Hvala. Gospodine ministre, ovaj amandman se odnosi na član 85, tačnije na član 201. osnovnog zakona. Predviđeno je da se posle tačke 25) dodaju još dve tačke, dakle, 26) i 27).
Kako sam ja razumeo iz objašnjenja, odnosno obrazloženja vašeg ministarstva zašto ovaj amandman nije prihvaćen, ideja Ministarstva je donošenje jednog podzakonskog akta koji bi se odnosio na parcelaciju, regulaciju i izgradnju. Dakle, vi ćete doneti jedan podzakonski akt i jedan pravilnik, je lʼ tako, koji će biti obavezujući na čitavoj teritoriji Republike Srbije, jedan tipski, rekao bih, pravilnik. I, šta će se desiti u praktičnoj primeni tog pravilnika?
Nadam se da se slažete sa mnom da će u narednom periodu lokalne samouprave doneti svoje prostorne planove. U toj planskoj dokumentaciji lokalne samouprave će imati odredbe koje sadrže pravila o parcelaciji, regulaciji i izgradnji. Te odredbe koje će biti predviđene u tim planovima lokalnih samouprava često će biti u velikoj koliziji sa ovim pravilnikom koji vi predviđate. U tom slučaju, vrlo često taj pravilnik neće moći da se primeni ili će biti strahovito otežano da se primeni.
Upravo iz tog razloga smo sugerisali formulisanje pravila za dugoročnu primenu. Zato smo i tražili dopunu člana 201, da bi se dodale još dve tačke: uslovi i normativi za projektovanje stambenih zgrada i stanova (to je prva tačka), i druga tačka koju smo tražili – način i postupak za raspisivanje i sprovođenje urbanističko-arhitektonskog konkursa. Mislim da je trebalo da prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Nekada je, gospođo Mesarović, nadam se da se i vi sećate tog vremena, srpski građanin, a posebno onaj sa sela, ulazio u sud sa velikom dozom poštovanja prema toj instituciji, rekao bih i sa jednom višom dozom poštovanja, koja se može meriti i sa nekim strahopoštovanjem prema toj instituciji. Zašto je to tako? Zbog toga što je taj sud, dakle, taj organ koji mu je dostavio poziv da dođe, da se pojavi pred sudom, za njega bila institucija u koju je on imao puno poverenje, institucija u kojoj je on očekivao da nađe pravdu, poštenje, pravičnost i istinu za sebe.

Kakva je situacija danas? Visoki savet sudstva, hteli vi to da priznate ili ne, u toku izbora sudija, takoreći preko noći, jednim potezom pera učinio je nešto što je okrenulo sudbinu mnogih sudija, mnogih dotadašnjih sudija. Uspeo je da pogazi mnoge koje zaista nije smeo da pogazi, da pogazi mnoge sudije koje su godinama, pa i decenijama vredno gradile svoju sudijsku karijeru, da pogazi njihovu stručnost, da pogazi njihovu dostojnost da vrše sudijsku funkciju. Šta dalje biva? Vrlo često, to je praksa pokazala, od izbora pa do danas, na njihova mesta u mnogo slučajeva postavlja kumove, prijatelje, poslušnike, večite studente, neke „dobre stručnjake“ iz zemljoradničkih zadruga itd. Šta je za pravosudni sistem značilo ovo i šta će značiti u budućnosti, to će nam tek vreme pokazati.

Visoki savet sudstva je nezavisan i samostalan organ, koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. Dakle, što se tiče nadležnosti Visokog saveta sudstva, zarad javnosti ću samo reći nekoliko, mada i ove koje neću pročitati nisu manje važne. Dakle, on bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije, odlučuje o prestanku sudijske funkcije, predlaže Skupštini kandidata za izbor sudija prilikom prvog izbora, predlaže Skupštini izbor ili razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predlaže Vrhovnom kasacionom sudu kandidate za sudije Ustavnog suda, imenuje sudije porotnike, odlučuje o premeštaju, upućivanju i prigovoru o udaljenju sudija, odlučuje o postupku vrednovanja rada sudija i predsednika suda. Kažem, to su neke nadležnosti koje su tamo pobrojane, mada i ove ostale nisu ništa manje važne. Ne treba, dakle, biti pravnik da bi se moglo jasno videti iz ovih nadležnosti koje sam pročitao, da bi se moglo zaključiti šta je Visoki savet sudstva i kako je ogromna njegova uloga u našem pravosudnom sistemu.

Umesto da izbor svakog sudije, pa i izbor svakog člana Visokog saveta sudstva prođe kroz, da uslovno kažem, tri sita i šest rešeta, vrlo često se olako pristupa ovom problemu. Hoće li današnji predloženi izbor kandidata, ovih šest kandidata za Visoki savet sudstva, koji imamo pred sobom doneti jedan viši stepen poverenja u Visoki savet sudstva?

Evo, sada ću reći nekoliko rečenica o tom poverenju. Mislim da je to nešto što zaista zavređuje dosta pažnje. Gospođo Mesarović, poverenje u pravosudni sistem je nešto što pretpostavlja i uzrokuje poverenje u jednu državu. Nadam se da ćete se složiti sa mnom u ovome. Poverenje u institucije pravosudnog sistema od strane struke, dakle, od strane pravnika, od strane profesora pravnog fakulteta, od strane akademika, od strane pravnih analitičara, jeste nešto što bi po prirodi stvari u jednoj pravnoj i pravno uređenoj državi trebalo da se pretpostavlja. Mislim da u državi Srbiji u ovom trenutku, nakon vaše reforme sudstva, to nije slučaj.

Najvažniji oblik poverenja, pored ovoga za koji kažem da bi trebalo pretpostaviti da imamo od strane struke, jeste poverenje „krajnjih korisnika“, dakle građana. To je poverenje koje treba negovati. To je poverenje o kojem svaka pravna država, država koja preferira da bude zasnovana zaista na poštovanju prava, mora u svakom momentu da vodi računa.

Kakvo je poverenje građana u naš pravni sistem? Kakvo je poverenje građana, na kraju, u pravosudni sistem, u institucije pravosudnog sistema, u Visoki savet sudstva, u sudove, tužilaštva itd? Poverenje građana u ove institucije je zaista uslov svih uslova. To je jednostavno conditio sine qua non za temelje jedne države. To je isto nešto oko čega se, pretpostavljam, moramo složiti svi.

Međutim, kako da imamo poverenje u taj sistem, od Visokog saveta sudstva pa sve do osnovnih sudova, kada vam ja, na primer, mogu reći samo jedan slučaj koji će, mene sigurno, a i one koji to čuju, a nadam se i vas, uveriti da tu nešto ne štima?

Gospođo Mesarović, da li se vama desilo, kao iskusnom pravniku i sudiji, tokom vaše dugogodišnje karijere (i uspešne, vidimo) da ste doneli sudsku odluku a da niste održali postupak? Mislim da je ovo pomalo neobično pitanje, je li tako? Normalno da niste. To ne bi trebalo da bude ni normalno, ni moguće, da jedan nosilac sudijske funkcije donese odluku mimo svih zakonskih regulativa i normi, da donese odluku a da ni ne pozove stranke. To je nešto strašno, ali se desilo – sudija jednog suda donese odluku, a da nije ni pozvao stranke, da nije pozvao čak ni predstavnike organa na čijem je čelu bio. Nije pozvao predstavnike Izborne komisije, a donese odluku, potpiše onako kako su mu poturili da potpiše; on potpiše, ta odluka se donese i to aplicira dalje neke druge itd.

Sad pazite, deset svedoka, gospođo Mesarović, pismeno potvrdi ovo što ja vama pričam; deset svedoka to potvrdi i u krivičnom postupku koji je poveden po krivičnoj prijavi, dakle, potvrdi i usmeno, prvo pismeno, pa usmeno, i – ništa. Da li je to nezavisno sudstvo? Da li je to sudstvo kome težimo svi?

Ali, pazite novi biser, gospođo Mesarović: ta gospođa sudija avanzuje posle toga u osnovnog tužioca. Da šlag na torti bude zaista kompletan, drugi osnovni javni tužilac koji je postupao u ovom predmetu odbaci krivičnu prijavu, nema mesta odgovornosti ni njoj, ni ostalima koji su bili u tom lancu itd. Zaista strašno! Voleo bih da, pošto je taj postupak već okončan, vama dostavim kompletan ovaj predmet, samo da ga pogledate, u prilog mojoj tvrdnji o poštovanju ili nepoštovanju, o pravnom sistemu ovakvom i onakvom, pa da vidite da li je tačno ovo što sam vam rekao.

Dalje, o kakvom poverenju može da se priča kada provejava okolnost da je Visoki savet sudstva tokom izbora sudija koristio neke neprimerene metode, da je koristio podatke BIA? Znate, mnogi su to demantovali, međutim, crv sumnje se probudio, pa sad taj crv gricka li gricka, ali postoji. Mislim da je to trebalo na drugačiji način demantovati i prezentovati javnosti.

Dalje, o kakvom poverenju, gospođo Mesarović, pričamo i možemo govoriti kada jedna strukovna organizacija sudija priprema, ili već jeste pripremila, krivičnu prijavu protiv vas zbog, kako oni kažu, neprimerenih optužbi na račun pojedinih sudija koje nisu izabrane?

O kakvom poverenju možemo govoriti kad strukovno udruženje takođe tvrdi ono što smo mi nekad govorili, da je sudijama koje nisu izabrane uskraćeno pravo, pod jedan, a to je ustavno i zakonsko pravo, da se izjasne o svim primedbama na njihovu stručnost i dostojnost vršenja sudijske funkcije i, pod dva, da im nije dostavljena konkretna odluka sa obrazloženjem, posebno za svakog neizabranog sudiju?

(Predsednik: Ipak ću vas zamoliti da se držite današnjeg dnevnog reda. Prosto, mi danas govorimo o vrlo konkretnim imenima. Da li se među pomenutim imenima nalaze takvi?)

Evo, sad ću da vam kažem, gospođo predsedniče. Pokušajte da uhvatite nit sa ovim što sam rekao. Pitao sam, ako ste me pažljivo slušali, samo ću u jednoj rečenici to da kažem, da li će izbor ovih šest predstavnika Visokog saveta sudstva poboljšati rad Visokog saveta sudstva u ovim slučajevima koje sam nabrojao? Prema tome, to je ta nit koja vezuje današnju raspravu sa ovim.

Dalje, o kakvom poverenju u Visoki savet sudstva govorite, i u kompletnom sastavu, sa ovih šest kandidata, koje ćete sigurno izabrati, u čiju stručnost posebno ne bih ulazio, kad vama kao predsedniku Visokog saveta sudstva u jednom momentu nisu bile jasne neke stvari vezane za postupak pred Ustavnim sudom? Nadam se da se sećate toga, kao i odluke Ustavnog suda koju ste dobili. Naime, tvrdili ste da se postupak sprovodi neosnovano, je li tako, kao i da takav postupak nije bio predviđen u vreme izbora. Pa je, dalje, Ustavni sud doneo jednu odluku u kojoj obrazlaže da je nadležnost Ustavnog suda izričito utvrđena Zakonom o Ustavnom sudu, kao i da je ovim istim članom, dakle članom 100, utvrđeno načelo raspravnosti. Mislim da se sećate ovoga, pa me interesuje kako će se odrediti Visoki savet sudstva, i u ovom obliku kada bude izabran, a verovatno će biti izabran, po ovim pitanjima?

