemu, konsultovali smo profesore, konsultovali smo učenike, razgovarao sam i sa svojim studentima koji su koliko juče sedeli u srednjoškolskim klupama i bilo bi mi malo 20 minuta da ispričam sve ono, što je u stvari nametnuto kao tema i što bi trebalo da bude nametnuto kao tema današnje rasprave. Zato ću dati samo par ilustracija, štedeći vreme svih vas i svoje vreme, te ilustracije upečatljive i one u stvari otvaraju neka ozbiljna pitanja. Neće ići nekim metodološkim redom, jer je svaka od ovih ilustracija tema za sebe i svaka od ovih ilustracija je problem za sebe.
Najpre disciplinske mere, mi smo dali dva amandmana vezana za taj segment zakona.
Učenici nisu za to da se disciplinske mere pooštravaju, ali smo od predstavnika profesora dobili pitanje, na koji oni sami nemaju odgovor. Kako uvesti red, posebno u srednje škole. Imamo sijaset primera da su sami profesori neka vrsta mete za odstrel gde sami sebi ne mogu pomoći niti im država, niti društvo pomažu u onome što je ostvarivanje njihovih osnovnih zadataka. To je obrazovanje i vaspitanje mladih ljudi. Da li treba pristupiti drastičnim disciplinskim merama? To je možda jedno od rešenja, na primer mnogo izostanaka ili već da ne nabrajam šta dalje. Pitanje je da li se na takav način treba obračunavati sa opravdano nezadovoljnim mladim ljudima u jednom posrnulom i dezorijentisanom društvu, kakvo je društvo države Srbije. Na to pitanje kratak i jasan odgovor, mislim da ne postoji. Treba se sad usaglasiti oko skupa metoda kako izaći iz tog začaranog kruga.
Onda pitanje koje se zove preobimno gradovi. Neko je za to odgovoran. Koliko nepotrebnih stvari, koliko nepotrebnih podataka koje treba zapamtiti da bi se otaljale ili zaradile ocene i posle toga zaboraviti, jer je nužno zaboraviti te podatke, da se intelekt mladih ljudi ne bi opterećivao na takav način. Kako izaći iz tog problema? Neusaglašenost sadržaja udžbenika sa savremenim kretanjima u društvu.
Dva primera, a ima ih hiljade. Na primer u ekonomskim školama udžbenik iz računovodstva i zbirka zadataka. Sasvim neusklađeni. Zbirka zadataka prati savremene propise, promene, recimo kako se knjiži PDV i tome slično. Udžbenik iz računovodstva te procese ne prati. Odakle deca da uče i kako da uče i kako da uče?
Udžbenici istorije. Gomila nepotrebnih podataka i jedan užasan pristup jednoj krajnje interesantnoj stvari kakva je istorija. Istorija je priča, istorija je učiteljica života. I umesto naši mladi naraštaji da od svojih vaspitača dobiju takvo usmerenje, oni dobijaju zadatak da uče gomilu datuma koje ne umeju da objasne, koje teško u tom skupu umeju da objasne i sami nastavnici. Da ne govorimo o tome šta sve piše u tim udžbenicima iz istorije. Hoćemo li se vratiti ponovo na postojanje ideoloških komisija koje će birati šta je podobno a šta nepodobno da se stavi u udžbenike iz istorije.
Šta je sa usklađivanjem nečega što se zove istorija sa tim istim predmetom u susednim državama? Nešto se dogodilo ili se nije dogodilo. Nemoguće da se u Hrvatskoj na različit način dogodilo, odnosno da se tamo nešto na različit način tumači u odnosu na ono kako se to tumači u Srbiji ili BiH. Ima pozitivnih primera. Postoje udžbenici koji tretiraju istoriju države i prave, a koriste se i u Srbiji i u Hrvatskoj. O tome niko ne priča, o tome niko ne piše. Izgleda da je to tabu tema koja se ne sme otvoriti. Ja stojim iza toga da takvih primera i takvih udžbenika ima.
