Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, ovaj amandman koji sam podneo samo na prvi pogled izgleda da je tehničke prirode. Međutim, smatram da je on suštinske prirode, a u to ćete se uveriti iz mog obrazloženja.
Naime, član 23. Predloga zakona o pivu govori o situaciji - šta radi poljoprivredni inspektor kada utvrdi određene nedostatke u primeni ovog zakona? Dakle, on u takvim slučajevima, vi to taksativno nabrajate u ovom članu 23, donosi rešenje o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti i u tom slučaju on određuje rok u kojem će se ti nedostaci, koje je on utvrdio u svom rešenju, otkloniti. Između ostalog, taksativno se nabraja 17 tačaka u kojima on može odnosno utvrđuje te nedostatke i naređuje da se ti nedostaci otklone.
Jedna od tih tačaka jeste tačka 10), na koju sam podneo amandman. Ova tačka 10. govori o uslužnom punjenju piva koje ne odgovara propisanom kvalitetu. U svom amandmanu tražio sam da se dodaju reči: "navedenog u deklaraciji". Dakle, inspektor će doneti rešenje o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti, ukoliko utvrdi da se prilikom uslužnog punjenja piva ta delatnost ne odgovara propisanom kvalitetu, pa tražim da se doda još reč "navedenog u deklaraciji".
Gospodine ministre, kako ćemo znati u stvari koji je to propisani kvalitet? Kako ćemo vi, ja ili neko treći znati u stvari i kako ćemo reagovati kod nadležnog ministra, ako nigde ne piše koji je to propisani kvalitet, a taj propisani kvalitet piše u deklaraciji, je li tako? Gde taj propisani kvalitet treba da stoji – dakle, u deklaraciji koja stoji na onoj etiketi. Ono što je propisano treba da stoji na deklaraciji. Sasvim je normalno i adekvatno da se prihvati ovaj amandman, jer je jasno da ono što je propisano treba negde da bude i napisano, a to je logično i jedino ispravno – da bude na deklaraciji o kvalitetu proizvoda.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, 4. marta 2005. godine je stupio na snagu Zakon o poštanskim uslugama. Za neki dan je proteklo šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona, kako bismo dočekali danas da neko kaže, da je njegova primena u praksi znatno otežana.
Gospođo ministre, ponavlja se ista priča koju SRS priča i uvek ističe kada su u pitanju predlozi zakona koje vi podnosite ovoj Skupštini, a to je da se zakoni donose samo zarad njihovog donošenja. Vrlo se malo vodi računa o tome kakva će primena biti tih zakona, odnosno da li će ti zakoni uopšte biti primenjivi u praksi, da li će bar neke odredbe tih zakona biti primenjive.
Čemu zakoni ukoliko se oni ne mogu primenjivati u praksi ili ukoliko se samo neke njihove odredbe ne mogu primenjivati u praksi? Imam utisak da se vrlo često žuri i juri za donošenjem zakona, kao da neko nekog goni da se donose određeni zakoni, a posle pet godina neko dođe i kaže da je zakon teško primenjiv ili da se neke njegove odredbe u praksi apsolutno ne primenjuju.
Mislim da je ovde u pitanju, uzalud je što se brzo trči, što vi pokušavate brzo da trčite kada trčite u suprotnom smeru. Uzalud je što pokušavate da ovako brzo donosite ove zakone samo radi statistike, ako se oni u praksi, apsolutno ne primenjuju, ili se vrlo teško, kako vi kažete, primenjuju.
Da pođemo malo na razloge za donošenje zakona. To su, kako predlagač kaže, ubrzani razvoj poštanskog saobraćaja, pod dva – usklađivanje sa pozitivnim zakonodavstvom EU i pod tri – savet, na neki način, inspektora, inspekcijskih organa i stručnjaka za poštanske usluge, koji kažu da je nužno i neminovno doneti ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama.
Ako pođemo u jednu samo malo detaljniju i sveobuhvatniju analizu onoga što ste vi rekli u razlozima za donošenje ovog zakona, videćemo sledeće. Prvo, slažem se da postoji ubrzani razvoj poštanskog saobraćaja. Čak, mogu da vam kažem, gospođo ministre, da je moj stav po pitanju ovoga ubrzanog razvoja možda i pomalo radikalniji u odnosu na stav koji ste vi izneli kao predlagač zakona u ovim razlozima za donošenje zakona.
Smatram da u nekim poštama poštari brže napreduju od pisama. Naravno, ovo poštari jasno je da upotrebljavam u krajnje prenosnom značenju. Nisu to oni stari, dobri poštari koje svi znamo i koji svoj posao rade časno i pošteno, već su to neki drugi. Ko razume, shvati će.
Centralni razlog za donošenje ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, rekao bih da je u stvari, ovaj drugi – usklađivanje sa pozitivnim zakonodavstvom EU. Ovo je, po meni, verovatno, ničim izazvan razlog.
