Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je predlog jednog kandidata za člana Visokog saveta sudstva, kandidata koga, shodno članovima 35, 37. i 53. Zakona o Visokom savetu sudstva, predlaže Zajednička sednica dekana pravnih fakulteta. Mi imamo ovde taj predlog.
Na početku ove rasprave bih se osvrnuo kratko na nešto što predstavlja jednu ocenu ove zajedničke sednice dekana pravnih fakulteta, a koja se odnosi na neizabir do sada tog jednog člana po predlogu dekana pravnih fakulteta.
U toj svojoj oceni dekani pravnih fakulteta ističu da oni nemaju nikakvu odgovornost zbog toga što do sada taj jedan kandidat po njihovom predlogu nije izabran, da zbog toga nisu odgovorni, jer od dva kandidata koji su predloženi nakon sednice januara 2009. godine, nijedan od kandidata ovde nije dobio potrebnu skupštinsku većinu, a potrebnu skupštinsku većinu nije dobio ni kandidat koji je predložen nakon Zajedničke sednice dekana pravnih fakulteta iz septembra 2009. godine.
Dakle, oni tvrde da nemaju nikakvu odgovornost za to i sigurno je da su dekani pravnih fakulteta u pravu da oni nisu odgovorni zbog toga, da ovde nije bilo potrebne većine da bi se prihvatio jedan od ovih predloga. Da li tu većinu nije hteo da da VSS, da li se tome usprotivio sam Boško Ristić ili neko drugi, to u ovom slučaju ne znamo, a nije toliko ni bitno.
Što se tiče konkretnog predloga datog ovog puta, a koji se odnosi na prof. dr Predraga Dimitrijevića, iz ovih karakteristika koje smo mogli da pročitamo, vezanih za ovog kandidata, vidi se da se radi o jednom vrsnom stručnjaku i čini mi se da tu ne bi imalo šta da se doda, niti oduzme.
Međutim, ono što bih čoveku mogao da poželim kao kandidatu koji će, pretpostavljam, biti izabran od strane ove skupštinske većine, jeste da u svom radu, kao član Visokog saveta sudstva, nikako ne bude onakav, vezano konkretno za rad VSS, kao što to rade neki drugi članovi VSS.
Ako su sve karakteristike koje idu uz ovog kandidata tačne, a nemamo razloga da sumnjamo u bilo šta što je dato uz njegovu radnu biografiju, smatram da će ovaj kandidat imati dovoljno snage da se uzdigne iznad pojedinih članova VSS koji su već izabrani.
Jedno od osnovnih načela po kome svaki nosilac sudijske i tužilačke funkcije treba da radi, jeste u stvari načelo lične odgovornosti. Ovo načelo u sebi podrazumeva, sublimira čitav jedan spoj lične, profesionalne, moralne i nadasve ljudske odgovornosti. Pri tome, prilikom donošenja odluka svi oni treba da streme donošenju najispravnije, najpoštenije i najobjektivnije odluke i to onakve odluke koja je zasnovana isključivo na neoborivim dokazima.
Dakle, ako je odgovornost onih koji su nosioci sudijske i tužilačke funkcije tako kompleksna i tako velika, onda je odgovornost onih koji ih biraju, odnosno predlažu za sudijske i tužilačke funkcije još kompleksnija i još veća. Mislim da je to jasno i nedvosmisleno i po samoj logici stvari.
Znate, ako neko predlaže nekoga na neku funkciju, pogotovo tako odgovornu funkciju kao što je sudijska i tužilačka, normalno da taj neko treba da bude uzor onome ko ga predlaže. Jednostavno, to treba da budu osobe vanrednih profesionalnih, moralnih, stručnih i, kažem, nadasve ljudskih osobina, i to osobe sa vrlo istančanim smislom za pravdu i pravičnost i jako izraženim osećajem te lične odgovornosti. Na kraju, to su osobe koje svojim autoritetom treba da stoje iza predloga da se na određeno mesto bira taj i taj tužilac, taj i taj sudija itd.
Dakle, to su osobe, govorim o članovima Visokog saveta sudstva, koje na svojim plećima treba da ponesu teret najveće odgovornosti. Ne manju odgovornost u pogledu predloga za člana Visokog saveta sudstva treba da ima i Zajednička sednica dekana pravnih fakulteta, koja nam ovog puta i predlaže kandidata profesora dr Predraga Dimitrijevića za ovu vrlo odgovornu funkciju.
Neću da komentarišem mnogo oko profesionalnih, stručnih i drugih osobina ovog čoveka, želim samo da se on u svom profesionalnim radu, želim da se on u stvari uzdigne iznad nekih članova Visokog saveta sudstva koji su već do sada izabrani.
Kazaću nešto o jednoj osobini koju imaju pojedini ili koja krasi pojedine članove Visokog saveta sudstva, pa na neki način i ovo telo u celini. Ta osobina se, poput nekog bumeranga, prenosi i na nosioce sudijskih i tužilačkih funkcija i to je ono što, čini mi se, najviše boli obične građane.
Radi se o izvesnoj aroganciji pojedinih nosilaca Visokog saveta sudstva, a ujedno takva osobina prenosi se i na nosioce sudijske i tužilačke funkcije, pa se tu radi o njihovoj ličnoj aroganciji i o nedodirljivosti, pogotovo kada su u pitanju brojni, rekao bih, hiljade i hiljade, možda i desetine hiljada nerešenih problema, nerešenih postupaka koji leže u nečijim fiokama zbog toga što to neko želi. U pitanju su, normalno, jasno vam je, političko-partijske odluke.
U narodu postoji jedan mnogo plastičniji izraz za tu aroganciju. Nažalost taj izraz nije baš adekvatan za ovaj visoki dom, ali on mnogo plastičnije izražava ove karakterne osobine pojedinih ljudi.
Kako bih inače građanima objasnio i dočarao situaciju da ni glas jednog narodnog poslanika ovde ne može da dopre do pojedinih članova Visokog saveta sudstva, bez obzira što im se odavde direktno obraćamo.
Imao sam takvu priliku ovde kada sam se jedne prilike direktno obratio članovima Visokog saveta sudstva, gospođi Malović, ministru pravde, i gospodinu Bošku Ristiću. Kada se moj glas kao narodnog poslanika nije mogao čuti ovde, uslovno kažem čuti, odnosno nije mogao dopreti do njih kao članova Visokog saveta sudstva, kako će do njih dopreti glas građana, dakle onih koji imaju hiljade i hiljade nerešenih problema?
Zaista bih voleo kada bih u ovom momentu mogao, baš danas kada se vrši izbor tog člana Visokog saveta sudstva, da kažem sve te probleme koji tište te građane, ali rekao sam i pre i sada to ponavljam, radi se o hiljade i desetine hiljada tih problema, i pošto je to nemoguće, evo reći ću samo jedan primer koliko ni glas poslanika ne može da dopre do članova Visokog saveta sudstva, koliko se radi o nekoj aroganciji, bahatosti itd.
Svojevremeno sam odavde, sa skupštinske govornice, na neki način optužio pred dva člana Visokog saveta sudstva jednu sudiju, Jelenu Ćurčić, koja je to veče izabrana za jednu odgovornu funkciju ovde u Skupštini, da je u svojstvu predsednika izborne komisije na osam različitih sednica donela osam različitih rešenja, osam različitih odluka, a da nijedna sednica izborne komisije nije održana. Ponavljam, to sam kazao pred dva člana Visokog saveta sudstva i ništa.
Pre sedam meseci protiv nje i nekih drugih odgovornih lica podnete su i krivične prijave za krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Ovim putem pozivam i obaveštavam i članove Visokog saveta sudstva i članove Državnog veća tužilaca, kao i ministra pravde i višeg tužioca, da se predmet nalazi već sedam meseci u osnovnom tužilaštvu u Čačku, zajedno sa svim potrebnim i relevantnim dokazima, zajedno sa izjavama deset svedoka koji potkrepljuju sve ovo.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta je još potrebno da se uradi da bi neki predmet izašao posle sedam meseci iz nečije fioke?
Ima jedna fina sentenca, koja u prevodu sa latinskog na srpski otprilike glasi, ta sentenca se ne može direktno primeniti, osim posredno, možda i na naše pravosuđe i na naš Visoki savet sudstva, odnosi se na drugu oblast i kaže – sačuvaj bože, da hirurg prilikom operacije ne počne misliti o zagrobnom životu.
Rekao bih: sačuvaj bože, da pojedini članovi Visokog saveta sudstva ne izabiraju ili ne predlažu sudije i tužioce. Međutim, sudbina je nama za sada odredila neki drugačiji scenario, tako da se to upravo događa, a do kada će to biti zaista videćemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, kada smo mi iz SRS 2008. godine vama ukazivali da Agencija za borbu protiv korupcije nije institucija koja će dosledno i sistemski rešiti pitanje sukoba interesa, kao i pitanje nabujale korupcije, da se upravo ova agencija i ne konstituiše da bi to uradila i da je to samo još jedno bacanje prašine u oči građanima Srbije, neki od vas su bili skloni da nam kažu da to nije tačno.
