Dame i gospodo narodni poslanici, kao i čl. 9. i 10. i ovaj član na jedan vrlo otvoren način ilustruje koliko je podlosti u odredbama ovog zakona, koje sa potpuno nebitnim, irelevantnim temama pokušavaju prikriti i iza kojih se želi sakriti suština zakona. Da li je ona svesna ili nesvesna, za nas je potpuno svejedno, posledice su apsolutno iste.
Član 11. reguliše mreže. Gospodine ministre, stav 3. ovog člana kaže ovako: "Mreža kojom se obavlja privredna delatnost pružanja usluga od strane pravnih lica osnovanih od nosioca javne svojine, je u javnoj svojini". Šta pišete vi u sledećem članu: "Izuzetno od stava 3. ovog člana, posebnim zakonom može biti utvrđeno da mreže iz tog stava mogu biti u svojini pravnog lica, koje je osnovala Republika Srbija, za pružanje usluga ili njenog zavisnog lica".
Gospodine ministre, to što je Republika Srbija osnovala, ne znači da će za šest, sedam, osam meseci ili godinu dana biti u njenom većinskom ili apsolutnom vlasništvu. Vi ovde niste napisali da su u vlasništvu RS nego "čiji je osnivač RS".
Gospodine ministre NIS je osnovala Republika Srbija, ali NIS je danas 49% u vlasništvu Republike Srbije, a Rusi su vlasnici 51%. Objasnite nam, gospodine ministre, kako ćete sprečiti da mreže o kojima ovde govorite, a treba da budu po Zakonu u javnoj svojini, sutra ne pređu u ruke nekih privatnih investitora, jer ko zna kakve se sve podlosti kriju zbog vaše političke prirode u konceptu javnog i privatnog partnerstva.
Jedno pitanje, gospodine ministre, ako biste dozvolili da mi odgovorite. Ovo mi je važno. Kada se promeni vlasnička struktura ovog javnog preduzeća kroz vreme i to javno preduzeće koje upravlja mrežom ode u stečaj, budite ljubazni pa objasnite i meni i SRS i kolegama poslanicima hoće li se iz imovine koja mora da bude u javnoj svojini namirivati obaveze prema poveriocu? Vidite koliko je to podlo.
Ovo je u potpunoj saglasnosti sa vašim podlim namerama, vezanim za Zakon o komunalnim delatnostima koji spremate da nam donesete u ovu Skupštinu i stručna i svaka druga javnost je digla glas protiv koncepta komunalnih usluga, Zakona o komunalnim delatnostima koji želite da gurnete u ovu Skupštinu, ovo je upravo usklađeno s tim. Ovo znači da ćete arčiti javnu svojinu.
U ovoj državi, poštovana gospodo, ima nekoliko stotina javnih preduzeća, 90 i nešto procenata su u gubicima i u dubiozi. Vi tim preduzećima dajete u svojinu imovinu i šta će se desiti onog trenutka kad poverioci krenu da traže svoje? Šta će se desiti kad jednog dana, a moraće, doći će neko ko će da poštuje Zakon o stečaju i ta preduzeća koja su nelikvidna, nesolventna, blokiranih računa, ovakva ili onakva, uđu u postupak stečaja i likvidacije. Iz koje imovine ćete namirivati poverioce?
Vi ste postavljali direktore, vi ste arčili javnu svojinu, vi ste zatvarali oči na pljačke kroz javne nabavke, kroz tendere, kroz sve ovo, to su vaši direktori bili, nisu bili direktori iz SRS i sada ćete te bahanalije političke i privredne da namirujete iz državne svojine. Sad će svojinom Republike Srbije da se plaća vaša ili nesposobnost ili neodgovornost ili kriminogena priroda. Zato je SRS protiv ovoga što poturate i Skupštini i javnosti i prodajete maglu javnosti da će se unaprediti položaj ekonomski i pokrajine i lokalne samouprave i Republike na kraju krajeva, kad se ovaj zakon usvoji.
Ovo je, ponavljam, za SRS podlost, nastavak ekonomske, političke i svake druge destrukcije Republike Srbije. hvala.

I ovaj amandman mogu otprilike slično da branim kao što sam i prethodni amandman i tražio odgovor, ali ga nisam dobio.
U ovom amandmanu nastavljamo principijelan stav SRS, da imovina, svojina, treba da bude u vlasništvu, titular mora da bude država Republika Srbija, korišćenje mogu da imaju i pokrajine i jedinica lokalne samouprave i ništa od delatnosti, od opšteg interesa, od javnih poslova, za koje je sasvim prirodno da obavlja lokalna samouprava, jer je najbliža građanima, neće i ne može da se bude uskraćena. Do sada ste mogli da radite sve, a stvar je bila samo u tome da li hoćete ili nećete.
Mi zato smatramo da je prevara sa davanjem svojine lokalnim samoupravama AP. Ovde se govori o tome da će javna preduzeća na lokalnom nivou imati imovinu i da će na osnovu te imovine sticati udeo ili akcije u javnim preduzećima, u javnim preduzećima koja su u potpunoj dubiozi. Iz te imovine će se sutra namirivati poverioci kojima se zbog tih dubioza duguje. Zašto? O čemu se radi? Da li se toliko sopstvena država prezire ili je neznanje u pitanju. O čemu se radi? Zbog čega bi nešto što nije moralo, da se prihvata ovde?
Jednostavno, javna preduzeća na lokalnom nivou obavljaju delatnosti, imaju na korišćenje sve što im treba, kakva svojina, šta će to lokalne samouprave da dobiju, ako dobiju pravo na udele i akcije u preduzećima koja su uništena i ruinirana, dobiće samo glavobolje i vi odgovornost za sve što se desilo u proteklih 10 godina u javnom sektoru, na ovaj način hoćete da naplatite i da izmirite svoje obaveze.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član zakona odnosi se na nadležnost i način vođenja evidencije. Podsetiću vas šta ovde piše, gospodine ministre, da organi Republike Srbije, pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, pazite sada ovo, vode evidenciju o stanju i kretanju sredstava u javnoj svojini, da ne čitam dalje.
Gospodine ministre, stanje može da bude agregatno, može da bude bračno. Ne možete da vodite evidenciju o stanju. Možete da evidentirate nečiju vrednost, a stanje možete da opišete ovako ili onako, ali u nekom literarnom radu. Ovo je zakon. Najadekvatniji izraz stanja nečega je vrednost te iste pokretnosti ili nepokretnosti. Mi čak ovde nismo predložili da brišete ovo što ste napisali – stanje i kretanje, iako nam nije jasno šta je to kretanje. Šta će se to kretati? Koliko će se to kretati?
Kada se definiše ko je titular, može posle da se kreće samo da postane privatno. U drugom pravcu ne može.
Smatramo da je ovo potpuno pogrešno i da ovde treba da prihvatite ovo, da evidentirate, vodite evidenciju o vrednosti imovine.
Ministre, niste uspeli za 10 godina da popišete imovinu. Koliko ćete biti sposobni da adekvatno vodite, kako ste vi napisali stanje ili kretanje, to ćemo videti. U ovom kretanju koje predviđate ovim zakonom možemo samo da pomislimo šta će sve u tom kretanju od imovine da nestane i šta se sve od te imovine neće evidentirati da bi dobilo titulara. Hoćemo da kažemo da će biti mnogo zloupotreba, da će u ovom da se stvori mnogo prostora da u javnom sektoru mnogo toga nestane iz svojine države Republike Srbije. Hvala.

Gospodine ministre, vrlo jasno sam rekao – mi nismo brisali ono što ste vi predložili, ali smo insistirali da se evidentira vrednost. Vi ćete, ovde piše, propisati formular ili obrazac uredbom i zato vam SRS poručuje da nećete pogrešiti ako ovo što je predložila uvrstite.
Nije tačno da je vaše preciznije. Ovo je preciznije i ne ugrožava to što ste vi predložili, samo vam pojednostavljuje i onome ko će formirati uredbom ove obrasce daje predlog kako šta da napravi i formuliše i kako da izgleda obrazac kojim će se to popisivati, odnosno evidentirati.

Da.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da vlasti u Srbiji ništa nije bilo nemoguće u skladu sa zakonima koji su aktuelni i koje ćete staviti van snage usvajanjem ovog zakona i da su razlozi za to isključivo nesposobnost Vlade, neefikasnost institucija koje ste u poslednjih 10 godina uspostavili. Jedino što niste mogli, a daćete sebi za pravo ovim zakonom, to je da krčmite i da prodajete javnu odnosno državnu svojinu. Ako je to motiv, onda neko od vas treba da skupi hrabrosti, da izađe i da to kaže. Ako nije, recite nam i to. gospodine Đeliću, ovde smo se svega naslušali.
Stav SRS pokušaću da iznesem komentarišući navode onih koji će glasati za ovaj zakon ili onih koji su još uvek u postupku trgovine da glasaju za ovaj zakon. morate da priznate da trgovina oko glasova i oko zakona u Vladi nije baš retka stvar u poslednjih nekoliko nedelja i meseci.