Dalje, kakva je situacija, gospođo Mesarović, po osnovu krivičnih prijava koje neizabrane sudije podnose protiv Visokog saveta sudstva? Valjalo bi nešto da kažete i o tome. Bez obzira na to što ćemo dobiti Visoki savet sudstva, da kažem u punom obimu, ovo je nešto što proizilazi iz nekog ranijeg perioda, pa bi valjalo da se malo osvrnete i na to. S obzirom na to da su, kako oni kažu, svesno korišćeni neki neistiniti podaci Ministarstva pravde, pa je ovaj predmet dat Specijalnom sudu, voleo bih da se osvrnete i na podatak zašto Specijalnom sudu. Dakle, građani Srbije treba da znaju, kakva god odluka da se donosi po ovome, tu nešto nije u redu. Jasno je svima da se tu nešto iza brda valja.

Na mogućnost nastanka prilično velikog haosa u pravosudnom sistemu mi smo ukazivali i na početku vaših tzv. reformi pravosudnog sistema. Vi nas niste slušali. Pretpostavljam da nas nećete slušati ni dalje, međutim, pretpostavljam još nešto – tako ćete i proći, jasno je da ćete sami, uslovno rečeno, pokusati ono što ste zakuvali, pa kako bude.

Mi ćemo i dalje, u svakom momentu i svakoj prilici, kritikovati ono što smatramo da nije dobro u našem pravosudnom sistemu. Vaše je da to prihvatite ili ne. Ukoliko ne prihvatite, normalno je, potpuna odgovornost biće na vama. Hvala.

Hvala. Mnoge države van Evrope, ali i pojedine države EU apsolutno ne poštuju obaveze iz međunarodnih propisa, kao i obaveze koje preuzimaju po pitanju ekstradicije. Mnoge države čak ne poštuju ni rezolucije Saveta bezbednosti. To pravdaju procenom da je u suprotnosti sa njihovim nacionalnim interesima. Prvi primer je Izrael, koji nije poštovao Rezoluciju 242 kojom je bilo naloženo automatsko povlačenje sa okupiranih palestinskih teritorija ili, na primer, Turska, koja nije poštovala rezoluciju Saveta bezbednosti o povlačenju svojih trupa sa okupiranih teritorija Kipra. Toliko o obaveznosti međunarodnih propisa i o poštovanju istih.
Što se Srbije tiče, tu međunarodna zajednica nema šta da brine. Ova vlast poštuje sve. Ova vlast izručuje i one koje međunarodna zajednica traži, ali i one koje međunarodna zajednica i EU ne traže. Dovoljno je samo da postoji mig iz SAD ili iz EU i odmah reagujete. Što bi narod rekao, oni okom, vi skokom.
Što se tiče ekstradicije, vezano za ovu evropsku konvenciju o ekstradiciji, treba se podsetiti jedne ekstradicije koja je bila aktuelna na ovim prostorima. Ako se sećate, odmah nakon tog famoznog 5. oktobra dolazi do prvog, najoštrijeg ultimatuma SAD – da se izvrši ekstradicija Slobodana Miloševića. Rok za hapšenje, da vas podsetim, bio je 1. april, a neizvršavanje ove obaveze uslovljeno je novim sankcijama. Hapšenje je usledilo, a onda je i pokrenut krivični postupak protiv Slobodana Miloševića da je navodno prisvojio dvesta miliona nemačkih maraka i oko 1,8 milijardi dinara. Uzgred, pitao bih šta je sa ovim krivičnim postupkom, s obzirom na to da se tadašnji okružni javni tužilac apsolutno nije oglasio po pitanju ovog postupka, a nije ni rečeno u kojoj fazi je ovaj postupak danas? Potom je došlo do ekstradicije, čime je otvorena jedna Pandorina kutija, sa dve pregrade: u jednoj su ucene da se vrše ekstradicije, a u drugoj besomučno podaništvo i utrkivanje ko će više da prinese srpskih glava na taj panj koji su nazvali Haški tribunal.
Nakon ovoga, da vas podsetim, tadašnji potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus izjavio je čuvenu rečenicu – gospodo, mi smo svoje učinili, sada je na vas red. Nadam se da se sećate ove čuvene rečenice.
Povodom ove ekstradicije, a i svih drugih ekstradicija koje su nastupile posle toga, treba znati sledeće. Taj kvazisud je osnovan Rezolucijom 827, kojom je istovremeno i usvojen statut tog suda. Tom rezolucijom Savet bezbednosti UN drastično je prekršio Povelju tako što je prekoračio svoja ovlašćenja, jer je osnivanje međunarodnih sudova moguće jedino onako kako je to urađeno sa Stalnim međunarodnim sudom u Rimu, dakle, pod okriljem UN. Toliko o tome.
Ekstradicija je po pravnoj nauci predaja učinioca krivičnog dela jedne države drugoj da bi mu se sudilo u toj državi ili da bi u toj drugoj državi izdržavao kaznu ukoliko mu je već održano suđenje. Neki umesto reči „ekstradicija“, što je apsolutno nepravilno, koriste reč „transfer“, što je pogrešno, mada se to više radi na Zapadu. Transfer označava prenos, dakle, preseljenje ili premeštanje nekoga ili nečega na drugo mesto.
Međutim, o svim ovim ekstradicijama koje su uslov za Srbiju treba znati da se one uslovljavaju: 1. finansijskom podrškom, 2. kreditiranjem, 3. uzajamnom saradnjom i 4. famoznim ulaskom u Evropsku uniju.
Trebalo bi da aktuelna vlast, po pitanju ekstradicije naših građana, odgovori na neka krucijalna pitanja. Prvo, da li je odbrana zemlje od agresije spolja zločin ili je to obaveza njenih stanovnika? Dalje, da li se isti aršin povodom ovog pitanja primenjuje i na Srbiju, s jedne strane i na ostale zemlje, SAD posebno i EU, s druge strane?
Dalje, sledeće pitanje koje je vrlo važno u segmentu ove oblasti jeste kako će se današnji potomci nekada slavnih predaka zvati kada uskoro i oni budu postali preci? Znate, nekada su preci tadašnje ljude nazivali izdajnicima srpskog roda, a kakvu će etiketu ovi dobiti, to ostaje da vidi istorija.
Dalje, da li je ova današnja država u potpunosti preuzela neke elemente i neke zakone Divljeg zapada? Da li je tekovina Divljeg zapada, koja se zove lovci na ucene, doživela u potpunosti reinkarnaciju u današnjoj Srbiji? To je jedno od vrlo značajnih pitanja koja bi trebalo raspraviti. Da li je sadašnje lovce na glave sramota od onoga što čine? Da li ih je sramota od načina na koji to rade? Ako ih nije sramota, čemu onda sve one maske, one krinke, one kapuljače itd., kakve sve nazive imaju? Znate, nekada, u vreme tih lovaca na glave ili lovaca na ucene na Divljem zapadu, oni nisu nosili te kapuljače; kod njih kapuljače nose, koliko znam, pripadnici rasističke organizacije Kju-kluks-klana. Dakle, čemu sve to? Čega se ovi učinioci koji sve ovo rade danas sa našim građanima, sa građanima Srbije, stide?
Hteo bih da postavim pitanje koje mislim da interesuje i građane Srbije – ko je uzeo pet miliona od ekstradicije Slobodana Miloševića? Kada će građani Srbije da saznaju za ovo? Takođe, i za Radovana Karadžića? Kada će se već jednom završiti svi prljavi poslovi na koje teraju srpski narod i Srbiju? Čime još Srbija treba da bude ponižena da bi se to poniženje zaustavilo?
Podsetiću vas na reči jednog nirnberškog tužioca, pokojnog Valtera Roklera, koji je pitao svoju zemlju, Sjedinjene Američke Države, šta se od te Srbije još zahteva kao zahvalnost zato što je pretrpela američku agresiju 1999. godine. To je bilo pitanje tog gospodina Roklera. Radi se o američkom državljaninu, koji je i umro kao američki državljanin, ali o čoveku koji je verovatno držao do svoje časti, do svog moralnog i ljudskog integriteta. A gde je vama to?
Ako već ispunjavate sve ono što vam Zapad traži, zašto bar jednom ne postavite jedno pitanje koje će biti sadržano samo u jednoj reči – dokle? Da li vi imate snage za to? Da li neko zna da kaže ovom srpskom narodu gde su granice srpskog poniženja? To građani Srbije od vas očekuju. Međutim, uporno ćutite. Ali, zato ste totalno uspeli da ponizite srpski narod, da mirno dozvolite kačenje etikete genocidnog naroda na srpski narod; zatim, da izručite svakog koga Zapad traži, pa čak i one koje ne traže; da prilikom pronalaska osumnjičenih primenjujete neprimerene akcije, koje zabranjuje i Ustav Srbije. Dokle ćete više ponižavati srpski narod sa ovim?
Ovoj državi zaista više ne trebaju šminkeri i pozeri, ne trebaju im više oni koji se bave demagogijom. Ovoj državi treba državnik, a kada se dr Vojislav Šešelj vrati uskoro iz Haga videćete šta je državnik, videćete kako se vodi odgovorna nacionalna politika, kako se vodi država Srbija. Hvala.