Da će Agencija upravo na pravi način, sistemski ili sistematski rešiti pitanje sukoba interesa, samim tim i pitanje korupcije, zatim, da su to samo neki dnevno-politički poeni koje neko želi da skupi i da će to maltene biti revolucionarni korak u rešavanju brojnih sukoba interesa i korupcije.
Međutim, posle skoro dve godine, voleli bismo da nismo bili u pravu, voleli bismo najpre zbog građana Srbije, ali nažalost tih istih građana Srbije, ispostavilo se da smo apsolutno sve što smo tada pričali bili u pravu.
Četrnaest meseci je trebalo da počne primena zakona, ovog zakona, od oktobra 2008. do 1. januara 2010. godine, 14 meseci priprema i posle 14 meseci šta se dešava? Posle 14 meseci ispostavilo se da apsolutno taj zakon nije ono što ste očekivali. Taj zakon nije ono što ste prikazivali ovde u Skupštini Srbije.
Gotovo svi članovi i to osnovnog zakona, kao i ovog zakona o izmenama i dopunama tog zakona, govore u prilog nekim pokazateljima koji se na neki način kao zajednički imenitelji mogu sada istaći u prilog primene ovog zakona.
Prvo što se može istaći kao zajednički imenitelj jeste apsolutna dezavuisanost Agencije za borbu protiv korupcije. Zatim, pokušaj ili privid kompenzacije davanjem nekih većih ovlašćenja direktoru, što je takođe jedno novo bacanje prašine u oči građanima.
Zatim, kao treće, to je bahatost onih na koje se ovaj zakon odnosi, što pokazuje i nemoć države da sistemski reši ove probleme. Četvrto, sve ovo ima za posledicu umesto suzbijanja, upravo nešto obratno. Sve ovo ima za posledicu porast korupcije, koja je poput karcinoma ušla u sve pore našeg društva.
U članu 29. predvideli ste da je funkcioner koji obavlja više funkcije dužan da se izjasni koju će funkciju obavljati i to, pazite sada, do 1. septembra 2010. godine. Četrnaest meseci su oni imali da se odluče koju će funkciju obavljati, 14 meseci od oktobra 2008. godine do 1. januara 2010. godine, odnosno do 1. aprila 2010. godine.
Sada im ostavljate, od 1. januara do 1. septembra, još osam meseci. Pitamo se – treba li nekome 22 meseca da se odluči koju će funkciju obavljati? Koga ćete posle ovoga, posle jedne ovakve situacije, ubediti da je Agencija za borbu protiv korupcije upravo ta institucija koja će rešiti na pravi način pitanje sukoba interesa i suzbijanje korupcije?
Članovi 15, 21. i 22. daju direktoru neka šira ovlašćenja u pogledu mišljenja i uputstava koje direktor daje u pogledu sprovođenja zakona, zatim u pogledu izbora i razrešenja zamenika direktora, kao i u pogledu plate za direktora i njegovog zamenika.
Sve ovo samo su pokušaju da se na posredan ili neposredan način, sve ono što Agencija za borbu protiv korupcije nije u stanju ili ne može rešiti, sutra otvori kao jedna mogućnost da se krivica možda prebaci na jedno ili dva lica, pa da se opet stvori jedan privid da će baš smenom tog jednog ili ta dva lica doći sutra do pravog rešenja izborom nekog novog direktora, izborom nekog novog zamenika direktora. Sve je to ponovo samo bacanje prašine u oči građanima Srbije.
Treće, bahatost onih na koje se zakon odnosi je samo sledeći zajednički imenitelj ovog zakona. Brojni su primeri te bahatosti. Ono što zabrinjava je da država podleže toj bahatosti, očit primer su ova 22 meseca, koja se ostavljaju da bi se neko odlučio da li da se odrekne neke od svojih dve, tri, četiri ili pet funkcija.
Na kraju, kao četvrto, porast korupcije kao posledica svega onoga što je rečeno je nešto što najviše treba da zabrine. Mnogim propisima koje usvajate ovde praktično omogućavate sve veće jačanje tajkuna, bili oni tajkuni republičkog, da kažem, ili lokalnog značaja. Pokušavate, u stvari, kada ste uvideli da se onaj okrutni kapitalizam ne može u pravom obliku i obimu primeniti na ovo naše društvo, nešto što je još gore, pokušavate da vratite točak istorije unazad.
Umesto da on ide unapred, kao u svakom normalnom i razvijenom društvu, pokušavate da nas vratite u feudalizam. Kako to radite? Time što dozvoljavate da se formiraju novi feudi, da u tim feudima vrhovni gospodari budu neki novi feudalci. I ne samo što su oni gospodari tih svojih feuda, ne samo što se oni basnoslovno bogate na račun osiromašenih građana Srbije, već oni pokušavaju da budu, i u mnogo toga uspevaju da budu, gospodari života i smrti, svega i svih onih koji žive i dišu na njihovom feudu.
Za sve to vreme korupcija cveta, korupcija koja je ušla u sve pore društva, poput nekog karcinoma, korupcija koja razjeda sve ono što je još ostalo zdravo u ovom društvu i u ovoj državi.
Zato vrlo često, gospođo ministre, korupcijom se gradi, korupcijom se leči, korupcijom se prepisuju lekovi, pa se korupcijom i letuje, korupcijom se često sudi često, korupcijom se bira, na kraju krajeva, korupcijom se i vlada.
Samo se korupcijom, gospođo ministre, ne radi za interese države, za interese i dobrobit ovog naroda i sa takvom korupcijom ne ulazi se u EU. Neće vas oni primiti u EU ni za pet, ni 15, ni 25 godina dok je ovakva korupcija u ovoj zemlji.
Da ste hteli da vodite iskrenu i sistematsku borbu protiv korupcije, za iskorenjivanje takve korupcije, vi biste, gospođo ministre, hvatali krupne ribe.
Ova Vlada je prešla jednu polovinu svog mandata. Da je od 2008. godine krenula sa krupnom ribom, ali stvarno i sistematski, verujte, bila bi ih puna mreža, da ne kažem puni zatvori.
Sećate li se koliko je napora, snage i energije SRS upotrebila da se istera na čistinu Bojan Krišto? Postavljam pitanje – šta mislite da li je Bojan Krišto vrh ledenog brega? Naravno, i vi to znate, kao i mi iz SRS, da nije. Ima mnogo krupnijih.
Nema iskrenosti u svemu ovome što vi radite, samo jedna vrsta demagogije, a narod za to vreme sve siromašniji i nekako ćuti, gospođo ministre.
Ne znam da li ste vi čuli, ali svojevremeno pre izvesnog vremena u ovom parlamentu gospodin Zoran Krasić vam je rekao da se narod u Srbiji nešto ućutao. Da li znate, gospođo ministre, šta to znači? Da li znate šta je to značilo u istoriji srpskog naroda? Da li znate kako su se neki od nekadašnjih vladara u ovoj zemlji ophodili tada kada je srpski narod zaćutao? Valjalo bi da se podsetite malo srpske istorije i onda će vam sve biti jasno.
Zaista, ozbiljno se igrate strpljenjem građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, evo posle nešto više od šest meseci od početka primene Zakona o bezbednosti saobraćaja imamo mogućnost da raspravljamo o izmenama i dopunama ovog zakona.
Kako vi sami kažete u razlozima za donošenje, odnosno za Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o bezbednosti saobraćaja, da je praksa pokazala da su ovakve izmene i dopune neophodne, i to zbog doslednog ili doslednijeg poštovanja propisa, to pod jedan, pod dva zbog veće bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, i pod tri, zbog usaglašavanja sa relevantnim međunarodnim dokumentima, koji su u međuvremenu, je l' tako, doneti.
Veća bezbednost učesnika je u direktnoj zavisnosti od doslednog poštovanja propisa i to zaista niko ne spori. S druge strane, gospodine ministre, ne želim zaista ni u jednom momentu da posumnjam u dobre namere vašeg ministarstva, u dobre namere svih ljudi koji danas tu sede pored vas i ostalih koji su učestvovali u izradi ovog, kako osnovnog zakona, tako i ovog predloga o izmenama i dopunama ovog zakona.
Dakle, da nam na putevima bude bolja bezbednost, da svi učesnici u saobraćaju budu bolje zaštićeni na putevima i da bude što manje saobraćajnih udesa i onih zaista jezivih slika koje svakodnevno imamo priliku da vidimo, kako u štampanim, tako i u elektronskim medijima.
To je ono što zaista svaki normalan čovek u današnjem momentu želi i to je ono što hoću da kažem da u ovom momentu zaista nije pitanje oko koga bi trebalo da se spori neko, bio on pozicija ili opozicija.
Međutim, kako u osnovnom Zakonu o bezbednosti saobraćaja, tako i u ovim izmenama i dopunama koje ste danas predložili i koje su tema današnjeg dnevnog reda, ima nekih stvari koje zaista nisu realne, nekih stvari koje nisu primerene našoj svakodnevici, koje nisu primerene našoj praksi, nekih stvari koje nisu primerene današnjem životu.