Ono što bih iskreno voleo, voleo bih da kolege iz SVM i ovaj put ostanu principijelni, pa da i ovaj zakon prođe kao i Zakon o železnici. Za Srbiju bi jedino to u ovom trenutku imalo koristi i smisla. Ne postoji argument racionalan kojim ćete ovo, na šta su vas ucenama i različitim političkim pritiscima i međunarodnim i domaćim naterali da prihvatite i ugurate u skupštinsku proceduru.
Gospodine Đeliću, potrudiću se da jako malo govorim o Vojvodini. Danas konzervu kad otvorite, ili vam izađe Bojan Pajtić, ili Bojan Kostreš. Znate? U Srbiji se priča o svojini svela na probleme u Vojvodini. Samo oni imaju probleme u Srbiji. Ovo ne govorim sa aspekta netrpeljivosti, o koju je gospodin Đurić malopre pomenuo. Ne, zaista nemam ni jedan jedini promil osećaja netrpeljivosti prema bilo kome. Ali, dozvolićete, i neki drugi imaju probleme i neki drugi treba da kažu nešto.
Sve se svelo na priču o ambiciji dva ili tri čoveka u Vojvodini. Možda oni nisu ljudi krivi. Možda su glasnogovornici predsednika Vojvođanske vlade, kome njegovi u stranci ne smeju da zapuše usta, a kamoli da zapuše oni koji se otvoreno zalažu za neke vrlo opasne političke tendencije u Srbiji.
Vi ste, gospodine Đeliću, malopre rekli da je Vojvodina, odnosno autonomija realnost i da je ona plod istorije. Slažem se sa vama. Ali, autonomija koja je plod istorije je, gospodine Đeliću, izborena za Srbe u Austrougarskoj, za Srbe da se prisajedine svojoj matici. Zakoni koje nam vi poturate su sušta suprotnost nasleđu te autonomije, istorijskom nasleđu te autonomije. Degutantno je da tu autonomiju dovodite u vezu sa ovom autonomijom koju vi promovišete kroz ovaj zakon.
Ali, da vidimo šta su rekli neki koji će glasati za ovaj zakon. Kažu iz ZES – konačno će se po usvajanju ovog zakona znati šta je čije. To je neistina, gospodine Đeliću. U jednoj državi se zna šta je čije, znate kad? Kada imate uređen katastar i kada popišete imovinu. Oni nisu bili sposobni za 10 godina i vi zajedno, kao ministar sa njima, da popišete imovinu u Srbiji.
Da vas pitam samo kako ste najavljivali zakon o katastru, državnom katastru i premeru? Recite nam sad, kao potpredsednik Vlade, dokle ste stigli sa tim poslom? Vi ne znate gde su vam međe, ne znate šta je vaše. Vi ćete da nas ubeđujete kad ovaj zakon usvojite i počnete da krčmite državnu svojinu, koja je sad javna svojina, gradirana kako jeste, to će biti znak da se zna šta ko ima i ko čime raspolaže.
SRS je 2004. godine pobedila u Surdulici. Do 2005. godine, gospodine ministre, zgrada opštinske uprave u kojoj je 60 ili 100 godina sedeo predsednik opštine, do tada nije bila uknjižena, nije bila popisana. Vi ovde pričate da će se po usvajanju ovog zakona znati šta je čije. Da ne govorimo o nekim drugim opštinama, koje nisu prepoznavale značaj posedovanja čistih katastarskih podataka, planske i strateške dokumentacije.
Ovde jedan poslanik kaže – osećamo strah od nekih poslanika. Bojimo se, jer vas znamo kakvi ste, upoznali smo vas za ovih 10 godina, od procesa privatizacije pa do procesa legalizacije itd. Da li su vam to pozitivna ili dobra iskustva sa vama? Naravno da nisu. Znate li šta će vam se ovim zakonom staviti u ruke? Naš strah je opravdan i ne možete da ga osporite. To je potvrdilo desetogodišnje iskustvo sa vama.
Malopre kažete – lokalne samouprave čekaju po nekoliko godina na odgovor Direkcije za imovinu. To govore oni koji su 10 godina upravljali ovom državom, upravljali Vladom, koji su donosili odluke ko će biti u tim direkcijama za imovinu, odnosno u tim organima. Imali smo problema i mi kao lokalna samouprava 2004. i 2005. godine, Tačno je.
Tačno je da smo ne znam koliko puta intervenisali i zvali Direkciju za imovinu da daju papir. Taj problem se ne rešava tako što daš imovinu lokalnoj samoupravi ili nekom lokalnom kabadahiji, nego što središ odnose u Direkciji za imovinu. Takav je put. Tako mi vidimo ovo. Mnogo je jednostavnije i lakše, ali vi ste žrtve sopstvenih političkih ambicija i u Srbiji, i u odnosu na Brisel.
Kažete – zakon koji se primenjuje, doneo ga je Milošević. Nije hteo da razvija opštine gde ste vi na vlasti. Boris Tadić je mnogo pažljiviji. On, gospodine Đeliću, mnogo ulaže, ili su njegovi ministri vrlo sagledali opštine gde nisu na vlasti. Ne možete ni vi time da se pohvalite. Setite se vašeg iskustva iz Pirota. Zaobišli ste opštinsku upravu u Pirotu zato što vaša DS tamo nije na vlasti. Sada ćete vi da kudite Miloševića. Milošević je malo dete za vas. Ono što vam je ostavio posle rata i sankcija niste umeli da sačuvate, ili niste hteli. Ovim ćete pokušati da ga dokrajčite. Iskreno se nadam da će kratko da traje, samo do sledećih izbora koji su očigledno tu blizu.
Zamislite šta je ovde razlog da se donese zakon? Niklo drvo u kanalu u Vojvodini. Ko je kriv zbog toga? Titular svojine što je niklo drvo u Vojvodini, u kanalu? Znate li zašto je niklo drvo? Zato što preduzeće kome je poveren taj kanal, za rukovodioca ima neradnika i lenčugu, kojem je lakše da prima platu iz budžeta, da li Vojvodine ili Srbije, lakše mu je da primi 300.000, da ne radi ništa, da 100.000 odnese u stranačku centralu koja ga je postavila na to mesto i da uživa. Teško je da se sedne jednom u kola koja mu opet država plaća, i u mesec dana prođeš i vidiš kanal koji ti je poveren na staranje.
Vi menjate titulare svojine. Prodajete maglu ovde i nama i narodu. Dokle više? Šta smo mi, retardi? Dokle više da nam prodajete maglu, tu briselsku maglu? Prošlo je to vreme. Vi ste nesposobni da vodite državu. Morate da odete sa vlasti. Ne mora da se menja svojina i njen titular, mora da se menja vlast ili oni kojima je vlast poverena, jer ste pokazali koliko vredite i šta znate.
Kaže se ovde – problem je što su prirodna bogatstva državna svojina. Dajte, da i to damo. Što niste uveli amandman da se i to proda? Kako to može da bude problem? Državna svojina su prirodna bogatstva, pa su lokalne samouprave uskraćene za pare. To nije tačno. Kada su prirodna bogatstva, prihodi i sredina na kojima se ona nalaze, to se rešava naknadama, to se rešava uredbama. Jednom jedinom uredbom.
Šta ste napisali u zakonu? Naknade su čije? Naknade su prihodi budžeta Srbije, budžeta Vojvodine i jedinica lokalne samouprave. Čije će biti naknade? Da li neko od vas može da kaže da ćete to rešavati uredbama? Šta mislite, na osnovu iskustva koju imamo svi sa ovom vladom i vladama od 2000. godine na ovamo, pa možda i ranije, da će ovo biti prihodi jedinica lokalnih samouprava? Da li ste nekada takvu uredbu doneli?
Da li je nekada Surdulica imala dinara od litra vode koju koriste i eksploatišu i vlasinske hidroelektrane i "Koka-kola"? Nisu nikada imale ni jedan jedini dinar. Znate li zašto? Zato što u tim uredbama, u zadnjem članu piše da su to prihodi budžeta lokalne samouprave. Lepo vam je bilo da te novce trošite. U šta nas sada ubeđujete?
Da će to biti prihodi jedinica lokalnih samouprava ili AP Vojvodine? Kako da ne. Znajući vaše navike, manire i opredeljenja, tvrdo verujemo da će lokalne samouprave posle ovoga da procvetaju, naročito vojvođanske. U banatskim opštinama su svi presrećni i sa nestrpljenjem očekuju ovaj zakon. Znate? Oni znaju da će im se problemi koje imaju, a na ekonomskom i socijalnom nivou su kao i oni u Trgovištu i dole u Bosilegradu kod mene. Jedva čekaju da usvojite ovaj zakon. Kada te opštine dobiju svojinu, tamo će da teče med i mleko. Oni to znaju.
Imali su velike koristi i fajdu od pokrajinske administracije, pa će sada i mati koristi i fajdu, što bi rekao moj narod dole, i od zakona o javnoj svojini. Kako da ne.