Pitanje je uopšte da li to tamo neko traži ili, da li je ovo što vi radite neko tražio da se radi ovako brzo, ovako ubrzano. Da li je donošenje ovog zakona potrebno raditi brzinom ekspresnog voza, gde apsolutno ne stajete ni na jednoj stanici, gde samo donosite što više zakonskih propisa, a da li će oni biti primenjivi? Da li je cilj ovo što vi pokušavate da uradite i da prikažete, brzina i broj zakona i zakonskih projekata, umesto kvaliteta i primenjivosti?
Sledeći razlog za donošenje zakona jeste savet inspekcijskih organa i stručnjaka za poštanske usluge. Zaista cenim savete inspekcijskih organa, mada ste vi rekli, čini mi se, da samo ima tri inspektora u ovoj oblasti. Nažalost, kako vi kažete, nema ih više i oni vrlo teško uspevaju da prekriju celu teritoriju Republike Srbije. Opet, nađite krivca i za to. Da li je ovaj razlog pomalo zakasneo? Ipak je prošlo šezdeset meseci. Ipak je prošlo pet godina od stupanja na snagu osnovnog Zakona o poštanskim uslugama, da li je onda možda trebalo pre da vam kažu? Ili su možda oni to rekli pre, ali ih neko nije slušao.
Ako pođemo u dalju analizu ovog zakonskog projekta, odnosno predloga ovog zakona, osniva se agencija kao nezavisno i regulatorno telo. Između ostalog, ovoj agenciji povereno je i donošenje određenih podzakonskih propisa. SRS se apsolutno protivi, protivila se i uvek će se protivi osnivanju novih i novih agencija.
Smatramo da je sve to, dakle, osnivanje tih agencija suvišno, nepotrebno, glomazno, da osnivanje tih novih agencija samo povećava troškove. Međutim, izgleda da su kao i do sada i sada, vidimo to i po rešenjima na naše amandmane, uzaludni naši apeli i protivljenja kada je u pitanju osnivanje ovih agencija i drugih tela. Dakle, zašto?
Vi konstatujete da vam agencija ne radi. Zašto, gospođo ministre, agencija ne radi? Kažete da nije osnovan savet agencije. Izvinite, šta je to savet agencije? Šta vam je savet agencije? Nije to Ustavni sud, pa da je bilo tako teško osnovati savet agencije. Onda sami konstatujete da je zbog toga došlo do pojave mnogo operatera, kako kažete, koji neovlašćeno obavljaju posao.
Pazite, postavlja se pitanje, gospođo ministre, koliko je takvih operatera? Koliko je operatera koji neovlašćeno obavljaju ove poštanske poslove? Koliki je promet, gospođo ministre, tih operatera koji neovlašćeno obavljaju te poslove za ovih poslednjih pet godina, za ovih poslednjih 60 meseci?
Kolika je šteta i da li je nastupila kakva šteta od ovog njihovog neovlašćenog obavljanja poslova, kako vi kažete? Ko je odgovoran za tu štetu? Ima li odgovornih? Da li postoje kakve sankcije za štetu koju su oni prouzrokovali? To su pitanja na koja biste trebalo ipak vi da nam date odgovore.
Mnoge odredbe, dakle, mnoga rešenja su čini se bila bolja u osnovnom zakonu nego u predlogu ovog zakona za izmenu i dopunu Zakona o poštanskih uslugama. Na primer, u članu 1. dopunjen je član 3. stav 1. tačka 5) i to pojmom "consignment'' pošiljke. Postavlja se pitanje, gospođo ministre, da li je primereno u tekst zakona unositi strane reči i termine?
Postoji li adekvatan termin za ovo i u srpskom jeziku? Na primer, mogu da imam slobodu kao narodni poslanik da rad ministarstva, ne moram da kažem vašeg, ali pojedinih ministarstava, odredim kao da me to podseća, hajde da upotrebim i ja, na neki dark side of the moon, na neku tamnu stranu meseca, pa znate tamo šta se sve događa.
Vidite kako je to pomalo i neprimereno reći u ovoj situaciji, ali kao narodni poslanik mogu da imam takvu opservaciju. Ali vi u Predlogu zakona da koristite strane reči, mislim da je to neprimereno. Postoje vrlo adekvatne i plastične reči u srpskom jeziku koje mogu sve ovo odrediti. Dakle, vi unosite strane reči. To više nije ni pomodarstvo, to je više neka vrsta dodvoravanja koja, rekao bih opet, nije apsolutno ničim izazvana.
Članom 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona menja se član 6. osnovnog zakona, tako što se predviđa da poštanski operateri su dužni da pri obavljanju poštanskih usluga postupaju u skladu sa svojim posebnim uslovima, obezbede nepovredivost poštanskih pošiljaka i tajnost podataka.
Postavljam pitanje, gospođo ministre – šta se krije iza ovog termina "svojih posebnih poslova"? Na koji način, postavljam pitanje, poštanski operateri utvrđuju svoje posebne uslove? Kako pojedini operateri u svojim posebnim uslovima predviđaju i obezbeđuju tu nepovredivost i tajnost, zaštitu tajnosti podataka?