Zaista, gospodine, ministre, da na ovako ozbiljnu temu ipak upotrebim i jednu šaljivu rečenicu koja kaže, pretpostavljam da svi vi iz ministarstva, kao i vi gospodine ministre, znate za onu izreku koja kaže – svi koji nešto znaju neka se odmah jave u policiju.
Siguran sam da su svi vaši saradnici i vi, koji ste učestvovali u izradi ovog zakona, zaista upotrebili dosta vremena, dosta pažnje i verovatno i dosta stručnosti u izradi ovog zakona, kako osnovnog, tako i ovih izmena i dopuna. Međutim, postoji utisak da u nekim segmentima ovih izmena i dopuna, pošto sada govorimo o njima, postoji određena kolizija sa realnošću.
Evo, da upotrebim jedan primer oko koga ću se malo duže zadržati. Članom 330. u stavu 1. bilo je predviđeno da se za slučajeve koji su ispod toga taksativno nabrojani može izreći kazna zatvora od 15 dana i 14 kaznenih poena. Međutim, sada se predviđa da se kao alternativna nova kazna predvidi novčani iznos kazne od 100 hiljada do 120 hiljada dinara.
Voleo bih, gospodine ministre, da nam objasnite jednu stvar – pod jedan, da li se došlo do zaključka da sa pozicija bezbednosti u saobraćaju, bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, ove mere nisu adekvatne. Govori o ove dve mere – o kazni zatvora i o alternativnoj kazni, odnosno kumulativnoj kazni od 14 kaznenih poena? Da li te dve mere zajedničke nisu adekvatne u odnosu na ove prekršaje koji se čine i koji su taksativno nabrojani.
Dalje, da li će novopropisana novčana kazna od 100 hiljada do 120 hiljada dinara u većoj meri uticati na psihu ili na psihologiju učesnika u saobraćaju da se uzdrže od eventualno budućeg vršenja takve vrste prekršaja? Da li će učesnici u saobraćaju primenom ove mere od 100 hiljada do 120 hiljada jednostavno shvatiti da oni više ne treba da vrše takve prekršaje.
Ili se radi možda o jednoj trećoj situaciji koja, čini mi se, ponajviše žiga ovu Vladu, a to je nedovoljno punjenje budžeta, ili su možda kumulativno ispunjena sva tri ova uslova u jedan zajednički, da kažem, četvrti uslov, sva tri: neadekvatnost propisa ili propisanih mera, jače psihološko dejstvo na učesnike u saobraćaju i bolje punjenje budžeta? Voleo bih da čujem odgovor na pitanje – šta je od ove tri stvari ovde zaista adekvatno?
Gospodine ministre, prešao sam stotine hiljada kilometara kao aktivni učesnik u saobraćaju, kao vozač. Siguran sam da i vi dosta putujete, bilo kao vozač ili suvozač, možda u poslednje vreme više kao suvozač, ali pretpostavljam da ste dosta učestvovali u saobraćaju i kao vozač, meni je dobro poznata bezbednost na našim putevima.
Svakodnevno imam prilike da se uverim u mnoge stvari koje predstavljaju kršenje propisa iz oblasti saobraćaja i potpuno mi je jasna druga situacija, da je vrlo teško napraviti srazmeru između jednog opšteg zakona za boljom bezbednošću i materijalno-finansijske situacije u kojoj se naši građani nalaze.
Međutim, u ovom osnovnom zakonu, a posebno u ovim izmenama i dopunama ovog zakona, mislim da postoji jedna potpuna disproporcija između ove dve stvari – između zahteva za boljom bezbednošću i materijalno-finansijske situacije naših ljudi.
Gospodine ministre, mislim da biste i vi kao potpredsednik Vlade trebalo malo da sugerišete pojedinim našim ministrima i uopšte pojedinim ljudima iz Vlade da malo ateriraju, da se malo spuste na zemlju, da se malo spuste među običan svet, da se spuste među obične ljude, da vide koliko se tamo teško živi, da vide šta znači kada neko danas nema da da svom detetu ni za osnovne potrebe, da mu pruži minimum egzistencijalnih uslova itd.
U Vladi postoji jako izražena želja za uspostavljanjem nekih zapadnih standarda, svuda i na svakom mestu. Pitam vas, gospodine ministre, je li ista kazna, je li adekvatna kazna onom tamo ko ima dve i po, tri hiljade evra platu i biće kažnjen hiljadu evra i onome ko ima 20 hiljada dinara platu i biće kažnjen 120 hiljada dinara, kome treba šest plata da bi izmirio neku kaznu?
Drugo, jeste li razmišljali o drugoj situaciji – ko će moći sebi da priušti tu privilegiju da plati kaznu od 100 hiljada do 120 hiljada dinara u odnosu na sve učesnike u saobraćaju, na sve vozače?
Biće to vrlo jedan mali broj u odnosu na ukupan broj vozača, jedan vrlo mali broj, da kažem, tatinih sinova koji će moći zamene kaznu zatvora za novčanu kaznu od 100.000 ili 120.000 dinara. Dakle, moći će da otkupe kaznu zatvora.
A ostali­? Šta je sa ostalima, šta je sa njima? Oni će i dalje da pune naše, kako vi kažete, koji će biti verovatno prebukirani, zatvore. Mi jesmo za strogo poštovanje zakona. Normalno, mi jesmo za primenu strogih kazni, pogotovu za ove i ovakve teške prekršaje kao što su npr, eto svakodnevno se to viđa, bahata vožnja, nasilnička vožnja, prelazak preko dve pune linije i pri tom kada se pretiče kolona vozila itd, i sve ono što ste vi pobrojali u ovom članu 330, zaista i mi iz SRS normalno je da smo za vrlo stroge kazne u ovakvim situacijama.
Međutim, smatramo da ove kazne treba da budu primerene našoj realnoj situaciji. Tako će u stvari više učesnika moći da "okaje'' svoje grehe za takvu vrstu prekršaja koje je uradio, tako će verovatno takva vrsta kazne adekvatnije da utiče na psihu ili psihologiju tog učesnika u saobraćaju da više ne čini takva dela, a na kraju tako će i pretpostavljam i država biti zadovoljnija sa aspekta punjenja budžeta, jer normalno da je i to stavka o kojoj u ovoj situaciji treba razmišljati.
Hteo bih još nešto da kažem u vezi ovoga, a to je da postoji mnogo ljudi koji su bahati na našim drumovima. Kažem da se svakodnevno susrećem s takvom vrstom vozača. Međutim, pored bahatosti u vožnji, postoje ljudi koji su bahati i u običnom životu, i pretpostavljam da i oni ljudi koji su bahati u vožnji sigurno su bahati i u običnom životu, bahati u svom radu itd.
Postoje ljudi koji su toliko bahati da npr. mogu da okvalifikuju nekog čoveka svakojakim i pogrdnim imenima kao što je monstrum itd, bez dokaza, bez njegove mogućnosti da da odgovor. Znate, ipak ovakvi ljudi, kao što su oni bahati koji prelaze one dve pune linije i pretiču kolonu vozila, tako su i ovi bahati i oni liče na neku ustajalu baru, ali verujte kao što je i ta bara voda, jer nažalost izgleda da ni voda ne može bez izroda, tako se i oni kvalifikuju kao ljudi, spadaju u kategoriju ljudi. Iskreno se nadam da će država zaista imati puno snage i puno energije i moći da se suprotstavi bahatima i ovim prvima i ovim drugima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, ukazaću na nekoliko primedbi koje SRS ima na predlog ovog poslovnika, smatramo da su sve suštinske prirode.
Počeću od prve primedbe koja se odnosi na konstituisanje odbora Narodne skupštine, gde ste vi predvideli da pored članova imamo i zamenike članova. Na prvi pogled ništa značajno, ništa spektakularno. Međutim, da li je to baš sve tako?
SRS je principijelno protiv uvođenja zamenika članova u skupštinskim odborima. Zašto? Uvođenjem zamenika članova čini se da vi u stvari hoćete nešto da uradite po svaku cenu, ne mareći za političku volju ili politički stav vaših političkih neistomišljenika. Vama je cilj broj donetih zakona. Vama je cilj statistika, a ne suština onoga što skupštinski odbor treba da uradi u okviru svoje nadležnosti.
Ovim želite u stvari da postignete nešto što je bilo česta pojava u skupštinskom životu Srbije. Želite da se skoro ne može doći u situaciju da na skupštinskom odboru ne bude kvoruma.
Do sada je nepostojanje kvoruma ili nedavanje kvoruma, kao jedno od legitimnih sredstava koje poznaje politička praksa, bio jedan svojevrstan pritisak na vladajuću većinu. Pritisak da ona obezbedi taj kvorum i da pokaže svoju političku odgovornost i političku zrelost u rešavanju pitanja koja su u nadležnosti tog odbora. Drugo, da taj odbor ispuni taj suštinski razlog svog postojanja i da pitanje iz svoje nadležnosti reši stručno i odgovorno.
Hoće li zamenici članova ispuniti ova vaša očekivanja? Šta ako zamenici članova u pojedinim situacijama budu toliko neodgovorni, kao što se to dešavalo i sa pojedinim članovima, pa ponovo nema kvoruma? Hoće li se neko dosetiti da izmisli instituciju i zamenika zamenika člana? Onda bi to možda tek tada bilo rešenje problema.