Vlada je umesto dosadašnjeg člana Agencije za borbu protiv korupcije, kako to i predviđa Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, predložila novog člana, gospođu Zlatu Đorđević, koja je u stvari zamenik glavnog i odgovornog urednika Novinske agencije BETA, kako se to kaže u obrazloženju Vlade. Dalje se za ovog kandidata kaže da predloženi kandidat ima dugogodišnje iskustvo u oblasti borbe protiv korupcije. Dakle, dugogodišnje iskustvo u oblasti borbe protiv korupcije.
Da bi potkrepila tako nešto, dakle, to dugogodišnje iskustvo u borbi protiv korupcije, Vlada kaže da je ona pohađala određene kurseve i seminare, pa navodi te kurseve i seminare. To su neki kursevi u Londonu vezani za standarde u javnim institucijama, zatim u Istanbulu, Uloga medija u borbi protiv korupcije, u Ilinoisu, u Ajovi - Sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javne službe itd.
Postavlja se pitanje da li su to dovoljne reference za člana jedne ovako važne agencije? Normalno, mi iz SRS personalno protiv te osobe, kao i ostalih koji se biraju ovde danas, odnosno predlažu, nemamo ništa, ali smatramo da ono što je napisano u njenoj radnoj biografiji zaista ne uliva dovoljno poverenja da će kandidat sa takvim referencama biti dovoljno dobar, dovoljno kvalitetan za obavljanje ovako važne i odgovorne funkcije.
Gospodine ministre, konkretna pitanja traže i konkretne odgovore. To je nešto što je, siguran sam da se slažete sa mnom, zaista logično. Da li ova vlada, ovakva kakva jeste danas, dakle, rekonstruisana, ima odgovore na konkretna pitanja? Konkretna pitanja vezana za ovu oblast o kojoj govorim su personifikovana u stvari u konkretnim mukama miliona nezaposlenih, u konkretnim mukama miliona gladnih i siromašnih u ovoj zemlji, stotina hiljada onih koji su sa posla otpušteni, kao i miliona obespravljenih građana Srbije. Da li ova i ovakva vlada ima odgovore na ova konkretna pitanja ili na ove njihove konkretne muke, ili nema?
Ne treba zamajavati ljude, ne treba zamajavati ovaj narod raznim obećanjima. Sećate li se samo kakva ste obećanja davali kada je formirana ova Agencija za borbu protiv korupcije? Zaista ne treba zamajavati građane praznim obećanjima o raznim agencijama, komisijama i o svemu onome što vi smatrate da će te agencije i komisije uraditi.
Da li vi imate, gospodo iz Vlade, snage, da li imate dovoljno snage za jedan konkretan obračun sa svima onima koji su se nezakonito obogatili? Ima li dovoljno ova agencija snage za to? Ima li snage za obračun sa svim onim pijavicama u ljudskom obliku koje sišu poslednje kapi krvi ovog naroda? Te odgovore danas od vas traže građani Srbije. Te odgovore od vas danas tražimo mi, u ime velikog dela građana Srbije.
Hoće li možda ova agencija da bude paravan za silne afere i korupcije koje se svakodnevno dešavaju? Mislite li vi da će jedna „Kolubara“ skrenuti pažnju sa stotina i hiljada korupcionaških afera koje su bile i koje se odvijaju i dan-danas, koje prete da ovu državu jednostavno dovedu na rub propasti, koje prete da je dovedu do bankrotstva?
Ne rešava se, gospodo iz Vlade, ovakva kriza praznim obećanjima. Ne rešavaju se nagomilani problemi nekom marketinškom kampanjom. Ne rešavaju se ovakvi problemi izborom nekih agencija, izborom nekih komisija itd.
Pitamo se hoće li građani Srbije progutati još jednu udicu, udicu koju ste vi vešto kamuflirali sjajnom pričom o još sjajnijoj Evropskoj uniji, u kojoj navodno teku med i mleko? Tako nešto, gospodine ministre, sigurno znate, u ribolovu ima praktičan i prepoznatljiv naziv, zove se varalica. Znate, to je ono što se okači na udicu, sjajno, pa se prevari riba i ona se upeca. Kako drugačije nazvati tu priču koju ste okačili na udicu, da će današnji nedostatak hleba, mleka itd. nadomestiti jedan divan kolač kada se uđe u EU? Da li je to samo zavaravanje građana Srbije i da li je to nešto što se zove, kao ovo ranije, jedna varalica?
Kada to građani Srbije budu spoznali bićete u prilici da od njih dobijete etiketu običnih prevaranata. Još vam nije kasno da učinite nešto za građane Srbije, još vam nije kasno da učinite nešto za ovaj narod. Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje, kako ćete vi to da izvedete kad je prosečna neto zarada u Srbiji u januaru, onih srećnika koji imaju priliku da rade, da su zaposleni, iznosila 34.009 dinara, što je realno manje po statističkim podacima za 15,3%, a nominalno manje za 14,1% nego pre samo mesec dana? Hoće li Agencija rešiti bilo kakve probleme, i u ovom punom sastavu u kakvom bude sada?
Kako ćete vi rešiti nagomilane probleme kada ste rasprodali, obično u mafijaškim privatizacijama, mnoga srpska preduzeća, gotovo sve što se moglo prodati? Nije li „Kolubara“ samo jedan paravan za nešto što će se dogoditi, odnosno nije li ona samo jedan scenario, isti scenario koji smo viđali godinama od donošenja Zakona o privatizaciji do sada? Taj scenario je svima dobro poznat – obezvredi što više i prodaj što jeftinije, a proviziju, naravno, strpaj u džep. Ali, građani Srbije treba da znaju da se bliži kraj tome. Šta ćete prodati kada prodate Telekom i EPS?
Mislite li da je najvažnija stvar zadovoljiti formu i izabrati samo neke članove agencije, pa neke članove komisije itd? Nameću se neka konkretna pitanja. Hoće li Agencija za borbu protiv korupcije rešiti sve nagomilane probleme korupcije u ovoj zemlji ili ne? Hoće li ih bar detektovati i prijaviti? Dalje, kakvi su efekti konkretnih aktivnosti Agencije za borbu protiv korupcije do sada, od momenta njenog osnivanja do danas? Imate li vi, gospodo iz Vlade, konkretne podatke o procentima eventualnog smanjenja korupcije od časa kada je formirana pa do danas, što bi opravdalo njeno postojanje? Normalno, u pametnim državama, ukoliko to nije slučaj, ne treba nam ta agencija. Ne samo ona, nego ni mnoge druge.
Dalje, kako stojimo na listi korumpiranih zemalja, gledajući od momenta osnivanja ove agencije do danas? Da li smo povećali, smanjili rejting itd? Da li ima neko te podatke? Dalje, kako da verujemo da će Agencija opravdati svrhu svog postojanja, koja je predviđena u zakonu o ovoj agenciji, ako je skoro najveća korumpiranost kod onih koji treba da procesuiraju ono što Agencija sutra preda kao korumpirane slučajeve? Sve ovo pod uslovom da to dođe do tužilaštva ili do suda, a vrlo često ne dolazi, znate vi to. Dakle, ovo je samo jedna maska, ovo je samo jedna farsa.
Šta je rešenje ili šta je bar prvi korak u rešavanju ovog problema? Pod jedan, sve kriminalce u zatvor, bez izuzetaka. Dakle, nema selektivnog pristupa ovom problemu. Da li ste vi spremni da to obezbedite? Očigledno da niste. Dalje, svaku korupciju istražiti sa istom pažnjom i svakog ko je u korupcionaškoj aferi obavezno smestiti tamo gde mu je mesto. Dakle, i ovde bez selektivnog pristupa.
To je samo prvi korak za oporavak države. Međutim, pitanje je da ali vi možete uopšte da napravite taj prvi korak. Mislimo da ne možete. Ne samo da niste napravili taj prvi korak, nego ste, takoreći, još u kolevci. Nema tog prvog koraka još, nažalost.
Ovoj zemlji treba nešto drugo, ovoj zemlji treba odgovoran državnik koji će imati dovoljno ličnog, moralnog i ljudskog integriteta, snage i hrabrosti da se uhvati u koštac sa ovim problemima i da svakog lopova strpa u zatvor. To je onaj prvi korak koji treba napraviti. Mogu vam reći, ubeđeni smo da je taj državnik dr Vojislav Šešelj. Njegovim povratkom ćete videti kako se rešavaju ovi nagomilani problemi. Zahvaljujem.