Da ne nabrajam dalje sa kakvim problemima se susreću i učenici i nastavnici u sprovođenju nastave. Neopremljeni kabineti. Ili, hajde da sad da otvorimo temu nastave fizičkog vaspitanja. Nekada se to zvalo fizičko i zdravstveno vaspitanje. Strašno važan segment razvoja i strašno važan predmet u svim normalnim zemljama. Kod nas postoji intencija smanjivanja časova, zato što ne postoje uslovi. Znamo li koliko škola nema fiskulturne sale? Preko 95% fiskulturnih sala su neadekvatne za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja. U Nišu tri škole, ekonomska, trgovinsko-ugostiteljska koriste jednu salu. Po tri odeljenja drže čas u istoj sali bez mogućnosti da zadovolje osnovne higijenske potrebe posle izvođenja nastave fizičkog vaspitanja. Normalno je da se sedamnaestogodišnjakinje i osamnaestogodišnjakinje ne žele da idu na čas fizičkog vaspitanja, jer posle toga ne mogu da se upristoje za dalje izvođenje nastave. O tome niko ne brine. Zato ja ni u perspektivi ne vidim rešenje.
Pitao sam jednog svog prijatelja, koji je profesor fiskulture u jednoj od pomenutih škola. On kaže, pa šta da radim tri odeljenja od 30 učenika, to je 90 učenika u sali. Oni ne mogu da rade ništa, mogu malo da se projurcaju i onda im kažem, decu hajdete vi u svlačionice, šta da vam radim. Oni koji su zaduženi za realizovanje ovakvih programa nalaze se pred nerešivim problemima, jednostavno dižu ruke od toga. Da ne otvaramo problem, recimo, verske nastave. Imamo situaciju da nam ponekad deca sluđena dolaze iz škole, jer im na jednom času pričaju o evoluciji, a onda im posle toga dođe neko ko im kaže da je sve okončano za šest dana, pa je sedmog dana neko seo da počini i da odmori. Naravno, treba verski edukovati i obrazovati decu, ali na pravi način. Po meni, tu član 21. stav 4. predloženog zakona nije baš najjasniji, koji su kriterijumi u postupku odlučivanja o izboru nastavnika verske nastave, pravih, tvrdim,nema dovoljno. Da li je u redu da nam oni koji nisu pravi izvode versku nastavu i da osnove verskog obrazovanja daju našoj deci?
Na drugoj strani, sam problem nastavnika i o njihovim problemima sam već govorio, iznoseći ono što su oni locirali kao probleme, a na drugoj strani, imamo li prava da se ljutimo na te ljude. Činjenica je da naša deca više svog vremena od svoje pete godine, pa do punoletstva provode sa tim ljudima nego sa nama. Mi sa puno poverenja tim ljudima dajemo decu, očekujući od njih da nam pomognu u vaspitanju i da od njih naprave obrazovane ljude i spremne za život. Onda se otvara pitanje kako su nastavnici motivisani i kako su nagrađeni za svoj rad. Hajde motivišite nekog da sve da od sebe, kad se i on sam nalazi na ivici socijalne bede. Kakva je tu motivacija? Ima altruista, ima zaljubljenika u svoj posao, ima ljudi koji postižu neverovatno dobre rezultate, ali to je samo entuzijazam. Od entuzijazma se ne živi, ti ljudi rade za novac.
Ima li naša država rešenje za taj problem? Poslednjih 20 godina nije imala. Ne verujem da će i u skorije vreme problem biti rešen na adekvatan način. Hajde onda da primenjujemo zakon koji, u suštini nije loš sa ovakvim problemima. Duboki socijalni problemi jednog posrnulog društva, kako ih rešavati redovnim putem. Mi u LDP smo milion puta rekli da je za sve to nužan preokret. Jedna mala poslanička grupa sa mnogo dobrih želja apsolutno nije dovoljna za takav preokret. Imamo li odgovore na takva postavljena pitanja?
Naravno, na kraju pošto sam rekao par stvari reći, mada sam zašao u meritum zakona mi smo ovaj zakon pokušali da poboljšamo sa dva amandmana i kada bude rasprava u pojedinostima moje kolege i ja ćemo dati obrazloženje tih amandmana. Jedan se tiče člana 17, jedan se tiče člana 25. i oni su uz konsultacije sa predstavnicima ministarstva urađeni na jedan vrlo korektan način. Ubeđen sam da će ovaj važan zakon biti na taj način poboljšan, te na predstavnike ministarstva apelujem da amandmane ozbiljno razmotre i da ti amandmani postanu sastavni deo ovog zakona.