Sada bih se osvrnuo malo na rad bez kvoruma. To je takođe jedno pitanje o kome treba nešto reći. Mislim da je i to jedno od suštinskih pitanja u ovom predlogu vašeg poslovnika. Vi ste za neke situacije predvideli da skupštinski odbor može da radi i bez postojanja kvoruma.
Ovo je čista farsa i čisto obesmišljavanje institucije skupštinskog odbora. Čemu onda kvorum? Čemu dolasci na sednice skupštinskog odbora? Jednostavno, dajte predsedniku odbora da on završi taj posao, neka nađe jednog, neka gore sedne sa njim i uz kaficu neka proćaskaju, neka naprave zapisnik i završena stvar.
Da li je to suština postojanja odbora? Da li je to suština rada odbora? Odgovor je jasan, on je izrečen na početku. Dakle, radi se o jednom čistom klasičnom makijavelističkom pristupu ovom problemu, da postavljeni cilj opravdava svako sredstvo. To je jednostavno potpuno jasno u ovom problemu.
Osvrnuo bih se na jedno pitanje koje se odnosi na javno slušanje. Odredbe čl. 83. i 84. koje regulišu ovo pitanje su prepisane.
Ovde se nastavlja ono što je često praksa kod vas i što je prisutno u predlozima pojedinih zakonskih predloga koji dolaze u ovu skupštinu, a to je princip Resavske škole, u prevodu – prepiši, pa nije bitno da li je to adekvatno i primereno našoj političkoj svakodnevici, našim političkim zbivanjima, našem životu, jer nije sve tuđe bolje.
Znate, ako neko misli da kada osedla svinju da je dobio dobrog jahaćeg konja, grdno se vara. Nije to baš tako. To je u stvari sasvim jedna farsa i jedno zamajavanje, prepisivanje nečega što je tuđe nikad nije bilo dobro. Onaj koji radi to i koji misli da je uradio nešto dobro ili iz zablude ili iz namere, e o tome već zaista ne treba trošiti puno reči.
Nešto ću reći o skraćivanju postupka. Član 95. reguliše u kojim slučajevima narodni poslanik može predložiti da se postupak skrati. U principu, trebalo bi da su to neki manje važni propisi ili zbog potreba, kako vi kažete, evropskih integracija.
Da li je to tako? Evo nekih primera. Vi predviđate skraćenje postupka za, na primer, potvrđivanje međunarodnih ugovora. Tačno je da ovo treba skratiti, ali po vašem viđenju, a znate kada? Kad treba doneti nešto na brzinu, kad treba doneti nešto pod nečijim pritiskom i kad nešto eventualno treba zamagliti ili prikriti od građana Srbije.
Znate, da nije tako ne bi nam se desilo, a pretpostavljam da će primenom ovog propisa još više se dešavati da niko živi ne zna koja sve prava imaju tuđi vojnici koji prolaze preko naše teritorije. U normalnim državama, dame i gospodo, ovakav međunarodni sporazum je predmet referenduma, a ne predmet da se to uradi preko kolena.
Pa Slovenci su, dame i gospodo, sproveli referendum za pitanje razgraničenja državne granice sa Hrvatskom, da li će se međunarodne institucije uključiti u ovo ili ne, a vi ustupate deo suvereniteta u korist tuđe vojske, a da niko ne zna šta se valja iza brega ovde.
Takve stvari ćete vi sutra predložiti da se rešavaju po skraćenom postupku. Ili, pod dva, autentično tumačenje zakona. Kad se pojavi potreba da organ koji je doneo neki zakon, dakle ovde Narodna skupština, treba da donese svoje autentično tumačenje, to znači da ili je nešto nejasno ili da postoji neki spor koji treba ovde rešiti, dakle, od strane onog organa koji je i doneo taj zakon. I za to ste vi predvideli skraćeni postupak.
U najboljem slučaju ovde bi trebalo produžiti postupak ili ga bar zadržati kao što je bio, a ne nikako ga skratiti.
Da se osvrnem na još jedno pitanje, a to je izbor i razrešenje. Ovde ste takođe predvideli skraćen postupak i to iz nekih jasnih razloga. Ovde je vama važno da se neko što pre, bez neke duge diskusije i po unapred utvrđenom scenariju, izabere na neku funkciju, obično kao partijski kadar.
Očit primer za ovo je izbor sudija i tužilaca, i to izbor, videli smo, mnogih koji ne zadovoljavaju stručne kriterijume i koji jednostavno prolaze, dakle, mnogi od njih, kažem, kao ljudi sumnjivih moralnih osobina.
Pa se onda može desiti da bude, kao što je već bilo u ovoj skupštini, podsetiću vas, da se za osnovnog tužioca izabere sudija opštinskog suda, koji je u svojstvu predsednika Izborne komisije doneo osam odluka, osam rešenja o izboru osam odbornika, na osam različitih sednica, a da ni jednu sednicu nije održala. Doneli su joj ta rešenja gotova, urađena, potpisala i odbornici su izabrani. Eto, šta se može desiti kada se izbor radi onako kako vi predviđate i u ovom vašem predlogu poslovnika.
Zaista treba nekada da poslušate i opoziciju, nekad i manjinu, jer znate, kao što je jedna umna glava rekla – manjina je ponekad u pravu, a većina uvek greši.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, član 28. reguliše pitanje godišnjih i periodičnih izveštaja. Dakle, izveštaje koje Agencija, odnosno upravni odbor ove agencije ima obavezu da podnese ovoj Narodnoj skupštini.
Vi ste u Predlogu, u članu 28. u 2. stavu predvideli da Godišnji izveštaj o radu Agencije za prethodnu kalendarsku godinu, upravni odbor podnosi najkasnije do drugog tromesečja tekuće godine. Mi smatramo da ovaj rok koji ste ovoj famoznoj agenciji ostavili i koji je punih šest meseci, predstavlja jedan neprimeren rok. Zaista, dug rok, da ne kažem kao što neki kažu, pomalo čak i nepristojan rok.
Zašto ste ostavili rok od šest meseci? Smatramo da je rok od tri meseca potpuno adekvatan i primereniji rok. U obrazloženju vi kažete, da se u roku od tri meseca podnosi finansijski izveštaj, tako da je potrebno da se u narednom roku od još tri meseca, sačekati i tada podneti ovaj izveštaj. Da ste verovali u finansijski izveštaj koji neko dostavlja, mogli biste da predvidite da taj finansijski izveštaj predstavlja u stvari sastavni deo ovog izveštaja. Međutim, ili vi ne verujete u ovaj finansijski izveštaj koji se dostavlja, koji neko radi, ili je nešto drugo u pitanju. Ako ne verujete u finansijski izveštaj, delimično bih onda i mogao da se složim sa vama, jer čim je Agencija u pitanju, znate, tu ima nešto. Obično, uvek tu ima dima. Znate kako se kaže – gde ima dima, ima i vatre. Ako je to u pitanju, možda bih se, kažem, složio sa vama. Hvala. (Aplauz)

Ovde se radi o amandmanu o sudskoj zaštiti lica koja su izložena zlostavljanju na radu. Otvorio bih neka pitanja vezana upravo za sudsku zaštitu, jer, gospodine ministre, svrha svega ovoga jeste da lica koja su izložena zlostavljanju na radu dobiju adekvatnu sudsku zaštitu i da ostvare svoja prava u toj sudskoj zaštiti.
Mislim da je ovo samo jedna deklarativna norma i da, u stvari, ta norma apsolutno neće imati u praksi neko veće uporište. Postavlja se pitanje kako će to sve izgledati u praksi, kako će sud uspeti da zabrani da se nastavi ponašanje koje predstavlja zlostavljanje?
Dakle, sud bi to trebalo da uradi jednom odlukom koja bi imala obavezujući karakter za neko buduće vreme, za neki budući period. Kako bi po vama izgledala sama izreka te odluke? Dakle, ona bi trebalo, na primer, da glasi da se utvrđuje da postoji zlostavljanje na radu, pa da se utvrdi kako je to zlostavljanje bilo, odnosno koji su elementi bili i da se donese odluka da se toj i toj firmi zabranjuje da ubuduće vrši povredu dostojanstva, na primer, zaposlenih, time što će, pa se onda ponovi ono što je bilo.
Ko će da poštuje jednu ovakvu odluku? Nije rešenje samo doneti propis. Osnovna stvar jeste da se taj propis u praksi poštuje. Dakle, cilj je obezbediti striktno poštovanje odredaba ovog zakona i adekvatnu zaštitu lica, dakle, subjekata koji su predmet ovog zakona.
Osvrnuo bih se malo na drugi deo koji se odnosi na naknadu materijalne i nematerijalne štete lica koja se u sudskom postupku obraćaju i koja traže zaštitu. Koliko u praksi, gospodine ministre, ima slučajeva sudske zaštite lica koja traže zaštitu u sudskom postupku? Ukoliko bi sudovi u svakom slučaju dosuđivali adekvatnu materijalnu i nematerijalnu štetu koju su radnici pretrpeli na poslu, mislim da bi ova država u tom slučaju za godinu dana bila u velikim problemima.