Zakon o javnoj svojini treba gospodi u Novom Sadu, da seire, pošto ovi iz Beograda seire sa imovinom po celoj Srbiji, krčme i parčaju. Ništa vi dobro nećete doneti. Donećete sreću sredini u kojoj se salaš sa nekoliko hektara prodata za 10 hiljada evra, tako što ćete opštini dati svojinu. Koga vi više folirate? Vama to mora u lice da se kaže. Vi ne zaslužujete viši nivo rasprave, zato što pokušavate od nas da pravite i kretene i budale.
Ko je pisao zakon? Koja je to radna grupa, gospodine Đeliću? Kažite mi ko je na čelu radne grupe? Kolika je politička težina ljudi koji su to radili? Ne osporavam ničiji lični kredibilitet. Bojan Kostreš? Dva puta se sastali i nisu mogli, čovek telefonom završavao posao. I kad hoće država ovakav zakon da donese, valjda se najrelevantniji pozovu i o tome se razgovara? Nije bitno da li hoće ili neće. U kojoj kuhinji je ovo skuvano? Gde je ovo skuvano? Šta smo mi? U šta nas vi uveravate? U vašu državotvornu snagu, opredeljenje, odgovornost? Nemojte molim vas.
Vrlo ste interesantne stvari rekli, gospodine Đeliću. Pazite šta ste rekli – hipercentralizacija. Sada ćete je zameniti – anarhodecentralizacojom. Zašto vam 10 godina nije zasmetala ta hipercentralizacija? Ko je kreator te hipercentralizacije? Vi, gospodine Đeliću, vi i ovi koji su sedeli tu svi ovih godina i podržavali sve što radite i koji su nas uveravali da sve što do sada radite da je to najbolje, u interesu Srbije i vašeg evropskog puta. Mene bi zaista bilo stid da se kao ministar koji sam 10 godina u Vladi pojavim i kažem – hipercentralizacija. Da li ste jedan zakon usvojili ili branili u ovoj skupštini koji nije bio dobar i evropski, koji nije unapređivao standarde ovog evropskog društva? Evropskog društva u kojoj je potrošačka korpa tri puta veća, ako mogu tako pežorativno da se izrazim, od prosečne plate.
Dalje kažete, gospodine ministre – sad će opštine dobiti lokalne puteve, trgove, u svojinu i sve će biti super. Šta vi mislite? Zašto ti putevi do sada nisu pravljeni? Zašto nekategorisani putevi po opštinama nisu krpljeni i pravljeni? Zato što nije bilo para, gospodine Đeliću. Neće im promena titulara svojine obezbediti novac. Država nema para. I dalje će ti putevi biti onakvi kakvi jesu. Opštine će u tom kontekstu i smislu dobiti samo jednu novu muku. Za koga, ministre, da se prave putevi? Za koga seoski i nekategorisani putevi da se prave? Za napuštena sela? Za prostore koji su ostali posle vaše depopulacione politike takvi kakvi jesu? U skladu sa evropskim standardima - a šta ste uradili?
Šta ste uradili sa sredstvima iz budžeta Republike Srbije koja su bila opredeljena za lokalne samouprave? Oni su tim sredstvima mogli te puteve da prave. Opštinama dugujete 40 milijardi, po raznim osnovama. Sad ćete rebalansom da smanjite sredstva koja treba da idu lokalnim samoupravama, a pre dva meseca ste usvojili zakon kojim ste im obećali 40 milijardi. Vi se igrate. Igrate se zdravim razumom. Podsmevate se svima nama. Jel čujete šta dobacuju – tako je, kako je. Samo neka dobacuju i neka se smeju. Neki su se i smejali i dobacivali, a sami znate kako su prošli 2000. godine.
Kažete, gospodine ministre: "razdvajanje lokalne od republičke administracije". Kad je pobedila SRS, 2005. godine, u opštini Surdulica to smo uradili. To je izvorni stav SRS u njenom političkom programu, da republički i lokalni organi, inspekcijski, ne smeju i ne treba da dele iste prostorije. To smo i uradili. Nije nam trebao zakon o javnoj svojini. Trebala je dobra politička volja i razgovor sa ljudima. Pokazali su sluh čak i ovi koji su predstavljali Vladu, za divno čudo. Ali, to smo uspeli da uradimo. Ne bez muka, ali smo to uspeli da uradimo.
Puna su vam usta Evrope. I ovde se pozivate na Evropu. Pomenuću dokument na koji ste se pozvali – Povelja EU, zato što to nije dokument EU nego Saveta Evrope. Recite mi molim vas, ovde kažete da ste na osnovu njega dužni da obezbedite sredstva za obavljanje funkcija lokalne samouprave. Član 9. ove povelje to reguliše. Gde u tom članu piše ko mora i treba da bude titular svojine? I gde je garancija da se lokalnim sredstvima sredstva obezbeđuju zato što se menja titular svojine? Nigde. Ali, ne birate sredstva kako da svoje političke poteze odbranite i opravdate.
Gospodine ministre, vi ćete ovim u principu i u suštini otvoriti još jednu Pandorinu kutiju. Ja ću pokušati da skratim i da vas pitam – da li je bilo ko od vas procenjivao kako će ono što ovaj zakon nosi sa sobom, kakve reperkusije može da ima na teritorijama opštine Preševo i Bujanovac u ovakvim političkim okolnostima? Kakve reperkusije činjenica da će lokalna samouprava postati titular svojine može da ima u Bosilegradu, gde se otvoreno pokazuju loše političke tendencije rukovodstava koje je tamo? Teritorijalne aspiracije spolja. Da li je neko o tome razmišljao? Znate li šta sve u ovim sredinama kroz formu javnog i privatnog partnerstva može da se provuče? Ko sve može da uđe u kapital, naš kapital? Opasni politički projekti i nosioci opasnih političkih projekata, finansijeri opasnih političkih projekata. O Vojvodini ne moram to da pričam, pošto svi znaju sklonosti, ambicije i aspiracije, i spolja i iznutra. Ali, ne postoji samo Vojvodina kao problem. Vrlo sam otvoreno pitao, šta je sa Bosilegradom, Preševom i Bujanovcem?
Šta ćete dati opštinama? Mogućnost da se zadužuju, da skinete lokalne samouprave sa vrata tako što će emitovati municipalne obveznice. I vi ste tu, gospodine ministre, da spojite lepo i korisno – da služite Briselu, a ako možete i kao neko ko je vezan za bankare, da se okoristite, jer vrlo dobro znate koliko su municipalne obveznice popularne, zato što su jeftinije od kredita, zato što su sigurne i, naravno, zato što su kamate interesantne za one koji ih otkupljuju.
Nažalost, nemam više vremena, gospodine ministre. Ovo što ste pokušali i pokušavate da uradite je vrlo loša avantura. SRS smatra da svu legislativu koju ste imali na raspolaganju, bila je apsolutno dovoljna da javni sektor napravite efikasnim, da lokalne samouprave napravite uređenim i da nivo državne administracije podignete na zadovoljavajući nivo. Vas za sve to baš briga. Ono što jeste politička poruka i namera i ambicija je apsolutna destrukcija Republike Srbije. SRS tako nešto ne želi da podrži. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, tačno je da je prihvaćen amandman gospođe Gordane Paunović-Milosavljević i ne bih oko toga posebno nešto da dodajem, ali čini mi se da zaista ima potrebe da se prokomentariše ponovo ovaj član 1. zakona i da se načelno opet kaže nešto što bi u principu predstavljalo kontinuitet priče SRS iz načelne rasprave.
Naše mišljenje jeste da to što ste pokušali da uradite sa ovim zakonom, da obezbedite pravnu zaštitu poslovne tajne zaista nećete do kraja uspeti ovakvim zakonom sa jedne strane, a sa druge strane, mislimo da je ovako definisan šturo, nejasno i kratko, bez obzira na činjenicu da ste prihvatili dobar broj amandmana SRS, neće obezbediti adekvatnu pravnu zaštitu i čini mi se da će biti dobar osnov da se pojedinci na koje se ovaj zakon odnosi, od pojedinaca do institucija, da će koristiti ovo da zloupotrebljavaju.
Zašto to kažem? Kažem to zato što je zakon nastao ne zato što je država prepoznala potrebu da ovu oblast rešava i uređuje, ovo nastaje kao vaša, Vladina potreba da se dopadne nekom ko nas očajnički prezire. To je EU. Od političkog do ekonomskog života dokazi za tako nešto su i svakodnevni i postoje. To je nešto što više u Srbiji niko niti može niti želi da osporava. Svi protažiraju, rekao bih, i podržavaju ovakav stav. Ali, to nas ne oslobađa obaveze da pišemo dobre zakone, zakone koji će biti zdrav odgovor na određene stvari u državi i u vremenu u kome svi mi danas živimo.