Najpre da kažem da potpunu nezavisnost nema apsolutno niko na ovom belom svetu, a ponajmanje oni koje vi pominjete u ovom članu, neki nezavisni državni organi. Tu potpunu nezavisnost, čak, nema ni predsednik SAD, koji na prvi pogled ima neko diskreciono pravo da uđe u onu malu sobu gde se nalazi ono crveno dugmence, ali i to njegovo diskreciono pravo je, čak, vezano nekim ograničavajućim stvarima i faktorima, pa kažem, čak ni on nema potpunu nezavisnost.
Što se tiče konstatacije, samo kratko da se osvrnem, da ko ne glasa za izmene ovog što ste vi danas podneli, da u stvari podržava neke moćnike. Sa zadovoljstvom ću malo kasnije pokušati da objasnim i obrazložim da je to apsolutno zamena teza, da je to sasvim drugačije.
Izmenama Poslovnika se predviđa u ovom famoznom članu 237. u stavu 5. da se briše alineja 5, kojom je bilo propisano da nadležni odbor u svom izveštaju o razmatranju izveštaja državnih organa može da predloži Narodnoj skupštini da ne prihvati izveštaj i da se pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti funkcionera u tom državnom organu.
Odbor sada predlaže Skupštini da može doneti neki zaključak i neku preporuku, sa merama za unapređenje stanja u toj oblasti.
Nakon usvajanja i ovakvih promena Poslovnika, ovde se ostavlja apsolutno diskreciono pravo imaocu javnih ovlašćenja, ili kako ga vi već nazivate ovde, da odluči da li postoji kršenje zakona ili ne od strane državnog organa, odnosno odgovornog lica u tom državnom organu i da odluči, da li će protiv tog lica pokrenuti postupak. I, tu se staje.
Ne treba apriori, a nemam ni tu nameru, niti je to zaista tačno, sumnjati u stručnost i u pravničko znanje tih, kako ih vi nazivate, nezavisnih državnih organa, odnosno lica u tim organima, taj koji to radi, reči iz zakona verovatno ili sigurno zna. Ali, hipotetički, da li je dovoljno i da li se može u praksi dogoditi da taj zna samo reči iz zakona? Znate, onaj ko samo zna reči iz zakona, taj još ne zna zakon. A kada shvati smisao i suštinu, tek se onda može reći da poznaje zakon.
Ova izreka naročito dolazi do punog izražaja ako je u pitanju neko diskreciono pravo, a ako tu još dođe i do političkog uticaja, onda je slika potpuna.
Pokušaću sada da uporedim malo to diskreciono pravo sa jednim drugim diskrecionim pravom koje, na primer, imaju sudije, nosioci sudijskih funkcija o određenim činjeničnim stanjima u pretresu, ili diskreciono pravo koje ima isti taj nosilac sudijske funkcije prilikom odlučivanja o visini kazne. Dakle, u rasponu između zakonskog minimuma i zakonskog maksimuma.
Tačno je da je nosiocima sudijske funkcije, ali i, kako ih vi nazivate, nezavisnim državnim organima, treba omogućiti to diskreciono pravo prilikom donošenja određenih odluka, bilo da se one odnose na radnje u postupku ili na meritorno odlučivanje. Tu, zaista, nema nikakvog spora i nikakve dvojbe. Međutim, postoje određene razlike u diskrecionom pravu u sudskoj odluci i diskrecionom pravu koje sada ima taj nezavisni državni organ, odnosno organ sa javnim ovlašćenjima.
Koja je osnovna razlika? Svaka odluka sudije, nosioca sudijske funkcije da koristeći svoje diskreciono pravo donese odluku za koju lično smatra da je najispravnija, na neki način, jeste ograničena odlukom više instance. Drugostepeni sud ceni da li je nosilac sudijske funkcije u toku postupka uradio sve onako kako je trebalo da uradi u pogledu samog postupka i u pogledu meritornog odlučivanja. Međutim, to će biti osnovna sličnost između sudskog postupka i ovog postupka koji vodi državni organ u svetlu njihovog diskrecionog prava.
Šta ovom izmenom Poslovnika vi činite? Prvo, svesno gurate nezavisne i državne organe pred lavlje čeljusti, ali je i to sada samo prividno. Drugo, ovde u stvari proširujete ambijent, jedan ambijent opasnog mesta za življenje.
Pokušaću sada da obrazložim obe ove stvari. Ako analiziramo obe ove tačke, postavlja se pitanje kakav je bio položaj državnog organa koji Skupštini predočava izveštaj o radu pojedinog državnog organa ili tela, kada unapred zna da Skupština može neprihvatajući njegov nalaz, umesto njega, da pokrene postupak protiv odgovornog lica u tom državnom organu? A, sada, kada usvojite ove izmene koje ste predložili, kakav je njegov položaj sada kada zna da Skupština može samo doneti neku preporuku ili neki zaključak?
Ovim ne samo što obezvređujete Skupštinu, nego gurate i taj, kako ga vi zovete, nezavisni državni organ u lavlje čeljusti. To je prvi aspekt ovog problema. Drugi aspekt je, rekao sam, što, u stvari, vi produbljujete taj negativni ambijent, što produbljujete to opasno mesto za življenje, a toga nam je i previše i premnogo u ovoj državi. U tom opasnom mestu za življenje, o tom takvom opasnom mestu, još je davno rečeno od strane velikog Ajnštajna, da je ovaj svet vrlo opasno mesto za življenje, ali ne zbog onih koji su zli, već zbog onih koji ništa ne čine, koji ništa ne rade u vezi toga i koji ništa ne preduzimaju u vezi toga. E, to je opasno. Vi upravo to činite, takvi ste vi na vlasti.
Šta će se praktično dogoditi prihvatanjem ovih izmena i dopuna? Dakle, kada dozvolite da o jednom diskrecionom pravu nezavisnog državnog organa, kako ga vi nazivate, umesto njega odlučuje neko drugi, neki koji su možda sačinili ovu vladu ili uticali da se ona sačini, ovakva kakva jeste, onda će samo prividno ministri biti nedodirljivi, a u stvari, nakon ovoga nedodirljivi će biti oni koji su sačinili Vladu, nedodirljivi će biti oni šeici koji su kupili više od polovine ili gotovo celu Srbiju. Bojim se da ovim izmenama i dopunama, koje predlažete, vi u stvari to zaista i želite. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vi ste malopre, u toku prepodnevne rasprave na ovu temu, dakle, na temu učešća naših jedinica u multinacionalnim vojnim operacija, rekli jednu rečenicu, na prvi pogled i naizgled kratku, ali, rekao bih, jako sažetu. Vi ste rekli, u kontekstu učešća naših jedinica ''sa aspekta male Srbije'' itd. itd.
Kao srpski radikal, kome je koncept ''velike Srbije'' na srcu, želeo bih da vas nešto upitam u vezi ovoga i u kontekstu ove priče o učešću naših jedinica. Naime, u multinacionalnim vojnim operacijama pomorskih snaga u Somaliji, u Somalijskoj Republici, na primer učestvuju Italija, Holandija, Nemačka, Francuska, Španija, Belgija, Luksemburg i Grčka. To su sve zemlje koje na neki način izlaze na more, pomorske zemlje. Ovde se radi, gospodine ministre, i o pomorskoj operaciji i jedina je Srbija koja nije pomorska zemlja, a učestvovaće u ovoj operaciji. Pa, pitao bih vas, gospodine ministre, da li vi slučajno ne preferirate da Srbija sutra izađe na more? Ako je to u pitanju, onda možda i ne bih pričao ovo što ću vam reći posle, ali onda bi se morali složiti da se ovde radi o velikoj Srbiji, a ne o maloj, kako malopre rekoste.
Ovde ste napisali: ''Bezbednosna situacija u Somalijskoj Republici je nestabilna, zbog prisustva kriminalnih grupa koje su organizatori piratskih napada u obalnom pojasu Somalijske Republike. Prisustvo vojnih pomorskih snaga, zemalja Evropske unije, Severnoatlantskog saveza, Rusije, Kine, Japana i drugih zemalja u zoni operacije, znatno smanjuje bezbednosne rizike i pretnje na moru''.
Vi kažete, gospodine ministre, da Srbija treba da bude ponosna zbog učešća u multinacionalnim operacijama pripadnika Vojske Srbije, čime se pokušava da se uspostavi, taj, kako kažete, globalni mir.
Ne zbog vas, siguran sam da odlično znate gde idu pripadnici naše vojske i na šta će sve oni tamo nailaziti, ali, zarad građana Srbije, javnosti, hteo bih da kažem nekoliko reči o nekim mestima, nekim destinacijama gde ćete uputiti ove naše vojnike i oficire.
Somalijska Republika je jedna od najsiromašnijih država Afrike, jedna od najsiromašnijih država sveta. Njena obala je duga oko 2.700 km. Tamo ne postoji državna kontrola privrede. Tamo je socijalni, zdravstveni, obrazovni i drugi sistem nešto što isto tako ne postoji. Građanski rat u Somalijskoj Republici, sa kraćim prekidima, traje od 1977. godine.
Ono što je isto tako vrlo važno i značajno, jeste to da je severna obala Somalije baza za pirate, koji napadaju pomorski saobraćaj između Evrope i Istoka. Iz ove države samo srećnici uspevaju da pobegnu i da napuste Somalijsku Republiku, da pobegnu u Jemen ili u Keniju, a više od milion ljudi tamo je smešteno u interne izbegličke kampove. U Somaliji vlada neka vrsta nomadskog društva, gde se otprilike pet klanova bore za prevlast.
To je otprilike neka oblast u kojoj će naši vojnici, naši oficiri učestvovati u mirovnoj misiji. Ono što je vrlo važno, gospodine ministre, to su novi sukobi u Somaliji u februaru, ove, 2011. godine. Kažu da su žestoke borbe u Somalijskoj Republici koje su ponovo počele u februaru 2011. godine, pre nepunih mesec dana, i da se vode između zaraćenih klanova, da ima dosta mrtvih, povređenih itd. itd.
Ovo je samo jedna od destinacija, jedna od država u kojoj će biti stacionirani pripadnici naše vojske.
Kada ste dobili poziv za učešće u ovoj, kako vi nazivate, mirovnoj operaciji, mada mislim da od te odrednice "mirovne" nema ništa, interesuje me da li ste imali u vidu ovaj nastavak žestokih sukoba, da li ste znali za to, da li ste predočili onim ljudima koji će ići u Somalijsku Republiku, da li oni znaju gde idu, kakva je tamo situacija i na šta će sve naići?!
Dalje, vi kažete da oni idu tamo dobrovoljno i tačno, oni idu tamo dobrovoljno. Međutim, postavlja se pitanje da li je nešto drugo u pitanju osim ove klasične i apsolutne dobrovoljnosti. Da li je ekonomski momenat možda suštinski prioritetan za njihov odlazak u ovako opasne destinacije? Ako nije, šta je onda tu prioritet?
Bez trunke malicioznosti, ovo me interesuje kao jedno pitanje, a nadam se da ćete mi dati odgovor na to, zašto u ovom planu koji ste predočili Skupštini, a vezano za ove operacije u Somalijskoj Republici, nema decidnog izjašnjavanja koliko će ukupno biti angažovano pripadnika vojske? Ovde se samo kaže, naime, da Ministarstvo odbrane u 2011. godini planira početno angažovanje sa dva oficira rečnih jedinica. Je li tako? Zašto se samo kaže početno angažovanje? Nemamo podataka u ovom godišnjem planu, koji vi ovde predočavate Skupštini, šta posle tog početnog angažovanja. Da li vi smatrate da ovako dvosmislenom odrednicom sutra može da se podvede pod ovu odluku i sto, dvesta, trista, a možda i više vojnika? Hoće li vam biti potrebna nova odluka ili ćete sa ovom odlukom koju donesete, verovatno danas u skupštini, to podvesti?
Ili, vi, možda ovde tražite neku blanko odluku Skupštine, pa da možete sutra da šaljete tamo koliko bude potrebe i koliko vam budu oni tražili? Nije naveden tačan broj vojnika koji će posle toga ići, pa me interesuje koliki je ukupan broj baš za ovu Somalijsku Republiku, koji će biti angažovan kasnije?
Obično se, gospodine ministre, u tim nekim naručenim i plaćenim istraživanjima iznose podaci da je poverenje u našu vojsku poraslo. Da li ste se ikada zapitali da li je to zaista tako? Da li ste ikada sproveli neko nepristrasno istraživanje da biste došli do pravih podataka? Da li je poverenje poraslo zbog nekih stvari za koje vi kažete da su doprinele ili je u pitanju nešto drugo? Da li je u pitanju možda beda? Da li je u pitanju, gospodine ministre, beda, jad, siromaštvo, nezaposlenost? Da li je to od vojske napravilo socijalnu ustanovu za zbrinjavanje te kategorije ljudi? Šta mislite, da li, možda, nije to u pitanju?!
Znate li, gospodine ministre, vidim da ste raspoloženi za repliku, da li ste to istraživali, evo malo pitanja za vas, koliki je procenat starešina i vojnika u našoj vojsci za odlazak u te multioperacije? Jeste li vršili unutrašnja istraživanja, ali nezavisna, koliki je procenat naših starešina i vojnika za ulazak zemlje u NATO? Bilo bi vrlo zanimljivo to istraživanje.
Da li vi, gospodine ministre, smatrate da je plata od 30 ili 35.000 dinara dovoljna za profesionalizam vojske ili je to možda socijalna kategorija? Mislim da je to izuzetno socijalna kategorija, da se na taj način nigde u svetu neće uspeti, pa ni kod nas, da se izvrši profesionalizacija vojske.
Tačno je, reći ćete da će i ovi što idu tamo zaraditi dosta više. To je, siguran sam, činjenica, međutim, postavlja se pitanje da li je ta zarada koju će imati u tim multinacionalnim operacijama vredna njihovih života. Zbog potreba EU, a ne zbog zaštite naše dece, kao što ste rekli, šaljete ih tamo u ruke tih somalijskih pirata, šaljete ih u ruke raznih bandi, raznih zaraćenih klanova itd.
Gospodine ministre, da li imate jasnu strategiju ko će sutra, ukoliko bude bilo potrebno, a svaka država se sprema za to, braniti našu državu? Vi ćete od ove naše vojske napraviti socijalnu kategoriju, to je sigurno. Napravićete socijalnu ustanovu. Ljudi će se usled ovog ekonomskog kolapsa zapošljavati tamo, pokušati da nađu uhlebljenje u našoj vojsci, a zanemariće se onaj osnovni cilj bezbednosti i odbrane zemlje.
Gospodine ministre, da li ste u vašem ministarstvu vršili bezbednosne procene povodom odlaska naših vojnika u te mirovne misije, bezbednosne procene u odnosu na brojne islamske terorističke organizacije koje deluju širom sveta? A, vi znate zašto vas ovo pitam. Uglavnom se radi o mirovnim misijama u zemljama koje su pretežno ili dominantno islamske zemlje. Da li postoji bezbednosna procena, kao što se to radi u SAD, u Rusiji itd, u pogledu ovih terorističkih organizacija koje imaju za cilj da deluju, sigurno, posle ovakvih nekih multinacionalnih operacija?
Vojska se šalje u multinacionalne mirovne misije, a šta radi Ministarstvo po pitanju modernizacije naše vojske? Da li je to možda bio prioritetni zadatak u odnosu na slanje naših oficira i naših vojnika u te mirovne misije? Gospodine ministre, da li ste ikada, na primer, iznenada ušli u neku kasarnu izjutra, da vidite kako izgledaju naši vojnici i naši oficiri u pojedinim kasarnama prilikom jutarnjih postrojavanja? Da li je na zavidnom nivou njihova odeća, obuća itd? Da li je to regulisano kako treba da bude regulisano da bi naša vojska bila krajnje profesionalna, čemu vi težite? Kakvo je, gospodine ministre, naoružanje, oprema u našoj vojsci? Da li je to ono što zahtevaju neki evropski, da ne kažem svetski standardi? Da li smo tu postigli onaj cilj koji jedna savremena vojska treba da postigne?
Gospodine ministre, sve su to pitanja koja traže odgovor od vas. Posebno je pitanje da li ste i koliko puta do sada tražili, kao što je malopre pomenuto, dosledno sprovođenje odredbi Rezolucije 1244 u pogledu prisustva naše vojske na KiM?
Dame i gospodo, odgovornu nacionalnu politiku treba voditi po ugledu na neke druge. Ako već ne možete da je vodite po ugledu na srpsku istoriju koja vam daje brojne primere za to, ali izgleda da je ta srpska istorija mnogima ovde zaista strana, zašto se onda ne ugledate na neke iz novije istorije, iz sadašnje istorije, pa na kraju i druge zemlje mogle bi da se ugledaju na njih, recimo, na Kinu, koja je prilikom potpisivanja ugovora sa Beogradom, gospodine ministre, siguran sam da to znate, o ustupanju zemljišta na kojima se nalazila ambasada Kine koju su NATO snage bombardovale 1999. godine, imala u tom ugovoru samo jedan osnovni uslov – da nikada to zemljište ne bude prodato nekoj od zemalja NATO alijanse.
Eto, dame i gospodo, tako se vodi odgovorna nacionalna politika, tako se misli o sopstvenim nacionalnim interesima. Dakle, oni zbog rušenja svoje zgrade ambasade, to parče svoje zemlje ne daju nikada da bude u vlasništvu onih koji su je porušili. A, ova država posle hiljade i hiljade nevinih žrtava 1999. godine, posle rušenja i štete koja se meri milijardama evra, izgleda da voljom nekih želi da ide u zagrljaj tom istom NATO paktu. Razmislite malo i o ovim temama. Hvala. (Aplauz)

