Gospođo Malović, jedan od konkretnih epiloga ovakve reforme pravosuđa koju vi sprovodite poslednjih godina jeste i ova grupa pravosudnih zakona o kojima danas raspravljamo u pojedinostima.

Za ove dopune i izmene i dopune pravosudnih zakona, jednostavno htelo se prikazati da su oni tehničke prirode i maltene samo kozmetičke prirode. Upravo i ovim članom na koji sam podneo svoj amandman imam utisak da ste upravo to želelo prikazati. Da je to samo jedna dopuna maltene tehničke prirode. Jedna dopuna koja će promeniti način raspodele budžetskih sredstava, koja će odrediti u kom će odnosu i na koje korisnike budžetskih sredstava se ta sredstva raspoređivati. Međutim, kada se ovo sagleda na jedan drugi način iz jedne druge perspektive, imam utisak da se mogu stvoriti neki drugi zaključci.

Vi ste u predlogu zakona o dopuni Zakona o javnom tužilaštvu izuzeli jedino rashode za osoblje u javnim tužilaštvima. Podsetiću vas da osoblje u javnim tužilaštvima čine tužilački pomoćnici, pored njih to su tužilački pripravnici, državni službenici koji rade na administrativnim, tehničkim, računovodstvenim, informativnim i drugim pratećim poslovima. To je ona grupa ljudi koji rade kao osoblje u javnom tužilaštvu, koje ste vi izuzeli iz ovih rashoda u dopunama Zakona o javnom tužilaštvu. Vi čitavu ovu kategoriju, dakle, izuzimate iz Zakona o javnom tužilaštvu. Vi se pozivate na uredbu o razvrstavanju radnih mesta i merilima za opis javnih mesta državnih službenika i nameštenika, i u ovu uredbu upodobljavate radna mesta tužilačkih pomoćnika. Dalje, kažete da je primereno da Ministarstvo pravde predlaže deo budžeta za rashode, za osoblje u javnim tužilaštvima.

Gospođo Malović, naš je stav da ovu grupu osoblja u javnom tužilaštvu, dakle, tužilačke pomoćnike, tužilačke pripravnike, kao i državne službenike koji rade na administrativnim, tehničkim, računovodstvenim i informativnim poslovima, kao i drugim pomoćnim poslovima nije trebalo izuzimati od Zakona o javnom tužilaštvu kako ste vi to učinili. Zašto? Ovde nije jasno ko će konkretno predložiti obim i strukturu budžetskih sredstava za ovu namenu. Koji je to tačan obim i struktura ovih budžetskih sredstava? Za ovu grupu ljudi koju vi u članu 1. izuzimate. Ko određuje način raspodele ovih sredstava?

Da li će ovakvim načinom raspodele ovih sredstava ova grupa ljudi biti možda oštećena, ili da li može gospođo Malović, neko konkretno da nam kaže – kakva će biti njihova primanja u odnosu na rešenja koja su postojala pre ovoga?

Nama je u potpunosti jasno da je punjenje budžeta ozbiljno uzdrmano i u situaciji kada je domaća proizvodnja svedena na minimum i kada postoji uticaj tog uvozničkog hobija, sve se više uvozi, dakle, sve se manje puni budžet. To je jasno i normalno je da u takvoj situaciji ni ovaj deo, dakle deo javnog tužilaštva, odnosno osoblja u javnom tužilaštvu je morao biti po vama obuhvaćen ovim predlogom za dopunu ovog zakona.

Međutim, postavlja se pitanje koje su to grupe ljudi koje su u stvari konkretno obuhvaćene ovom vašom dopunom. To je upravo ona rupa državnih službenika koji rade, rekao sam na administrativnim, tehničkim, računovodstvenim i informativnim i drugim pratećim poslovima i postavlja se jedno pitanje – da li vi ovim izmenama Zakona o javnom tužilaštvu u stvari garantujete jednu pravnu sigurnost ovoj grupi zaposlenih ljudi? To su i do sada, podsetiću vas bili državni službenici zajedno sa onima u sudovima i drugim državnim službenicima na ovakvim poslovima i radnim zadacima koji su imali i do sada najniža primanja. Vi ih dovodite u situaciju da ih na neki način u potpunosti kontrolišete. To je ta druga konotacija ovog problema, kontrolišete njihove plate, kontrolišete način raspodele njihovih plata, kontrolišete visinu i obim plata, kontrolišete egzistenciju tih ljudi, jednostavno kontrolišete život tih ljudi. Smatramo da ovakvo rešenje nije dobro i smatramo da je trebalo ostaviti onako kako je bilo u ranijem zakonu. hvala.

Gospođo Malović, koleginica Vjerica Radeta je podnela amandmana na član 1.

Podsetiću da ste vi u vašem predlogu napisali sledeće – od naplaćenih taksi 40% raspodeljuje se za tekuće rashode sudova, osim za rashode za sudsko osoblje i osoblje u javnom tužilaštvu a 20% za poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima koji su sudsko osoblje i osoblje u javnom tužilaštvu druge rashode kao i investicije u skladu sa zakonom.

Postavlja se jedno praktično pitanje, a to je – ko će više moći da plati sudsku taksu? Svojevremeno, gospođo Malović, vama je to sigurno poznato sudska taksa je koncipirana kao nešto što bi trebalo da bude jedan formalni elemenat započinjanja sudskog postupka. Započinjanja i završetka sudskog postupka. I postavlja se još jedno pitanje – u šta se sada pretvorila ta sudska taksa? To je zaista pravi namet na vilajet. Od nečega što je svojevremeno predstavljalo samo formu za početak sudskog postupka vi ste sada suočeni da sudska taksa faktički treba da postane osnovni izvor prihoda i to za tekuće rashode sudova, kao što ovde predviđate, osim za rashode za sudsko osoblje i osoblje u javnim tužilaštvima, zatim izvor prihoda za poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima, pa i za investicije. To je sve predviđeno u ovom predlogu zakona.

Sa druge strane svi smo mi svedoci jednog totalnog i potpunog osiromašenja stanovništva Srbije. U situaciji kada preko jedan milion građana je ispod granice siromaštva, kada je sudski postupak jedini način, jedini postupak da u pojedinim situacijama građani Srbije dođu npr. do svog nasledstva preko parničnog postupka, kao prethodnog postupka ili do neke svoje nepokretnosti, onda se postavlja pitanje – ko će jednostavno moći da plati ovako visoke takse? Mislim da su ove takse previsoke za građane, sa druge strane, vidimo u šta su planirane ove takse.

Da li vi, gospođo Malović, imate uporedne podatke, obzirom kako ste predvideli način raspodele ovih sudskih taksi. U kolikom obimu su u proteklom periodu sudske takse uticale na tekuće rashode sudova, na poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima, osim ovog osoblja, i na investicije u sudovima? Da li takvi podaci se nalaze u vašem ministarstvu? Koliko su do sada ove obaveze pokrivane iz sudskih taksi a koliko će biti pokrivane sada kada predviđate ovakav način raspodele? Suština je jednostavno da nema proizvodnje, da se budžet slabo puni i normalno je što ste vi predvideli ovakav način raspodele za koji mi smatramo da nije u redu.

Gospodine Cvetkoviću, po ovoj ekonomskoj klasifikaciji se zaista vidi koliko se Mlađan Dinkić dobro kotira u MMF koji je učestvovao u pisanju ovog budžeta. Znate li na šta se odnosi ova ekonomska klasifikacija? Za putovanja, za seminare, za viski, za gondole, za špartanje Srbijom i davanja lažnih obećanja od 1000 evra, a sve ovo u cilju promocije jedne političke stranke. Sto miliona dinara ili milion evra je predviđeno, gospodine Cvetkoviću za ove namene.
Predlažem da umesto potoka viskića, što reko onaj - sa hledom ili bez hleda, umesto lažnih seminara, umesto besomučnog špartanja Srbijom itd, usmerite ova sredstva onima kome su zaista neophodna, a ima ih u Srbiji danas zaista mnogo.
Tražio sam da se sa ove klasifikacije skine 90 miliona dinara i usmeri se na nefinansijska javna preduzeća i organizacije.
Prihvatite ovaj amandman, gospodine Cvetkoviću, a gospodin Mlađan Dinkić, zajedno sa svojom družinom, neka iz svog džepa plaća svoj viski, svoja putovanja, svoja lažna obećanja i svoju kampanju. Hvala.