Da li oni to mogu da čine prema svom nahođenju, da li čine prema svojim interesima i prema svojim potrebama ili prema određenim standardima koji su propisani, ili bar prema nekim dobrim poslovnim običajima? Dakle, da to bude za sve poštanske operatere jednoobrazno.
Šta je od svega toga tačno? Ako svaki operater obezbeđuje nepovredivost i tajnost prema svom ličnom nahođenju, a rekli ste da ih ima mnogo i da mnogi posluju shodno ovom zakonu, ne primenjujući odredbe zakona ili vrlo malo primenjujući odredbe ovog osnovnog zakona, dakle, postavlja se pitanje – da li će biti obezbeđena adekvatna zaštita i tajnost pošiljaka od strane ovih operatera? Ko onda može biti direktno oštećen? Da li su to građani, država ili možda i građani i država, a samo zarad nečije lične koristi?
Dalj, osvrnuo bih se još malo na član 34. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, koji kaže da do dana konstituisanja Saveta Agencije poslove iz člana 66. stav 1. tačke 1), 2), 3), 4), 11) i 12) obavlja Ministarstvo.
Šta je ovde predviđeno da obavlja ministarstvo? Prvo, da donosi opšte uslove i prati njihovu primenu, da utvrđuje limite po masi i ceni za rezervisane poštanske usluge, zatim da utvrđuje vreme trajanja obavljanja rezervisanih poštanskih usluga, kao i da daje saglasnost za posebne uslove za obavljanje poštanskih usluga, a u tački 11) predviđeno je da ono određuje i tarifne stavove za univerzalnu poštansku uslugu i odobrava, u tački 12), poštanskim operaterima izdavanje redovnih poštanskih maraka i vrednosnica. Dakle, to su oni poslovi koje je predviđeno da obavlja ministarstvo.
Dakle, opet pitanje – šta je sa Savetom Agencije? Šta je sa poslovima koje treba da obavlja Agencija? Ko i zašto prolongira tako dugo osnivanje tog saveta? Onda dolazimo do onoga što mi uvek potenciramo – čemu onda agencija, kada sve ovo, pa i mnogo više, može da obavlja Ministarstvo? Umesto agencije sve ove poslove koje ste vi naveli u ovim tačkama ovog člana može da obavlja Ministarstvo.
Dalje, gospođo ministre, član 35. zamoljava one operatere, namerno kažem i upotrebljavam reč zamoljava, opet u uslovnom značenju, koji do sada, dakle, za 60 meseci nisu, kaže, uskladili svoje propise sa Zakonom o poštanskim uslugama, sa Zakonom iz 2005. godine, da to, ako ikako mogu, učine za tri meseca. Pazite, nisu mogli da usklade svoje propise sa Zakonom o poštanskim uslugama za 60 meseci, dakle, za pet godina, a vi im sada tražite da to isto oni učine za samo tri meseca.
Zaista, gospođo ministre, ipak mislim da se ovde, kao i na mnogim drugim mestima, potvrđuje ona narodna da iako izgleda to pomalo apsurdno, ali ono što ne može na velika, izgleda ulazi na mala vrata. Vi to dokazujete svuda i na svakom mestu i u svakoj prilici.

Ovde se radi o amandmanu na član 4. Predloga zakona o amnestiji. Tim svojim amandmanom tražio sam da se reči „sud prvog stepena“, koje su upotrebljene u ovom članu 4, brišu.
Samo ću se kratko osvrnuti na vladino obrazloženje neprihvatanja ovog amandmana, koje se svodi na otprilike dve stvari. Prvo, Vlada u svom obrazloženju kaže da je sud koji sudi u prvom stepenu nadležan za donošenje rešenja o amnestiji (naravno, to niko ovde ne spori, to i nije predmet ovog amandmana), i drugo, da nema zadiranja u supremaciju budući da prvostepeni sud donosi rešenje o amnestiji.
Međutim, ono što Vlada nije učinila u svom obrazloženju jeste to da se nije osvrnula na obrazloženje koje smo mi dali u našem amandmanu. Naime, mi smo svoj amandman obrazložili time što se za krivična dela za koja se može dati amnestija mnogi postupci po žalbama već vode ili su završeni u drugostepenom postupku. Dakle, postoje mnogi postupci koji se u ovom momentu vode ili koji su već završeni u postupku koji nije prvostepen, normalno, dakle, u žalbenom drugostepenom postupku.
Zaista je neprimereno, kako po pozitivnim zakonskim propisima, tako i u sudskoj praksi, da presude i druge akte drugostepenog suda poništava niži sudski organ, u ovom slučaju prvostepeni sud.
Međutim, ova nedoslednost i neprimerenost u postupanju zaista je jedna odlika koja, na neki način, prati Ministarstvo pravosuđa kao neka zla kob. Kada smo govorili o izboru i reizboru sudija, rekli smo da će taj izbor, taj reizbor sudija predstavljati u stvari svojevrsnu lustraciju sudija, da će to biti samo jedan način da se iz sudova odstrane oni koji ne misle isto kao oni koji ih biraju, da će to biti način da se očiste sudovi od onih, uslovno rečeno, nepodobnih. Tada smo kazali da će mnoge dobre sudije, mnogi dobri tužioci biti prinuđeni da zbog takvog načina izbora, zbog takve lustracije odu u advokaturu ili nađu uhlebljenje na nekom drugom mestu.