Ovim ću svoje izlaganje završiti, jer malopre sam već napomenuo da je problema i tema toliko, ne 20, već je 2000 minuta malo da se svi problemi sažmu u jednu diskusiju, a ne znam koliko vremena dovoljno da se ti problemi reše. Ne vidim svetlu tačku na kraju tunela. Hvala vam na pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, mislio sam da ne govorim o ovim uvodnim članovima, ali podstaknut diskusijom, odnosno izlaganjem uvaženog prethodnika, jednostavno moram da izrazim čuđenje i da kažem da mi to objašnjenje nije jasno.
Prava i obaveze daje i reguliše Ustav, a postojeće zakonodavstvo sankcioniše kršenje i sve druge atribute vezane za kršenje zagarantovanih prava i obaveza. Čemu onda ovaj zakon?
Mi nismo dobili odgovor na pitanje koje smo postavili u raspravi u načelu. Koga i na šta obavezuje ovaj zakon? Smisao zakona je da nekoga na nešto obaveže, i ako se taj neko ne ponaša po dispoziciji da usledi sankcija. Zbog čega ovakav zakon?
Voleo bih da na to pitanje dobijem objašnjenje. Hvala.

Molim da se ovo vreme uračuna u vreme ovlašćenog predstavnika. Neka mi ne zamere kolege sa leve i desne strane što zalazim možda u njihovu sferu, na koju po mnogo čemu imaju monopol, ali moram da citiram vladiku Rada, koji nije samo bio pesnik i vladika, nego i filozof. U "Gorskom vijencu" na jednom mestu kaže – "kad me žena pita đe sam bio, reći ću joj da sam so sijao". Upravo imam utisak da sad sejem so, ne želeći niko da povredim, jer moram da kažem za ovakav stav prema zakonu, kao aktu države, ja svoje studente obaram na ispitima. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođo ministarka, kad ovo kažem, kad koristim ovaj termin gospođo ministarka, koristim ga shodno pravilima rodne ravnopravnosti i političke korektnosti, a ne shodno pečatu Branislava Nušića koji je dao tom pojmu. Nemojte da zamerite, ali moram da sada napomenem jedan segment teorije prava. Amandmanski ne mogu da se poboljšaju samo dve vrste pravnih normi: savršene pravne norme i prazne. Iz svih diskusija koje smo čuli u raspravi o načelu utvrdili smo da norme ovog zakona nisu savršene. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, ne zamerite mi što se ponovo uključujem u ovu raspravu, ali kada sam pristupio i vrlo ozbiljno analizirao pravne norme koje sadrži ovaj zakon, mislio sam da ćemo danas raspravljati o zakonu, a ne o socijalnim i sociološkim kategorijama i o zameni teza. Ubeđen sam da mi ovde prisustvujemo jednoj strahovitoj zameni teza. Naravno, analiza socijalnih i socioloških kategorija, koju je dao kolega Milivojević, ja sa njom mogu da se složim, možda nešto mogu da zamerim, ali uglavnom mogu da se složim, ali, nisam razumeo kakve veze ona ima sa zakonom o kome danas raspravljamo. Takođe, nisam razumeo ni prirodu odgovora kolege Markovića, koji je u stvari samo produžetak onoga što je kolega Milivojević pokušao da nametne.
Zaista izražavam jedno nezadovoljstvo o zameni teza koja se ovde nameće. Predlagači, odnosno poslanici iz vladine većine pokušavaju da nametnu tezu – ko je za zakon, taj je za mlade, a ko je protiv zakona, taj je protiv mladih. Takva teza je nedozvoljiva. Takva teza je nedopustiva. Vratio bih se na ono o čemu smo malopre raspravljali podsetio bih sve one koji učestvuju u ovoj raspravi da nismo dobili adekvatne odgovore na pitanja - kakve su pravne norme, zašto je njihova sadržina takva, zašto se koriste standardi u pravu koji ne moraju da uđu u zakone, zašto se notorne kategorije iz Ustava prenose u zakon, što je sasvim nepotrebno, i da ne nabrajam dalje. Kada se ide član po član nastojaću da se uključim i da konkretno o tim članovima na koje imam zamerke dam jedan komentar, shodno i amandmanima koje su dale kolege iz drugih poslaničkih grupa. Generalno postavljam pitanje svima nama – da li nam je ovakva rasprava o ovom zakonu potrebna i da li je potrebno da robujemo zameni teza i da se stavljamo u kontekst – ko je za mlade, a ko je protiv mladih? Hvala.