Koliko je ova vlast hobotnica, zaista pokazuje i ovaj član 31. Ali, hobotnica samo kada su u pitanju građani Srbije, a u ovom slučaju penzioneri. Kada je u pitanju Mišković, naravno, nije. On može da duguje državi pet milijardi evra, ali ako penzioner duguje i pet dinara, pedeset, petsto dinara, e, onda je za njega drugi aršin. Pa makar se radilo i o penzionerima sa najnižim primanjima, sa primanjima od pet, deset do 15 hiljada dinara.
Vi ste u članu 31. predložili da se posle člana 96. osnovnog zakona doda i član 96a, gde se predviđa šta će se dogoditi ukoliko isplatilac penzije u slučaju prinudne naplate za penziju ne obustavi penziju. Onda ste predvideli da će se to učiniti sa računa isplatioca. No, naravno da isplatilac nije lud da ne isplati ovo, on neće dozvoliti da se sa njegovog računa isplati i normalno da će se prinudna naplata u tom slučaju izvršiti sa penzije.
Dakle, vi hoćete da penzionerima uzmete i poslednji dinar od one crkavice koju mu dajete kao penziju. Ovde šaljete jasnu poruku penzionerima – država će vam obavezno sprovesti prinudnu naplatu penzije. Od prinudne naplate, penzioneri, ne možete se ni u kom slučaju spasiti, pa makar vaša penzija bila, kažem, i deset do petnaest hiljada dinara.
Dakle, država šalje penzionerima jednu jasnu poruku i kaže – ako dugujete državi, ova vlast će vam uzeti i poslednji dinar, ne obazirući se na to što je vaša penzija ispod granice svakog siromaštva. Zato, penzioneri, budete jako oprezni sa ovom vlašću. Oni hoće da vam uzmu i ono malo crkavice koju primate kao svoju penziju. Hvala.

Gospodine Cvetkoviću, ne znam da li ste vi svesni kako se vi i vaši ministri ponašate u saobraćaju. Namerno kažem – vi i vaši ministri, jer sam apsolutno siguran da vaši vozači uopšte ne bi vozili onako brzo da ih vi na to ne terate. Voleo bih kad biste jednom vi bili u svojstvu bar pešaka ili vozača kada pored vas prolaze vaši ministri. Verujte da vi ne biste mogli da pobegnete od njih.
Potpuna bezbednost u saobraćaju postiže se ako se preticanje i obilaženje vozač vrši samo ako time ne ometa normalno kretanje vozila iz suprotnog pravca i kada na putu ima dovoljno prostora da on bezbedno izvede te radnje. Kada vozač ne sme da obavlja ove radnje? Vi tu nabrajate slučajeve kada ne sme da vrši te radnje, obilaženje i preticanje. Ja sam predložio svojim amandmanom da ne sme ni da započne ni da vrši obilaženje i preticanje. Zašto ne sme da započne? Zato što su upravo to situacije kada vozač, kako se to kaže, upada u makazice. Započne preticanje, pa se vrati. Hiljade je takvih slučajeva. Siguran sam da ste i vi to mnogo puta doživeli, bar na mestu suvozača ili pozadi.
Ovako kako ste vi predvideli on sme da započne preticanje iako to nije bezbedno, pa da se vrati. Zato treba predvideti u zakonu da ako to nije bezbedno ne sme niti da započne, niti da vrši preticanje i obilaženje. Ne znam da li ste vi razumeli ovo – da započne, da pretiče, da vrši itd, ali siguran sam, ako niste razumeli da ćete se prvi put setiti ovog amandmana kada požurite vozača i budete uleteli u makazice. Hvala.

Dame i gospodo, osnovna stvar ovde je što gospođa Malović nikako da završi sa reformom srpskog pravosuđa. Toliko se trudila od sastava ove vlade, pa do danas, ali i predlozi ovih zakona, koji su danas na dnevnom redu, govore da jednostavno nije uspela ni približno da to uradi. Smatram da bi relevantni faktori sutra kada budu uticali na sastav neke druge Vlade, a jasno nam je da ti relevantni faktori uvek utiču na sastav neke vaše Vlade, trebali bi da imaju u vidu da bi gospođa Malović trebala ponovo da zaduži ovaj resor Ministarstva pravde kako bi posao obavila do kraja. Znate, u suprotnom gospođa Malović ne bi bila upamćena kao neko ko je zajedno sa svojim saradnicima učestvovala u potpunom sahranjivanju srpskog pravosuđa, a zdušno se trudila sve vreme.
Visoki savet sudstva nikako da prestane sa iznenađenjima. Te predstave od strane VSS i ne bi zavredili toliku pažnju i celokupne javnosti i ovog visokog doma da se ne radi o instituciji koja je jako važna u ovom društvu, da se ne radi o instituciji koja predlaže izbor sudija u ovoj zemlji, da se ne radi o instituciji koja odlučuje po prigovorima ne izabranih sudija. Dakle, vrlo važna institucija u državi Srbiji.
Današnjoj tački dnevnog reda, kada je u pitanju VSS, prethodile su neke vrlo važne i značajne stvari. Prvo, Agencija za borbu protiv korupcije, kao što smo čuli, utvrdila je još pre godinu dana da novo izabrani član VSS, gospodin Predrag Dimitrijević, nije od agencije u propisanom roku zatražio mišljenje da li je u sukobu interesa, pa je konstatovala da mu po sili zakona prestaje funkcije člana VSS. Potom je konstatovano da VSS o dostupnosti informacija krši Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja i ne pruža javnosti dovoljno informacija na uvid koje se odnose na preispitivanje ovih procesa izbora reizabranih sudija. Traženo da se ostvari transparentnost u radu VSS. Međutim, ta transparentnost u radu do dana današnjeg ne postoji.
Dokle se stiglo sa takvim zahtevom? Da li će doći do otvaranja za javnost sednica VSS? Može li javnost malo više da zna kako vi radite, kako vi donosite odluke itd, ili je možda nedodirljivost Nate Mesarević, nedodirljivost gospođe Snežane Malović ili Boška Ristića apsolutna. Mislite li da je samo dovoljno neko šturo i dozirano saopštenje, odnosno dostavljanje informacija, npr. Povereniku za informacije od javnog značaja, pa mislite da dostavljanjem takvih informacija sve rešavate. Treba da objasnite kako ste odlučivali o prigovorima neizabranih sudija, pogotovo na sednici od 1. decembra, gospođo Malović. Kako je obezbeđen kvorum? Trebalo bi da kažete nešto o tome. vi ćete reći da je formalno postojala većina, da li je tako? Da li je to legitimna većina? Da li je to legitimna većina koja je učestvovala u takvom odlučivanju, a tada ste, čini mi se, odlučivali o prigovorima 24 neizabrane sudije. Da li je to većina koja može i da glasa, da donosi odluke?
Da vas podsetim, postoje pravila, ne kao što kaže gospodin Ristić pravo, da je on koristio pravo da ne glasa, tako i vi. Postoje pravila utvrđena da se po prigovorima neizabranih sudija ne glasaju, odnosno ne mogu da glasaju oni koji su učestvovali 2009. godine o donošenju odluka o izboru ili neizboru tih sudija. Ta ste pravila vi sami utvrdili, koliko sam ja video. Dakle, gospođa Nata Mesarević, vi, Boško Ristić i gospodin Dejan Ćirić, da li je tako, nisu učestvovali u glasanju.
To se moglo iz sredstava informisanja videti jer jednostavno upravo i pričam o javnosti rada koji je potreban za rad Visoki savet sudstva.
Iz toga proizilazi da tu sada odlučuju novi članovi Visokog saveta sudstva koji su izabrani u stalni sastav. Njima nedostaju uhapšeni sudija Blagoje Jakšić, kao i sudija koji je podneo ostavku, Milimir Lukić za koga smo videli da postoje vrlo ozbiljne indicije da je bilo pritisaka u vezi sa njegovim radom i odlučivanjem i tu je sad i profesor Predrag Dimitrijević, za koga je pre godinu dana Agencija konstatovala da po sili zakona ne može da obavlja funkciju Visokog saveta sudstva. Kakav je sad tu kvorum?
Gospođo Malović, znate li šta vam na sve to kaže Društvo sudija, šta vam na sve to kaže strukovna sudijska organizacija? Evo, da ne bih u nečemu pogrešio, pročitaću njihovu izjavu – ako tako rade najviši funkcioneri na očigled javnosti i to kada odlučuju o pravima sudija, onda je jasno da će pravično suđenje biti uskraćeno i ostalim građanima Srbije koji bez pravnog znanja i novca inače imaju slabiju mogućnosti pravne zaštite. To vam kaže Društvo sudija. Dalje oni kažu – krajnje je vreme da se zaustavi sunovrat prava koji sprovodi najviši organ sudske uprave. Mislim da ste mogli da pročitate ovu njihovu izjavu, da čovek ne poveruje da je ovo izjava jedne strukovne sudijske organizacije.
Šta ćemo mi, gospođo Malović, na sve ovo da vam kažemo? Šta će opozicija da vam kaže? Da li vam odgovara da, posle svega ovoga što smo čuli, vas mi hvalimo možda? E, ako je za vas pohvala da ste vi, zajedno sa ostalim članovima Visokog saveta sudstva, grobari srpskog pravosuđa, neka vam to bude pohvala ako je to za vas pohvala.
Ovakvim postupanjem, gospođo Malović, vi iz Visokog saveta sudstva u stvari šaljete jednu poruku građanima Srbije – mi smo vam dali mogućnost za neko suđenje, kakvo-takvo suđenje, još nismo počeli da donosimo presude bez suđenja, još počeli sa inkvizicijom, a mogli bi smo. To su poruke koje šaljete građanima Srbije iz Visokog saveta sudstva.
Gospodo, svaki kandidat koji nije izabran ima pravo, neotuđivo pravo, na pun kapacitet tela koje vrši, koje odlučuje, na pun kapacitet Visokog saveta sudstva.
Dalje, pravo na javnost u radu prilikom odlučivanja o izboru sudija, kao odlučivanju po prigovorima ovih sudija koji nisu izabrani, je nešto što treba da bude neprikosnoveno pravo svakog od tih sudija.
Gospođo Malović, da li znate da institucija sudije je nešto što se gradi godinama? Izvinite, nije država Srbija valjda toliko bogata da se vi preko noći odričete dobrih sudija, da se odričete dobrih sudija koji imaju 30 i više godina radnog staža, da ih jednostavno preko noći jednim potezom olovke brišete, da brišete celokupnu njihovu karijeru samo zbog toga što nisu vaši partijski kadrovi? Toliko o Visokom savetu sudstva.
Malo ću se osvrnuti i na izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku. Između ostalog, ovde se menja stav 2. člana 604. koji se odnosi na zakonitost preduzetih radnji za krivična dela za koje je određeno da postupa tužilaštvo posebne nadležnosti.
Gospođo Malović, po kojem će se to zakonu rešavati sledeći slučaj ukoliko dođe, a trebao bi da dođe na dnevni red? Mislim da je svima poznato da je po nalogu specijalnog tužioca za organizovani kriminal, Miljka Radisavljevića, iz krivične prijave u vezi sa zloupotrebom prilikom nabavke vakcina protiv svinjskog gripa, izostavljeno osam imena. Ovo smo čuli iz usta savetnika ministra zdravlja, Ljubiše Milanovića.
On kaže - kada sam ukazao da je tužilac vratio krivičnu prijavu, on je negirao, znači, jedan od nas dvojice laže, neka nadležni organi utvrde ko, pa neka onda odgovoran bude smenjen.
Ko ovde laže? Kakve su posledice te laži, gospođo Malović? Da li mislite da je za ovako nešto dovoljno samo izvinjenje ili možda nečija smena ako postoje ozbiljni dokazi da neko štiti nekog iz organizovanog kriminala, iz jednog opasnog organizovanog kriminala?
Gospođo Malović, očigledno je da nemate nameru da se suočite ozbiljno sa organizovanim kriminalom. Naprotiv, takvom kriminalu dajte vetar u leđa ne samo protekle tri i po godine…