Ovaj svoj amandman, i uopšte problem koji je danas na dnevnom redu, vezao bih upravo za ovaj problem, dakle, problem izbora i reizbora sudija, nalazeći u tome svojevrsnu kopču, svojevrsnu sličnost i podudarnost s tim što se sigurno desilo da su mnoge sudije i mnogi tužioci koji su apsolutno nepodobni za obavljanje sudijske, odnosno tužilačke dužnosti našli svoje mesto u sudstvu, u tužilaštvu nakon ovog izbora, odnosno reizbora.
Šta će biti ako u postupku amnestije bude učestvovao jedan bivši sudija, a sada tužilac, koga sam pominjao u postupku izbora sudija, odnosno tužilaca, gospođa Jelena Ćurčić, gospođa koja je u jednom drugom postupku, dok je bila predsednik izborne komisije u lokalnoj samoupravi u opštini Lučani uradila jednu anomaliju koja se (gospodine ministre, ovo će biti vrlo interesantno i za vas, s obzirom na to da se odnosi na vaše ministarstvo) u nekim državama zove i krivično delo, u nekim državama koje su apsolutno pravno uređene. Ne kažem da naša država to nije. Stremimo svi sigurno tome da ona to bude, ali sigurno ćete i vi, kao i ostali koji su u ovom poslu, pokazati dobru volju da to tako bude.
Dotična gospođa je u svojstvu predsednika izborne komisije…

Evo, vraćam se, samo ću vam, ako dozvolite, gospođo predsedavajuća, kazati kakvu vezu ima ovo što pričam sa …

Postavljam pitanje, šta će se desiti ukoliko jedan takav sudija, odnosno u ovom slučaju javni tužilac, s obzirom na to da je Predlogom zakona o amnestiji predviđeno u jednom članu da  u postupku može učestvovati i javni tužilac... Postavljam pitanje, šta će se dogoditi ukoliko u jednom takvom postupku amnestije bude učestvovalo i jedno takvo lice, koje je donelo odluku o izboru…

Samo jedna stvar, gospođo predsedavajuća, mi nije jasna – da li vi u stvari time ne želite da meni dozvolite da izrazim svoj politički stav u odnosu na jedan problem?

Poštujem.

Apsolutno smatram da u svom dosadašnjem govoru nisam nijednog momenta kršio Poslovnik. To se može videti iz stenograma i mog dosadašnjeg govora. Jednostavno sam pokušao da nađem jednu kopču, jednu vezu između teme…

Očigledno je, gospođo predsedavajuća, ili da se mi nismo razumeli ili vi pogrešno tumačite ono što pričam. Obrazlažem amandman na član 4. Predloga zakona o amnestiji. Taj član 4. kaže... Jednostavno sam tražio da se iz člana 4. izbriše „sud prvog stepena“, pa sam nakon toga rekao da je moguće da se u dosadašnjim postupcima koji su vođeni po žalbama dogodi da niži sud, u ovom slučaju prvostepeni sud, bude taj koji će poništiti odluku višeg suda. Potom sam hteo i pokušao da nađem vezu između ovoga što pričam i jedne druge situacije, nažalost, vi mi to ne dozvoljavate i niste dozvolili.
Znam da građani Srbije i iz ovo malo reči što sam rekao izvanredno dobro znaju šta sam hteo da kažem, iako nisam uspeo da završim svoju misao, ali meni je cilj da me razumeju građani Srbije u ovom slučaju, a ne vi. Zahvaljujem.

Hvala. Amandmanom na član 7. traženo je da se ovaj član 7. Predloga zakona o amnestiji briše. Ponovo ću se osvrnuti na obrazloženje Vlade koje je dato i u kome je na neki način Vlada pokušala da obrazloži zbog čega nije prihvatila ovaj moj amandman. Naime, Vlada je obrazložila da je potrebno propisati određeno pravno sredstvo u slučaju da je doneto rešenje o primeni amnestije za delo koje ne podleže amnestiji.
Dakle, to je jedno obrazloženje koje upravo nalazi svoje opravdanje u svemu onome što se u ministarstvu pravosuđa događa – propisuje se pravno sredstvo u slučaju da je doneto rešenje o primeni amnestije za delo koje ne podleže amnestiji! Ko će da donese takvo rešenje za neko drugo krivično delo kada su taksativno nabrojana ona krivična dela za koja se može izreći amnestija?
Šta se ovde događa? Onaj ko je ovo propisao apriori već dozvoljava mogućnost da se donesu i rešenja za neka druga dela, za koja se amnestija ne može ni primeniti. Zato kažem da je to upravo logična posledica načina na koji je izvršen reizbor sudija.
Mnogo je životnih priča koje govore za ili protiv amnestije. One koje su moje kolege iznele u dosadašnjem toku ove rasprave zaista na pravi način odslikavaju stav Srpske radikalne stranke kada je u pitanju institucija amnestije. Te priče govore u prilog našem stavu i dozvolite mi da u vezi s ovom temom i ja ispričam jednu kratku pričicu.