Zahvaljujem na datoj reči. Nisam se javio za repliku, hteo bih samo da dam jedno objašnjenje. Naravno da smo zakon koji reguliše ovu materiju, naravno da smo ozbiljno proučili analizu koju smo dobili, koju je radilo Odeljenje za informativno-istraživačke i bibliotekarske poslove, Odsek za informativno-istraživačke poslove, gde je dat jedan uporedno pravni pristup. Naravno da smo za zakon koji reguliše ovu materiju ali nismo za ovakav zakon i nismo za ovakav način regulisanja ove materije. Nismo za to da zakon bude prepun deklaracija, a da od suštine nema ništa. To su naše osnovne zamerke. Molio bih da se u tom kontekstu tumači naš način i u raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministar, vezano za ovaj član, sa pažnjom sam slušao amandmane na član 3. Lično me kao neko ko se bavi pravom, ili bar pokušava da se bavi pravom, zanima i voleo bih da dobijem odgovor na pitanje zašto je odstupljeno od nekih novotehničkih principa u pisanju zakona?
Ovaj član se zove – značenje pojedinih izraza u ovom zakonu. To podrazumeva da se poštuju nekakvi standardi u pravu. Sada se daju neka objašnjenja. Najpre, nije mi jasno zašto se notorni pojmovi objašnjavaju na takav način? Potom, ovde od stava 3. do 5, gde se ide od opšteg ka posebnom, stoje neke logički neodržive stavke.
Najpre se definišu omladinske aktivnosti, daje se koja je njihova definicija, onda se ide korak ka posebno i kaže se šta je omladinski rad, pa se kaže da omladinski rad predstavlja onaj deo omladinskih aktivnosti koje se organizuju sa mladima i za mlade i zasnivaju se na neformalnom obrazovanju, a potom se daje obrazloženje šta je neformalno obrazovanje.
Po meni, neko objašnjenja ovde prkose pravilima logike. Na primer, da li, ako se neko seti da ponovo organizuje omladinske radne akcije, to može da se stavi pod pojam omladinski rad? Ne razumem kako se fizički rad koji je osnovni atribut omladinskih radnih akcija može da se stavi u kategoriju neformalnog obrazovanja?
Mislim da je sa novotehničkog stanovništva prilično nevešto ovaj član urađen, pa bih voleo da mi se da obrazloženje – ko je to radio i zbog čega je tako rađeno?

Uz sve uvažavanje ovoga što je gospođa ministarka navela, naravno da se radi o lapsusu jer je ovo abeceda prava, odnosno teorije države i prava, odnosno abeceda pravnog normiranja, dakle, radi se o lapsusu. Suština, ja na suštinskije atribute svog pitanja nisam dobio odgovor.
Dakle, ponavljam još jednom, radi se o lapsusu. Naravno da studenti prava, a ne profesori prava, znaju šta član, šta je stav, šta je tačka i molim da mi se ne zameri na lapsusu, a tražim odgovor na suštinske atribute mog pitanja.

Uz sve uvažavanje, konstatovao bih da nisam dobio odgovor na pitanje koje sam postavio. Moje pitanje se ticalo suštine i zaista ne bih mogao da kažem da sam zadovoljan odgovorom. Hvala.

Zahvaljujem na datoj reči. Očigledno se nismo razumeli. Uvažena gospođo ministarka, vi ste pričali o ilustraciji koju sam dao. Moje pitanje je glasilo – zašto se odstupilo od određenih standarda koji se koriste u pravu i određenih pravila nomotehnike? Pokušao sam to da ilustrujem nečim što prkosi pravilima logike i mislim da je trebalo dati odgovor na ovo moje prethodno pitanje, odnosno jedino koje sam postavio. Hvala.