Tako je, samo što vi niste pročitali član 604. Predloga zakona. Da jeste, tačno bi ste videli da sam u aktuelnoj temi. Specijalni tužilac vraća krivičnu prijavu na doradu. Šta bi sve u ovoj zemlji pre te krivične prijave, gospođo Malović, trebalo da se vrati na doradu i ko bi sve trebao da se vrati. Nažalost, nekima koji odlučuju o sudbinama ovog naroda, koji odlučuju o sudbinama građana Srbije zaista ni sveobuhvatna dorada ne bi  pomogla jer, rekao bih da je to genetski problem, a protiv toga teško da ima leka, kao i u ovoj vašoj reformi pravosuđa. Hvala.

Kada smo malopre slušali obrazloženje ministra Markovića u vezi ovog predloga za izmenu i dopunu zakona kao da smo slušali obrazloženje za njegovu ostavku.
Tačno, ministar se sve vreme žalio na nemogućnost oko uspostavljanja tog jedinstvenog biračkog spiska, te postoje problemi ovi, te oni, te bio tender, pa jedni dali šest miliona ponudu, drugi sto miliona znači. Znači, sve problem do problema i imam utisak da je na kraju ovo svoje obrazloženje završio sa jednom rečenicom koja bi glasila – a posle ovoga ja podnosim neopozivu ostavku da bi u stvari to bilo zaista adekvatno obrazloženje.
I ovaj predlog za izmenu i dopunu zakona govori nam da pojedini predstavnici vladajuće koalicije, koji su se sve do nedavno zaklinjali u EU i njene vrednosti, jednostavno počinju da se od nekog momenta odriču svega onoga u šta su juče verovali kao neki u svete krave.
Okreću leđa nečemu za šta su nam do skora pričali da je to za njih ideal, pa sada hoću da kažu i nama i građanima Srbije da u stvari oni kritikuju ono što do juče nije imalo alternativu.
Kada su u pitanju birački spiskovi, ne mogu a da vas ne podsetim na nešto što vam je po pitanju ovih biračkih spiskova svojevremeno napisala Venecijanska komisija. Da li se sećate te Venecijanske komisije? Oni su vam još pre devet godina napisali, 2002. godine, na svojoj 51. plenarnoj sednici da birački spiskovi moraju da budu stalni, da se birački spiskovi moraju redovno ažurirati, da birački spiskovi moraju da se objavljuju, pa vas pitam u čemu se ogleda stalnost vaših biračkih spiskova? U čemu se ogleda redovno ažuriranje biračkog spiska u Srbiji? Da li možete sa sigurnošću reći i da potvrdite da u biračkom spisku nema umrlih, da su svi upisani? Na koji način se objavljuje birački spisak u Srbiji? Kako vam je preporučila Venecijanska komisija.
Da vas podsetim, ovo objavljivanje apsolutno nije isto što i mogućnosti uvida u birački spisak, uvid da li je neko upisan u birački spisak ili nije.
To je sve ono što vam predviđa ta Venecijanska komisija i još mnogo drugih stvari, međutim ko će se za neki mesec sećati te Venecijanske komisije.
Izgleda da je i na vas iz vladajuće većine zaista u mnogome uticala onaj kameleonski način vođenja politike. Da vas podsetim, kameleon je ona mala životinjica koja ima mogućnost da menja boju, kao oni što su juče bili srpski nacionalisti a danas su veliki evropejci. Znate, čudna je životinja taj kameleon, mada kažu da mu je vek trajanja prilično mali.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ili kameleona da povežete sa izmenama i dopunama Zakona o biračkim spiskovima ili da se vratite poštovanju člana 106. i obavezi da govorite o dnevnom redu.)
Dobar deo izmena Zakona odnosi se na birače koji imaju boravište u inostranstvu. To i nije neko iznenađenje kada se zna da birači iz inostranstva za vas imaju posebnu specifičnu težinu. Ta specifična težina, kada se tiče birača iz inostranstva, ide u dva pravca: materijalni i izrazito politički.
Evo, reći ću neku reč o ovom političkom aspektu. Vi u ovom momentu osećate strahovitu potrebu da ubedite ljude u dijaspori, da ubedite naše ljude da izađu i glasaju. Dobro, to je legitimna stvar, međutim, na razne načine pokušavate da trasirate put našim ljudima kako će i na koji način da glasaju, odnosno za koga će da glasaju. Naravno da imate potrebu da ih ubedite da oni glasaju za vas. Sa druge strane, pokušaj redefinisanja odnosa države prema našim ljudima u inostranstvu, prema ljudima koji žive van Srbije u mandatu ove vlade doživeo je pravi fijasko. To je činjenica koja se mora priznati. Njihov pokušaj da aktivno učestvuju u društvenom, u ekonomskom, u političkom životu države Srbije zaista kod ove vlade nije na pravi način doživeo plodno tle. Oni su zahtevali da glasaju putem Interneta, pa su zahtevali da glasaju putem pisama, kao što su to radili u Sloveniji. Videli smo da je i to moguće. Iznosili su brojne primere. Tako su, na primer, iznosili primere iz Australije da na pojedinim mesta ako hoće da glasaju na način kako ste vi to predvideli oni moraju da pređu 2.000 kilometara da bi glasali. Dalje, žale se na mogućnost zamene pasoša i ličnih karti tamo kod njih. Stotine i hiljade primera ljudi iz dijaspore su iznosili kao primeri nemogućnosti da glasaju na pravi način.
Onda nije čudo, gospodo iz ministarstva, kada se na prošlim izborima desilo da je u jednom konzularnom predstavništvu Srbije u inostranstvu prijavu za glasanju podneo samo jedan čovek.
Ovim izmenama i dopunama kada su ove stvari u pitanju zaista pravite drugu atmosferu, pravite mogućnost manipulacije glasovima ovih ljudi iz inostranstva.