Dakle, ja sam iz jedne porodice kojoj je 1999. godine javljeno da je vojnik koji se nalazio na odsluženju vojnog roka, kao aktivno vojno lice, u širem rejonu Đakovice, poginuo. Posle svega što se događalo u porodici nakon ovakve jedne vesti, došlo je novo obaveštenje, na našu radost, a na žalost jedne druge porodice iz Aleksinca, koja se isto prezivala – došlo je obaveštenje da naše dete nije poginulo, već da je poginulo jedno drugo dete, koje se samo isto prezivalo.
Znate, ovo ne govorim da bih iz ovoga izvukao neki poen, ili bilo šta drugo, nego samo u prilog činjenici koliko je ovo ozbiljna tema i koliko su u pravu oni koji kažu da se ovoj temi moralo pristupiti na jedan mnogo ozbiljniji, temeljniji način, da je današnjoj raspravi trebalo da prisustvuje neko iz Vojske Srbije, da je u današnjoj raspravi trebalo da bude ne samo podataka o tome koliko je tih mladih ljudi izbeglo da služi vojni rok (jedno od krivičnih dela koja su predmet ovog Predloga zakona o amnestiji), već i koji su razlozi zbog kojih je to učinjeno; bila je potrebna sveobuhvatna analiza svih tih problema vezanih za postupak amnestije koji se predlaže po ovom zakonu.
Dakle, Srpska radikalna stranka je otprilike do sada izrekla jasan stav po ovom pitanju i mislim da je potpuno u pravu i da potpuno argumentovano govori o ovom problemu. Kažem, šteta je što ovde nisu predstavnici Ministarstva pravde i neko iz Vojske Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, kada vam odgovara vi kažete da mi želimo da minimalizujemo neke odredbe vaših predloga zakona, a s druge strane, kada mi želimo da svojim predlozima pospešimo neke predloge zakona koje vi podnosite ovde u Skupštini, vi kažete da je to nepotrebno i suvišno.
Ovim amandmanom tražili smo da se u članu 9. stav 2. briše. Naime, ovde vi u stavu 2. člana 9. u stvari iskazujete sumnju i prema onim organima, odnosno licima u tim organima koja su po službenoj dužnosti u obavezi da preduzmu određene radnje i postupke. Ovde se radi o onim licima koja po službenoj dužnosti vrše brisanje iz kaznene evidencije. Dakle, brisanje iz kaznene evidencije je zakonska obaveza, koja je nametnuta imperativnom normom i službeno lice koje radi u organu koji je za to nadležan je u obavezi da striktno poštuje tu normu. Nepoštovanje jedne takve norme predstavlja krivično delo, koje je kažnjivo po nekom drugom zakonu.
Dakle, upravo to što nepoštovanje te odredbe predstavlja krivično delo koje se kažnjava po nekom drugom zakonu jeste jedan od osnovnih razloga zbog kojih smo mi tražili brisanje stava 2. u ovom članu.
Naime, vi ovde u stvari izražavate sumnju u ona lica u tim organima koja po službenoj dužnosti rade određene poslove. Vi niste izrazili sumnju u nešto drugo; vi niste izrazili sumnju u neka lica, na primer, u Trgovinskom sudu u Nišu, koja su imala dva zapisnika u pogledu nekih javnih nabavki. U jednom zapisniku jedno lice je izabrano kao ponuđač, a u drugom drugo. Međutim, sumnja postoji kada je u pitanju državni organ, kada je u pitanju lice u državnom organu i kada to lice treba da izvrši radnju na koju ga obavezuje zakonski propis. Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na član 9. i tražio sam da se član 9. promeni i da glasi – U članu 148. stav 5. reči „u ostavljenom roku“ zamenjuju se rečima „u roku od osam dana“, a u stavu 7. broj „8“ zamenjuje se brojem „15“.
Članom 148. u stavu 5. predvideli ste termin – u ostavljenom roku. Smatrali smo da je ovo jako neprecizno i da je potrebno to ispraviti amandmanom, pa smo tražili da to bude – u roku od osam dana.
Naime, pravna sigurnost podrazumeva, pogotovo kada su zakonski predlozi u pitanju, da se određene situacije predvide što je moguće preciznije. Ta preciznost podrazumeva da se kada je god to moguće, a gotovo uvek je moguće, pogotovo u ovom slučaju, odredi tačan rok za izvršenje određenih radnji ili za određeno postupanje. To se najlakše i najbolje radi ukoliko se precizira rokovima. Upravo to i jeste smisao prvog dela našeg amandmana, gde smo tražili da taj rok umesto – u ostavljenom roku, bude – u roku od osam dana. To je što se tiče prvog dela ovog mog amandmana.
U drugom delu tražili smo da rok od sedam dana koji ste vi predvideli bude petnaest dana. Smatrali smo da je ovaj rok od petnaest dana primereniji.