Ponavljam, SRS to tako doživljava. Šta je ovde sporno ministre? U obrazloženju zakona se navodi da ovu oblast tretira recimo Zakon o privrednim društvima. Kada otvorite Zakon o privrednim društvima vidite da je poslovna tajna regulisana kroz tri člana. Ministre, tvrdim da to na šta se odnosi poslovna tajna u okviru Zakona o privrednim društvima, da je jasnije definisano nego što je zakon o zaštiti poslovne tajne sve to definisao. Valjda je bilo normalno ili da su odnosi u vlasti, u institucijama kako treba, prvo bismo usvojili zakon o zaštiti poslovne tajne, a onda bi se ono što se odnosi na poslovnu tajnu u Zakonu o privrednim društvima upodobljavalo i usklađivalo sa zakonom o zaštiti poslovne tajne. Kod nas je sve to naopako. Zato što je sve naopako, jer je naopak politički put kojim idemo, onda dobijete član 1. kakav imamo mi u ovom zakonu.
To pitanje postavio sam u ime SRS u načelnoj raspravi. Zaista me interesuje ministre ko će oivičiti koji akt, koji dokument na osnovu ovog zakona, čime će se oivičiti šta su to finansijski ekonomski podaci koji predstavljaju poslovnu tajnu?
O Zakonu o privrednim društvima čak stoji šta ne može biti poslovna tajna. Iako uopšteno ali, stoji u jednoj tački šta ne može biti poslovna tajna po tom zakonu. U ovom zakonu nema ni toga.
Mi smatramo da ste možda trebali u ovom članu ili u nekom drugom članu da kažete bar šta ne može da se tretira poslovnom tajnom, ili da ovlastite nekoga da kroz podzakonski akt ili neku drugu aktivnost definiše šta to privredna društva, pravna lica neće moći da tretiraju kao poslovnu tajnu.
Ono što je za SRS sporno, a imajući iskustva sa javnim sektorom kojim upravlja ova država, mi ne smatramo da su na osnovu ovako lošeg zakona, nezaštićeni oni koji će se pozivati na ovaj zakon.
Smatramo da će, naročito u javnom sektoru, doći do zloupotreba i pozivanja na ovaj zakon i vi to dobro znate da je tako. Zato, što je tamo korupcija, nesavesno, neodgovorno, ovako ili onako poslovanje. Čak i u privredi imate činjenicu da ne žele učesnici u privrednom životu da budu skloni tim dobrim poslovnim običajima ili principima korporativnog upravljanja. Imate kompanije koje izađu na berzu, pa ne žele da izjavljuju podatke o sebi, iako su dužne i obavezne da to urade, pa opet neće.
SRS smatra da ćete ovako uopštenim stavom, uopštenim članom 1. stvoriti prostor da učesnici u privrednom životu ili uopšte oni koji mogu da imaju poslovnu tajnu u okviru svog funkcionisanja, mislim da ćete ima dati mogućnost za određene zloupotrebe.
Nije dovoljno pozvati se na zakonodavstvo. Na zakonodavstvo koje čak iako su uopšteni neki deklarativni, da kažem, dokument, više su u svom dokumentu u jednom članu napisali nego predlagač ovog zakona u celom zakonu.
Vi se ovde pozivate na tu Parisku konvenciju, njen član 10. bis, evo ja ga ima ispred sebe u četiri ili tri stava tu piše više nego u celom ovom zakonu. Bar su stvari konkretnije, zna se našta se odnosi.
Tu se kaže - zemlje unije, mi nismo članica unije, niti ćemo nekada biti, i bilo bi dobro da se na ovo ne pozivate, a ima pameti i znanja u Srbiji da se ovo odradi kako treba, obavezuju se da osiguraju pripadnicima unije, ne znam šta tu nas obavezuje, stvarnu zaštitu protiv nelojalne konkurencije.
Zamislite, koliko je to i na kom nivou je konkurencija položaja nelojalna konkurencija u Srbiji.
Imate gospodine ministre nešto što je vezano za poslovnu tajnu. Godine 2003. desila se jedna provalna krađa, mislim da ona epilog do dana današnjeg nije dobila. Ukradeni su podaci iz jednog ekonomskog biroa, za preko 100 srpskih kompanija koje je očekivao proces privatizacije.
Mi govorimo o nelojalnoj ili lojalnoj konkurenciji u Srbiji. Proces privatizacije je sproveden, kako je sproveden, za ovo do dana današnjeg izgleda da niko nije odgovarao. A, šta se sve u tom kontekstu dešavalo u Srbiji kroz postupak privatizacije, bogami, svi ste svedoci i svi znate.
Znate, deklarativno se na nešto pozivamo što zaista nismo u stanju da obezbedimo, lojalnu konkurenciju i ne postoji politička volja da se to ispravi i promeni. Kaže - akt nelojalne konkurencije predstavlja svaki akt konkurencije koji je suprotan poštenim običajima u industriji i trgovini.
Da li je ova država institucionalno spremna to da obezbedi? Nije. Kakva će biti primena zakona, možemo samo da pretpostavimo.
Naročito, treba zabraniti bilo kakva dela koji prema svojoj prirodi mogu stvoriti zabunu, ma kojim sredstvom, sa preduzećem, proizvodima, industrijskom odnosno trgovinskom delatnošću jednog konkurenta.
Ova država nije u stanju to da obezbedi, zato je vaša obaveza bila da napišete zakon, koji će jasno da povuče linije i da da jasne odrednice i amandmane koje ste prihvatili kod SRS, pokazuju da je delimično za tako nešto i bilo sluha, a to znači da je zakon mogao potpuno drugačije, mnogo preciznije i konkretnije da se napiše, a ne da bude ovako uopšten i da po svojoj suštini ili u skladu sa praksom koju imamo do sada, onog trenutka kad prođe skupštinsku proceduru da ode u fioku i da to tako stoji, i da vi vašu evropsku agendu osvetlite, evo smo još jedan evropski zakon usvojili, to što se država rastura i propada, to što nemamo posla, a hoćemo da čuvamo poslovnu tajnu, to očigledno nikoga nije briga.
Zato, smatramo da ste i za preostala tri ili četiri amandmana, imali dovoljno argumenata da prihvatite. Mi ćemo pokušati u nastavku rasprave da ubedimo, iako smatramo i da oni neće moći da obezbede adekvatnu primenu ovog zakona, niti će ona dati pozitivne efekte u praksi i u životu u Srbiji. Hvala.

Gospodine ministre, zaista treba prihvatiti ovaj amandman. Možda nisu dovoljni argumenti. Mogli bismo da pričamo još, ali poslovna tajna, šta god da ona znači, iako suštinski po usvajanju ovog zakona nikome do kraja u Srbiji neće biti jasno šta je to u Srbiji poslovna tajna, ne može da se dovede ni na jedan način u kontekst sa tajnim podacima koji se regulišu Zakonom o tajnosti podataka. To je jednostavno nemoguće. Nešto što se štiti na osnovu Zakona o tajnosti podataka ne može da bude poslovna tajna, nemoguće je. Zato ovo što ste vi uneli u zakon pravi nedoumice i višak. Zakon o tajnosti podataka je potpuno jasan i kolega Mirović vam nije uopšte slučajno insistirao i tražio da ovo sklonite.
Evo, ispred sebe imam sve pojmove koji su definisani Zakonom o tajnosti podataka. Tu imate šta je podatak od interesa za Republiku Srbiju. Tu imate šta je tajni podataka. Imate šta je dokument koji nosi te podatke. To ne može da bude poslovna tajna. Čim je nešto kvalifikovano kao tajni dokument, kom se određuje stepen poverljivosti, državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo ili interno, to ne može da bude poslovna tajna. Poslovna tajna je nešto što se definiše internim i opštim aktima jednog preduzeća, jednog privrednog društva ili jedne kompanije. To ne može da bude nešto što država tretira.
Pogledajte šta je podatak od interesa za Republiku Srbiju - svaki podatak ili dokument, kojim raspolaže organ javne vlasti, koji se odnosi na teritorijalni integritet, suverenost, zaštitu ustavnog poretka, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, nacionalnu javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje poslove i spoljne poslove. Ovo ne može da bude poslovna tajna. Zato ovo treba da izbacite iz zakona. Nećete degradirati zaštitu poslovne tajne, ali ćete dati smisao. Nećete skrnaviti Zakon o zaštiti tajnih podataka, kakav god da je napisan i kako god da ste ga usvojili. Ovo je višak, ovo ne treba i ovo će uvesti nedoumice kod onih koji se budu pozivali na zakon. Hvala.

Samo ću kratko. Jedan je aspekt zbog koga amandman treba prihvatiti, o kome je govorio moj kolega Dušan Marić, a drugi je aspekt ekonomske ili komercijalne prirode. Dokumentacija na koju se predlagač poziva – Pariska konvencija itd, javne i naučne rasprave koje se odnose na temu poslovne tajne, insistiraju upravo na činjenici da se ovi podaci definišu, odnosno čuvaju trajno, a da ta trajnost prestaje onog trenutka kad nosilac ili držalac poslovne tajne odluči da to bude drugačije.