Pored nesumnjive želje da što više ljudi iz inostranstva izađe na glasanje i da svoj glas da vama, ipak je ova druga strana tog magneta, kada su u pitanju ljudi iz dijaspore, u odnosu prema vama mnogo jača, a to je ta materijalna strana. Vi sa jedne strane želite da ih izvedete na birališta, a sa druge strane dobro znate, za deset godina, od 2000. do 2010. godine, iz dijaspore u Srbiji ukupan devizni priliv je 28 milijardi evra. Podsetiću vas da Svetska banka barata sa mnogo većim ciframa. Oni kažu da je priliv u Srbiji negde oko 43 milijardi evra iz inostranstva.
Ove doznake, gospodo iz Ministarstva, za 10 godina čine oko 14% BDP. To su doznake koje su dva i po puta veće od učešća stranih direktnih investicija u Srbiju. Jasno je koliko je vama važno da privučete te ljude iz dijaspore, ne samo da glasaju, nego uopšte.
Međutim, dijaspora se sa potpunim pravom pita i kada vidimo i ove izmene i dopune Zakona o jedinstvenom biračkom spisku - kada će maćeha Srbija, za njih maćeha Srbija, svojim sunarodnicima u inostranstvu da postane majka Srbija? Jer, oni ističu brojne primere, ne samo kada su u pitanju njihove mogućnosti da glasaju, nego kada su njihove mogućnosti i da ulažu u Srbiju, gde nailaze na brojne prepreke. Međutim, podsetiću vas, uz njihov jedan istančani osećaj da pare zarade, oni imaju isto tako istančan osećaj da osete one koji žele da im pare uzmu, da im pare otmu, a to ste vi. Zato će vam biti veoma teško da pomirite tu političku i tu materijalnu stranu tog magneta.
Izjava ministra na početku godine, citiraću ga, on kaže – potpuno je realno da ćemo sledeće izbore čekati sa jedinstvenim biračkim spiskom. Dalje, on kaže – svako će na internetu moći da vidi gde glasa, da li je upisan u birački spisak i da izabere gde će da glasa. To su doslovce prenete reči ministra Markovića. A, on danas kaže – nažalost, morali smo da se pojavimo sa ovakvim izmenama, jer ako dođe rizik da se raspišu izbori itd. pa onda kaže da je jednostavno vrlo teško i napraviti jedinstveni birački spisak i da to neko nije uradio za poslednjih 20 godina, pa još kaže – da se za preko milion birača lokalne samouprave vode duple adrese.
Pa, gospodo iz vlasti, da li vi ovim priznajete da niste spremni ni za vanredne ni za redovne izbore? Šta je to što nam želite kao poruku i nama i građanima Srbije, ovim što je ministar Marković danas ovde rekao?
Još samo da kažem da mnogi pokušavaju od vas da nas ubede da ćemo u dogledno vreme imati i tzv. elektronsko glasanje. Zaista mislim da su toga svi svesni da smo mi od tog elektronskog glasanja daleko nekoliko svetlosnih godina, da od toga u dogledno vreme zaista nema ništa.
Reći ću vam da i u onim državama gde je uvedeno ovo elektronsko glasanje, pa i ono nije pokazalo neke rezultate. Vi ste sigurno svesni činjenice da ove mašine tzv. za elektronsko glasanje apsolutno nisu pouzdane, da su ove mašine nesigurne, nepoverljive, da one imaju velike mogućnosti zloupotrebe, da su kod njih moguće razne softverske greške itd. itd. Dakle, uspostavite vi jedinstveni birački spisak. Niste sposobni ni za to, a kamoli sutra za elektronski način glasanja. Hvala.

Gospodine ministre, 21. oktobar je sinonim za srpsko stradanje. Dan 21. oktobar je kada je Nemačka simbolički htela da pokaže celom svetu da jednostavno želi uništenje srpskog naroda. Znali su dobro Nemci kakav je taj srpski narod. Znali su oni dobro i kakav otpor taj mali narod može da im pruži. Nezabeleženo je u svetu da neko za jednog svog vojnika strelja 100 građana. Nezabeleženo je to u istoriji. Znali su oni i tada za onaj slučaj kada su branioci Beograda branili našu prestonicu, a mnogi od njih su bili i prisutni tada, kada je krv tekla potocima niz Dorćol, Terazije itd. U to vreme stigla je jedna poruka, da je jedna manja grupa Arnauta provalila granicu Kožura.
Srpska komanda bila je u velikoj dilemi da li da nastavi sa odbranom Beograda ili da ide dole. Određena je jedna manja grupa četnika Vuka Popovića, koja je otišla dole i završila posao. Stigao je izveštaj, posao je urađen, više nijedan arnaut nema na teritoriji Srbije.
To je znala tadašnja komanda i znali su to dobro i Nemci, znali su to i komunisti Josipa Broza, znali su i prosto se takmičili i sa ustašama ko će više srpskih glava da pogubi, ko će više da okrvavi ruke o Srbe. Za jednu jotu nisu zaostajali za njima ni ustaše, ni komunisti Josipa Broza.
Kada je dr Slobodan Jovanović svojevremeno hteo da napiše deklaraciju u Londonu, kojom se osuđuju ustaški zločini i za tu deklaraciju nije hteo da potpiše tadašnji hrvatski ministar Josip Krnčević, a ovaj ga je pitao – zašto nećete da potpišete, zar nismo braća, na šta mu je stigao odgovor – koliko još treba da vas ubijemo da biste vi shvatili da mi nismo braća? To je bila ta ustaška politika od koje ni za jednu jotu ustaše nisu odstupile ni mnogo vremena kasnije.
O žrtvama Josipa Broza bilo je dosta reči povodom Predloga zakona o rehabilitaciji. Samo ću da kažem da su u četiri sreza, u Dragačevskom, Tržavskom, Ljubičkom i Takovskom, Brozovi komunisti ubili oko 1.400 nedužnih ljudi. Bilo je to zaista teško vreme za srpski narod, gospodine ministre, vreme u kome su srpski komunisti pevali pesmu: "Mi imamo tri najveća sina, Enver hodžu, Tita i Staljina", u kome su terali Srbe da pevaju: "Srbija nam sada peva da nam živi veli deva".
Ta politika dovela je do onoga što se danas dešava. Ta politika je, u stvari, ideja vodilja ove vlasti da se Srbi povuku sa barikada na KiM. Ta ideja je ideja kojom se vodio i Boris Tadić i tom idejom on, u stvari, formalno priznaje nezavisnost nelegalne države Kosovo. Znaće to da osudi srpski narod. Hvala.