Pojedina gospoda iz Vlade trebalo bi zaista da ateriraju, da se spuste na zemlju i da vide kako naši radnici žive, kako žive građani Srbije i kako se pojedini poslodavci ponašaju u odnosu na zaposlene radnike. Kažem da bi neki iz Vlade trebalo da znaju da radnici nikada nisu iz obesti bili po tri, četiri meseca u parku ispred Predsedništva, na minus 15 stepeni, da oni iz hira ne provode dane i mesece na prugama i putevima širom Srbije (mislim da ste se vi, gospodine ministre, u sve to uverili), da štrajkovima glađu ne rizikuju svoj život zbog toga što im u životu teče med i mleko. Zaista bi pojedina gospoda iz Vlade trebalo malo da se prizemlje i da konačno vide kako građani Srbije žive.
Malo bih se osvrnuo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kako će ovi radnici ostvariti tu svoju materijalnu i nematerijalnu štetu u sudskom postupku? Da li vi znate, gospodine ministre, kako su perfidni načini na koje poslodavci vrše to posredno ili neposredno uticanje na radnike, pogotovo da napuste posao? Radi se uglavnom o privatizovanim firmama, o firmama koje su ili pred stečajem... Dakle, mnogo je slučajeva tih mafijaških privatizacija, toga ste svesni svi, verovatni i vi iz Vlade. Daću vam samo jedan kratak primer jedne privatizovane firme, pa se zapitajmo svi zajedno kako će ti radnici ostvariti svoje zahteve u jednom sudskom postupku.
Poslodavac u jednoj privatizovanoj firmi, radi se o firmi „Žitopromet“ iz Čačka, doveo je jednog, izvinjavam se, ali moram da kažem, nemam običaj to da kažem, jednog hohštaplera koji je već procesuiran ranije zbog krivičnog dela prevare. Osnovni zadatak tog čoveka bio je da ubedi radnike da se odreknu bar polovine svoje zarade iz nekog ranijeg perioda koju im poslodavac duguje. Da li znate šta se dešava? Dakle, da zaključe ugovor kojim će dobrovoljno oprostiti poslodavcu svoje višemesečne zarade, teško stečene. Onda dolazi do susreta tog čoveka sa radnicima u četiri oka. Jedan po jedan dolaze kod njega. On ih ubeđuje da je to i u njihovom interesu, u interesu nastavka rada firme, a zatim odlazi. Posle sedam dana ponovo dolazi, opet ista priča.
Znate šta se dešava, gospodine ministre? Preko 90% radnika pod takvim uticajem zaključuje ugovore kojima se odriču svojih višemesečnih zarada u odnosu na poslodavca. On im obećava da će ostati na poslu, da je to jedini način da oni ostanu na poslu. Znate koji je epilog svega toga? Sada je preko 50% tih radnika ostalo bez posla. Dobili su otkaze. Eto, to je ta strana medalje sudske zaštite tih radnika. Kako će ti radnici ostvariti sudsku zaštitu?
To je samo jedan primer, a verujte mi, stotine i stotine ovakvih primera je u Srbiji, sličnih ili istih, gde radnici zaista u sudskom postupku ne mogu i neće moći da ostvare tu svoju zaštitu, odnosno konkretno ovaj drugi deo člana, koji kaže – ostvarenje materijalne i nematerijalne štete.
Nažalost, to je ta tamna strana ove medalje. Mislim da je ovo samo deklarativna norma i upravo je ovo bio smisao ovog amandmana. Zahvaljujem.

Hvala. Ovim amandmanom traženo je da se član 5. promeni donekle tako što bi se promenio, odnosno dopunio pojam načela solidarnosti kod volontiranja. Konkretno, traženo je ovim amandmanom da se termin „jednake mogućnosti“ ne nalazi u tekstu ovog člana.
Tačno je da član 15. Ustava poznaje i koristi termin „jednake mogućnosti“, tako što kaže da država razvija politiku jednakih mogućnosti. To niko ne spori u ovom slučaju. Međutim, šta znači u ovom zakonu termin „jednake mogućnosti“? Prvo, ukoliko se nastavi u ovoj meri, kao u stečajnim postupcima, u mafijaškim privatizacijama, pojava da ovoliko radnika gubi posao, onda će ovo biti država volontera. Na jednoj strani biće volonteri, na drugoj strani biće oni koji brinu o ovim volonterima i, naravno, uz neizbežnu i preko potrebnu državnu administraciju, to će biti oni koji rade u ovoj državi.
Šta predstavljaju jednake mogućnosti za koje se vi zalažete? Ako upotrebimo malo slobode kroz komparacije, da uporedimo ove jednake mogućnosti kod ovih volontera i onih koji su kupili više od polovine Srbije... Znate, nekada su se u SAD novopečeni bogataši najviše bojali poreske kontrole prilikom kontrole njihovog prvog miliona. Smatram da bi kod današnjih novopečenih tajkuna koji su kupili polovinu Srbije trebalo proveriti prvi, deseti, stoti milion i da u stvari neko ovoj vladi treba da došapne da je sada mnogo važnije da se pod pojmom „jednakih mogućnosti“ dođe …

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, kada su informacije od javnog značaja u pitanju, osvrnuću se samo na jednu stvar, a to je da odbacivati nešto apriori, odbacivati nešto kao da to nisu informacije od javnog značaja, odbacivati nešto što je sadržano u jednom delu, u jednoj knjizi od četiri toma i nešto što je prepuno informacija od javnog značaja, zaista nije dobro. Pogađate, radi se o knjizi dr Vojislava Šešelja „Policijski dosije“, u četiri toma. Ne samo da ne treba odbacivati ovako nešto kao nešto što nisu informacije od javnog značaja, naprotiv, to treba da bude predmet jedne široke, opsežne analize, jedne analize od strane sadašnje službe, dakle BIA, kao i drugih državnih organa, čak i predstavnika Vlade Srbije, Poverenika, kao i drugih državnih organa i pojedinaca. Toliko o tome.
U ovom svom obraćanju bih kazao nešto više o zakonu o izmeni Zakona o odlikovanjima. Nije mnogo vremena prošlo od kada je u ovoj skupštini donet Zakon o odlikovanjima i evo nas danas tu pred izmenama i dopunama tog zakona. Kratko vreme je prošlo, zaista. Ne samo da je prošlo kratko vreme, već ovaj Zakon o odlikovanjima koji smo doneli u ovoj skupštini praktično nije ni zaživeo, nije ni počeo da se primenjuje. Dakle, stara praksa se i ovoga puta nastavlja.
Svaki projekat zakona koji dođe ovde pred poslanike u Narodnu skupštinu prikazuje se kao nešto najbolje, kao nešto što je gotovo savršeno, nešto što do tada nismo imali, nešto najevropskije. Čitajući i slušajući obrazloženja tih često „savršenih“ zakonskih predloga neki neutralni posmatrači koji bi ovo čitali ili slušali mogli bi samo da konstatuju – Bože, blago ovom zakonodavnom domu, blago ovim narodnim poslanicima, blago ovoj državi koja ima takve uređene zakonske projekte, koja ima takvu zakonsku regulativu. Zaista, mogli bi da zaključe – biće to idealna država kada joj se otvore dveri EU.
Je li sve to tako? Nažalost, praksa neumitno demantuje sve ovo. Često se ovom domu poturaju plagijati zakonskih predloga sa netačnim i vrlo često srpskom jeziku neprimerenim prevodima. Naše primedbe u tom pogledu često ne dopiru ni blizu predlagača ovih zakonskih projekata. Želja da se nešto popravi, dopuni, poboljša, da se jednostavno poboljša tekst u zajedničkom interesu svih, posebno građana Srbije, ostaje vrlo često mrtvo slovo na papiru u vidu stotine napisanih, a neprihvaćenih amandmana.
Potom, posle izvesnog vremena, evo, svedoci smo i danas, posle samo šest meseci, kao kukavičje jaje poturaju se izmene i dopune koje vrlo često, baš kao jaje jajetu, liče na one amandmane kojima smo tražili izmenu postojećeg predloženog teksta. Da ironija bude veća, i obrazloženja za donošenje izmena i dopuna gotovo su ista ili slična onima iz naših amandmana.
U slučaju ovih zakona to su, prvo, srpska tradicija, kako se navodi u obrazloženju za donošenje ovih izmena i dopuna zakona, koja sada naprasno iziskuje potrebu za obnavljanjem Ordena Karađorđeve zvezde, što, naravno, ni u kom slučaju ne treba sporiti; zatim, sećanje na prvo odlikovanje Južnih Slovena, na Medalju za hrabrost koju je ustanovio Petar II Petrović Njegoš, koja je kasnije u Kraljevini Srbiji ustanovljena kao Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, da bi u SRJ dobila drugi naziv - Veliko odlikovanje Medalja Obilića ili, kako vi lepo citirate strane izvore, Milosh Obilich Medal for Bravery. Dobi najzad kosovski junak, kosovski heroj, velikomučenik po svom imenu jednu medalju, jedno odlikovanje, ali „for bravery“.