Predlagač navodi tri osnovna razloga za donošenje izmena i dopuna ovog zakona. Prvi je, dakle, usaglašavanje sa drugim zakonima, drugi je otklanjanje kolizije pojedinih zakonskih odredaba i treći je definisanje rokova za postupanje Geodetskog zavoda.
Dakle, definisanje rokova predvideli ste kao jedan od prioritetnijih zadataka, odnosno razloga zbog kojih se i donosi ovaj zakon. Kada je tako, onda je to trebalo ispoštovati na pravi način, dakle, ne upotrebljavati termine „u ostavljenom roku“ itd., već jasno i precizno predvideti koji je to ostavljeni rok. Dakle, ništa se ne podrazumeva, treba tačno da odredite u kom je to roku, to je smisao našeg amandmana.
Još nešto da kažem o rokovima uopšte. Svi znamo da su rokovi jedna od najvažnijih pravnih kategorija, po sistemu – ko je prvi u vremenu, jači je i u pravu. Kada su u pitanju rokovi, kako u ovom delu, tako uopšte u legalizaciji, na koju se vi pozivate takođe u predlogu ovog zakona, smatramo da su rokovi vrlo važni i da tu postoje dve vrste rokova koje će u praksi, svaka ponaosob, dovesti do određenih pravnih posledica.
Prva vrsta rokova su oni rokovi koji su predviđeni za podnošenje dokumentacije. Kao što znamo, taj rok, koji je bio 11. 3. 2010. godine, kada je proces legalizacije u pitanju, prošao je. Radi se o roku koji je predviđen članom 194. Zakona o planiranju i izgradnji, koji predviđa da ako zainteresovana lica u ostavljenom roku ne podnesu potrebnu dokumentaciju, po njihovom zahtevu se neće postupati, zahtev će biti odbačen.
To su tzv. prekluzivni rokovi i normalno je da ovi rokovi ne dozvoljavaju povraćaj u pređašnje stanje. Kada su oni u pitanju, sve je jasno. Međutim, i prošli put sam napomenuo i sada kažem da će u stvari jedna druga vrsta rokova možda proizvesti nekakve druge pravne posledice, odnosno da će neka druga vrsta rokova biti na neki način problem u praksi, kada je u pitanju ovaj proces legalizacije bespravno izgrađenih objekata koji je u toku.
Radi se o samom postupku, o rokovima u postupku legalizacije, kada po nalogu organa koji vodi postupak mora da se u određenom roku (npr. 60 dana) dostavi određena dokumentacija. Desiće se situacija da je stranka pre toga podnela npr. tužbu radi utvrđenja. Normalno je da organ koji vodi postupak treba da prekine postupak, dok se ne reši to prethodno pitanje, odnosno dok se ne završi taj parnični postupak koji je u toku. Mislim da to tako i treba, i to se radi zaključkom. Time se omogućava stranci da do okončanja parničnog postupka odloži tu prekluzivnost roka.
Međutim, kao što se u životu dešavaju razne nepredviđene stvari, tako će verovatno i u ovim situacijama vezanim za rok doći do nekih nepredviđenih situacija koje mogu da budu malo komplikovanije. Pošto je legalizacija u toku time što je postupak za podnošenje prijava za legalizaciju već završen, verovatno će se u praksi desiti mnogo situacija koje ni predlagač zakona nije mogao da predvidi u ovom zakonu, niti u drugim zakonima koji su prethodili ovome, zbog toga što je zakon prevideo da predvidi jedan mehanizam kojim će moći tačno da utvrdi ko sprečava ili namerno opstruira postupak legalizacije.
To će biti osnovni problem, videćete u praksi, pogotovo ukoliko se desi da je stranka koja je podnela zahtev za legalizaciju npr. to zemljište kupila od suvlasnika; desiće se da ta parcela nije podeljena, da ima više suvlasnika. Može se desiti da neki od tih suvlasnika i nisu u Srbiji, ima i onih koji su u inostranstvu, pa se tu pravi čitavo malo zamešateljstvo.
Tako će postupak legalizacije, i pored najbolje namere koju ste možda imali, zaista poprimiti jedan tok koji niko nije hteo, biće jako dug i težak za stranke u postupku. Međutim, šta je tu je. Mislim da će ipak oni građani koji se podneli zahtev za legalizaciju uspeti da ostvare svoja prava koja su imali kada su podneli zahtev za legalizaciju.
Biće još mnogo drugih situacija u kojima će se dešavati razne nepredviđene stvari, međutim, smatram da će oni koji budu radili taj postupak znati da primene i ovaj zakon i druge zakonske propise vezane za legalizaciju na pravi način. Ukoliko to ne urade, normalno je da će stranka imati neke svoje principe, kada je u pitanju ova legalizacija, odnosno da će moći na drugi način da ostvari svoje pravo. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovo je jedan, rekao bih, lakši amandman i nadam se da ćete, ako budete pažljivo saslušali obrazloženje ovog amandmana, isti prihvatiti.