Ovaj amandman se odnosi na član 7. Predloga zakona o vanrednim situacijama. Član 7. glasi, da se u članu 30. posle stava 2, dodaje novi stav 3. koji glasi – vanredna situacija se ukida prestankom opasnosti, odnosno prestankom potrebe za sprovođenjem mera zaštite i spasavanja od elementarnih nepogoda i drugih nesreća.
U ovom predlogu, vanrednu situaciju vezujete za dve stvari. Prva stvar jeste opasnost koja je nastala usled određenog slučaja. Druga stvar je potreba za sprovođenjem mera zaštite i spasavanja.
Svojim amandmanom sam tražio da vanredna situacija može prestati onda kada prestanu razlozi zbog kojih je ona uvedena. To je jedna sveobuhvatnija norma. Sveobuhvatnija je zbog toga što predviđa da će vanredna situacija trajati i pošto prođe ta prva opasnost, ta neposredna opasnost i trajaće sve dok za nju postoji potreba, odnosno dok postoje razlozi za to.
Naprimer, u slučaju zemljotresa, ova neposredna opasnost je ona opasnost koja postoji neposredno posle tih prvih udara. Jeli tako? Ali, vanredna situacija mora da bude prisutna i kasnije, mnogo duže od toga. U konkretnom slučaju, ona mora da postoji dokle dok postoji i raščišćavanje, dok postoji opasnost da ispod tih ruševina ima ljudi. Vanredna situacija mora da traje sve dok traju ovi razlozi zbog kojih je ona uvedena. U ovom konkretnom slučaju, ona je uvedena zato što ima ruševina, zato što ima žrtava pod tim ruševinama. Sve dok traju ti razlozi, vanredna situacija mora da postoji, a nek samo dok traje opasnost kako vi predviđate u predlogu ovog člana 7.
Još jedno pitanje koje se otvara – postoji li veća opasnost i veća potreba za vanrednom situacijom od one situacije koja se nalazi na KiM? Vi uporno zatvarate oči pred brutalnim otimanjem 15% državne teritorije. Vi ste u obavezi da formirate štab i dole, a to vas obavezuje i ovaj zakon, na KiM, i da odmah zakažete skupštinu o KiM. Ne raspravljanjem o situaciji na KiM ovde u Skupštini Srbije, vi praktično prodajete 15% državne teritorije za neki bezvredan papir, koji je toliko bezvredan, papir o kandidaturi u EU, o kandidaturi u jednoj kancerogenoj tvorevini koja je na izdisaju. Zakažite skupštinu o KiM.

Član 16. reguliše pitanje ko izrađuje plan zaštite i spasavanja, kao i pitanje licence.
Dame i gospodo, čitavih 19 redova vi ste u ovoj normi posvetili tom pitanju i vi ovde faktički opisujete koju stručnu spremu treba da ima lice da bi dobilo licencu, zatim, da su sredstva od polaganja stručnog ispita ona sredstva koja idu u budžet Republike Srbije, pa govorite o evidenciji prilikom polaganja stručnih ispita i dobijanja licence, zatim, o čuvanju službene tajne prilikom ovih poslova, kao i o tome kako se prave planovi i procena ugroženosti. I ovde je očigledno da je norma preopširna, da je u ovoj normi napisano mnogo toga što treba da bude isključiva nadležnost podzakonskog akta, odnosno isključivi predmet podzakonskog akta.
Zakonska norma treba da bude jasna, koncizna, precizna i da u sebi ne sadrži nepotrebne elemente, da u sebi ne sadrži ono što treba da bude predmet jednog podzakonskog akta. Sve ono što treba da bude predmet ovog akta, ne treba da bude u jednoj zakonskoj normi.
U obrazloženju zašto se ne prihvata ovaj amandman, vi kažete da se ne prihvata iz razloga što predloženo rešenje daje mogućnost za izradu planova zaštite i spasavanja i procene ugroženosti mogu da vrše samo stručna lica sa licencom, kako bi se sprečila mogućnost malverzacija, zloupotreba itd. Gospodo iz Vlade, time što sam tražio brisanje ovog člana, nisam negirao potrebu da izrada planova i da procena ugroženosti, kao i sve ovo drugo što ste napisali u ovoj normi, bude tako kako ste vi predvideli, ali je normalno i jasno da planove rade stručnjaci, jasno je da i procenu ugroženosti rade stručnjaci, ali ne treba opterećivati zakonsku normu sa tim. To je ono što treba da piše u podzakonskom aktu i da se sve konkretizuje u tom podzakonskom aktu.
Ali, nije prvi put da vi radite suprotno i nekim i načelima i pravilima i zakonu i Ustavu. Konkretno, vi pregovarate i sa Šiptarima dole na KiM protivno Ustavu Republike Srbije. To je jedan slučaj. Ovde ne zakazujete Skupštinu povodom dešavanja na KiM, a verujte da su te granice i tu slobodu na KiM skupo platili naši preci, a vi to prodajete kao Alajbegovu slamu. Kad tad neko će zbog toga odgovarati. Zakažite tu sednicu Skupštine povodom dešavanja na KiM. Hvala.