Postaviću jedno prosto pitanje predstavnicima Vlade. Nažalost, gospodin Obradović nije tu. Mene interesuje kada će biti objavljen recept kako se pravi "Koka-Kola". "Koka-Kola" je dala nekoliko milijardi, meni je žao i muka što se pozivam na američku "Koka-Kolu", jer nam Amerikanci otimaju KiM, ali govorimo o sofisticiranoj poslovnoj praksi, za Srbiju sofisticiranoj poslovnoj praksi, nažalost, u kojoj su SAD, opet nažalost, otišle najdalje. Oni su otišli najdalje, ali su i najveća žrtva poslovne i industrijske špijunaže. To nam je drago. Žrtve su kineske i ruske industrijske špijunaže i to je dobro.
Ovo navodim kao jedan primer u prilog amandmana koji je moj kolega Vladan Jeremić predložio. Američka "Koka-Kola" je dala nekoliko milijardi dolara da se formula prenese u sef u Atlantu.
Cela američka javnost se čudila zašto su to dali, jer bi bili nesagledivi poslovni gubici, ako bi se do tog podatka došlo. Oni će to trajno dok postoji "Koka Kola" da čuvaju kao poslovnu tajnu. Sad ako u duhu sofisticirane američke industrijske špijunaže i tehnike čuvanja poslovne tajne, Srbija donosi jedan zakon. Ne znam zašto se poslovna tajna ne bi čuvala trajno. Mi nismo uskratili pravo da se poslovna tajna objavi ili obznani, kako hoćete, ne znam ni ja kako treba, nije ni bitno. To mora da bude karakter trajnog do onog trenutka kad držalac ili nosilac te poslovne tajne ne objavi nešto drugačije. Niste imali razlog da ne prihvatite ovaj amandman. I ovo je još jednom potvrdilo da je SRS, to što ste pokušali, bolje od vas razumela i čini mi se da bi stotinu puta bolji zakon napisali kada bismo bili u prilici da se ovim bavimo. Hvala.

Ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih vas zamolio da obratite malo pažnje na ovaj član 16. i na ovaj amandman. Nisam pravnik, ali sam se bavio ovim sa nekog pravnog aspekta, kolko su to moje mogućnosti meni dale i za pravo i za mogućnost, pa bih i vas zamolio, kao čoveka koji nije pravnik, da obratite pažnju na besmisao u članu 16. i u 15, koju smo amandmanom pokušali da promenimo, odnosno da ispravimo.
Šta je apsurd? Apsurd je kakve su amandmane oni koji su se bavili ovim zakonom prihvatali, a jedan vrlo važan i suštinski, možda i najvažniji amandman koji je podnet, nisu hteli da prihvate. Nešto iz čega proističe pravna nesigurnost, a može se slobodno reći i pravno nasilje. U ovom postupku moraju da imaju dve strane, ali obe strane moraju da budu zaštićene i pred zakonom jednake. Ovo kako je ovde napisano ne obezbeđuje ravnopravan status onih koji će eventualno biti u postupku po pokretanju određene tužbe, parnice, kako već to pravnici nazivaju.
Pazite sad ovo, na zahtev lica protiv kog je podneta tužba zbog povrede poslovne tajne ili pokrenut postupak za određivanje privremene mere, odnosno za obezbeđenje dokaza, sud može na teret tužioca da odredi odgovarajući novčani iznos kao sredstvo obezbeđenja u slučaju neosnovanosti zahteva.
Šta smo mi tražili? SRS traži da sud odredi određeni novčani iznos kao sredstvo obezbeđenja, pazite ministre, u slučaju neosnovanosti zahteva. Znači, ne može sud – može, a i ne mora da obezbeđuje novčani iznos kao sredstvo obezbeđenja, sud mora da obezbedi nešto kao sredstvo obezbeđenja u slučaju neosnovanosti zahteva. Znači, možda su tužbe podnete neosnovano i taj protiv koga su podnete mora da bude u ovom postupku zaštićen. Zato ovaj amandman moraju da prihvate. To je jedna stvar.
Druga stvar, odnosno nastavak amandmana kaže ovako – tražili smo da se doda novi stav, da se sredstva obezbeđenja određuju i za slučaj nepoštovanja roka predviđenog u članu 15. stav 1. Zamolio bih sad da samo s pažnjom čujete ovaj član 15. Pazite sad ovo kako ide – privremene mere iz člana 13. ovog zakona i obezbeđenje dokaza iz člana 14. ovog zakona mogu se tražiti pre podnošenje tužbe zbog povrede poslovne tajne, pod uslovom da se tužba podnese u roku od 30 dana od dana donošenja rešenja itd.
Recite mi, molim vas, ako se ne prihvati ovo novčano obezbeđenje, šta obezbeđuje taj uslov? Kako možete da uslovljavate nešto, kako se kaže, aposterior? Znači, ja ću podneti tužbu pod uslovom da ti za mesec dana, odnosno izrećiću obezbeđenje pod uslovom da ti posle toga za mesec dana podneseš tužbu. Šta ako ne podnese tužbu? Šta onda? Mrcvarićete me na sudu bez razloga, ili ne znam ni ja kako, nećete podneti tužbu i nikom ništa. To ne može tako.
Ovaj amandman morate da prihvatite. Šta god da vam kažu nije tačno. Moje kolege pravnici će o svemu tome bolje da govore, ali s pravnog aspekta. Ovo je samo dokaz, ne sme ovako da se piše zakon, zakon koji se bavi ozbiljnom materijom. Ministre, vi ste vlast, vi upravljate ovom državom. Kakav ambijent nam kreiraju i stvaraju ovakvi zakoni? Ne bi se mi bavili ovim amandmanima da možda neko od nas neće sutra doći pod udar ovako nedorečenog zakona. Vi ćete sutra biti žrtva ove nedopisane stvari. Ovo nije zakon, ovako definisano nije ništa. Ovo morate da prihvatite. Ovaj amandman morate da prihvatite da bi zakon imao neki smisao. Za hajdučiju, ministre, i za nasilje, u kom god hoćete postupku, parničnom, krivičnom, ili ne znam ni ja kakvom, ne treba vam zakon. Ako ga već pišete, dajte da ima neki smisao i zaštitite obe strane, koje će eventualno da se nađu u ovom postupku.
Zahvaljujem se. Moje kolege pravnici će više o tome da govore.

Dame i gospodo narodni poslanici, neko je pre mene, gospodine ministre, rekao da je ovaj zakon neophodan, ali ako se ovako u Srbiji pišu zakoni koji su neophodni, možete misliti kako se pišu zakoni koji nisu potrebni.
Za SRS ovaj zakon je za Srbiju važan, kao i zakon o pomorskoj plovidbi. Vi to dobro znate. Izvinite što ću biti ovako otvoren i direktan, da li ste čitali ovaj zakon? Ubeđen sam da ste ga čitali da ga danas ne bi ste branili, izmislili bi ste za sebe neki posao. Vi ste ministar u Vladi Republike Srbije koji ovih dana, Boga mi, ima mnogo bitnijih i važnijih poslova. Juče vas je kolega iz Vlade optužio da 2000 Šiptara protestvuje zato što vi i vaše ministarstvo ne radite posao kako treba, kao da je on iz portugalske vlade, a ne iz srpske. To može da govori o odnosima u Vladi i činjenica da je povučen zakon o rehabilitaciji itd, govori o skladnim odnosima. Dok su odnosi takvi u Vladi, zakoni koji pred nas izlaze i koje vi, ministre, imate obavezu da branite liče na ovo na šta liči ovaj zakon.
Zakon je toliko uopšten da u njemu u principu ništa i ne piše. Ovakav zakon, ponavljam, niste morali pred nas ni da iznosite.
U Srbiji postoji gomila zakona koji na jedan indirektan način dotiče ovu oblast. Posle usvajanja ovog zakona ništa se neće promeniti. Ovaj zakon će služiti samo za zloupotrebe i mi ćemo to pokušati da dokažemo u današnjoj raspravi i u raspravi o pojedinostima. Vrlo konkretne stvari ću vas pitati. Nadam se da ćete imati odgovor za to. Tiče se onoga što je ovde napisano i što je uvršteno u ovaj zakon.
Hteli ste da kažete nešto o ovom zakonu. Bili ste dužni da ga oživite. To je posao ministra kada dođe, da brani jedan zakon, da nas uveri da ovo ima smisla i da verujete u to. Nestaje nam država, nestaje nam narod. Mi pričamo o zaštiti poslovne tajne i o industrijskoj špijunaži. Zamislite, ministre, obezbeđujemo poslovnu tajnu u državi u kojoj ne možemo da sačuvamo posao? Kakva je to ironija? Kako se mi beznačajnim stvarima bavimo? Ne kažem da su principi visokog etičkog ponašanja u poslu ne trebaju ugraditi i podizati, ali u državi se institucijama koje su poslednjih 10 godina napravljene onakvima kakve jesu, ovo je potpuno nepotrebno i ovo je potpuno besmisleno.
