Samo kratko. Nisam nijednog momenta sumnjao da ćete dati ovakav odgovor i zaista je to korektno. Jedino, u ime te dece koja su se na neki način žalila na to, biću u potpunosti zadovoljan i oni će biti zadovoljni ukoliko kažete da će se to ispitati i da će njima biti odmah vraćene te pare, s obzirom na ovu ekonomsku situaciju. Hvala.

Zahvaljujem. Amandmanom na član 9. stav 1. traženo je da se reči „ovlašćenog privrednog subjekta“ zamene rečima „ovlašćenog privrednog društva“.
U obrazloženju Vlade zašto nije prihvatila ovaj amandman stoji, otprilike, da izraz „privredni subjekt“ obuhvata privredna društva i preduzetnike, tako da, kako Vlada kaže, ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman, preduzetnici ne bi mogli uživati povlastice koje im donosi status ovlašćenog privrednog subjekta, što nije intencija carinskog zakona.
Gospođo ministre, objašnjenje Vlade da termin „privredni subjekt“ obuhvata kako privredna društva, tako i preduzetnike, a da privredna društva istovremeno ne obuhvataju i preduzetnike jednostavno ne stoji. To bi se moglo prihvatiti kao tačno samo u jednom slučaju, a to je ukoliko bi Zakon o privrednim društvima imao pun naziv – zakon o privrednim društvima i privrednim subjektima. Međutim, pošto je ovo Zakon o privrednim društvima, to je adekvatnije ovo što je predviđeno mojim amandmanom.
Istovremeno, posmatrajući stvari i terminološki, opravdano se može postaviti pitanje šta je to privredni subjekt? Šta bi bila negacija toga? Da li postoji nešto drugo što je suprotno tim rečima „privredni subjekt“? Zato kažem da bi adekvatnije bilo rešenje koje je predviđeno mojim amandmanom. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Tražio sam, slično kao kolege, da se posle reči „Vlade“ dodaju reči „Republike Srbije“. Smatram da objašnjenje kolege Ratkovića, da bi došlo do prenormiranja, zaista ne stoji. Činjenica je da ovo ne bi promenilo suštinu ni ovog člana ni zakona. Amandmani koji su podneti apsolutno ne bi promenili suštinu zakona u celini, niti ovog člana. Traženo je nešto što je logično, da naša vlada u jednom članu Predloga zakona dobije odrednicu koja joj pripada, koja joj logično pripada, a to je – Vlada Republike Srbije. Mislim da je ovo u potpunosti logično i da je trebalo prihvatiti ovaj, kao i ove druge amandmane.
Ukazao bih na nešto drugo, a to su dvostruki aršini koje Vlada primenjuje u primeni ovih carinskih propisa. Kako objašnjavate, gospođo ministre, činjenicu da državni organ, carina, u jednom momentu, na osnovu validne dokumentacije koju je sama tražila, ocarini određen broj predmeta, na primer dve ili tri hiljade vozila, a da posle izvesnog vremena (šest meseci) ta ista carina oglasi, kao i drugi nadležni državni organi i MUP, da takvo carinjenje ne važi, da je tačno da je carina odradila svoj deo posla, tačno je da je država uzela određenu sumu novca od tih ljudi koji su ocarinili svoje stvari, međutim, da to sada ne važi zbog drugih zaključaka do kojih se došlo, da se to poništava, da se ta vozila oduzimaju itd.?
Ne ulazim u neke druge stvari koje su relevantne za ovu situaciju, ali kažem da je to primena dvostrukih aršina kada su u pitanju ove odredbe, odnosno carinski propisi. Ne možete u jednom momentu kazati da je nešto u redu, naplatiti od građana Srbije određenu sumu novca i staviti ih pred svršen čin da su svoj deo posla završili, a posle određenog broja meseci reći da to nije u redu; neko je pogrešio, ne oni ljudi koji su platili, nego državni organi koji su naplatili, a možda nije trebalo da naplate. To su ti dvostruki aršini u primeni carinskih propisa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ovom svom obraćanju u okviru zajedničkog jedinstvenog pretresa o ovim predlozima zakona osvrnuću se na ove predloge zakona koji se odnose na readmisiju.