Prilikom donošenja osnovnog zakona o odlikovanjima mi smo ukazivali i na srpsku tradiciju, i na kontinuitet u donošenju odlikovanja i na mnoge druge stvari, za šta vi tada niste imali sluha. Sada kao da ste se prenuli, kao da je neko izašao iz neke velike, duboke ili teške amnezije i setio se nečega što treba sada doneti, istovremeno spazivši u ovoj našoj svakodnevici dve grupe: jednu malu grupu, osionu, bogatu, koja je kupila više od polovine Srbije i koja će, uzgred budi rečeno, ova odlikovanja verovatno deliti između sebe i drugu, mnogo veću grupu obespravljenih, gladnih, bez posla, čiji način života i njihova umetnost opstajanja u ovakvim uslovima zaista zaslužuje da ponesu sva ova odlikovanja i sve medalje koje ste predvideli u ovom zakonu.
Tako, kažem, posle ovakve jedne amnezije, ovi prvi kažu ovoj manjoj grupi koja je na svoja prsa okačila ova odlikovanja, verovatno u mnogo većoj meri, koja je okačila mnoga odlikovanja koja se mogu tretirati kao zasluge protiv naroda – vaša je sreća što mi nismo bili tu dok ste se vi bogatili, dok ste pljačkali ovaj narod i dok ste vi kačili ta odlikovanja, vaša je sreća da mi to nismo videli. A nisu bili tu da to vide.
Uporediću to sa jednom pričicom koja nešto slično kaže. Znate, kada je veliki vajar Ivan Meštrović jednom prilikom pokazivao svoja dela u jednoj galeriji, u muzeju, dodirnuo je rukom jedno svoje delo, na šta mu je usplahireni čuvar pritrčao i rekao – gospodine, vi to ne smete da činite, ne smete rukom da dodirujete to. Ovaj mu je dobronamerno kazao – e, moj gospodine, da znate samo koliko sam puta ja to uradio do sada. Ovaj mu kaže – da znate, da sam ja bio tu, ne biste vi to mogli uraditi.
Tako je i sa ovom pričom o vama. Dakle, malo šale nije na odmet, međutim, mislim da postoji velika paralela između ovoga što sam ispričao i ovoga o odlikovanjima.
Na kraju, dozvolite mi jednu malu ličnu opservaciju. Dobro je imati zakon o odlikovanjima. Dobro je setiti se svetle srpske tradicije i u sistem odlikovanja uneti neka koja su davno postojala. To je zaista dobro, to se mora poštovati. Ni u kom slučaju, ni sada ni onda kada je donošen osnovni Zakon o odlikovanjima, nismo bili protiv toga. Međutim, surova svakodnevica nas uči nečem drugom. Često ova odlikovanja ponesu oni koji ih zaista ne zaslužuju, oni koji ih ni u kom slučaju nisu mogli zaslužiti. Toga se treba čuvati.
Onima koji ih zaslužuju često ta odlikovanja nisu potrebna, a ovim prvim, koji ne zaslužuju ta odlikovanja, već, naprotiv, imaju ogromne zasluge protiv naroda, zaista bi mnogo bolje pristajao drugi orden, koga u ovom zakonu nema, koji je mogao biti uspostavljen, a u stvari tretira nešto drugo. Ovima koji su mnogo uradili protiv ovog naroda zaista bi pristajao orden koji bi imao oblik rešetki sa zlatnim sunčevim zracima. Za njih je najbolji ovakav orden. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođe iz Ministarstva, član 5. predloženog zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja reguliše sredstva za osnivanje i rad Centralnog registra, a u stavu 2, koji je i predmet našeg amandmana, kaže se: ''Sredstva za obavljanje delatnosti Centralnog registra mogu se obezbediti i od poklona, donacija, priloga i iz drugih izvora''.
Gospodo iz Ministarstva, pokloni, donacije, prilozi itd. mogu da budu velika stavka kada je u pitanju rad vašeg ministarstva, s obzirom na prirodu poslova koje vi obavljate. Međutim, pitanje je koliko ova sredstva, dakle ovi prilozi, pokloni i donacije mogu da budu nešto što će predstavljati sredstva za obavljanje delatnosti Centralnog registra, a da tu budu ''potpuno čista posla''.
Da pođemo od nekih intencija za koje vi sami tvrdite da su osnovne kada je u pitanju donošenje ovog zakona. Jedna od tih intencija jeste da se obezbedi kontrola naplate doprinosa za socijalno osiguranje, sledeća je da se smanje troškovi administracije u ovoj oblasti i da se obezbedi efikasnije funkcionisanje sistema socijalnog osiguranja.
Dakle, ako pogledamo šta su intencije za donošenje ovog zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja, šta znači ono što je propisano u stavu 2. člana 5, da se sredstva za obavljanje delatnosti Centralnog registra mogu obezbediti od poklona, donacija, priloga i drugih izvora?
Postavljam pitanje – da li se ovo, u bilo kom obliku može dovesti u vezu s efikasnijom kontrolom naplate i s obezbeđenjem efikasnijeg funkcionisanja sistema socijalnog osiguranja? Da li se ovo dvoje može dovesti u vezu s ovim poklonima, s ovim prilozima i drugim, kako vi kažete, izvorima sredstava, a da to bude u apsolutno pozitivnom kontekstu? Ili je istina možda sasvim drugačija?
Donošenje svakog zakona, pa i ovog, trebalo bi da zadovolji s jedne strane interese države, a s druge strane interese njenih građana. Sad, kada je državni aparat u pitanju, državni aparat vidi zadovoljenje svojih želja, svojih interesa kroz, prvenstveno, fiskalnu politiku, koja obezbeđuje funkcionisanje sistema, i kroz normalno funkcionisanje tog sistema, uz, naravno, neophodnu pažnju da se poštuju slobode i prava koje garantuje Ustav kao najviši pravni akt (tako bi bar trebalo).
Međutim, šta je s građanima u svetlu ovog zakona, pa i u svetlu ostalih zakona? Često su interesi jedne i druge strane, dakle interesi države, državnog aparata s jedne strane, i interesi velikog, neću da kažem - najvećeg broja radnika s druge strane, ponekad dijametralno suprotni, dijametralno različiti.
Dakle, interesi građana, kao najveće grupacije, i interesi državnog aparata često se gotovo u potpunosti razlikuju. Baš kao što je različito poimanje reči sloboda kada su u pitanju na primer vuk i ovca. Ono što je za vuka sloboda, često za ovcu predstavlja tragediju. Tako se i ovde poimanje s jedne strane nekih interesa od strane državnog aparata i poimanje onoga što očekuju građani od tog državnog aparata, dijametralno razlikuje i to je u apsolutnoj suprotnosti.
Evo jednog primera. Firme i privatni preduzetnici, gospodo iz Ministarstva, bili su u obavezi da obrazac M-4 o plaćenim doprinosima za PIO dostave do 30. aprila. Od 30. aprila pa nadalje svako je mogao da uđe u tu evidenciju, odnosno da dobije listing i vidi da li mu njegov poslodavac uplaćuje doprinose za PIO.
Postavljam pitanje, gospodo iz Ministarstva, vama – ko je i u čijem interesu produžio taj rok za mesec dana? Ko je produžio rok do kada će obaveza privatnih preduzetnika i poslodavaca biti da dostave obrazac M-4 do 1. juna? U čijem je interesu da tek od 1. juna krene navodna kontrola uplate poreza i doprinosa?
Dalje, do kada će ta kontrola uplata poreza i doprinosa trajati? Znate, ta kontrola počinje, kao što smo pre neki dan čuli, 1. juna i nastaviće se u junu, možda u julu, a, eto, ide leto i, što kažu, povuci-potegni, proći će cela godina, a ljudi neće znati da li je njihov poslodavac uplatio doprinose za PIO za prethodnu godinu. U čijem interesu se sve ovo radi?
A znamo svi, znate i vi, gospodo iz Ministarstva, siguran sam, možda i bolje od mene, koliko se radnicima plaćaju, odnosno ne plaćaju ovi doprinosi za PIO. To je već poprimilo karakter masovne pojave, epidemije, pa čak i u budžetskim preduzećima, čak i u onim preduzećima kojima bi to zaista bila prioritetna obaveza.
Zato, gospodo iz Ministarstva, neće donacije i prilozi dovesti do efikasnijeg rada Centralnog registra.
Kakvi mogu da budu interesi poklonodavaca i donatora kada su u pitanju ovi pokloni i donacije za osnivanje i rad Centralnog registra? Postavlja se pitanje da li su oni uvek časni ili tu ima i nekih drugih stvari?
Znate, gospodo iz Ministarstva, mudri Čehov kaže: "Gladno pseto veruje samo u meso". Kako možete očekivati da neko ko je siromašan, neko ko nema dovoljno ni za najobičniju egzistenciju, razmišlja, na primer, šta se večeras prikazuje u Beogradskom dramskom pozorištu? Ili, može li se očekivati da onaj ko je ostao bez posla u nekoj od mafijaških privatizacija, onaj ko je saznao da mu njegov poslodavac već godinama ne uplaćuje doprinose za PIO, razmišlja gde će na letovanje ove godine? Zaista je to nemoguće.