Ovaj član 33. propisuje da porez na imovinu za 2011. godinu će se utvrditi primenom odredaba ovog zakona po stopi od 0,30% kada je u pitanju zemljište, odnosno 0,40% na ostale nepokretnosti, osim u slučajevima ako lokalna samouprava u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona ne donese odluku kojom će se utvrditi niže stope.

Gospođo ministre, iako na prvi pogled izgleda da je time što se lokalnim samoupravama ostavlja na volju da stopu poreza smanji, da je to jedna pravična stvar, to je samo na prvi pogled i to samo stvara takvu iluziju.

Ustav predviđa da je plaćanje poreza jedna opšta obaveza i da se porez plaća prema ekonomskoj moći. Pitam vas, hoće li se ova ustavna norma zadovoljiti kada u ravan stavimo dve opštine, jedna je razvijenija, jedna nerazvijena? Normalno je da zbog ekonomskog položaja i ambijenta u kojoj je ta razvijena opština, ona može da sebi dozvoli da smanji ovu stopu ispod 0,30%, odnosno ispod 0,40%. Šta će se desiti u tom slučaju? Ova nerazvijena opština zbog lošeg punjenja svog budžeta ne može da smanji ovu stopu i onda ćemo doći u jednu prostu situaciju da ovi ljudi u nerazvijenoj opštini koji su siromašniji plaćaju porez na imovinu po višoj stopi u odnosu na one u razvijenoj opštini, tako da, ako je to bila vaša intencija, onda je jasno zbog čega vi niste prihvatili ovaj amandman.

Inače, u protivnom, ste u svakom slučaju trebali da prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Gospođo ministre, neprihvatanje ovog amandmana od strane Vlade, uz obrazloženje koje je Vlada dala za neprihvatanje amandmana, govori u stvari u prilog činjenice da je Vlada ovde jednostavno proizvoljno protumačila odredbu člana 196. stav 4. Ustava Srbije. Međutim, sam politički ambijent koji ste vi kao Vlada, kao vlast, uspostavili u državi Srbiji, kao i politički milje koji u sebi nosi mnoge osobine nesvojstvene normalnom političkom životu, kao i normalnom višestranačkom životu, dakle, taj ambijent donosi nam mnoge nelogičnosti, mnoge kontradiktornosti, mnogo kršenja zakona, pa čak i, evo, jedno proizvoljno, da kažem, po mom mišljenju tumačenje odredbe člana 196. stav 4. Ustava Srbije. Ovo tumačenje izvršeno je mimo intencije koju je ovaj član, dakle, ovaj stav 4, Ustav imao.

Takvo i obrazloženje Vlade, da u ovom slučaju postoje naročito opravdani razlozi da za stupanje na snagu ovog zakona narednog dana, u najmanju ruku nemaju utemeljenje u onome što je Ustav u članu 196. stav 4. hteo.

Samo ću pročitati kratko. Vlada ne prihvata amandman jer je mišljenje da postoje naročito opravdani razlozi za stupanje zakona snagu pre osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" koji su navedeni u obrazloženju Predloga zakona. Vi samo, dakle, konstatujete da postoje neki opravdani

razlozi. Je li tako? Ako su razlozi, gospođo ministre, onda ih ima više. Množina. Dakle, ima ih više. Možda biste vi nas ubedili da ste bar rekli – jedan opravdan razlog. Ono što ste vi napisali u obrazloženju za donošenje zakona, da nadzor nad trošenjem novca koji je predviđen budžetom, koji treba od 1. januara da vrši Visoki savet sudstva, a da Visoki savet sudstva nije još kadar da to radi od 1. januara 2011. godine, uopšte nije razlog, uopšte nije valjan razlog. To je jednostavno proizvoljno tumačenje ove odredbe Ustava, da postoje naročito opravdani razlozi.

Da ste podneli ovaj predlog zakona 15 dana pre, jednostavno, ovde problema ne bi bilo. Da li ste vi, gospođo ministre, npr. 15. novembra znali da nisu stvoreni uslovi da Visoki savet sudstva radi i ove poslove koje radi vaše ministarstvo do 1. januara 2011. godine. Da li ste to znali 1. decembra, 5. decembra, 10. decembra ili ste to jednostavno saznali 21. decembra ove godine, kada je Vlada zvanično i podnela Predlog ovog zakona Skupštini Srbije? dakle, do ovoga je došlo vašom krivicom. Ne postoje ovde opravdani razlozi, kako to predviđa član 196. stav 4. Ustava Srbije. Jednostavno, vi proizvoljno tumačite ovaj član i najblaže rečeno, ovo što ste vi ovde uradili sa ovom odredbom Predloga zakona je u najmanju ruku neozbiljno. Zahvaljujem se.

U član 3. dakle, deo pod b. u tabeli 2. predviđa se kao prva tačka milijardu i 650 miliona dinara za rekonstrukciju objekta Palata pravde u Beogradu. Dakle, iz kredita od Evropske investicione banke predviđa se finansiranje, odnosno rekonstrukcija Palate pravde.

Ovim amandmanom sam tražio da se jednostavno ova tačka eliminiše iz ove tabele b. Smatram da u vreme ovakve ekonomske krize i ovakve nedaće i nesreće koja je sa ovom vlašću zadesila građane Srbije zaista je deplasirano da se radi rekonstrukcija jednog objekta, pa bila to i Palata pravde.

Trebalo bi zaista čitav, dan gospođo ministre, kada bismo nabrajali šta je sve preče da se finansira od rekonstrukcije Palate pravde. Zaista bi dugo, dugo imali da nabrajamo sve one stavke, sve one stvari koji u ovom momentu preče bilo uraditi nego ovo. Međutim, ovo nije prvi put da ova Vlada radi tzv. budžet kompromisa.

Jasno je nama da treba zadovoljiti sva ministarstva, treba zadovoljiti apetite ministara, treba zadovoljiti apetite političkih partija, međutim u obrazloženju ne prihvatanja amandmana Vlada kaže da je ova Palate pravde građena po nekom skeletnom sistemu gradnje sa mnogo stakla, da klimatizacija nije dobra, da leti su zaista velike vrućine prilikom održavanja suđenja itd.

Znate, siguran sam da svi oni ljudi koji u Palatu pravde dolaze praznih stomaka, a žedni pravde, ne verujem da bi primetili kada budete uradili rekonstrukciju ovog objekta da će ona imati klimu. Njih interesuje nešto drugo, a izgradnja i rekonstrukcija Palate pravde i Tužilaštva košta građane Srbije pet milijardi dinara ili oko 45 miliona evra.

Mogli ste da vidite u jutrošnjem prilogu na državnoj televiziji da jedna severno evropska država u svom budžetu za 2011. godinu nije predvidela novčana sredstva čak ni za izgradnju putne infrastrukture za 2011. godinu, a vi predviđate za neke druge stvari i zaista ovo nije u najboljem rečeno, ovo uopšte nije domaćinsko poslovanje ove Vlade. Hvala.

Amandmanom na član 7. stav 1. traženo je smanjenje određenih novčanih sredstava koja su predviđena za rad osnovnih tužilaštava i to smanjenje novčanih iznosa koja apsolutno ne utiču na rad ovih organa. Tako je traženo u stavu 1. da se u bruto iznosu izvrši smanjenje od 13 miliona i 423 hiljade dinara, a pored ovoga još je traženo da se u stavu 2. razdeo 8. na ekonomskoj klasifikaciji materijal 426 sa 28 smanji na 20 miliona, za osam miliona dinara, a istovremeno da se ekonomska klasifikacija 423 usluge po ugovoru sa 15 smanji na 10 miliona dinara, dakle, u bruto iznosu od pet miliona dinara.

Ovde je traženo u stvari smanjenje onih simpozijuma, smanjenje kongresa, smanjenje svih onih susreta i svih onih veš mašina za pranje para u pravosuđu.

Mi smo tražili ovim amandmanom uštede na onim stavkama koje apsolutno ne utiču na rad tužilaštva kao državnog organa. Vi kažete da bi smanjenje uticalo na rad ovih organa. Kako to ušteda na uslugama po ugovoru ili ušteda na materijalu ugrožava rad osnovnog javnog tužilaštva.