Ovaj amandman se odnosi na član 10. Predloga zakona, a u vezi je sa članom 77. osnovnog zakona. Podsetiću vas da član 77. reguliše pitanje kome se sve mogu dati brojčani podaci i to brojčani podaci o krivičnim delima, brojčani podaci o prijavljenima i brojčani podaci o oštećenim licima, kao i kome se mogu sve dostaviti lični podaci i u koje svrhe, pa čak i okolnost da se lični podaci mogu u određenim situacijama dostaviti određenim međunarodnim organizacijama.
Lični podaci i davanje ličnih podataka je jedno jako osetljivo pitanje. Vi sigurno dobro znate koliko je osetljivo lične podatke davati nekim licima ili nekim organizacijama koje te podatke mogu koristiti u određene svrhe. Pa evo skoro smo imali jedan slučaj kada je, kako se to čulo, jedan ministar nije hteo da dostavi matične knjige šiptarima. Ali rekao bih da je to na neki način zakasnela, ili nakndana pamet, jer mi smo stalno i pričali da matične knjige nipošto ne mogu se dostavljati šiptarima. Međutim, to je kao kad nekome date jednu ruku, pa posle toga povlačite drugu kad hoće da vam uzme jedan prst. Na žalost, vi ste izgleda dali jednu ruku i na žalost, takođe vi ćete izgleda dati i drugu ruku kada je Kosovo i Metohija u pitanju. Ali ta druga ni ta prava koju ste dali, nije vaša i rekao bih da je za vas Kosovo i Metohija već završena stvar. Vi ste Kosovo i Metohiju već prodali, a podsećam to nije vaša babovina.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada imamo na redu predlog Advokatske komore Srbije za izbor izbornog člana Državnog veća tužilaca iz reda advokata, gde se kao jedini kandidat Advokatske komore Srbije predlaže advokat Miroslav Bojić iz Advokatske kancelarije Bojić iz Čačka.
Osvrnuću se i ja u nekoliko reči o onome što je malopre govorio gospodin Zoran Krasić, a vezano za prvobitni predlog Advokatske komore Srbije za izbor izbornog člana u Državno veće tužilaca koji, ako se sećate, nije prošao ovu skupštinsku većinu.
Na Savindan 2009. godine, Advokatska komora je predložila određene kandidate, znate između njih je bio i gospodin Bojić. Taj predlog ovde nije prošao. Prošlo je godinu i 10 meseci od tada i evo nam novog predloga Advokatske komore Srbije, gde se kao jedini kandidat ispred Advokatske komore predlaže gospodin Bojić.
Postavlja se pitanje – šta se u međuvremenu dogodilo da ovaj kandidat, sada pretpostavljamo, dobije vaše poverenje i da bude izabran u Državno veće tužilaca, a da pre godinu dana…
(Predsedavajući: Predlagač je Advokatska komora.)
Izvinjavam se, Advokatska komora, a da pre godinu i po dana on tu vašu podršku nije imao?
Inače, gospodina Bojića poznajem lično. Sećam se da mi je pre nekih 25 godina, u svojstvu predsednika Advokatske komore Čačka potpisao potvrdu kojom potvrđuje da sam ja pripravnički za advokaturu završio kod advokata u Čačku.
Ono što bi trebalo reći ovde prilikom ovog izbora jeste da je Državno veće tužilaca jedan samostalni organ, bar je tako koncipiran, koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i koji bi trebalo da obezbedi samostalnost i javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.
Državno veće tužilaca ima široka ovlašćenja. Ona utvrđuje listu kandidata za izbor Republičkog javnog tužioca, a reći ću još neke, između ostalih, predlaže Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor zamenika javnog tužioca, bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije zamenika javnog tužioca, bira zamenike javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji za zamenike javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu, odlučuje o prestanku funkcije javnih tužilaca, utvrđuje razloge za razrešenje, odlučuje o udaljenju, odlučuje po prigovoru na odluke o udaljenju javnog tužioca i zamenika, utvrđuje koje su funkcije, poslovi ili privatni interesi u suprotnosti sa dostojanstvom i samostalnošću javnog tužioca, vodi lični list za svakog javnog tužioca, zamenika javnog tužioca i zaposlenog u javnom tužilaštvu, ovo je vrlo zanimljivo ovlašćenje, donosi pravilnik o merilima za vrednovanje rada javnih tužioca i zamenika javnih tužioca, donosi odluku o pravnom leku itd.
Dakle, iz ovoga se vidi da su ovlašćenja Državnog veća tužilaca zaista široka. Državno veće tužilaca trebalo bi da predstavlja garant samostalnosti tužilačke organizacije. U principu, Državno veće tužilaca ne bi smelo da bude zavisno od bilo kakvog uticaja, od uticaja izvršene ili neke druge vlasti. Nad članovima Državnog veća tužilaca je vrlo velika odgovornost. Postavlja se pitanje na početku kakva je uloga Ministarstva pravde u Državnom veću tužilaca?
Podsetiću vas da je ministar pravde član Državnog veća tužilaca. Da li je uloga Ministarstva pravde i samog ministra pravde, kako je to svojevremeno rečeno, u obezbeđivanju kancelarija, zatim u sistematizaciji radnih mesta, u jednoj logističkoj podršci ili je uloga ministra pravde i samog ministarstva daleko veća? Da li je ta uloga mnogo veća kada je u pitanju Državno veće tužilaca?
Postavlja se pitanje kakva je uloga samog Državnog veća tužilaca u pogledu neizbora velikog broja nosilaca javno-tužilačke funkcije, i to prilikom prvog ciklusa opšteg izbora? Kakva su bila obrazloženja koja smo delimično samo imali priliku da vidimo?
Jasno je da se mnogim tužiocima, koji nisu izabrani u ovom prvom ciklusu, jednostavno nije moglo ništa pripisati, nište im se nije moglo zameriti. Obrazloženja koja smo dobijali i koja su procurila na neki način od Državnog veća tužilaca jeste da su oni koji tom prilikom nisu bili izabrani, odnosno oni koji su izabrani su trenutno nešto bolji od onih koji nisu izabrani. To obrazloženje, em što je na neki način vrlo opšte, zaista je i maliciozno i nemušto. Ne može se na taj način eliminisati čitava jedna plejada, čitava jedna grupa tužilaca koji nisu izabrani.
Postavlja se pitanje koji su kriterijumi korišćeni da bi neko mogao da izvede takvu jednu tananu nit, da kaže da je neko trenutno malo bolji? Šta to znači trenutno malo bolji i koliko je ta odrednica – trenutno malo bolji? Šta bi možda rekla BIA na to? Da li je BIA imala svoj stav oko izbora ovih javnih tužilaca?
Državno veće tužilaca u obrazloženjima navodi samo neke pojedinačne primere, nije uzimalo u obzir celokupan rad ovih javnih tužilaca ili zamenika koji nisu izabrani. Možda su smatrali da obrazloženjima, koja su dali za one koji su izabrani, čine u stvari da ovi koji su izabrani postanu na neki način bezgrešni. Da li je to baš tako? Da li su oni tužioci, za koje Državno veće tužilaca u obrazloženju navodi razloge zbog kojih su izabrani, baš toliko bezgrešni?
Mogu reći da ono što je moglo da procuri iz ovih obrazloženja jeste da je Državno veće tužilaca u tim obrazloženjima zameralo sve i svašta. Za one neizabrane su bili tako strogi kriterijumi, toliko strogi da se zaista to može porediti sa onim što je svojevremeno Vuk Karadžić rekao, da je teže da jedan grešnik uđe u raj nego kamili da prođe kroz iglene uši. Rekao bih da je teže bilo nekome ko ne treba da prođe i ne treba da bude izabran kao tužilac, teže mu je proći nego kamili kroz iglene uši. Na žalost, ispostavilo se da je to tačno.
Postavlja se i pitanje šta je sa onima koje je Državno veće tužilaca izabralo? Kako oni rade? Iskustva pokazuju, a to je i ono čime se Državno veće tužilaca mora pozabaviti, jer u ovim ovlašćenjima, koja sam pročitao za Državno veće tužilaca, stoji da im je i to posao. Uloga tužioca je vrlo delikatna i odgovorna, jer u stvari tužilac inicira i kanališe taj krivični postupak i tužilac je upravo taj koji optuženom može na teret staviti kako lakše, tako i teže krivično delo. Tu može doći do raznih zloupotreba.
Kada se u celu tu priču umeša i policija, što vrlo često biva slučaj, onda se dobija zaista u mnogim slučajevima prototip te korupcije. Ti slučajevi korupcije u svetlu te modifikacije tih primera su zaista jako brojni i mogli bi se čitav dan navoditi ti primeri. Bilo je slučajeva, kao što znate, i zamene krvi kod pijanog vozača i razbijanja prozora kroz koji je prošao metak itd, tako da do zloupotreba i do korupcije vrlo često može da dođe.
Jedno pitanje koje se ovde mora postaviti – zašto Državno veće tužilaca krši zakon? Podsetiću vas na jedna slučaj, to je slučaj kada je povodom odluke Poverenik za informacije od javnog značaja Državno veće tužilaca platilo kaznu od 20.000 dinara. Kod nove opomene Državno veće tužilaca plaća kaznu od 180.000 dinara. Zamislite šta se dešava posle. Posle izrečene i naplaćene druge kazne Državno veće tužilaca opet nije postupilo po rešenju Poverenika. Šta će onda vama taj poverenik? Šta će vam institucija poverenika, kada ni Državno veće tužilaca, koje treba da kontroliše sve ovo što se radi, jednostavno ne radi svoj posao i krši zakon?
Na kraju, smatram da ni ovaj izbor člana Državnog veća tužilaca, nažalost, u našem pravnom sistemu neće doneti ništa novo. Mislim da će sve ostati po starom. Ovako kako ste vi nakaradno uradili tzv. reformu pravosuđa neće promeniti ni ovaj izbor.
Želeo bih na kraju da postavim pitanje kada će sednica Skupštine o Kosovu i Metohiji? Znate, na Kosovu se dešavaju vrlo dramatične stvari. Nije valjda da ova većina to potpuno zanemaruje. Izgleda da ste vi to zanemarili. Predlažem, zaista je krajnje vreme da se otreznite već jednom i da se odreknete te iluzije o EU. Hvala.