Pokušao sam pažljivo da saslušam ono što ste vi iznosili govoreći o ovim predlozima zakona, o ovim protokolima koji se zaključuju sa određenim državama, vezano za readmisiju. Rekli ste da je osnovna namera pri zaključenju ovih protokola i sporazuma sa pojedinim državama o readmisiji suzbijanje ilegalnog boravka. U okviru vašeg izlaganja nisam uspeo da vidim jedno načelo reciprociteta u odnosu na neke državljane drugih država u državi Srbiji, da li ima takvih, koliko ih ima i ako ih ima da li su oni predmet, odnosno subjekt readmisije u odnosu na te države.
Dalje, proširio bih možda ovo što ste vi rekli, namera suzbijanja ilegalnog boravaka, na još nešto – ne samo ilegalnog boravka, već i ilegalnog delovanja. Znate, ilegalni boravak može da bude blaža kategorija tog osnova za zaključenje protokola ili sporazuma o readmisiji. Ako ovde uključimo i ilegalno delovanje, mislim da tu ima osnova za nešto drugo.
Siguran sam, gospodine ministre, da vi kao prvi čovek Ministarstva koje vodite raspolažete određenim operativnim podacima, na primer, vezano za ova ilegalna delovanja, o određenim licima iz nekih država koja pod okriljem nekih evropskih komisija vrše popis imovine nekih javnih preduzeća u Srbiji za potrebe tih evropskih komisija, koji se ne odnosi na imovinu ovih velikih javnih preduzeća koja još nisu prodata, već nekih drugih, pa čak i javnih preduzeća možda na prvi pogled minornih i malih po lokalnim samoupravama.
Siguran sam da se iza ovoga krije nešto sasvim drugo, ali mislim da ćete u nekim operativnim saznanjima i podacima, koje vi kao ministar i vaše ministarstvo treba da imate u vezi s ovim, verovatno doći i do činjenice zbog čega se to radi.
Rekli ste da su u novembru 2006. godine počeli pregovori, da je 1. januara 2008. godine stupio na snagu Sporazum o readmisiji i sada se zaključuju protokoli o toj readmisiji. Čitali ste jednu retrospektivu zaključenih protokola, kao i pregovora koji se u ovom trenutku vode u vezi sa usaglašavanjem teksta protokola sa nekim državama.
Rekli ste nešto i o troškovima, kao i o readmisiji naših državljana koji su albanski državljani, koji, kako vi kažete, idu direktno na Kosovo i Metohiju, a ovi koji nisu albanski državljani mogu da biraju da li će ići na Kosovo i Metohiju ili na neku drugu lokaciju ili drugi deo Srbije.
Od 2.191 zahteva, kako ste rekli, 1.423 zahteva je država Srbija po zamolnicama ovih država pozitivno rešila.
Vratio bih se nekoliko godina unazad, gospodine ministre, ne da bih napravio paralelu u pogledu nekih slučajeva readmisije koja je vršena u tom periodu devedesetih godina sa ovim periodom u kojem se danas vrši readmisija, već čisto da možda vidimo da li postoji neka, ako ne generalna onda pojedinačna prevencija u pogledu nekih lica koja možda mogu da budu predmet opservacije, predmet operativnog istraživanja vašeg ministarstva.
Da li raspolažete operativnim podacima o nekim readmisijama, odnosno o nekim deportovanjima koja su izvršena u tom periodu, posebno u periodu 1993, 1994. i 1995. godine? Znate da su neke države prihvatale određena lica, da su čak neka lica u nekim kampovima obučavana, školovana, pa kada su postala balast u nekim državama, oni su ih nakon toga deportovali na novu teritoriju.