Vi, pre svega, treba da sprečite, kako ovim, tako i drugim sistemskim zakonima koje donosite, istinsku pljačku i korupciju u ovoj zemlji, ali i pljačku i korupciju koja je politički obojena, i sve ostalo će biti lako. Verujte, to je vaš prioritetan zadatak. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođe iz Ministarstva, član 26. Predloga zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja reguliše pitanja: prvo, odgovornosti Registra za sigurnost, zaštitu i obezbeđenje tajnosti podataka; drugo, reguliše mere protiv neovlašćenog ili slučajnog pristupa Jedinstvenoj bazi podataka; i treće, reguliše sistem formiranja sekundarne baze podataka i sekundarnog računarskog sistema.
Ovim amandmanom je traženo da se u stavu 1. precizira da je Centralni registar odgovoran, osim ovoga što je pobrojano, i za tačnost podataka koji se u njega unose. Postavljam pitanje – ima li uopšte smisla zaštita i obezbeđenje nekih netačnih podataka, koji se verovatno mogu na neki način pojaviti i biti uneti u Centralni registar? Ili, da okrenemo pitanje – može li se uopšte desiti da neki netačan podatak dospe, bude unet u Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja?
Čuvati u bazi podataka nešto za šta će se naknadno utvrditi da to nisu bili tačni podaci, zaista nema nikakvog smisla. Zato se tačnost tih čuvanih podataka postavlja kao prethodno pitanje, kao jedno od najvažnijih pitanja. Mi amandmanom tražimo samo da se pojača značaj tačnosti unošenja podataka u ovu bazu.
Jer, znate, čuvati nešto što je tačno, u šta sutra korisnici tih podataka mogu imati puno poverenje, jedino ima smisla. Sve ostalo, dakle ako se očuvaju u bazi podataka podaci koji nisu zadovoljili ovu formu, podaci koji nisu tačni, predstavlja samo puko zadovoljenje forme. Tu jednostavno nema suštine, suština nije ispoštovana. Dakle, samo se zadovoljava forma, da se oni nalaze u bazi podataka. Zato mi amandmanom i tražimo da se u bazi podataka čuvaju isključivo tačni podaci.
Gospodo iz Ministarstva, da li će ova baza podataka, u smislu ovoga što sam prethodno rekao, dakle u smislu tačnosti podataka koji se unose u tu bazu, moći da predupredi nešto što se i sada događa? Evo, daću vam jedan primer. Radnici od poslodavca dobijaju podatak da on uplaćuje njihove doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Naravno, radnici nemaju mogućnost da izvrše uvid u M-4 obrazac i jedini način da oni utvrde da li je poslodavac uplaćivao doprinose za njihovo PIO za neki prethodni period jeste da uzmu listing u Fondu PIO.
Mogu da kažem, bar kolika su moja saznanja, da su fondovi penzijskog i invalidskog osiguranja jako korektni u tome i daju podatke radnicima samo na osnovu lične karte i, evo, nastavljam s ovim primerom, radnici na osnovu svojih ličnih karti dobijaju listing i u tom listingu su, normalno, tačni podaci koji se tiču te firme, matični broj je u redu, ime i prezime radnika je u redu, a kada se dođe do onog podatka – uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, ona kolona ide nula, nula, nula, nula…, sve do beskonačno nula.
Radnici se obraćaju inspekciji. Inspekcija u jednoj kontroli (da kažem rutinskoj) utvrđuje i kaže samo u jednoj rečenici da je poslodavac izmirio obaveze penzijskog i invalidskog osiguranja za radnike. Radnici ponovo uzimaju listing i dokazuju da za određeni period poslodavac nije izmirio te podatke. Dakle, gde je tu tačnost? Hoće li novi Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja moći ovo da predupredi i spreči ili ne? Ili će se tu ponovo napraviti vrzino kolo, gde će biti oštećeni samo radnici?
U pogledu tačnosti podataka samo bih se osvrnuo na vaše obrazloženje da je tu predviđena odgovornost podnosioca jedinstvene prijave. Dakle, ukoliko nisu uneti tačni podaci, odgovara podnosilac jedinstvene prijave. Međutim, upravo činjenica da se često dešava da se unose netačni podaci, u stvari pospešuje ovo što mi tražimo amandmanom, da se u Jedinstvenu bazu podataka moraju unositi samo tačni podaci, i to upravo i jeste pospešivanje ovoga što smo tražili našim amandmanom.
Mislim da ovo nije samo kozmetička, formalna promena, već se, u stvari, traži jedna suštinska promena, da se u Jedinstvenu bazu podataka unose samo tačni podaci. A veličina nekog čoveka ili, šta znam, Ministarstva ili bilo kog ministra, jeste u tome da, ukoliko vidi da je nešto što je zaista dobro, smisleno, a dolazi s neke druge strane, treba to da prihvati, bez obzira s koje strane dolazi.
Jer, znate, puko zadovoljenje forme i imena ne znači ništa. Koliko zadovoljenje forme, a posebno imena, evo da se baziram samo na imenu, ne znači ništa, reći ću vam, gospodo iz Ministarstva, samo iz jednog primera. Ono što mi nazivamo ružom, lepo bi mirisalo i da se ne zove ruža, je l' tako? Ovde se, dakle, ne radi o imenu, nego o zadovoljenju suštine i smatram da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Zahvaljujem.

Evo, čuli smo dosta danas o tome šta se  sve objavljuje, šta se naplaćuje, šta je i zakonska obaveza. Zaista smatram da treba postaviti pitanje – zašto se ovde brišu ove tri reči "organa i organizacije"? Reč "organizacija" ostaje u članu 3. izvornog zakona, je l' tako? Ovde se traži brisanje, odnosno vi tražite brisanje reči "organa i organizacija".
Mislim da obrazloženje Vlade u ovom delu, o kome je govorio i gospodin Krasić, po meni je u redu da se naknada jasno ne može naplaćivati ni u jednom slučaju kada je obaveza objavljivanja akata ustanovljena u smislu člana 3. ovog zakona – dakle, naknada se ne plaća kada je ova obaveza uspostavljena zakonom, je l' tako?
Međutim, gospodine ministre, jedan slučaj, ukoliko je moguće, vi ste u ovom zakonu ovde ostavili jedno diskreciono pravo predsedniku Republike – da može da odluči šta će se objaviti u "Službenom glasniku", a šta ne.
Ovim predlogom nije precizirano koji su to akti. Dakle, to nisu oni ukazi na koje, po zakonu, on ima pravo da se objave u "Službenom glasniku", već su to neki drugi propisi za koje vi kažete ovde – predsednik Republike odlučuje, je l' tako, on na neki način ima diskreciono pravo šta će da se objavi, a šta ne. Postavlja se pitanje – šta sa tim i takvim propisima, odnosno prvo, koji su to propisi, a drugo šta sa njima?
Neće valjda neko ostaviti kao pravo predsedniku Republike – da odluči koji će to propis biti koji će se objaviti, zašto se na kraju to njemu ostavlja kao diskreciono pravo? Zašto mu se nameće jedan namet, da se njemu ostavi kao diskreciono pravo šta će se objaviti, a šta ne?
Još jedno praktično pitanje u svetlu ovih propisa, dakle, ovih izmena zakona – da li se računalo na jednu finansijsku kalkulaciju, slažem se da "Službeni glasnik" nije profitabilna organizacija, vi ste rekli da "Službeni glasnik" vodi računa o svom profitu i jasno da ljudi koji su u "Službenom glasniku" vode računa o tome, ali ipak da li se pravila jedna finansijska kalkulacija u svetlu ovih propisa kada se "Službenom glasniku" oduzimaju neka prava na naknade za neke akte koji se objavljuju?

Ovim amandmanom sam tražio da se član 62. promeni tako da ovlašćenja i nadležnosti u oblasti poštanskih usluga ostvaruju Vlada Republike Srbije i Ministarstvo.
Vlada u svom obrazloženju neprihvatanja amandmana tvrdi da bi to bilo u suprotnosti sa nekim međunarodnim pravnim normama, pa u okviru ovih međunarodnih pravnih normi, za koje se tvrdi da bi prihvatanje ovih amandmana bilo u suprotnosti sa istima, nabraja na primer akt Svetskog poštanskog saveza, zatim Direktivu EU o razvoju tržišta poštanskih usluga, kao i Rezoluciju o pridruživanju EU.
Jednostavno, vi neprihvatanjem ovog amandmana ne želite da svojoj Vladi, svom ministarstvu poverite određena ovlašćenja i nadležnosti, da se ne biste nekom zamerili. Mislim da je ovo krajnji apsurd, da ovo nije utemeljeno ni u zdravom razumu, a kamoli u obrazloženju koje je nama Vlada dala za neprihvatanje ovog amandmana.
Ne prihvatate amandman da se ne biste zamerili nekome kod koga niste ili gde niste, ko zna kada ćete biti, i da li ćete uopšte i biti. Zaista, ovo već prevazilazi sve norme, prevazilazi čak i neki način koji se može nazvati nekakvim dodvoravanjem nekome ili nekome ko vam nešto ne traži. Jednostavno, radite nešto a da vam to niko ne traži, pogotovo ne neko iz EU.