Proći ću kroz nekoliko članova samo da mi kažete šta to znači. Šta je predlagač zakona hteo? Kakvu poruku šalju? Ko može zbog takve terminologije i ovakvih formulacija da se poziva na ovaj zakon? Ministre, pogledajte recimo član 1. koliko je uopšten – Informacijama koje se štite kao poslovna tajna u smislu ovog zakona smatraju se naročito finansijski i ekonomski, pa nabrajate dalje podatke. Koji su to finansijski i ekonomski podaci? Da li možemo da znamo šta je to od finansijskih i ekonomskih podataka koji će se štititi ovom tajnom? Zamislite šta će nesavesni i neodgovorni, pozivajući se na ovaj zakon, da štite? Obavezali ste ih nekim drugim zakonima da to što treba da štite napišu u opštim aktima preduzeća. Postoji Zakon o privrednim društvima itd. Zamislite sada šta će sve u te akte da se unosi na osnovu ovoga.
Danas imate Tantalove muke da dobijete kolika je plata direktora javnog preduzeća u nekoj maloj bednoj opštini, pa se angažuje Poverenik za dostupnost informacijama od javnog značaja, pa se preko svega toga angažuju i sudovi, pa odgovorni plaćaju kazne, pa preduzeća plaćaju kazne da vidite koliku platu prima direktor javnog preduzeća koje, po prirodi stvari u Srbiji, pravi gubitke. Zašto to korisnike interesuje? Zašto to strane zainteresovane interesuje? Kada pitate te ljude kako vam ograničavaju određene usluge koje vam pružaju, oni kažu da u te usluge idu cene troškova odnosno troškovi u kojima su telefonski računi, plate, reprezentacije itd. Vi sada pitate koliki su i oni vam to ne daju. Zamislite šta će se sve na osnovu ovoga kriti na taj način. ako ne može da se krije da li znate koliko će se produžiti na osnovu ovoga procedura da dođete do tog podatka, koliko će to finansijski i proceduralno i administrativno da optereti i državu i pojedince, sve zainteresovane u ovoj priči.
Ne mogu tako da se pišu zakoni. Zakoni moraju da imaju svrhu i cilj, smisao. Moraju da nam obezbede i unaprede kvalitet života. Ne mogu da se usvajaju zato što još neko živi u iluziji EU – ići ćemo tamo pa nam ovo treba. Nećete nikada otići tamo i zajedno sa vama nikada tamo nećemo da odemo, ali nemamo zbog toga pravo da se igramo sa javnosti i da se igramo sa građanima i da se igrate sa nama, poslanicima.
Zamislite sada ironiju, u ovaj zakon ste uvrstili kategoriju industrijske špijunaže. Pitam vas, ministre, da mi kažete šta je industrijska špijunaža? Da bi ste imali špijunažu industrijsku morate da napravite industriju. Ne može država, ministre, koja izvozi kukuruz da se bavi industrijskom špijunažom. Kukuruz izvozimo ne zato što povećavamo proizvodnju nego zato što su mu dobre cene, izvozimo ono što nam je zabranjeno. Mi se podsmevamo i narodu i svima onima koji ovde žive. Ne podsmevamo se mi, nego Vlada. Sada se ta Vlada bavi industrijskom špijunažom. To su za Srbiju u kojoj je u poslednje dve – tri godine 200.000 ljudi ostalo bez radnog mesta, sofisticirane stvari.
Pitam vas da li se industrijskom špijunažom, zaštitom od nje, mogu baviti oni ljudi koji sada štrajkuju, pištaljke duvaju kod Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Da li znate šta je ovo za njih? Ovo je za njih katastrofa, smejurija. Mi se izvrgavamo i sa narodom i sa ovim institucijama.
Zamislite, bavite se zaštitom poslovne tajne u državi u kojoj radnici ili ne primaju platu ili je primaju posle pet ili šest meseci, a doprinosi ako im se plate, plate, ako ne, država će. Poslednjih nekoliko meseci iz budžeta ste dali pet milijardi dinara da izmirite poreze i doprinose za one koji su bili nesavesni i neodgovorni u državnom vlasništvu.
Ko će privatnike da pomogne u tom smislu? Neće niko.
Pitam vas, radnici danas u Srbiji, koji su takvom položaju, ko će njega da zaustavi da za deset plata, koje u principu iznose hiljadu ili dve hiljade evra, ne proda poslovnu tajnu? Vi ovako sofisticirane zakone iznosite pred nas poslanike, uzimamo građanima i javnosti vreme, kada da se mi bavimo nečim ozbiljnim.
Ovo će nas kvalifikovati za Svetsku trgovinsku organizaciju. Ovo će da nas kvalifikuje za investicije i dobar poslovni ambijent. I vi i ja znamo da to nije tačno. Zato smatram da niste trebali danas da dođete tu. Vi niste čovek koji bi o ovome mogao da kaže nešto. Vi ste prinuđeni da čitate. Znate i sami da je ovo bezvredno, ali vi ste pristali da budete deo te ekipe koja je od 2000. godine na ovamo. Recite mi i jednu stvar koju su dobro uradili. Recite mi i jedan zakon koji se do kraja sprovodi u životu i u praksi, a da ne govorimo o zakonima koje smo usvojili, odnosno koje su oni usvojili, potpuno bespotrebne i nikada primenu neće imati u životu.
Šta to nama sve ovo treba? Gori nam država i na jugu, a boga mi i na severu, jutros čitam. Uvode nam u praksu "očevidnik". Zamislite, "očevidnik" umesto registar, u sred Srbije. To je vaša tema, time treba da se bavite, vi ste ministar za te stvar i da ozbiljno to shvatite.
Na koje ste dokumente pozvali? To piše u ovom obrazloženju. Pozvali ste se, evo ih ovde, deklaracije, odnosno konvencije, koje u suštini regulišu stvari koje nemaju veze sa poslovnom tajnom. Pravi se jasna distinkcija između poslovne tajne i onoga što ove dokumentacije, odnosno konvencije regulišu. One se uglavnom odnose na intelektualnu svojinu, odnosno patente, žigove, geografsko poreklo. Sve piše, čitam.
Pitam vas, ministre, da li znate koliko takvih zakona u Srbiji je već usvojeno? Spisak je poširok, što se setim iz glave: intelektualna svojina, patenti, žigovi, integrisana kola, hologrami, geografsko poreklo, Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, sredstva za zaštitu bilja itd. Da li treba još da se nabraja legislativa koja proističe iz ovih dokumenata? Sve ste to imali, apsolutno sve. Ovo vam uopšte nije bilo potrebno. Ili, ovo ako ste hteli da štitite poslovnu tajnu, ako je to danas u Srbiji uopšte moguće, onda zaista niste smeli da se pozivate na ove dokumente, koji su iz koje godine? Da li to znate? Da li znate kada je ova Pariska konvencija usvojena? Godine 1883, 150 godina posle toga se bavimo time.
To govori o prirodi vlasti koja nam je neke standarde obećala pre 12 godina, 10 godina, da ne grešim. Do dana današnjeg nije uspostavila. Dok god sede tu gde sede neće ih biti u Srbiji. Zato mora sa njima da se raščisti, sa njima i njihovom politikom. Vi birajte da li ćete biti i dalje deo te promašene politike ili ćete svoje stavove i odnos prema državi da revidirate i da menjate.
U ovim konvencijama se dolazi do prava i obaveza koje su dužne članice te unije i prema sindikatima da obezbede. Zamislite ulogu u položaju konteksta poslovne tajne i industrijske špijunaže sindikata danas u Srbiji, koji nisu u stanju da se izbore za elementarna prava radnika, kamo li za zaštitu poslovne tajne, intelektualne svojine, patenta, žigova itd.
Sada ćemo javnosti da uzimamo vreme, navodno štitimo poslovnu tajnu, industrijsku špijunažu. Pitam vas, ministre, sledeće. Ovde u zakonu u članu 8. – suprotno dobrim poslovnim običajima naročito se smatra industrijska ili komercijalna špijunaža. Gde u ovom zakonu piše šta je to? Gde u zakonu piše šta je industrijska i komercijalna špijunaža? Postoje udžbenici i to što piše u udžbenicima mogu da kažem sada. Oni su uveli jednu praksu, pa drugi član svakog zakona je pojmovnik, pa se tu navede šta je šta.
U kontekstu ovog zakona, šta je industrijska špijunaža? Gde će to da piše? Ako ste se opredelili da to uvedete u podzakonske akte, zašto to ovde nije napisano, u kom roku ćete doneti podzakonske akte? I za podzakonske akte vam Evropa lupa šamar. Treba, neka je.
Šta je industrijska ili komercijalna špijunaža? Saradnici mogu da vam pomognu i da vam kažu. Neka šapću.
Uveli ste u zakon, o tome će biti mnogo više reči u raspravi u pojedinostima, kategoriju prevara. Prevara je krivično delo. U zakonu u kome će se stvari pred sudovima rešavati u parničnom postupku, ne mogu da stoje elementi krivičnog dela. Možda i mogu, ali kada zakone pišu oni koji ih pišu. Možda bi bilo drugačije da ih pišu, nego ih prepisuju, prevode, pa sve to nema svoj smisao.