Sada ću vam reći šta ugrožava rad tužilaštva. Rad tužilaštva kao i ostalih pravosudnih organa ugrožavaju korupcija u radu ovih organa koja je jako prisutna u pravosudnim organima i to mnoga istraživanja su pokazala. Zatim, držanje predmeta u fiokama po godinu, dve i više dana i to je konstatovano, zatim, rad po partijskim nalozima. To je rak rana našeg pravosuđa i našeg pravosudnog sistema. Dalje, rad tužilaštva ugrožava najviše nakaradna i ova kvazi reforma pravosudnog sistema.

U tom grmu, gospodo iz Vlade, tražite zeca, a nikako ne na uštedama na materijalu, na uštedama na uslugama po ugovoru. Kako uopšte očekujete da ti državni organi, mislim na tužilaštva, na te organe, rade svoj posao kao nezavisni organi, onako kako im to Ustav i zakon nalažu, kada vam oni sami poručuju da iz jednog kršenja Ustava vi ovim reformama sada koje radite ulazite u još veće kršenje Ustava. Jadna je takva reforma pravosudnog sistema. Hvala.

Dame i gospodo, gospođo ministre, zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala ima za osnovni cilj, kao što smo videli, da zaposleni iz člana 3. i 4. osnovnog zakona, uz njihovu saglasnost, kao što je to bilo i u osnovnom zakonu, ali i zbog, kako vi sada kažete u ovim izmenama i dopunama, potrebe službe, bez njihove saglasnosti mogu biti upućeni na rad u posebno odeljenje.
Takođe, predviđate ovim izmenama da protiv ovog rešenja o upućivanju na rad u posebno odeljenje ovi zaposleni mogu izjaviti žalbu vama, nadležnom ministru za pravosuđe, s tim što ta žalba, kao što to predviđate ne odlaže izvršenje ovog rešenja.
Postalo je jasno da zaposleni u ovom posebnom odeljenju nisu u mogućnosti da na adekvatan način, kako se to od njih traži, obave određene poslove, te je zato potrebno da se i bez njihove saglasnosti, upućuju u ovo posebno odeljenje.
Smatram da postaje sve jasnije, gospođo ministre, da će alternativa hapšenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića, u smislu pritisaka na Srbiju, biti – pod jedan organizovani kriminal i pod dva tzv. visoka korupcija. To će biti ono što će biti predmet pritisaka u narednim godinama.
Obzirom koliko je organizovani kriminal i ta tzv. visoka korupcija uzela maha u državi Srbiji, smatram da će u jednom kontinuitetu jedan dugi niz godina od sada pa nadalje to biti prilika da međunarodna zajednica na vas vrši određene pritiske. Po mnogim istraživanjima, organizovani kriminal i ta visoka korupcija, dakle, Srbija je na dnu u Evropi. Samo Albanija i BiH po nekim istraživanjima imaju veći stepen korupcije od države Srbije.
Šta nam govori izjava ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, da je u ovoj godini uhapšeno više onih koji su učinili dela korupcije i dela organizovanog kriminala nego za poslednjih pet godina zajedno? Ova izjava govori nam prvo da su korupcija i organizovani kriminal ušli u sve pore ovog društva, dalje, da se ova hapšenja odnose uglavnom na tzv. sitne korupcije, kao što su određena podmićivanja u zdravstvu, u policiji, opštinskim upravama itd, da se ostavljaju po strani generatori tzv. visoke korupcije, a to su političke stranke, a posebno političke stranke na vlasti.
U ovoj državi ima se utisak da se na jedan perfidan način predlaže donošenje zakona i da se ti zakoni ovde izglasavaju i donose, ali pod uslovom da imaju određene propuste u tim zakonima, propuste koji se rade, rekao bih, po narudžbini određenih moćnika, kako to njima u određenom političkom trenutku odgovara.
Da se zadržimo još malo na ovim hapšenjima povodom krivičnih dela korupcije i krivičnih dela organizovanog kriminala. Hapse se uglavnom sitni kriminalci. Šta onda znači, gospođo ministre, izjava tužioca za organizovani kriminal Miljka Radosavljevića da u državi Srbiji jednostavno niko neće biti zaštićen?
Očigledno se radi o jednoj deklarativnoj izjavi koja apsolutno nema uporište u praksi. Kada vi, gospodo iz Vlade, nameravate progon onih zaštićenih iz oblasti tzv. visoke korupcije? Da li su tačne ocene stručnjaka o tzv. doziranom hapšenju, odnosno hapšenju u određenom političkom trenutku i prema određenim i jasno definisanim i postavljenim potrebama?
Da li vi to prepisujete hrvatski model? Znate, oni su počeli sa hapšenjem visokih državnih funkcionera onda kada im je to jednostavno međunarodna zajednica naredila ili dala nalog, dakle, kada su dobili jasan signal da su za jedan ili dva koraka bliži ulasku ili nekim pregovorima sa EU o ulasku u EU.
Dakle, počnite sada sa hapšenjem visokih državnih funkcionera. Oni su to uradili. Da li vi prepisujete istu ovu praksu, pa će u stvari do hapšenja hrvatskih Sanadera doći u tako jednom političkom momentu kada vam to međunarodna zajednica jasno bude dala do znanja da treba da počnete da radite i kada vam kažu da za to postoji politički trenutak zbog toga što ste i isto kao i Hrvatska za jedan korak bliže EU? Da li će to biti tada?
Postavlja se logično pitanje – šta je u stvari cilj izmena Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivično delo organizovanog kriminala? Zbog nedostatka radnika u posebnim odeljenjima za izvršenje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, a zbog potreba službe, neko može i bez svoje saglasnosti na određeni period da se premesti u ovo odeljenje.
Ali, tu, gospođo ministre, ima određenih kontradiktornosti. Sada ću vam reći i kojih. Svojevremeno je predsednik države u jednom svom obraćanju kazao da se Srbija nalazi, pokušaću to da citiram, u središtu organizovanog kriminala, a da policija s tim u vezi odlično radi svoj posao. On je to otprilike ovako rekao – ako je to tačno, a tačno je da se Srbija nalazi u središtu organizovanog kriminala, to svi pokazatelji i govore, onda je logično da se u tom središtu organizovanog kriminala sve kuva.
Postavlja se jedno takođe logično pitanje, gospođo ministre – gde je tu centar tog središta organizovanog kriminala? To je vrlo važno pitanje, sada ću vam reći zbog čega. Da li je to Beograd ili je to možda periferija? Središte organizovanog kriminala, mislim da ćemo se svi složiti sa tim, ipak je Beograd.
Ako je to Beograd, zašto onda dileri droge ispadoše najveći dileri droge u Aranđelovcu, u Topoli, u nekim mestima na periferiji Srbije, na jugu, na severu itd, kad svi znamo da je u stvari centar heroinske mafije u Beogradu, da se najviše droge distribuira u Beogradu i da je tu u stvari centar tog organizovanog kriminala? Zašto Beograd postade periferija?
Kako to da Zrenjanin dobi status centra građevinske mafije, a u Beogradu je državni budžet, gospođo ministre, da vas samo podsetim, državni budžet Republike Srbije je na samo nekoliko stavki koje vam mi stalno spočitavamo, s pravom, dakle, kada su u pitanju "Luka" Beograd, kada je u pitanju Poslovni centar "Ušće" itd. oštećen za nekoliko milijardi dolara?
Kako to ponovo Beograd postade periferija, a ne središte i te građevinske mafije? Da li je i to u vezi sa nekom decentralizacijom ili se i ovde u stvari čeka signal međunarodne zajednice, pa da počne procesuiranje krupne ribe?
Ako je to tačno, ako je tačno da se čeka signal međunarodne zajednice, kada vam međunarodna zajednica da nalog da treba da počnete procesuiranje i hapšenje određenih tajkuna, određenih političkih, ekonomskih moćnika, onda u stvari će trebati mnogo više radnika u posebnom odeljenju za izvršenje kazne zatvora za organizovani kriminal, mnogo više radnika nego što ih sada ima, mnogo više radnika nego što ste vi predvideli izmenama i dopunama ovog zakona, ali smatram da vi kao Vlada zaista nemate ni političke volje, ni dovoljno kapaciteta da ovo učinite.
Nemate političke volje, to je svima jasno, da uđete u obračun sa tim krupnim zverkama, sa tim velikim zverkama, političkim i ekonomskim, koje stoje u središtu ove mafije. To je ono što svi mi, a posebno građani Srbije traže od ove Vlade. To je ono što svi zahtevaju u ovom trenutku jer siguran sam da i građani Srbije jasno znaju i osećaju ko je u središtu problema. Vi, kao Vlada koja se deklarisala na početku svog mandata kao socijalno odgovorna Vlada, zaista nemate ni političke volje ni kapaciteta da to učinite.
Zato SRS, normalno, neće glasati za predlog ovog zakona.