Tu čak dolazi do nekog principa, do nekog svojevrsnog puzanja, u smislu te reči koji se lako može razumeti, jer takav način kretanja, tačno je da postoji i tačno je da se može donekle stići takvim načinom kretanja, ali verujte da takav način kretanja nikome nije doneo ništa dobro.
Drugo, takav način kretanja nije svojstven ovom narodu. Nikada u svojoj istoriji ovaj narod nije išao puzeći. Vi dalje tvrdite u obrazloženju zašto ne prihvatate ovaj amandman, da ukoliko bi se ovlašćenja i nadležnosti u oblasti poštanskih usluga ostvarili u okviru Vlade, da bi došlo do nekog monopolističkog položaja operatera koji su u vlasništvu države, dakle gde je država većinski vlasnik.
Sa delom ove konstatacije bih mogao da se složim s vama i to sa onim delom zbog toga što mi već godinama pričamo da se to upravo tako i radi, da se upravo to i događa. Mi vama pričamo ovde i kritikujemo vas godinama da se u onim javnim preduzećima u kojima je većinski kapital u državnom vlasništvu, radi monopolistički u odnosu na građane Srbije. To je potpuno jasno.
Kažem, sa ovim delom vaše konstatacije bih mogao da se složim. Međutim, i protiv ovog monopolističkog delovanja ima leka, ali to nije tema niti ovog zakona, niti ovog amandmana.

Gospođo ministre, u potpunosti sam vas razumeo, razumeo sam čak vrlo dobro i ovo obrazloženje Vlade koje sam dobio kao obrazloženje za neprihvatanje mog amandmana.
Nije ovde reč samo o preporukama, ovde se radi o amandmanu da neke poslove i nadležnosti radi Vlada. Vi nama ne objašnjavate zašto nemate poverenja u vašu Vladu, u vaše ministarstvo. To je suština, to je poenta ove priče, a ne to o čemu vi pričate, o preporukama i šta znam.

H        Pročitaću član 2. zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju "Službenog glasnika Republike Srbije". Taj član 2. kaže: Ukazi o proglašenju zakona, ukazi o dodeli odlikovanja i drugi akti predsednika Republike, za koje je to određeno zakonom ili za koje  predsednik Republike odluči da se objave u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Ovim amandmanom smo tražili da se brišu reči "ili za koje predsednik Republike odluči da se objave u "Službenom glasniku Republike Srbije"."
Malo ću se fokusirati na ovome što smo tražili ovim amandmanom. Krenuću najpre od obrazloženja Vlade, koje kaže da se ukazi objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije", izuzev ukaza kojima se postavljaju, unapređuju i razrešavaju oficiri Vojske Srbije. To je u redu i to niko ne spori.
Ono što takođe niko ne spori jeste i sledeći deo vašeg objašnjenja, obrazloženja Vlade o neprihvatanju amandmana, a to je da se u "Službenom glasniku Republike Srbije" objavljuju i druge odluke kojima predsednik Republike npr. raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidate za predsednika Vlade, imenuje generalnog sekretara predsednika Republike, imenuje svog šefa Kabineta i druge funkcionera u Generalnom sekretarijatu. I to je u redu, zbog toga što je to predviđeno Zakonom o predsedniku Republike.
Međutim, ovde se ostavlja mogućnost da predsednik Republike može da odluči da se i drugi pravni akti koje on donosi objave pored akata koji se obavezno objavljuju po zakonu. Vi kažete da to čak predstavlja dodatnu mogućnost da se građani obaveste o donetim odlukama iz nadležnosti predsednika Republike kada on oceni da je javnost za njih zainteresovana.
"Službeni glasnik" je, kao što znamo, sredstvo obaveštavanja javnosti, koje u velikom procentu tačno obaveštava javnost, kažem u velikom procentu, mogu se desiti čak i u "Službenom glasniku" određene, ali tehničke greške, koje mogu i da se isprave. To je sredstvo obaveštavanja javnosti da nešto postoji, da je nešto doneto i da nešto obavezuje. Da nešto postoji i da je doneto u formi Ustava, zakona i nekih podzakonskih akata, to se objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Postoje i akti koji se objavljuju u službenom glasilu AP, kao i akti koji se objavljuju u službenom glasilu lokalnih samouprava. Pored toga što se to objavljuje da nešto postoji, da je doneto u formi Ustava, zakona ili podzakonskog akta, da nešto postoji, pored toga i da nešto obavezuje.
Ovaj obavezujući karakter zakona, kao i podzakonskih opštih akta je nešto što je veoma važno, jer u stvari, svi ovi zakoni i podzakonski akti su objedinjeni na jednom mestu, dakle, u "Službenom glasniku". Onaj ko želi da sazna, to može da sazna na jednom mestu - šta je doneto, kada je to doneto, od kada ga obavezuje to što je doneto, bilo to Ustav, zakon ili neki podzakonski akt, kao i sankcije kojima će, eventualno, on biti podvrgnut, ukoliko ne poštuje to što je doneto i što je objavljeno u "Službenom glasniku".
Dakle, sve to on može saznati i videti na jednom mestu, a to je u "Službenom glasniku". Da li će nešto da bude objavljeno, kada će da bude objavljeno, u kojoj formi će da bude objavljeno, određeno je Ustavom i zakonom i to, po našem mišljenju, apsolutno ne može da bude zavisno od pojedinačne volje, od pojedinačne volje jednog čoveka, pa makar on bio i predsednik Republike.
Mi smatramo da apsolutno nije dobro da se jednom čoveku imputira neko pravo koje mu po Ustavu i koje mu po zakonu ne pripada. Ustav reguliše nadležnost predsednika Republike članom 112, da ne čitam nadležnosti predsednika Republike. Međutim, ima jedna fina konstatacija i fina jedna izreka, koja datira još iz davnih vremena i koja kaže, otprilike, da svaki čovek u sebi nosi želje kraljeva, on bi da može sve protiv drugoga, a da taj drugi ne može ništa protiv njega.
Međutim, možda se tu u stvari i krije neka iskonska želja da se jednom čoveku, predsedniku Republike, imputira više prava nego što mu pripada i po Ustavu i po zakonu.
Postavlja se pitanje - da li je neko konsultovao ili predsednika ili kabinet predsednika o ovome, da će se ovim aktom predsedniku Republike imputirati nešto, odnosno dati u nadležnost nešto što on do sada nije imao, nešto što do sada nije predviđeno ni Ustavom, niti zakonom?
Zaista, posle ove i ovakve izmene ovog zakona, predsedniku se ostavlja na volju da on odluči da li će nešto biti objavljeno u "Službenom glasniku" ili ne. Smatramo da je to apsolutno neprimereno i da treba prihvatiti ovaj amandman SRS.

        Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo sad zarad javnosti da pročitam samo šta piše u članu 4, dakle ono što smo mi tražili amandmanom da se briše.
"O objavljivanju presuda Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na Republiku Srbiju stara se ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava". Dakle, našim amandmanom mi smo tražili da se ovaj član briše.
Postavlja se pitanje koji je pravni osnov za unošenje ovakve odredbe u jedan ovakav zakon? Kada ste govorili o ustavnom osnovu za donošenje ovog zakona, vi ste kazali da je ustavni osnov sadržan u odredbi člana 97. Ustava Srbije, gde se kaže da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom. Mislim da je to poslednja alineja ovog člana 97.
Dakle, ova odredba člana 97. Ustava traži, pod jedan, da se ovi odnosi, pored toga što treba da budu od interesa za Republiku Srbiju, dakle to je prvi uslov, drugi je uslov da moraju biti u skladu sa Ustavom. Obaveza da se jedna presuda objavi u Službenom glasniku mora biti konstituisana samo zakonom.
Tako, na primer, obaveza da se odluka Ustavnog suda objavi uspostavljena je Zakonom o Ustavnom sudu. U Zakonu o Ustavnom sudu jasno stoji da se odluke Ustavnog suda objavljuju u Službenom glasniku i to je sve u redu. Međutim, postavljam pitanje da li je obaveza da se presuda Evropskog suda za ljudska prava, dakle, ijedna presuda Evropskog suda za ljudska prava objavi negde?
Da li je to do sada bilo propisano bilo kojim zakonom? Nije bilo propisano nijednim zakonom. Evropski sud za ljudska prava nije nacionalna institucija, nije institucija nacionalnog karaktera. Vi ne možete upoređivati Evropski sud za ljudska prava sa našim Ustavnim sudom, sa Ustavnim sudom Republike Srbije. Ustavni sud Republike Srbije je najviša pravosudna instanca u Srbiji i presude ovog suda se objavljuju u Službenom glasniku, ali na osnovu Zakona o Ustavnom sudu.
U tom Zakonu o Ustavnom sudu to je i propisano i to je sasvim jasno. Međutim, objavljivati presude Evropskog suda za ljudska prava zajedno sa onim propisima i odlukama kako je to određeno Ustavom i zakonom je na neki način pravno nasilje kako nad Ustavom Republike Srbije, tako i nad zakonima koji to regulišu i upravo zbog tih razloga mi tražimo da se ovaj član Predloga zakona i briše.