Da li je u tim readmisijama koje su vršene od strane zemalja zapadne Evrope na našu teritoriju, posebno Kosova i Metohije, kada su vraćani tadašnji državljani naše zemlje, da li je među njima bilo nekih teških kriminalaca? Da li posedujete operativne podatke koliko je takvih kriminalaca bilo tada, koliko je bilo šiptarskih terorista i separatista među njima? Da li su oni operativno obrađivani? Da li su svi slobodno vraćeni na teritoriju današnje države ili su neki uhapšeni posle okončane readmisije? Znate li koliko je krivičnih dela koja su naši takvi tadašnji državljani počinili, posebno prema pripadnicima policije i vojske?
Ovo pričam ne zato da bi se u nekim situacijama povukla paralela, već jednostavno da bi se obavila neka specijalna prevencija prema određenim licima koja su subjekt današnje readmisije. Da li sada kada se vrši postupak readmisije postoji dobra saradnja i razmena operativnih podataka sa državama po čijim zamolnicama se readmisija obavlja?
Ovo poslednje pitanje možda može biti aktuelno kada se ima u vidu, na primer, član 3. Predloga sporazuma, evo uzeo sam, između Republike Srbije i Kraljevine Norveške o readmisiji, koji kaže da Srbija prihvata, po zamolnici Norveške i bez drugih formalnosti, osim onih utvrđenih ovim sporazumom, sve državljane treće zemlje ili lica bez državljanstva ako se dokaže da ta lica poseduju ili su u vreme ulaska posedovala važeću vizu ili dozvolu boravka koju je izdala Srbija ili su nezakonito i direktno ušla na teritoriju Norveške nakon što su boravila ili bila u tranzitu preko teritorije Republike Srbije.
Gospodine ministre, da li u ovom slučaju postoji velika potreba za razmenom operativnih podataka o ovim licima? Drugo pitanje je da li u okviru ove grupe lica postoji mogućnost za jedno vrlo ekstenzivno, široko tumačenje koja sve to lica potpadaju pod ova lica koja će biti predmet readmisije?
Gospodine ministre, Srbija je u proteklom periodu, u proteklih pet godina, bila percipirana od strane zemalja zapadne i severne Evrope kao zemlja koja je problematična, što se tiče tih migracionih tokova. Postoje čitave studije u zemljama zapadne i severne Evrope koje su pokušale da odgovore isključivo na jedno pitanje – kolika je verovatnoća da državljani Srbije zatraže azil u tim zemljama.
Po rezultatima studija do kojih sam mogao da dođem, u zemljama zapadne i severne Evrope koje su ta istraživanja radile nalazimo se, gospodine ministre, na „odličnom“ drugom mestu, odmah iza Kine. Ako se uzme u obzir broj stanovnika Republike Kine i koliko takvih ljudi vrši migraciju, mislim da se zaista ovde približavamo prvom mestu po ovome. Uvek se posle tog velikog broja zahteva za azil od strane državljana jedne države kao jedino moguće nameće jedno od dva rešenja: jedno rešenje je nametanje viznog režima, a drugo rešenje je readmisija.
Među podnosiocima zahteva za azil iz Srbije, prema podacima koje sam ja mogao da nađem, oko 37% zahteva su podneli Albanci, oko 43% zahteva su podneli Romi, a oko 2,5% zahteva su podneli Srbi; ima nešto i Aškalija i nekih drugih, međutim, to su podaci koji se smatraju vrlo minornim.
Tu se postavlja najveći problem u pogledu prihvatanja, smeštaja i zbrinjavanja lica koja su subjekti readmisije. To je nešto na šta zaista niko nije obratio pažnju. Prvo, Srbija, kao što znamo, ima jedno ustavno ograničenje koje se tiče kako lica koja su državljani Republike Srbije ovde, tako i lica koja su subjekt readmisije, a to je pravo na putnu ispravu, za razliku od, na primer, Republike Rumunije, koja je u jednom periodu svoje istorije sebi dopustila da ograniči pravo na izdavanje putnih isprava.