Naime, mi smo tražili da se u članu 19. stav 1. reč „savezni“ zameni rečju „republički“. Mi smo često ovde u skupštinskoj raspravi ukazivali da se ponekad događa da neko ko se bavi pisanjem teksta predloga zakona to radi tako što maltene prepisuje određene delove iz nekih ranijih propisa. Dešavalo se ponekad da terminologija koja se koristi u određenim predlozima zakona koji dolaze ovde u skupštinsku proceduru bude čak neprilagođena srpskom jeziku, da terminologija ne odgovara srpskom jeziku, da je preuzeta iz jezika nekih drugih naroda, a da ima dobrih i adekvatnih termina u srpskom jeziku koji su mogli da se upotrebe.
Ne kažem da je to ovde slučaj, daleko od toga, međutim, desilo se da je u jednom članu predviđeno da će se novčanom kaznom od 400.000 do 750.000 dinara kazniti domaći ili strani autoprevoznik ako, pazite sada, citiram: „obavlja međunarodni javni linijski prevoz putnika bez dozvole za međunarodni javni prevoz koju izdaje savezni organ nadležan za poslove saobraćaja“.
Gospodine ministre, iskreno misleći da je ovo nenamerna greška mi smo podneli amandman da ne stoji „savezni organ“, jer njega više nema, već „republički organ“, koji jedino postoji i to je jedino adekvatan termin u ovom slučaju. Međutim, obrazloženje koje je dala Vlada zaista prevazilazi onaj prag tolerancije koji govori da je to možda nenamerno ili da je to možda greška.
Vlada kaže da se amandman ne prihvata iz razloga celishodnosti, pazite, „budući da su u pripremi novi zakoni kojima će se urediti međunarodni prevoz u drumskom saobraćaju, a u kojima će se, između ostalog, primeniti i odgovarajuća terminologija“. Ovim obrazloženjem, gospodine ministre, predlagač jednostavno potcenjuje stvarnost, potcenjuje zdravu logiku. Mislim da onome ko je ovo napisao zaista opozicija nije mnogo potrebna. Pazite, iz razloga celishodnosti teško je bilo promeniti reč „savezni“ u reč „republički“! Zaista je ovo malo nesvakidašnje, ali dobro, šta je tu je.
Zašto ste onda, na primer, u članu 15. u tački 5) reč „jugoslovenski“ zamenili rečju „srpski“? Ili, zašto ste, na primer, u tački 12) predvideli da će se stranom prevozniku koji obavlja međunarodni linijski ili vanlinijski prevoz protivno odredbama ovog zakona zabraniti kretanje na putevima Republike Srbije? Kako se ovde moglo predvideti – na putevima Republike Srbije, a ne nešto drugo?
Znači, negde može da piše „savezni“, i to će, kako vi kažete, biti promenjeno nekim drugim propisima, kada se donesu drugi zakoni. Međutim, ne tada, prihvatite ovaj amandman i reč „savezni“ jednostavno zamenite rečju „republički“. To je jedino moguće u ovom slučaju.
Vi ste, gospodine ministre, taj koji najbolje zna kada je bolje nešto uraditi odmah. Ovde to treba uraditi odmah. Vi ste čovek koji dobro zna da je uvek bolje tri sata pre roka, nego jedan minut posle roka. Zato, gospodine ministre, izbrišite ovo „savezni“ i stavite „republički“, kako treba da bude, da budemo svi zadovoljni. Hvala.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, SRS uvek, u svim predlozima zakona koji dolaze u Skupštinu, a u slučajevima kada se u pojedinim odredbama upotrebljava reč "ministar" umesto reči "ministarstvo" tamo gde bi trebalo da ministarstvo, kao organ uprave, kao državni organ, uradi te poslove koji se tiču, na primer, kao ovde, propisivanja uslova, zatim propisivanja kriterijuma, visine učešća itd., iz principijelnih razloga ulaže amandmane, tražeći da umesto reči "ministar" stoji reč "ministarstvo". Dakle, to čini iz principijelnih razloga, smatrajući da ministar kao pojedinac ne bi trebalo da bude ovlašćen da ovo radi, već da to čini ministarstvo kao državni organ.
Ujedno, postoje i određeni praktični razlozi. Gospodine ministre, siguran sam da vi kao ministar, kao prvi čovek u vašem ministarstvu, zbog svojih obaveza, zbog svojih dužnosti, ne možete fizički da ispratite svaki pojedinačni slučaj koji se događa u vašem ministarstvu. Zbog toga je tu vaše ministarstvo, zbog toga su tu vaši i savetnici i državni sekretar, zbog toga su tu svi oni koji su zaposleni u vašem ministarstvu i zbog toga bi upravo oni trebalo ovo da rade.
Da su ovo praktični razlozi, pokazaću na jednom primeru. U Domu učenika srednje železničke škole u Beogradu, koji se nalazi u Ulici Zdravka Čelara, zaposlena je izvesna gospođa Milka Đuretić na poslovima i radnim zadacima psihologa. To je vrlo odgovorno mesto. Kada je dotična gospođa donosila svoju dokumentaciju u personalni dosije, donela je diplomu visoke stručne spreme fakulteta u Prištini.