Ovo što se nalazi u Evropskoj konvenciji o nezastarevanju ranih zločina i zločina protiv čovečnosti, zaista nije ni blizu onog što se nalazi u Ustavu Republike Srbije, kao i u našem pozitivnom krivičnom zakonodavtvu. Međutim, vi želite da ratifikujete ovu konvenciju, i to je vaša stvar.
Što se tiče ove konvencije, ona se u priličnoj meri oslanja na jednu drugu konvenciju koja je doneta 1968. godine i koja se zove Konvencija o neprimenjivanju statutarnih ograničenja na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Naime, tada je određena grupa zemlja zaključila da u zakonodavstvima pojedinih zemalja dolazi do ozbiljnih propusta, u smislu zastarevanja krivičnih dela ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, pa su odlučili da potpišu jednu konvenciju u kojoj će pokušati da se obavežu to da spreče.
Ne može se sporiti činjenica da su tada mnoge od potpisnica ove konvencije zaista imale, na neki način, iskrene namere u pogledu zlodela protiv čovečnosti i raznih zločina, i da su i u najboljoj nameri potpisale tada, te daleke 1968. godine, ovu konvenciju.
Međutim, od tada, pa do danas, prošlo je zaista mnogo vremena i mnogo toga se promenilo. U jednom periodu 20. veka, u drugoj polovini, dolazi do jednog ozbiljnog debalansa u raspodeli svetske moći. Jedna država teži u mnogome, i u tome uspeva, da bude "bič božiji" u odnosu na celokupnu svetsku politiku i ekonomiju, ali ni to joj nije dovoljno.
SAD, uz pomoć Generalnog sekretara, pokušavaju da preduzmu jedan prvi pokušaj zvaničnog ozakonjenja tzv. humanitarne intervencije, koja je po prvi put isprobana 1999. godine, kad je bez ikakve odluke UN 78 dana došlo do besomučnog bombardovanja tadašnje Jugoslavije, u kojoj je, da vas podsetim, došlo do nesagledivih posledica, hiljade i hiljade nevinih civila je stradalo, a materijalna šteta bila ogromna.
Sada se postavlja pitanje – kako se, u svetlu jedne takve geopolitičke situacije i dominacije jedne velike svetske sile, postavljaju određena praktična pitanja u vezi sa današnjim dnevnim redom, dakle, u vezi sa ratifikacijom ove konvencije, kao i ovih ugovora sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom?
Postavlja se prvo pitanje – šta Srbiji, kao državi koja ratifikuje ovu konvenciju, koja će sigurno ratifikovati ovu konvenciju i ove ugovore, konkretno donosi i njena ratifikacije?
Dalje – može li joj ratifikacija ove konvencije i ovih ugovora doneti bar približan reciprocitet u pogledu gonjenja počinilaca ovih krivičnih dela, dakle, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, u pogledu otkrivanja počinilaca, u pogledu suđenja istima na prostorima bivše Jugoslavije, posebno na teritoriji Bosne i Hercegovine, sadašnje, i Hrvatske?
Može li se njenom ratifikacijom očekivati veća pravičnost u kvalifikacijama krivičnih dela protiv čovečnosti i krivičnih dela ratnih zločina, pogotovo u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, gde su žrtve Srbi?
Nažalost, mislim da je odgovor na sva ova pitanja apsolutno negativan.
Dalje, može li Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma da nakon ratifikacije ove konvencije, bar malo utiče na pravičniju kvalifikaciju dela koja u sebi imaju sve elemente krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina? To su krivična dela, u stvari, koje zakoni zemalja u okruženju, posebno Hrvatske i Bosne i Hercegovine, apsolutno tako ne kvalifikuju.
Brojni su primeri, dame i gospodo, gde se zločinima nad srpskim civilima, nad srpskim civilnim stanovništvom niko nije hteo i neće ozbiljno da se bavi, iako za to postoje brojni slučajevi i postoji apsolutno celokupna dokumentacija koja je predata, kako Haškom tribunalu, tako i domaćim sudovima.
Pod pritiskom političkih struktura u Sarajevu, ne dozvoljava se pokretanje priče o srpskim logorima koji su formirani na početku rata u Bosni i Hercegovini, dakle 1992. godine, pogotovo na području Brčkog.
Evo, izneću samo jedan primer. Slušajte šta tamo nije ratni zločin protiv čovečnosti. Radi se o civilnoj žrtvi. Jedan žrtva takvog logora svedoči, citiraću ga, izvesni kaže: "Šok i Kobra su mi svrdlom za drva bušili grudni koš s prednje strane, u visini desne sise, u pravcu pazuha. Nožem su mi na više mesta zasecali levu i desnu ušnu školjku. Posebnom napravom, u obliku kuke, pokušali su da mi izvade desno oko, od čega je ostao ovaj ožiljak. Gasili su mi cigarete po kičmenom stubu, psujući mi sve vreme majku četničku." Ovo za njih, kao i brojni drugi primeri, nisu zločini protiv civilnog stanovništva, nisu zločini protiv čovečnosti.
Dame i gospodo, gospodine ministre, ovako mučenje čoveka čovekom, u toliko hvaljenom dvadesetom veku, predstavlja zaista nešto što prevazilazi svaku zversku ćud. Da vas podsetim, gospodine ministre, Indijci tvrde da kobra, ta najotrovnija zmija koja živi na njihovim prostorima, nikada nije, nikada se nije desilo da ujede dete u kolevci, a tako besomučno napada odraslog čoveka, kao da se stidi da jedno malo i nezaštićeno stvorenje ugine od njenog ujeda.
Postoji stotinu svedočenja iz ratova na ovim prostorima bivše Jugoslavije da su ta deca sečena u kolevkama, da su im živima vađene oči, da su živi ubacivani u oganj, u vatru, a mnogi takvi zločini ne podležu kvalifikacijama da su zločini protiv civilnog stanovništva. Sve ovo tadašnja EU i tadašnje SAD su nemo posmatrale, čak često i podsticale.
Čemu onda takvi narodi? Čemu onda ti narodi da se nadaju od te EU, od te i takve EU, od takvih SAD? Ili da ovo okrenemo na drugi kontekst, čemu onda takva EU i takve SAD da se nadaju od boga?
Dalje, da li ove konvencije, čije se ratifikacije traže, i ovi ugovori, koje ćete vi ratifikovati, zaista mogu nešto da promene u ovom slučaju? Hoće li konvencija, čija se ratifikacija traži, učiniti da Srbija, kao država koja je garant Dejtonskog sporazuma, učini nešto po pitanju neprimerenih optužnica protiv Srba?
Da li je normalno, gospodine ministre, da svi stanovnici u jednom selu u Republici Srpskoj, selu Puškovac, budu optuženi za ratne zločine? Da li je normalno da celo selo bude optuženo za ratne zločine? Na to niko ne reaguje. Na to nije reagovao ni tadašnji premijer Dodik, iako su mu se oni vratili. Na to nije reagovala ni Srbija, koja je garant Dejtonskog sporazuma. Oni su se obratili Dodiku sa rečima – čega biste vi, gospodine Dodik, bili danas premijer, da mi nismo odbranili Republiku Srpsku? Ništa, ostao je nem on, ostala je nema i Republika Srbija, kao garant tog Dejtonskog sporazuma.
Zato se postavlja pitanje šta će doneti, u stvari, ove ratifikacije? Šta će državi Srbiji doneti ove ratifikacije? Maksimum odgovora koje ova ratifikacija može da donese, jeste u stvari dalja satanizacija Srba kroz gonjenje i procesuiranje Srba, svih onih koji su imali makar i status borca, i to sve zbog nekog podaničnog puzanja ka EU.
Da vas podsetim, ovakvo i ovo podaničko puzanje na ovaj način koji sam prikazao napred, zaista ne vodi ničemu. To puzanje samo može da nas podseti na onu priču kada je ptica na vrhu drveta videla crva, pa ga pita – kako si ti dotle doleteo, a on joj kaže – nisam doleteo, nego sam dopuzao.
Dakle, puzanjem se može visoko doći, visoko stići, ali to puzanje ne znači ništa za državu Srbiju. To puzanje može dovesti do EU, ali bojim se da vas nakon takvog puzanja, u toj istoj EU, ne progutaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vi ste u izmenama i dopunama ovog zakona o državnoj upravi predvideli da se vršenje uvida i pribavljanje podataka koji se vode u elektronskom obliku vrši putem informacionog sistema, koji obezbeđuje sigurnost i zaštitu podataka.  
Govoriću nešto o ovom segmentu, s obzirom da smatram da će ovde biti određenih problema. Postoji jedno univerzalno pravilo koje obezbeđuje da se putem tzv. jednog zaštitnog kišobrana obezbedi adekvatna zaštita ovih podataka.
Međutim, postavlja se pitanje u svetlu najnovijih događaja, kakva će u stvari biti zaštita ovih podataka. Može li se obezbediti, shodno stavu 2. člana 75a Predloga ovog zakona, adekvatna i prava sigurna zaštita ovih podataka? Na ova pitanja mislim da se može odgovoriti do jednog određenog perioda, do perioda pojave ovog Vikiliksa i posle njegove pojave, koje smo imali u praksi pre nekoliko dana.
Do njegove pojave, rekao bih, da je ta zaštita bila sto posto, bar tako su nam pričali, a nakon toga izgleda je nula posto. Nastala je jedna opšta konfuzija u prenosu zaštite tih informatičkih podataka, pogotovu onih koji se čuvaju kao najčuvanija državna tajna. Svi su se pripremali, gospodine ministre, za zaštitu ovih podataka.
Samo ću vas podsetiti da je Evropska komisija pre jedno dve-tri godine rekla u jednom izveštaju da procenjuje da verovatnoća da će telekomunikacione mreže biti prekinute je negde između 10 i 20%, pogledajte sad koliko je ta procena bila loša. Takođe je tvrdila da će šteta od toga biti negde oko 190 milijardi evra. Kako li sad procenjuju, posle ovih najnovijih događaja?
Međutim, kako je to u Srbiji? Kakva će zaštita ovih podataka biti kod nas, shodno stavu 2. ovog člana 75a koji sam napomenuo? Pogotovu, gospodine ministre, u svetlu prodaje Telekoma, koji je aktuelan i koji ova vlast želi da učini.
Podsećam vas samo da je zaštita podataka nešto na šta vas i Ustav obavezuje. Telekom je, da vas podsetim, jedna vitlan žila u komunikacionom sistemu Srbije. Promena vlasnika Telekoma ostavlja celokupnu tu infrastrukturu nezaštićenu i otvara mogućnost za mnoga pitanja u vezi bezbednosti, u vezi špijunaže itd. Dovodi se u pitanje sigurnost svih državnih službi, MUP Srbije, Vojske Srbije itd. Stručnjaci iz ove oblasti kažu da, kada neko poseduje celokupnu infrastrukturu telekomunikacionu, onda on može u stvari da …
(Predsedavajuća: Narodni poslaničke, molim vas o temi. Ono što želite da date kao komentar, ne može da se poveže sa temom dnevnog reda, a to je Predlog zakona o izmeni o dopuni Zakona o državnoj upravi. Molim vas da govorite o temi i dnevnom redu.)
Podsetio sam, nisam siguran da ste vi to čuli, da stav 2. člana 75a govori o zaštiti podataka. Podsetiću i vas i narodne poslanike i javnost Srbije, a naravno i ministra, da 98% komunikacija npr. Narodne banke ide preko Telekoma Srbije.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, sada vas upozoravam da je sledeća mera opomene, pošto se zaštita podataka servera, tiče se napada na DDO sistem i nema nikakve veza sa ovim što sada pokušavate da uvedete u temu dnevnog reda. Tako da vas molim o temi dnevnog reda.)
Gospođo Čomić, očigledno je da o ovome o čemu želim da pričam nismo našli zajedničku temu što se tiče razumevanja i što se tiče onoga što vi smatrate kao zaštitu podataka. Međutim, kažem da član 75a govori o zaštiti odnosno o zaštiti podataka na koju se obavezuju ovim predlogom zakona, koji je danas tema dnevnog reda. Zaštita tih tajnih podataka može biti predmet određenih zloupotreba i upravo pričam o tome, o tim zloupotrebama.
Druga stvar, koja se može ovde raditi jeste sigurno i promena informacija. Siguran sam da vrlo dobro znate kako se te informacije mogu koristiti i kako se mogu zloupotrebljavati, kako neko može u toj originalnosti podataka u stvari raditi mnoge zloupotrebe. Posledice zaista po čitav taj sistem mogu biti katastrofalne.
Na kraju, mi iz SRS, siguran sam duboko smo svesni činjenice da mi u nekim stvarima zbog vaših 126 ili 128-129 ne možemo uticati. Međutim, naše je da ukažemo na to. Naše je da u svakom momentu ukažemo vama na neophodnost donošenja zakona koji će se poštovati nakon njihovog donošenja. Poštovanje svih odredbi, svih propisa koji se donose u ovom parlamentu je jednostavno obaveza svih i to je neko univerzalno pravilo. To je nešto što moramo prihvatiti svi ovde i mislim da je ono što SRS čitav dan i danas priča i što uopšte priča sve ovo vreme od kada je sastavljena ova vlada ide u tom pravcu.
Mi smo, sa druge strane, duboko svesni da ne možemo uticati na neke stvari, s obzirom na vaših 126, ali biće upamćeno i zapisano da smo pokušavali sve, da smo sve pokušali što je u našoj moći, ujedno i kada je i prodaja ovog Telekoma u pitanju, što je vrlo značajno za građane Srbije. Međutim, mi želimo da kažemo građanima Srbije kuda vi vodite ovu zemlju i koliko je ova politika koju vi vodite duboko štetočinska. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, čusmo malopre iz vašeg izlaganja o ova dva predloga zakona, zakona o duvanu i zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću, da je osnovni kriterijum kojim se država vodila kada nam je predložila izmene i dopune ovih zakona potreba da nam uredi ovu materiju na jedan suštinski, kako rekoste, potpuniji način, da ukrupni ovu, kako gospodin ministar reče, industriju. Govorim o igrama na sreću. Rekao bih da je to stvarno industrija kako po broju učesnika u ovom poslu, tako i po obimu sredstava koja se obrću u ovim takozvanim igrama na sreću. Pored toga cilj države jeste da smanji broj priređivača ove kocke, a sve u cilju boljeg i efikasnijeg punjenja budžeta. I ovo je puka istina ovih izmena i dopuna Zakona o igrama na sreću – bolje i efikasnije punjenja budžeta.