U odeljku „Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona“ predlagač kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna posebna finansijska sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Gospodine ministre, da li ova finansijska sredstva nisu potrebna zbog toga što ona nisu posebno predviđena budžetom Republike Srbije za ove namene; da li ona nisu potrebna iz nekog drugog razloga, što se taj budžet, po rečima predsednika države, prilično sporo puni (čuli smo da je on rekao nedavno da nije zadovoljan kako se puni budžet Republike Srbije), pa zaista nema novca za ove namene, ili nema za sve koji su subjekt readmisije ili su jednostavno ovi ljudi prepušteni sami sebi, pa neka se snalaze kako znaju i umeju? Znamo kako će biti izmireni osnovni troškovi, to ste rekli, a nisam siguran kako će se sve ostalo odvijati.
Koliko su, gospodine ministre, pouzdani podaci o broju lica koja će biti vraćena u Republiku Srbiju? Da li se to množi sa nekim faktorom? Da li su to oni brojevi koje pokazuje statistika ili je to možda faktor dva, tri koji se množi sa onim osnovnim brojem?
Gospodine ministre, postavljam pitanje da li postoje pouzdani podaci o zdravstvenom stanju ovih lica? Da li je vaše ministarstvo u tom pogledu sarađivalo sa drugim ministarstvima, resornim, kojima je ovo osnovni problem? Dakle, kakvo je zdravstveno stanje svih ovih lica koja kroz readmisiju treba da se vrate na teritoriju Republike Srbije? Dalje, koliko je među ovim licima dece, trudnica, porodilja itd?
Postavljam jedno pitanje, gospodine ministre: da li je Strategija o reintegraciji povratnika doneta pod direktnim pritiskom i kao uslov evropskih integracija?
Jedno od poslednjih pitanja koje u okviru svog obraćanja želim da vam postavim – da li su za implementaciju ove strategije dobijene neke donacije? Ako jesu, koliko je sredstava dobijeno iz donacija, a koliko je sredstava otišlo iz budžeta Republike Srbije za implementaciju ove strategije, s obzirom na okolnosti? Dakle, ovo pitam isključivo zbog toga što je, kada je to bila tema dnevnog reda, rečeno da će preko 80% sredstava ići iz donacija, a da će samo 20% sredstava biti obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije.
To su neka otvorena pitanja na koja bih želeo da čujem odgovore i nadam se da ću ih danas čuti od vas. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predlagač navodi tri razloga za donošenje ovih izmena i dopuna zakona. Prvi je usaglašavanje sa drugim zakonima, drugi je otklanjanje kolizije pojedinih zakonskih odredaba i treći je definisanje rokova za postupanje Geodetskog zavoda.
Kao što znamo, to ste i vi maločas rekli, u toku je postupak legalizacije, postupak prikupljanja prijava za legalizaciju bespravno izgrađenih objekata. Taj postupak traje do 11. marta, odnosno do sutra. U članu 194. Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno je da, ukoliko zainteresovano lice u ovom roku ne podnese zahtev za legalizaciju, nema produžetka roka, odnosno da će zahtev biti odbačen jer se ovde radi o prekluzivnom roku.
Gospodine ministre, sigurno znate da su rokovi jedna od najvažnijih pravnih kategorija, i to po sistemu "prior tempore, potior iure" – "prvi u vremenu, jači u pravu". Ovde postoje, u stvari dve, vrste rokova. Jedni su ovi rokovi koji su prekluzivni, o kojima sam govorio, a druga vrsta rokova jesu oni koji se tiču samog postupka. Reći ću nešto o rokovima vezanim za samu legalizaciju.