Zahvaljujem na datoj reči. Dao bih još jedno pojašnjenje. Lingvistička rasprava ne iskače iz onog što treba da bude rasprava o amandmanima, jer osnovno sredstvo pravnika jeste jezik. Tako da i lingvističko, odnosno jezičko tumačenje pravne norme jeste jedan vrlo važan segment pravnog normiranja. Tako da se ne bih složio da su lingvističke rasprave o pojedinim članovima ili o zakonu u celini nepotrebne. Naprotiv, insistiram na tome da budu potrebne.
Zatim bih dodao, neka to bude i opaska onima koji brane ovaj zakon, odnosno kolegama poslanicima vladajuće većine. Razočaran sam što ne umete da pišete zakon, a još sam razočaraniji što ne umete da branite ono što je odbranjivo. Onda sad ja, kao predstavnik opozicije to moram da branim.
Jezik je živa stvar. Jezički standardi koji su važili 60-tih godina u srpsko-hrvatskom jeziku, ako gledate Rečnik Matice Srpske više ne važe. I Dušanov Zakonik i Ustav iz 1835. i 1838. godine su pisani srpskim jezikom, ali je za njih sad potreban prevodilac. Zbog toga, treba uvažiti i to što je jezik živa stvar i što se razvija i uvažiti činjenicu da se standardi jezički menjaju. Dakle, nije samo politička korektnost govoriti o rodnoj ravnopravnosti u ovom kontekstu o kome smo govorili. To je i potreba živosti razvoja jezika. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođa ministar, poštovani poslanici, kada smo u poslaničkom klubu dogovarali kakav ćemo stav zauzeti i ko će govoriti o ovom zakonu, ja sam mislio da ne pričamo o ovom zakonu. Svake godine dobijem oko 700 brucoša i onda sebi kao pedagogu postavljam pitanje  smem li da im kažem istinu o dezorijentisanom društvu gde nemaju perspektivu  i na drugoj strani, imam li pravo da im to prećutim.
Neki moji studenti su me pitali, kažu, čuli smo da zakon o mladima ide, da će biti u Skupštini, hoće li on doneti neka poboljšanja i hoćemo li imati neke koristi i hoće li nam biti bolje. Moj odgovor je bio – neće.
Naravno, želim da pozdravim entuzijazam gospođe ministarke, ona se zaista trudi odgovorno vršeći svoj posao da da i objašnjenje ovakvog jednog zakona koji je samo skup načela koja nikoga ni na šta ne obavezuju.
Moram da se osvrnem i na izlaganje koleginica i kolega, posebno iz G17 plus, jer je tamo nešto praksa, da kada se kod njih ideja rodi, da o tome moraju da se pričaju isključivo hvalospevi. Onda i pitanje za koleginice i kolege, znaju li oni uopšte šta je zakon? Zakonom se nešto reguliše i taj akt sadrži pravne norme koje sadrže dispoziciju i sankciju.
Ovo što mi imamo pred sobom je deklaracija. Ako ste želeli da kažete skup želja koje u našoj državi ne prate mogućnosti, onda je trebalo da napišete deklaraciju, jer ako zađemo u sam meritum zakona, vidimo da nas zakon uči tome ko je mlad i da proklamuje načela koja su već proklamovana Ustavom. Čemu zakon kada već piše u Ustavu. Dalje, da se vratim na ono što sam rekao o prirodi jednog takvog akta, treba tome i da služi, a ne da u kratkim crtama prepričava Ustav i ne donosi ništa novo.
Recimo, reč "može", to je opet ono pitanje koje sam postavio i sebi i ostalim koleginicama i kolegama, na šta ovaj zakon obavezuje?
Dakle, jedinice lokalne samouprave mogu a i ne moraju da urade nešto po ovom zakonu. Da li je odgovorno stavljati takve zakone pred Skupštinu? Mi smo, naravno, pokušali da amandmanima nekako to poboljšamo i promenimo, ali jednostavno, nekada je nešto nemoguće promeniti, jer što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Hvala na pažnji.