Ovo je, dakle, amandman na naslov iznad člana 2. i član 2. Predloga zakona o rehabilitaciji. Znate, postoji jedno pravilo, jedno nepisano pravilo koje se može iskazati rečima, ako si dobro činio da se dobru možeš i nadati. Nažalost, od ovog pravila ima dosta izuzetaka.
Podsetiću vas, jedan od živih izuzetaka je i Jovo Kapičić, koji se svojevremeno hvalio da je mnogo Srba neistomišljenika oterao u grob i da mu je žao što to još više nije činio. A eto, doživeo je duboku starost. Sedam decenija osnovne srpske reči postadoše logori, smrt, okupacija, tamnice, gasne komore, izgoni, a onda suđenja i to suđenja neistomišljenicima, političkim neistomišljenicima, suđenja knjigama, suđenja mišljenju, suđenja rečima, paljenje srpskih hramova itd, itd. Sedam decenija taj pakao i dalje traje.
Da vas podsetim da je oko 350.000 srpskih sinova bilo u nemačkim zarobljeničkim logorima, a oko 200.000 nikada se nije vratilo u svoju otadžbinu, ostalo je tamo, skrivajući se i bežeći od Brozovog režima. Iz tih zarobljenih logora često su stizale samo crne vesti - umro, spaljen, itd, itd. Jedna od prvih žrtava posle toga bio je legendarni major Dragutin Gavrilović. To je onaj koji je, ako se sećate, braniocima Beograda održao onaj čuveni govor, gde kaže – tačno u tri sata neprijatelj se mora razbiti vašim silnim jurišima, razneti vašim bombama i bajonetima, obraz Beograda naše prestonice mora da ostane svetao. I on je bio žrtva.
Cilj ovog amandmana je da zaštiti one desetine hiljada srpskih porodica čiji je jedini greh bio što su pomagali Ravnogorski pokret đenerala Draže Mihajlovića. Po nemačkim izvorima iz 1943. godine, oko 80% srpskih porodica, na neki način, bilo je uključeno u Ravnogorski pokret i Pokret Draže Mihajlovića, na razne načine.
Reći ću da su srpsko selo i srpski seljak najviše pomagali Ravnogorski pokret. Zato je upravo i srpski seljak od komunističkog režima dobijao odrednicu -državni neprijatelj, četnički jatak, učestvovao u kvislinškim formacijama, kako to upravo i piše u članu 2. Predloga zakona o rehabilitaciji.
Znao je i Josip Broz šta za Srbiju predstavlja taj srpski seljak. Znao je Josip Broz i onu priču, kada je nemački feld maršal Mekenzen, osvojivši Beograd, pošao južno i kada je naišao na jedno srpsko selo pokraj Morave, zastao je i pitao svoje oficire – da li vi znate ko je istinski suveren ove države? Oni su mu odgovorili – kako da ne znamo, to je srpski kralj. Na to im je on odgovorio – pogledajte ove kuće koje su okrečeno u belo, u njima živi srpski seljak. E srpski seljak je pravi suveren i istinski suveren ove države. Taj srpski seljak, kazao im je on, zbog toga što je suveren ove države, tako frenetično se bori za tu svoju otadžbinu i spreman je za nju da pogine. Zato je i srpski seljak najviše stradao u Brozovom režimu. Zato je od tog Brozovog režima srpski seljak, uglavnom, i okarakterisan kao pripadnik kvislinških formacija.
Može li neko da traži da se zaboravi sve ono što su pretrpeli, što je pretrpeo srpski narod u takvom jednom režimu? Da li može neko da traži da se zaborave maloletna deca Petra Vujovića, kraljevog oficira, a kasnije oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini iz Trnave kod Čačka? Dakle, decu od 12, 14 i 17 godina i njihovu majku od 45 godina, Brozovi dželati su ubili 15 meseci nakon završetka Drugog svetskog rata.
Može li neko da traži da se zaboravi i kako su Cvetići iz sela Visibabe kod Požege ostali bez svog sina Bogoslova, čiji je jedini greh bio što su mu u torbi našli, kako su oni opisali, opasan materijal, Sveto pismo? Hoće li neusvajanje ovog amandmana rehabilitaciju moći, ali rehabilitaciju u smislu, na kraju, i da pronađe, gde joj je otac stradao, uspeti i Tatjana Vasić? Da podsetim, to je ćerka Dragiše Vasića, člana Kraljeve akademije nauka, koga su iz milošte zvali Čiča broj dva. Jedino što je ona znala jeste da su ga komunisti, bez suđenja i bez istrage, ubili negde u okolini Banjaluke.
Treba li Šumadija da zaboravi negde oko 20.000 mladih četnika koje pobiše komunisti, bacivši ih u jamu, u ponor u Miljevini kod Kalenovika? Zaista se ne može ni to zaboraviti, a ni desetine i desetine drugih primera, niti pak oprostiti. Svi oni koji su prozvani članom 2, prozvani su kvislinzima. Zato sam tražio brisanje ovog amandmana. Mnogi od njih su svoju krv prolili i dali su sve što su imali za svoju otadžbinu.
Podsetiću vas da je takav svojevremeno bio i major Tankosić, koga je majka, predosećajući kako to samo majka ume, da mu se bliži skori kraj, molila da se oženi, ne bi li iza sebe ostavili žive potomke. On joj je kazao – majko, odavno sam oženjen. Moja jedina ljubav je Srbija. Od tog majora su učili i svi oni koje je kasnije Brozov režim nazivao kvislinzima. Zato treba prihvatiti ovaj amandman.
Na kraju ću vas podsetiti, zakažite sednicu o KiM. Odbor nije mogao da se održi. Nemojte zatvarati oči pred istinom, da nam brutalno otimaju 15% državne teritorije. Hvala.