Problemi u praksi mogu nastati kod ove druge vrste rokova, kada stranka u postupku, po nalogu organa koji vodi postupak, mora u određenom roku, na primer od 60 dana, da dostavi određenu dokumentaciju. Uzmimo uslovno da je ta stranka podnela određenu dokumentaciju, međutim da je istovremeno podnela i tužbu sudu, na primer, radi utvrđivanja. Šta se tada dešava? Organ svojim zaključkom treba da prekine postupak i da omogući stranci da do okončanja parničnog postupka faktički odloži prekluzivnost ovog roka.
Međutim, kao što i život donosi određene probleme, određene neizvesnosti, to će biti i u sudskoj praksi. Legalizacija faktički nije ni započela, a već se naziru neki problemi koji će biti u samom postupku legalizacije. Zbog čega je to? To je zbog toga što je i ovaj zakon, kao i ovaj prethodni, propustio da utvrdi u stvari mehanizam, gospodine ministre, da li neko u postupku legalizacije namerno opstruira proces legalizacije. Tog mehanizma nema.
Šta će se, dakle, desiti? Zamislite situaciju da je stranka koja je podnela zahtev istovremeno podnela i tužbu sudu u svojstvu tužioca, druga strana u svojstvu tuženog jeste lice koje je, na primer, raniji prodavac po nekom privatnom ugovoru. I šta se dešava? Taj raniji prodavac, normalno, nalazi advokata. Taj advokat, kao što je to i običaj, počinje na neki način da opstruira postupak time što će postupak da traje mnogo duže nego što bi trebalo.
Ovde se stvara jedan trio, jedan triling - državni organ, advokat, stranka u postupku, i znate, postupak se odugovlači po onom oprobanom sistemu, kojim se obično pojedini advokati bave, da dok jedan parničar kravu vuče za rogove, drugi za rep, advokat je muze. Postupak se odugovlači i šta se dešava? To se sve radi na štetu stranke koja je u postupku legalizacije.
Ovo je relativno prost primer kako će se odugovlačiti ovakav postupak legalizacije, a u praksi će biti još mnogo složenijih postupaka.
Gospodine ministre, zamislite situaciju da u roku od 60 dana treba dostaviti određena dokumenta. Evo, daću jedan složeniji primer. Dakle, stranka koja je podnela zahtev za legalizaciju kupila je zemljište od suvlasnika. Ovde postoje više suvlasnika. Može se desiti da je neki od suvlasnika umro, da je u inostranstvu ili u bivšim jugoslovenskim republikama. I šta se dešava? Ovde se kao prethodno pitanje postavlja ostavinski postupak i dok se taj ostavinski postupak ne završi, ne može se okončati ni parnični postupak. Tek kada se završi ostavinski postupak, dolazi do okončanja parničnog postupka. Jednostavno, onaj koji je podneo zahtev za legalizaciju, na kraju će zaboraviti i kada je i zbog čega je podneo taj zahtev.
Desiće se nešto slično kao kad, recimo, pitate nešto filozofa i on vam odgovori, a posle odgovora na to pitanje ni vi sami ne znate šta ste ga u stvari pitali. Tako će se desiti s ovom strankom koja je podnela zahtev za legalizaciju. Toliko o ovim rokovima u kontekstu legalizacije bespravno izgrađenih objekata.
Još samo nešto da kažem. Geodetski zavod se izuzima od primene Zakona o maksimalnom broju zaposlenih iz dva razloga. Jedan su, u stvari, ovi krediti koji su uzeti od MMF-a i koji su, u stvari, kočnica da se Geodetski zavod uredi na način kako bi trebalo da se uredi. Dakle, uzimanjem svakog novog kredita upadamo u novu zamku. Ono što mislimo da imamo, u stvari ima nas, i tako da je nemoguće i Geodetski zavod urediti kako bi trebalo da se uredi.