Slušajte sada ovo, ministre, pošto ste vi ministar za obrazovanje, da mi samo objasnite šta ovo znači, u članu 13. i 14. Slušajte šta su genijalci napisali. Član 14. – na zahtev lica koje učini verovatnim mogućnost da će nastati šteta. Da li možete da mi kažete šta znači "učini verovatnim mogućnost"? I mogućnost i verovatno, da li je to stvar za zakon? Zato kažem da ovo niste čitali.
Ako bi kao neko ko je ovo pročitao, i kao ministar obrazovanja, dozvolili da ovo uđe u proceduru, ne znam šta više da vam kažem. SRS neće da govori ništa više o ovome. Ovo je smešno, toliko deklarativno, toliko uopšteno. Ovo ne znači ništa. I oni koji su spremni na zloupotrebu koristiće ovaj zakon da se sprdaju sa državom, sa institucijama i sa svim zainteresovanim stranama koje su eventualno tretirane ovim zakonom. Zato smatramo da je ovo sve pogrešno i promašeno i potpuno nepotrebno.
Možda ne bi bilo loše da i ovaj zakon, kao i ovaj prethodni, povučete, ali ovde nema podele na partizane i na četnike, pa nema ni razloga da se zakon povlači. Bilo bi dobro da se ovo povuče i da ovome date neki smisao i neki život, da udahnete nešto što će ovome obezbediti primenu u praksi.
Inače, ministre, i dalje će registri da nam budu očevidnici. I dalje će šiptari zbog pritisaka na Srbiju da protestvuju u Bujanovcu, a vaše kolege ministri da optužuju da je to navodno iz obrazovnih i prosvetnih razloga, a i vi u Vladi a i mi u opoziciji znamo zašto se to radi, samo što mi smemo da pričamo, a vi ne smete, zbog vašeg evropskog puta. I dalje će, gospodine ministre, malinari da blokiraju pruge. I dalje će da se svađaju sa onima koji su životno zainteresovani da ih dovode u jedan podređeni položaj, jer imaju podršku ljudi koji sede u Vladi, a mi ćemo da raspravljamo o poslovnim tajnama.
Za SRS ove besmislice su neprihvatljive. Nemamo nameru da podržimo sve ovo, a vrlo konkretno ćemo u raspravi u pojedinostima da vam pričamo kakve su promašaje i gafove ili bar oni koji su pisali i prevodili ovo napravili pre nego što su poslali u Skupštinu. Hvala.

Voleo bih da mi sada pojasnite šta ste vi rekli sad u vašem izlaganju vezano za zakon, sem što ste rekli ono što piše u obrazloženju? Pomenuli ste parisku konvenciju i ovaj TRIPS ugovora i član 39, i da mi čitate. Nema potrebe, imam  ga kod sebe. Mi smo se sa time pozabavili.        
Niste rekli ništa o zakonu, jer verujem da znate da ne možete ništa ni da kažete. Ovaj zakon nema suštinu. Da ima suštinu, ne bi bio u 20 članova. Bio bi napisan u skladu sa pravilima koje smo definisali, odnosno koje ste vi definisali, kako se pišu zakoni.
Imate kilometarske rečenice koja su čista apstrakcija i ništa za šta materijalno možete da se uhvatite. To je metodologija za koju ste se opredelili. Ne možete da nas uveravate da ovo ima smisla, kada ne znači ništa.
Objasnite mi, gospodin ministre, pošto zakon ima suštinu, šta znači – učeni verovatni mogućnost? Koga ćete tu za šta da teretite i da gonite?
U ovakvim okolnostima, ministre, predviđate da možete da donesete kroz izvršni postupak, kako se to već kaže, sudsko rešenje – da prekopavate stanove, da blokirate račune, da uzimate hartije od vrednosti, a da sve bude ovako apstraktno, nedokazivo i bez materijalne osnove. Nisam pravnik, ali ovo je iz aviona očigledno da je besmisleno, da je bez suštine i duše.
Još jednu stvar, ministre. Nisam rekao za Bujanovac da ne smete da pričate. Što se tiče ministra Markovića, njegove izjave su prenete u javnost. Šta je rekao i ko je kriv. Ja sam rekao da Vlada nerado priča i ćuti o problemima na KiM, na severu KiM. Bilo bi lepo da se u poslednjih 10 ili 15 dana neko seti da nas pozove i da svi zajedno razgovaramo o problemima koji nas očekuju 16. za dva dana. SRS će biti prisutna dole.

Mislim da ovaj član 7. daje prostora da se osvrnemo u istom tonu, odnosno u istom kontekstu kao što je i do sada bilo polemike i rasprava.
Na početku ću samo prokomentarisati da smo ovim amandmanom tražili da se bar bezbednost u kontekstu upravljanja železničkom infrastrukturom ne ispušta iz ruku Republike Srbije, odnosno iz državnog odnosno javnog preduzeća ili kako bi to pravnu formu preduzeća, ali u državnom vlasništvu imalo, sasvim je svejedno.
Naravno, oni koji su odbili ovaj amandman, to su sveli na priču o semaforima i o saobraćajnoj signalizaciji. Smatramo da je bezbednost na železničkim prugama nešto mnogo više i mnogo šire. Da nije tako, Vlada se ne bi opredelila da donosi zakon kojim se reguliše bezbednost na železničkom saobraćaju, ali to je nešto što možemo i da prihvatimo u kontekstu u kome ste odbili ovo i ne moramo.
Međutim, ono što bih takođe vezano za ovaj član 7. zakona hteo da prokomentarišem jeste da, malopre je gospođa Čomić predsedavala, rekla je da je jedna izjava ovde opasna. Gospođo Čomić ili kolege poslanici, izvinjavam se, za SRS amandmani o kojima smo govorili i o kojima govorimo nisu ništa manje opasni. Vreme koje je iza nas potvrdilo je da političke ambicije pojedinih političkih stranaka nisu ni malo naivne.
Svu vašu ležernost i indolentnost i nonšalantnost u odnosu na ovakve političke stavove kakve smo slušali i tako olako prihvatanje, Srbiju, srpski nacionalni korpus, sve one koji žive u ovoj državi mnogo košta. Aktuelno vreme i sve što se događa danas u Srbiji to apsolutno potvrđuje.
Gospodine Pastor, zamolio bih vas da budete moj gost na Jugu Srbije. Voleo bih da bar delimično pruge na Jugu Srbije liče kao vaše u Vojvodini, ne mora ništa drugo, ali neka pruge u Vladičinom Hanu, Kuršumliji, Medveđi i Preševu budu bar delimično kao vaše u vojvodini. Samo toliko mi sa Juga Srbije tražimo.
Jedno pitanje – kome da se obratimo mi iz Vladičinog Hana, Surdulice i Vranja, da nam kažu u koje smo to pruge mi ulagali, pa da tražimo da budu naše? Doći ćemo ovde u Skupštinu Republike Srbije i reći ćemo – znate, mi smo u to ulagali ili mi ćemo u to da ulažemo i biće bolje.
Ne možete kvalitet usluga na železničkoj infrastrukturi da tražite i da branite argumentima da tražite svojinu nad železničkom infrastrukturom. To su dve potpuno odvojene stvari. Ovde se jedna te isti ambicija brani sa tri različite stvari. Jedni viču – tražili smo svojinu, drugi viču – nismo tražili svojinu, jedni viču – loša infrastruktura, ništa se ne radi, mi bismo to bolje, a ovi kažu – pa, mi smo ulagali, mi smo stvarali, to nama pripada. Koga da slušamo? Da li neko od njih zna šta hoće u suštini? Jasan je odgovor šta se hoće i šta se traži. Sve ovo je jedan kontinuitet Statuta Vojvodine, prenosa nadležnosti itd.
Sva je sreća, gospodine ministre, što još ima bar malo razuma u toj Vladi, pa ovo nije prihvaćeno za sada.
Ako sam vas dobro razumeo, možda će se stvari promeniti kada se usvoji Zakon o javnoj svojini koji spremate ovde da pošaljete, to ste malopre rekli, pa ako se drugačije tim zakonom definiše, vi ćete ovaj zakon da izmenite. Nemojte to da radite, takav zakon ne treba da prođe ni u Vladi a kamo li u Skupštini. Ako takav zakon bude na Vladi, da Vlada padne. Ako imate iole nacionalne političke svesti i odgovornosti, vi ćete srušiti tu Vladu. Bar se jednom ponašajte onako u Vladi kako po nekad pričate i govorite ili promovišete se u Skupštini. Ne dajte im to da rade.
Oni su ovu državu institucionalno onesposobili da se bavi svim onim što hoćete da se bavimo kroz ovaj zakon. Mi ne znamo šta hoćemo da sačuvamo kao nacionalni resurs od infrastrukture u vlasništvu države. Mi to ne znamo ni od putne infrastrukture, od železničke infrastrukture, elektroenergetske infrastrukture. Oni to ništa ne znaju. Ovo je stihija, haos, pa će od zakona do zakona Vlada, u skladu sa potrebama i interesima onih koji čine tu vladu i većinu da se određuje prema svojini.