Kroz zabranu ulaska maloletnika u ove kockarnice država, kako reče ministar, želi da pošalje jasnu poruku mladima i njihovim roditeljima. Međutim, ovde se, gospodine ministre, nameću neka suštinska pitanja. Nije ovde samo slanje poruke, ovde ima nekih jako ozbiljnih i suštinskih pitanja koja kako osnovni Zakon o igrama na sreću, tako i ove izmene i dopune Zakona ne mogu da reše. Može li ovaj zakon, kako osnovni, tako i ove izmene i dopune Zakona o igrama na sreću, rešiti pitanje propadanja hiljade i hiljade mladih ljudi koji su ogrezli u kocki ili je prioritet države samo puko punjenje budžeta? Mislim da je ovo drugo u pitanju, da država nema načina da reši neke probleme. Zašto država one koji su duboko ogrezli u kocku, jednostavno, ne naziva tim imenom ''kockari'', već su oni za državu ''igrači'' i to igrači na sreću?!

Čuli smo da je oko 3,5 miliona ljudi, po nekim istraživanjima, igralo ili igra neke oblike tih takozvanih igara na sreću, da je oko 700 hiljada ljudi na neki način u kandžama kocke i to duboko u kandžama kocke. Zašto država, koja i sama organizuje ove igre i finansira mnoge takozvane igre na sreću, ne upozorava, kada to čini, da se ovde radi o kocki, da to može biti pogubno za mlade?

Naprotiv, država podstiče ove igre. Zamislite samo ono bizarno upozorenje – ne možete poslati više od hiljadu SMS poruka sa jednog telefona Gospodine ministre, pa, to je ludost, to je totalno iščašeno. A, to država radi!

Dalje, šta još radi država? Ona putem, naoko, ovih bezazlenih igrica na sreću stvara u stvari preduslove za dalje nekontrolisano kockanje. Time se samo širi rizik od razvijanja bolesti patološke zavisnosti od kocke. A posledice ove bolesti, patološke bolesti od kocke, jesu pogubne, pogotovo za mlade ljude.

U tom biznisu ili, kako ministar reče, industriji brzo se umešaju mreže poverilaca, agencije koje pozajmljuju novac, tu su, onda, i uterivači dugova, moćni mehanizmi za povraćaj izgubljenog novca itd. A, onda, ovi problemi se samo naoko rešavaju. Kako se rešavaju? Obično, prodajom stanova i drugih nekretnina, pozajmljivanjem i novim zaduživanjem, novim kreditima i tako dalje. Onda se, gospodine ministre, u ovoj vašoj, kako vi kažete, industriji pojavljuju uterivači dugova. Hiljade raspalih porodica, hiljade propalih brakova, hiljade i desetine hiljada beskućnika usled kocke. Šta je posledica svega ovoga, kod ovih ljudi, pogotovo kod mladih ljudi? Depresija, jači psihički poremećaji, često telesne bolesti, to su sami neke od težih slučajeva koji nastupaju usled ove pošasti.

Sledeće pitanje koje se može postaviti jeste – može li država na jedan ozbiljan i sistematski način da se izbori sa ovim pojavama? Gospodine ministre, kocka je đavolja rabota! Često smo imali prilike da vidimo ispovesti nekih kockara, takođe, da pročitamo ispovesti pojedinih ljudi koji su ogrezli ovom poroku, da vidimo šta im se desilo, kako njima, tako i njihovim porodicama, a ne zaboravite, sve ovo država na jedan vrlo jasan način pospešuje.

Znate, rekao sam, imali smo često prilike da čitamo o tome, jedan kockar u jednom dnevnom listu ispričao je da ga je, prosto, đavo namamio na kocku, da ga je đavo navukao i kao da, kaže on, neko drugi upravlja mojom rukom. A, za to vreme, kaže, drhte mi i prsti i ruke dok čekam svoju nikad ostvarenu sreću. Zamislite koliko je to teško i za tog čoveka i za njegovu porodicu, i za društvo u celini. A kažem, sve je više mladih ljudi ogrezlo u ove poroke. Hteli vi to da priznate ili ne, to nisu igrice na sreću, to je kocka. Ti kockari sanjaju onaj njihov večiti san o dobitku, san koji im se nikada ne ostvari.

Oni u ovu kocku ne ulažu samo svoj novac, oni ulažu i svoj ugled i zdravlje, i ambicije, i na kraju, svoju porodicu. Na kraju, kao što svi znamo, ulaze u svet zelenaša, u svet uterivača dugova, u svet poroka, u svet beznađa, i onda se pitamo, zašto nam mlada generacija tako radi? Zašto nam mnogi mladi tako propadaju? Kao država preventivno reaguje na sve ovo? I, da li uopšte država preventivno reaguje? Tačno je da su ovo zakoni iz oblasti finansija, ali ima li tu saradnje sa nekim drugim ministarstvima, kada su ove oblasti u pitanju? Ima li saradnje sa Ministarstvom zdravlja i sa drugim ministarstvima? Izgleda da ga nema. Jer, očigledno je da država vrlo malo radi na prevenciji u ovim slučajevima.

Kako će država da reaguje, gospodine ministre, nadam se da ste upoznati sa još jednim problemom, na pojavu sve više privatnih klinika, koje se bave, navodno, brzim izlečenjem ovih patoloških kockara. Sve ih je više i po Beogradu, vi to znate sigurno. One nude svoje usluge za nekoliko hiljada evra i nude brzo izlečenje. A u stvari, radi se o novoj vrsti šibicarenja, sa bolesnim ljudima, sa jadnim ljudima, sa ljudima koji su ogrezli u poroke kocke. Sve su to pitanja na koje ovaj zakon, jednostavno, nema odgovora. Ili, vi taj odgovor ne želite da date. Vi taj odgovor ne rešavate kroz predloge ovih zakona.

Znate, ta kocka je takav porok, da ne postoji pilula koja može da suzbije tu želju za kockanjem. Zbog toga je to vrlo opasan porok. Šta tu našu omladinu, vi kažete maločas u svom izlaganju da želite da pošaljete poruku mladima i njihovim porodicama da država želi da se brine o njima, da želi da se brine da mladi ne ulaze u te kockarnice, ali da li je to dovoljno, šta te mlade vuče da idu u kockarnice?! To je beznađe u kome se nalaze dosada, pomodarstvo, roditelji se sve manje bave svojom decom zbog rešavanja svojih egzistencijalnih problema. I za to je krivica ove države i ove vlade. Ovo su sve problemi koje, kako osnovni zakon, tako i izmene i dopune ovog zakona ne rešavanju. Cilj je punjenje budžeta i to je osnovna intencija ovog predloga zakona. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, povodom zakona o transportu opasnog tereta podneo sam amandman na član 8. predloženog zakona, tražeći da se posle stava 1. doda novi stav 2. koji predviđa da u slučaju da se šteta koja je nastupila u prevozu opasnog tereta ne može nadoknaditi na neki drugi način, da se ona nadoknadi imovinom učesnika u transportu koji je štetu prouzrokovao.

Gospodine ministre, vi ste pre nekoliko dana rekli, otprilike, braneći ovaj predlog zakona da je cilj istog da u stvari dođe do jednog preventivnog delovanja u prevozu opasnog tereta, kao i smanjenje broja incidenata koji se događaju prilikom prevoza opasnih materija.

Dalje, kazali ste da se tu predviđa najviši stepen bezbednosti u manipulaciji opasnim teretom i da se predviđa njegovo adekvatno praćenje. To je dobro. Normalno je da niko ne sumnja u vašu dobru nameru da se preventivno deluje i da tih incidentnih situacija u prevozu opasnog tereta bude zaista što manje. Normalno je da svaki normalan čovek ovako razmišlja.

Međutim, i pored najboljih zakona, gospodine ministre, pored najbolje volje da tako i bude i pored adekvatnog praćenja ovih zakona koji se donose u ovoj oblasti, život vrlo često donosi neke nepredviđene ili nepredvidive situacije. Nekada se i pored toga što su preduzete gotovo sve mere da do njih ne dođe ipak dolazi do tih incidentnih situacija u prevozu opasnog tereta.

Šta se tada dešava? Nastupi šteta i ukoliko se ta šteta ne može nadoknaditi na neki drugi način, šta onda? Hoćemo li se pozivati na neke druge zakone, na neke druge propise iz drugih oblasti, iz drugih zakona, da bismo rešili ovakve situacije? Kad već ovde imamo onoga koji je štetu prouzrokovao i, što je još važnije, imamo njegovu imovinu, zašto da dovodimo u situaciju nekog ko je oštećen prilikom prevoza ovog opasnog tereta, ako već možemo da dođemo u situaciju da štetu nadoknadimo iz imovine onoga ko je tu štetu prouzrokovao? Upravo je to ono što se traži ovim amandmanom.

Zašto da teramo čoveka koji je oštećen da dokazuje po nekim drugim propisima, u nekim drugim postupcima, koji mogu trajati jako dugo? Pa na kraju u tim propisima, gospodine ministre, može se kao neko prethodno pitanje postaviti ko je prouzrokovao tu štetu, što iziskuje još vremena. Zašto bismo sve to dozvoljavali kad možemo jednostavno da predvidimo u ovom zakonu da štetu nadoknadi onaj koji je prouzrokovao? Mislim da je to potpuno jasno i da je najlogičnije.

Smatram da iz ovih razloga koje sam kazao zaista stoje svi potrebni razlozi da prihvatite ovaj moj amandman. Hvala.