I još nešto da kažem. Geodetski zavod se izuzima od primene ovog zakona bez prethodno tačno utvrđenog broja radnika koji su potrebni za obavljanje ovih poslova. Izuzima se, takođe, i bez prethodno jasno i precizno urađene analize potrebnih sredstava za prijem novih radnika. Izuzima se i bez analize mogućnosti preraspodele radne snage i samo se konstatuje da za primenu ovog zakona nisu potrebna nova finansijska sredstva.
Potrebna su nova finansijska sredstva, i to je trebalo jasno reći. Potrebna su finansijska sredstva u stvari iz onog budžeta za koji je skoro predsednik Republike rekao da se vrlo sporo puni, da on nije zadovoljan time kako se sredstva u budžet prilivaju. Naravno da nije zadovoljan, i ne može da bude zadovoljan, iz jednog prostog razloga - a ko će da puni taj budžet, da li oni sa pruga, da li oni nezadovoljni radnici koji pokušavaju da iskažu svoje probleme na međunarodnim putevima i prugama, da li žrtve mafijaških privatizacija, da li gladni, da li nezaposleni itd.?
Vi se hvalite navodnim uspesima. Opstajete zato što imate većinu, kakvu-takvu većinu, ali znajte, setite se samo one izreke – manjina je ponekad u pravu, a većina uvek greši. Ja duboko verujem u tu izreku.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, govoreći o ovom Predlogu zakona o amnestiji pokušaću da dam svoj skromni doprinos želji i nastojanju SRS da se ozbiljno pozabavi ovim problemom, ovom ozbiljnom temom i da iskaže svoj politički stav kada je Predlog ovog zakona u pitanju.
Na početku svog izlaganja ću ipak dati jednu kratku genezu problema kroz prizmu novije srpske istorije, fokusirajući se pri tom malo više na većinski, dakle, srpski narod, a ne sporeći nijednog trenutka činjenicu da se sve ono što se odnosi na ovo što ću reći za većinski narod u stvari može primeniti i na ostale narode na prostorima bivše Jugoslavije, a sada i na prostorima Srbije.
U jednom svom delu prof. dr Laza Kostić piše otprilike ovako – Srbi koji napuste srpstvo i prihvate jugoslovenstvo ne samo da nisu time zaštićeni od ostalih, kako on kaže, jugoslovenskih grana, već, naprotiv, postaju time njihova omiljena tema napada. Druge grane ih još uvek smatraju Srbima. One ih čak izdvajaju iz jugoslovenske mase, kako piše profesor Kostić, i onda ih ubijaju kao Srbe. Dakle, bivaju, kako on kaže, ubijani od onih zbog kojih su bili voljni da žrtvuju svoju narodnost. On dalje kaže – dogodilo se nešto slično pokrštenim i ponemčenim Jevrejima u Nemačkoj.
Tako je, dakle, bilo u ne tako davnoj srpskoj istoriji. Ali, ovo je samo jedna strana medalje, ovo je samo jedna vrsta stradalnika tokom naše novije istorije. Ako samo zakratko povučemo paralelu sa najnovijim periodom, današnjim periodom, i postavimo pitanje kome to smeta današnja Srbija, upravo u onim trenucima kada želi da očuva svoje vitalne nacionalne interese – a jaka vojska, dame i gospodo, jesu vitalni nacionalni interesi Srbije, ne samo Srbije, i svake druge države, ne postoji jaka država bez jake vojske – možda bismo odgovor na ovo pitanje mogli najbolje da vidimo iz samo jedne rečenice dr Vojislava Šešelja iz njegovog kapitalnog dela „Ideologija srpskog nacionalizma“, gde on kaže, citiram: „Najmračnijim silama ovoga sveta mi Srbi smetamo što smo Sloveni slični Rusima, što smo pravoslavci, nacionalno svesni, solidarni, nepokorni i što naseljavamo važan geopolitički prostor gde se ukrštaju strateški ciljevi velikih sila“.