Sada će Zakon o komunalnim delatnostima. Tu ćemo isti problem da imamo. Ovi će da traže – vojvođanska kanalizacija, treba da bude naša. To su vojvođanski vodovodi, treba da bude naše.
Pripada li nešto nama sa Juga Srbije ili ovima sa zapada ili sa istoka? Evo, koleginica je iz Lučana, da li i ona nešto da traži? Ne možemo se igrati sa onim što je u vlasništvu države. To sam vam rekao i u načelnoj raspravi. Tu ste da branite, a ne da popuštate.
Bio bih srećan, zaista, gospodine Pastor, kada ne biste glasali za ovaj zakon, zbog ovog amandmana i da ne prođe. To bi bilo najidealnije rešenje.
Gospodin Mrkonjić je u načelnoj raspravi rekao da smo rekli u SRS – zakon je loš. Evo, sada ću reći, neka vam je najbolji zakon, ali kakav je smisao kada je neprimenjiv? Neprimenjiv je zato što su uništili institucije. Ovaj zakon je neprimenjiv, jer institucije nisu spremne da uvedu tržišne principe u ovaj sektor.
Vama nije problem da prodajete saobraćajnu infrastrukturu, ali vam je problem da obezbedite tržišnu utakmicu. Koga ćete vi da dovedete da ovde obezbedi i podigne kvalitet usluga? To je problem. To traži institucije i zdravu državu. Ali, da prodajete javnu svojinu i da to dopuštate i da dajete svakom, to je lako, a uz to drpne se i neki dinar ili dolar ili evro.
Zato ne možemo da razumemo što radite, niti hoćemo da prihvatimo ovo što radite. Potpuni besmisao. Tražili smo da bar bezbednost, kada je u pitanju železnička infrastruktura, ostane u vlasništvu, odnosno da to potpuno kontrolišu državna preduzeća, bar to ako ništa drugo.
Nije tačno da ako se promeni status svojine da će se lakše obezbeđivati pare. Ne postoji institucija ispod republičke koja će lakše ili imati veći kredibilitet da obezbeđuje pare za ulaganje u infrastrukturu. Najkredibilnija i najlegitimnija za to je država Srbija, ali je problem ono što je gospodin Krasić rekao, problem je politički profil i vrednost onih koji upravljaju onim što im je država poverila da rade. To je problem. To treba da se menja. I stari zakon je bio dobar. Mogli smo da imamo vozove od 160 km na sat i sa starim zakonom, mogli smo da imamo bezbedne pružne prelaze, mogli smo da imamo kvalitetnu saobraćajnu signalizaciju i sa prethodnim zakonom. Nismo, jer smo opterećeni bolesnom politikom. Dok ne promenimo politiku, ne okrenemo se za 180 ili 360 stepeni, sve će ostati isto.
Pazite sada, mi pokušavamo da uvedemo privatni sektor u upravljanje železničkom infrastrukturom. Ko to danas u Srbiji može da radi? Železnica je nešto što inicijalno traži ogromne investicije i ulaganja i kod železnice nema populizma. Ne možete da lažete od godinu do dve birače, kada je železnica u pitanju, nego ulažete pet ili 10 godina da biste narednih 10 godina prihodovali. Ko danas u Srbiji može da se bavi ovim poslom? Zamislite, gospodine Mrkonjiću, to danas mogu da rade samo Mišković i Beko, tajkuni, oni koji finansiraju Vučića i Nikolića, kako "Vikiliks" piše. To su ljudi koji bi danas trebali da se bave upravljanjem železničke infrastrukture. Ko je lud da im to poveri? Zamislite njihov odnos prema delatnostima od opšteg interesa. Baš njih briga i za opšti interes. Podredili su Srbiju sebi, svom ličnom interesu i svojim budžetima.
Zato ovaj zakon nije dobar i zato je SRS protiv njega i opakih i bolesnih političkih ambicija koje bi mogle da se projektuju kroz zakon ako neke od amandmana prihvatite. Hvala.

Koristiću i repliku, a ako mogu i posle vreme poslaničke grupe, ako ne stignem sve da odgovorim, što sam imao nameru da kažem.
Gospodine Pastor, ne može se problem Vojvodine ili problem Bačkog Petrovca ili Bačke Palanke ili Zrenjanina rešiti u Vojvodini, kao što ste problem Vladičinog Hana, Trgovišta, Vranja, Bosilegrada i Preševa ne rešava dole, nego se rešava u Beogradu. Tu nije ništa loše i to je čak dobro. Kada bi bilo manje tih tendencija i ambicija lokalnih, da se ne izrazim onako kako bih rekao, i regionalnih paša i bimbaša ili subaša, mislim da bi Srbija bila zdravija i kao nacionalno tkivo i kao nacionalna ekonomija ili kako god hoćete. Poziv ostaje otvoren. Drago mi je što ćete da dođete i što ćete da vidite.
Moja ambicija nije da se sa vama uveravam gde je bolje, nego da dokažem da nam je svima isto loše. Hajde da i vi i mi zajedno smenimo one zbog kojih nam je loše. Vi ste ih izabrali za koalicione partnere i to ne možete meni da osporite.
Problem su oni koji su vam danas koalicioni partneri i sa kojima sve ređe pokušavate ili uspevate da iznađete zajednički jezik, zato što ste i vi shvatili ko su i kakvi su, i čime se rukovode. Ali oni sa kojima možda i pokušavate da nađete srećnu budućnosti, samo su druga strana jedne te iste medalje. Srbija mora da raskine sa politikom za koju ste i vi verovali da ima smisla, da je racionalna i da građanima ove države od Subotice do Surdulice može da se ponudi nešto bolje i nešto izvesnije.
Što se tiče gospođe Čomić, zaista ne mislim da smo bilo šta loše razumeli i ona, ili ja. Smatram da su ovi amandmani isto tako opasni, kao što ona smatra da su neke izgovorene reči za ovom skupštinskom govornicom, ili za bilo kojom drugim mestom, opasne. Moja namera da bilo kome zabranim, niti je moguća, niti ja to mogu da sprovedem.
Ako je neko u parlamentarizam Republike Srbije uveo i insistirao na slobodi govora, to je bio Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka. Ali ako je neko gospođo Čomić, ne uzmite mi za zlo, da kažem, bio simbol zabrane govora, to ste vašom voljom ili ne, bili vi. Podsetiću vas, izbacili ste celu poslaničku grupu Srpske radikalne stranke, samo zato što nismo mogli da govorimo ono što vama nije prijalo. Da li ste vi bili inicijator toga ili Boris Tadić, a vi to sve sproveli, sasvim je svejedno, razlika ne postoji.
Zato, kako ste vi mene shvatili to je opet sad vaš problem. Što se nas tiče, mnogo je opasnije ono što prolazi kroz papire i što je pojedinci predlažu, jer je suprotno Ustavu i političkim i ekonomskim interesima Republike Srbije, a verujem da oko toga ne bi trebalo da se sporimo.
Ako ste vi, gospođo Čomić, ne znam da li me čuje, zalažete za sve ono za šta se i ja zalažem, duboko verujem da ćete u Demokratskoj stranci ostati samo do sledećih izbora. Vama očigledno nije mesto, jer je Demokratska stranka neko, ko je obezbedio da se sve ono za šta se vi i ja zalažemo obesmisliti - i pravda, i principijelnost, i pravičnost, i sloboda, i tolerancija, itd. U Srbiji svega toga nema, a na vlasti je Demokratska stranka. Vama definitivno kao poborniku svega toga nije tamo mesto, jer oni nisu sposobni da nam to obezbede. Zahvaljujem.

Poštovane kolege narodni poslanici, ovo je  nastavak priče koju je započeo Radiša Ilić.

Da je zakon pisan u Srbiji, mi verujemo da bi bio drugačiji, da bi bio bolji i kada bi se ta prepisivačka praksa prekinula mi verujemo da registrativa bila u nomo tehničkom smislu kvalitetnija. Gospodin Ilić je započeo jednu priču, i onda dođete do tačke 22. gde se kaže da je sertifikat sertifikat. Pa tom logikom niste morali ni da objašnjavate šta je, za toliko je jasno svima. Mi smo predložili tehničkim i nomotehničkim , kako je to već pravnički ispravno, da se kaže da je sertifikat rešenje, pa nastavak rečenice koji ove u tekstu zakona, mogli ste da smislite šta hoćete, da kažete da je sertifikat akt, da je dokument, da propis, da je rešenje, da kažete da je papir. Bilo bi smislenije nego što ste rekli da je sertifikat sertifikat.

Onda u obrazloženju kojim ste mi odbili amandman, upućujete me na član 120. a znate šta piše u članu 120. on se odnosi na rešenje o priznanju sertifikata, ali to je tako u državi je sve moguće jer se zakonodavstvo usvaja sa dokumentima institucije čiji član nismo, i EU i Svetske trgovinske organizacije, i jalov je to posao i od tog posla nema ništa. Ministre promenite politiku idu izbori brzo i učinite nešto pametno za Srbiju. Hvala.