Dame i gospodo, u uslovima stalnih kompromisa ili, bolje bih rekao, kvazi kompromisa kojima prisustvujemo često ovde u Skupštini, u uslovima kada vladajuća koalicija ne može da se sporazume ni oko osnovnih minimalni nacionalnih srpskih interesa na KiM, zaista ništa bolje od ovoga što ste predložili u formi Predloga zakona o rehabilitaciji nismo mogli ni očekivati.
Imajući u vidu kako ste pristupili Zakonu o rehabilitaciju iz 2006. godine, sasvim nam je jasno kako ćete pristupiti i ovom zakonu o rehabilitaciji kada ga usvojite ovde u Skupštini.
Da podsetim, vi ste po tom zakonu iz 2006. godine osnovali neke opštinske komisije koje su davale neko preliminarno mišljenje po zahtevima o rehabilitaciji, a zadnjih pet godina ne radi se ništa povodom toga sa obrazloženjem - čeka se novi zakon o rehabilitaciji. Siguran sam da će se tako dešavati i kada donesete i ovaj zakon, koji je danas u proceduri.
Pored toga, obzirom da ste znatno proširili krug lica koja imaju pravo na rehabilitaciju, kao i krug lica koja imaju pravo da podnesu zahtev za rehabilitaciju, jasno je da će ovaj zakon, jednostavno, zadovoljiti samo ono što je istaknuto u poslednjoj rečenici obrazloženja ili, bolje reći, razloga za donošenje zakona, gde ste vi rekli da je usvajanje ovog zakona jedan od prioriteta u procesu pridruživanja Republike Srbije EU, rekao bih – drugoj, trećoj ili nekoj petoj ligi EU ako ikada budete pristupili, a siguran sam da će to biti vrlo teško ili možda nikada.
Dakle, to je ono što je vaš prioritet, a kako će se ovaj zakon primenjivati, kako će se implementirati u praksi, mislim da to vas nije briga. Sama konstatacija da u budžetu nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona govori u prilog ovoj mojoj tvrdnji. Desetine pa i, rekao bih, stotine hiljada građana Srbije imaće validan pravni osnov da se njima ili njihovim srodnicima prizna pravo na rehabilitaciju i da se nakon sprovedenog postupka o rehabilitaciji, kako ga predviđate u ovom zakonu, uklone ili bar ublaže posledice terora koje su pretrpeli od Brozovog komunističkog režima.
Članovi takozvane Jugoslovenske vojske u otadžbini i članovi njihovih porodica pretrpeli su najveću torturu od komunističkog režima Josipa Broza, a ta vojska je imala patriotski, antifašistički i antikomunistički i demokratski karakter. Bio je to svenarodni masovan pokret. Podsetiću vas takođe, da su i Nemci u svom izveštaju od 9. februara 1943. godine istakli da je oko 80% srpskih porodica vezano na neki način za Jugoslovensku vojsku u otadžbini ili za sam Ravnogorski pokret.
Dakle, ta Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je legitimni kontinuitet, legitimni nastavak vojske Kraljevine Jugoslavije. Ta vojska bila je raspoređena u 63. korpusa od Triglava pa do Đevđelije.
Saveznička misija koja je u jednom momentu vršila inspekciju te jugoslovenske vojske u otadžbine utvrdila je da je stalno pod oružjem negde oko 57 hiljada vojnika, da se negde oko 472 hiljade mobiliše onih od 18 do 40 godina, negde oko 169 hiljada od 45 do 50 godina. Preživeli Ravnogorci, članovi njihovih porodica, kao i mnogi koji su uspeli da emigriraju od Brozovog režima pretrpeli su najžešću torturu. Pored toga, tzv. jugoslovenska vojska u zarobljeništvu brojala je oko 363.600 đenerala, oficira, podoficira i vojnika. Negde oko 200 hiljada njih nikada se nije vratilo u svoju otadžbinu. Bežeći od Brozovog režima oni su ostali po belom svetu i nikada se nisu vratili ili bar ne do Brozove smrti.
Kakvu su torturi preživeli oni koji su ovde ostali od tog istog režima znaju samo oni i članovi njihovih porodica, ali zajedničko za sve njih jeste da su do kraja ostali verni onome ko ih je predvodio, pa su do kraja ostali verni onome koga je komunistički režim Josipa Broza na jedan svirep i mučki način ubio – đeneralu Dragoljubu Mihailoviću.
Podsetiću da njegov proces rehabilitacije je zamrznut do daljnjeg.
Borbu protiv klasnog neprijatelja Josip Broz nastavlja i po okončanju Drugog svetskog rata. Postavlja se pitanje hoće li ovaj zakon o rehabilitaciji kada ga usvojite rasvetliti smrt oko 180 srpskih oficira koji su nastradali u logoru.
Da vas podsetim bombe na taj logor bacili su saveznički avioni, tačnije američki avioni na zahtev Josipa Broza. Josip Broz se plašio povratka ovih oficira u domovinu. Reći ću vam da su ti oficiru koji su smrt našli u ovom logoru od strane savezničkih bombi, a po zahtevu Josipa Broza, bili deo one iste vojske za koju je felmaršal Mekenzen svojevremeno napisao – borili smo se sa junacima iz bajke. To su bili isti oni oficiri i ista ona vojska koja je učestvovala i u Prvom svetskom ratu, za koje je, da vas podsetim, nemački car Viljem II rekao – šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik.
Brozov teror nad Srbima biće posebno aktuelizovan kada Englezi u toku Drugog svetskog rata staju na stranu komunista. To je prva od mnogih podlih prevara, prevara koje u odnosu na srpski narod ne prestaju ni do dana današnjeg.
Lično sam slušao iz usta tadašnjih očevidaca da je na granici Srbije, Crne Gore i Bosne đeneral Draža Mihajlović, slušajući sa onog malog Teslinog radija na baterije govor kralja Petra II, koji je naređivao da se svi, pa i četnici Draže Mihajlovića, stave pod komandu Josipa Broza, dakle, lično iz parabeluma pucao u taj radio. Bio je besan što su mu saveznici okrenuli leđa. Od tada osakaćena Srbija iz fašističkog, jednog nacističkog pakla, ulazi u jedna drugi pakao, isto tako mračan i okrutan.
Postavlja se pitanje - hoće li ovaj zakon o rehabilitaciji, koji ćete vi doneti, moći da rehabilituje mnoge koji su mučeni i ubijani od strane ovog režima, od strane Brozovog režima? Ima li istinske volje za rehabilitacijom? Hoće li moći da se rehabilituje, na primer, Vukosava Takuljac, izbeglica iz Hercegovine, koja je izbegla od ustaškog noža i koja je bila svedok na suđenju Draži Mihajloviću, svedok koji je, kada je ugledala đenerala povikala - gospodine đenerale. Na to je istražni sudija Josif Malović, viknuo - ne oslovljavajte je tako, on je za vas optuženi, na šta mu je ova skromna žena rekla - on je optužen za vas i za komunističku partiju, ali ne za mene i za srpski narod. Od tada joj se gubi svaki trag i to zauvek.
Hoće li neko moći da rehabilituje, postavlja se pitanje po ovom zakonu, čačanskog protu Milana Tucovića, koji je bio osuđen na vremensku kaznu sve dotle dok jedan oznaš nije ušao u ćeliju i rekao mu – hajde, pope, vreme je da se susretneš sa svojim bogom? Živ je zakopan na obalama zapadne Morave i tu su mu kosti i dan danas.
Slao je Josip Broz svoje agente u svet da bi ubijali Srpske patriote. U Parizu su, da vas podsetim, ubili Andru Lončarića. To je bio đeneral jugoslovenske vojske u otadžbini, jedan od elitnih oficira, prepolovili su mu glavu sekirom u njegovom stanu u Parizu. U Briselu su ubijeni Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, pisac. Takvih je bilo 153.
Postavlja se pitanje – hoće li ovaj zakon da sve njih rehabilituje? Hoće li njihovoj rodbini moći da ublaži ili otkloni patnje koje su pretrpeli? Hoće li moći zakon o rehabilitaciji, koji ćete usvojiti u ovoj skupštini, bar malo da ublaži patnje porodici Bogoljuba Rakovića, kao i čitavim familijama Mladenovića, Maksimovića, koji su iz mog okruženja, a koje su na svojoj koži osetili teror komunističkog režima Josipa Broza?
Dame i gospodo, Srbija zaista čestito nije ni spokojno zaspala još od aprila 1941. godine. Postavlja se pitanje da li će ovakav zakon o rehabilitaciji, kakav ste predložili ovde Skupštini, bar malo izlečiti tu Srpsku nesanicu? Kako da zaspi Srbija kada ono zlo koje nad njom stalno nadvijalo nikada nije zaspalo, jer ako je Srbin ponekad jednim okom zažmurio, dremnuo jednim okom, on je morao onim drugim da gleda, da pogleda u komšiju, da možda ne oštri nož ili da naprasno ne klepa sekiru ili da ne sprema buktinju kojom će zapaliti njegovu nejaku čeljad i njegovu kuću. Dakle, sa jedne strane Broz, a sa druge braća ustaše, braća Šiptari itd, pa biraj šta ti je bolje.
Neće ovaj zakon ni rasvetliti ni ublažiti, a kamoli ukloniti sve one patnje i teror koji je Brozov režim sprovodio posle Drugog svetskog rata.
Da vas podsetim, nove kovanice pratile su Srbe od tada – narodni izdajnik, sluga okupatora, petokolonaš, četnički jatak, rušilac bratstva i jedinstva sa Šiptarima, rušilac bratstva i jedinstva sa Hrvatima, a uz nove kovanice išle su i nove torture, išla su i nova zlodela, likvidacije, konfiskacije, saslušanja, maltretiranja itd. Sve je to trajalo nekoliko decenija, sve je to trajalo do smrti Josipa Broza. Neki od ovih zlodela i terora, pogotovo političkog terora, traju i danas.
Mogu da vam kažem da sam lično bio svedok i akter jednog takvog maltretiranja i saslušanja. Naime, jedan Brozov bezbednjak u jednoj kasarni na teritoriji bivše Jugoslavije čitavo popodne me je saslušavao gde je moj otac bio za vreme Drugog svetskog rata, u kojim četničkim jedinicama je bio, u kojim borbama je učestvovao. Meni je zaista bilo žao što u tom momentu nisam mogao da mu pokažem jedan papir, a to je naredba načelnika Štaba vrhovne komande za 12. novembar 1942. godine. U ovom papiru, koji je lično potpisao đeneral Dragoljub Mihajlović i koji je pečatiran pečatom Gorskog štaba broj jedan piše da je moj otac za hrabro i junačko držanje u borbi sa neprijateljem i za izvršene usluge za kralja i otadžbinu unapređen u viši čin od strane armijskog đenerala Dragoljuba Mihajlovića. Zaista mi je bilo žao što tada nisam mogao to da mu pokažem.
Hoće li ovaj zakon bar malo ublažiti patnje rodbine ovih 153 mučenika koji su ubijeni po belom svetu? Dame i gospodo sa vlasti, ako niste nastavljači te Brozove politike, ako niste otvoreni nastavljači takve i te politike, onda su metodi kojima se služite vrlo često isto. Broz je na svaki mig, na svaku izgovorenu reč slao na Goli otok, a vi šaljete srpske patriote u Hag. Da li je to teror, pitam vas? Da li je teror kada ste ovde skrojili optužnicu protiv dr Vojislava Šešelja i poslali ga u Hag, sa rečima – vodite ga da se nikada ovde ne vrati?
Zbog tog i takvog terora odgovaraćete nekad, siguran sam, i pred sudom i pred istorijom, a i pred bogom, u koji mnogi od vas i ne veruje.
Završiću sa jednom rečenicom jednog od preživelih emigranata u belom svetu, koji je na svom spomeniku napisao poruku – molim potomke da moje telo prebace u moju otadžbinu Srbiju kada u njoj grune sloboda. Ovako je napisao – kada u njoj grune sloboda.
Dame i gospodo, nažalost, njegova rodbina njegovo telo još nije prenela u otadžbinu Srbiju. Sa vama na vlasti u Srbiji još nije grunula sloboda. Hvala.