Dakle, evo nam ovde i neke druge kategorije stradalnika, Srba ponovo. To su oni Srbi koji su u datom trenutku novije istorije bili u potpunosti nacionalno opredeljeni, i to nacionalno opredeljeni u punom smislu te reči. To su oni Srbi čiji je prkos i inat bivao sve nesalomiviji kako je neprijatelj bivao sve jači, sve moćniji, sve okrutniji. Dakle, opet se radi o najnovijoj srpskoj istoriji.
Između prvih i drugih, dakle, između onih koji su prihvatili jugoslovenstvo a stradali kao Srbi, i onih koji su u prvom momentu, odmah bili nacionalno opredeljeni našli su se u stvari neki koji su možda i predmet zakona o amnestiji, prvo nekih ranijih zakona o amnestiji, a evo nam sada i novog zakona o amnestiji.
Naravno, opet kažem, tu ima i drugih narodnosti, drugih nacija, koje su takođe bile predmet ovih zakona o amnestiji, ali ovde se fokusiram uglavnom na ovaj problem. Tako se za neka krivična dela protiv Vojske Srbije sada ovim Predlogom zakona o amnestiji predviđa amnestija, koja obuhvata oslobođenje od krivičnog gonjenja, oslobođenje od izvršenja kazne, kao i brisanje osude. Za amnestiju se, kako vi kažete, može reći da je čist akt političke volje vladajuće većine. Dakle, vaš akt političke volje u odnosu na izvršioce krivičnih dela, krivičnih dela koja su propisana pozitivnim zakonodavstvom Republike Srbije.
Predlagač to ovde pravda činjenicom da su se u državi Srbiji promenile okolnosti, da su se promenile društvene, ekonomske i političke okolnosti. Da li je to baš tako ili je istina nešto drugačija?
Pod direktnim uticajem i po nalogu velikih svetskih centara moći cilj je da se obezvredi sve ono što je nacionalno i tradicionalno, da se srpski narod utopi u jedno more već porobljenih i nacionalno obezličenih i dezorijentisanih naroda, da se svoja istorija i svoje najveće vrednosti žrtvuju za račun nekih lažnih, obično finansijskih, obećanja.
Projektanti svega ovoga znali su da i na ovim prostorima imaju svoju ciljnu grupu. Ta ciljna grupa upravo je predmet nekih ranijih zakona o amnestiji, a sada i ovog Predloga zakona o amnestiji. Dakle, neki svesno, a neki nesvesno, neki iz straha, a neki iz namere, neki bezazleno, neki zlonamerno, neki opet iz nekog iracionalnog straha od služenja, a neki zarad ispunjenja tuđih ciljeva i interesa, postali su izvršioci određenih krivičnih dela koja su predviđena pozitivnim zakonodavstvom Republike Srbije, kao što su npr. izbegavanje vojne obaveze, bekstvo iz vojske, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i neka druga krivična dela.
Odlazeći iz zemlje Srbije mnogi od tih ljudi nisu ni bili svesni da će ikada biti predmet, odnosno subjekt nekog zakona o amnestiji i da će ikada biti amnestirani. Mnogi od ovih mladih ljudi, gospođo ministre, bili su upotrebljeni ili možda bolje reći zloupotrebljeni, i to prvenstveno od strane države koja nema svoju istoriju, a koja bi i našu istoriju da ukine. Upravo ta država, pozvao bih se na citat našeg prof. dr Vojislava Šešelja, nas tretira, kako on kaže, kao obične magarce. Dalje kaže – ona zna da se magarac medom ne pothranjuje, pa nas često, vrlo često šiba batinom za neposlušnost i tvrdoglavost, a nekada nas hrani šargarepom kada smo poslušni.