Posle izvesnog vremena i određenih prijava, kriminalističkom obradom od stane policijske uprave utvrđeno je da dotična gospođa u stvari nema tu diplomu, odnosno da ta diploma nije validna. Ta gospođa je čak i priznala da je tu diplomu u stvari kupila i MUP Srbije je podneo krivičnu prijavu protiv nje.
Da nesreća bude veća, ta gospođa ne bi ni bila zaposlena u tom domu da njen muž Milko Đuretić nije bio zaposlen u Domu učenika "Petar Drapšin" u Beogradu. Za vreme njegovog mandata od učenika je opljačkano oko pet miliona dinara. Eto, to je samo jedan primer, gospodine ministre, da vam pokažem kako se može desiti da pojedini ljudi dođu na jako odgovorna mesta gde se vaspitavaju naši učenici.
Znate, postoji jedna fina izreka da se doktor može postati iz počasti, ali lekar ne može. Vi znate da je i drug Tito bio svojevremeno doktor iz počasti, odnosno doktor raznih nauka. Međutim, lekar je nešto drugo. Na ovako odgovornom mestu zaista ne može i ne treba da radi neko ovakvih moralnih i ljudskih kvaliteta i osobina.
Hoću da kažem da vi kao pojedinac, kao ministar, možda ne znate za ovo, ali pretpostavljam da će vaše ministarstvo biti, ako već nije, upoznato pre vas i da će reagovati na to. Upravo u tome i vidim smisao ovog našeg amandmana, da ipak Ministarstvo treba da bude to koje će da radi te poslove. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovim amandmanom sam tražio da učenici i studenti koji imaju pravo na smeštaj po ovom osnovu dobiju smeštaj u drugoj ustanovi ukoliko ima slobodnih mesta u ustanovi sličnog tipa koja je od škole, odnosno fakulteta koji pohađaju, udaljena manje od njihovog mesta prebivališta.
Dakle, normalno je i logično da učenici i studenti koji su smešteni u ustanovi koja je ukinuta ne mogu dobiti smeštaj u drugoj ustanovi ako nema adekvatnih mesta u toj ustanovi ili, ako pođemo obrnutim redosledom, ukoliko u toj drugoj ustanovi ima mesta, onda smatramo da je potrebno predvideti i precizirati udaljenost te druge ustanove od mesta pohađanja nastave, odnosno od mesta studiranja.
Ako se to ne bi učinilo na način kako je to predviđeno ovim amandmanom, a ta ustanova treba da je od škole, odnosno fakulteta bliža od njihovog mesta prebivališta, moglo bi doći do raznih zloupotreba.
Osvrnuću se samo kratko na obrazloženje Vlade, da bi se, ukoliko bi se prihvatio amandman, time umanjila prava učenika. Naprotiv, smatram da bi se time uspostavio pošten kriterijum u raspodeli smeštaja i, u stvari, zaštitila prava učenika i studenata.
Gospodine ministre, ovde bih otvorio jedno drugo pitanje, na koje bih želeo sada da dobijem odgovor, ukoliko ste u mogućnosti. Ukoliko niste, voleo bih da se konsultujete sa svojim saradnicima. Nadam se da će neko znati odgovor na ovo pitanje, pa bih ipak želeo da mi odgovorite.
Znate, gospodine ministre, pojedini studenti koji su u prošloj godini bili samofinansirajući, po osnovu pozitivnih zakonskih propisa u ovoj godini pohađaju nastavu kao studenti koji se finansiraju iz budžeta. Međutim, šta se dešava? Oni i dalje plaćaju onu naknadu kao da su samofinansirajući. Oni su do sada uplatili već dve rate, a sledeća, treća rata im dospeva za nekoliko dana. Gospodine ministre, njima je rečeno da plaćaju i da će im to biti vraćeno, dakle refundirano.
Dalje, zbog nekog propusta u Ministarstvu nisu dobili nešto od potrebne papirologije. Rečeno im je da se to događa i da će to biti ispravljeno u onom momentu kada se to dobije od nadležnog, vašeg ministarstva.
Reći ću, za primer, ima tih fakulteta. Radi se o Učiteljskom fakultetu u Užicu, on je u okviru Univerziteta u Kragujevcu. Da ne nabrajam, ima još nekih, s tim što sam proverio, u nekim drugim, u ostalim, ne radi se tako. Onaj ko je stekao uslov za školovanje tako što se plaća iz budžeta, to se tako i radi. Ti studenti ne plaćaju kao da se samofinansiraju. Postavljam pitanje – da li znate za ovakve slučajeve, ako znate, zašto se primenjuju ovako dvostruki aršini u odnosu na jedne ili druge studente?
Hteo bih da kažem da zaista u ovoj državi postoje neki koji se na neki način zaklinju u svoje poštenje. Pojedinima od njih trebaju još samo pare da bi bili pošteni, ali ovoj deci u stvari treba samo jednak kriterijem, jednaki aršini u tumačenju ovih pozitivnih zakonskih propisa i, ako bih bio slobodan, u odnosu na tu decu, da kažem, njima treba vratiti ove pare koji su do sada dali, a nije trebalo da daju. Zahvaljujem.