Šta se u stvari želi postići? Da potpuno razbiju i razore državnu organizaciju, da onesposobe privredni sistem za samostalno funkcionisanje i samostalan život, da narod zalude praznim obećanjima, da siromaštvom sruše moral našeg naroda, da potpuno uruše nacionalne vrednosti i, na kraju, da odstrane političke autoritete koji drugačije misle.
Kroz ovaj projekat i projekat ovog predloga zakona na neki način oni hoće da spoje crno sa belim, da spoje i pomire ono što je teško pomirljivo, da probude osećaj bola u jednom delu srpskog naroda kod koga su ratne rane vrlo teške i još nisu zarasle. Istovremeno, žele da probude osećaj pravde ili pravičnosti u drugom delu našeg naroda, kome žele da prikažu da je to njihov akt dobre volje, političke volje prema njima. Seme razdora u ovome biće posejano, a žetva se očekuje tek naknadno.
Oni bi da nam uruše vojsku. Prema njima, najbolje bi bilo da naša vojska potpuno nestane. Oni bi da se svako dezerterstvo proglasi za patriotski čin. Pitam ja vas, gospođo ministre, da li se u nekim drugim zemljama bekstvo iz vojske, bekstvo iz oružanih snaga, nesluženje i izbegavanje vojnog roka smatra patriotskim činom, u bilo kojoj zemlji na čije se tradicije vi pozivate? Da li se to kod njih zove dezerterstvom ili nekim drugim imenom? Dame i gospodo, dezerterstvo se nigde u svetu ne nagrađuje.
Ovde se kao teorijsko, a možda i ne samo kao teorijsko, već i jako praktično, postavlja jedno drugo pitanje. Mnogi od tih mladih ljudi koji su u ovom periodu na koji se odnosi ovaj Predlog zakona o amnestiji u jednom periodu svog života učinili neko krivično delo predviđeno pozitivnim zakonodavstvom RS sada su već zreli, odrasli ljudi; mnogi od njih stvorili su svoje porodice, mnogo njih obezbedilo je svoju egzistenciju i egzistenciju svojih porodica. Država zasigurno ima preciznu evidenciju, čuli smo od vas koliko krivičnih predmeta se vodi u odnosu na ova lica.
Međutim, pitam ja vas, gospođo ministre, nije li se moglo razmisliti i predvideti (možda ne ovim zakonom, možda nekim drugim) da na akt dobre volje od strane vas, vladajuće većine, od strane države, ti ljudi kojima se oprašta to izvršeno krivično delo koje je predviđeno u pozitivnom zakonodavstvu RS takođe odgovore nekim svojim aktom dobre volje?
Gospođo ministre, vrlo dobro znate da je u državi Srbiji puno beskućnika, mnogo je invalida iz proteklih ratova; u državi Srbiji je zaista mnogo porodica koje nemaju svoju imovinu, koje žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka. Da li je bilo potrebno razmisliti malo i o tim ljudima? Zar se nije možda moglo, to dajem kao svoj primer, razmisliti da takva dva ili tri čoveka, koja će biti subjekt ovog zakona o amnestiji, urade nešto za te beskućnike koji su na teritoriji Republike Srbije, a ovi tamo su dobro situirani? Zar nisu mogli da bar njih dvoje-troje izgrade ili kupe jednu, najmanju montažnu kuću kako bi se oni zbrinuli?
Time biste kao vladajuća većina pokazali da primenjujete zakon, da primenjujete propise ne selektivno, već prema svima isto. Time biste pokazali da brinete kako o onima koji su u jednom periodu svog života uradili neko krivično delo, i vi im aktom dobre volje, kao što kažete, oprostili za to krivično delo, oprostite im, ali time biste pokazali svoju brigu i za ove druge, za ove beskućnike kojih je u državi Srbiji tako mnogo.
Međutim, selektivnom primenom zakona, tako što dajete amnestiju nekima koji su učinili krivično delo, a ovamo vrlo malo brinete ili uopšte ne brinete o ljudima koji nemaju imovinu, svoje domove, koji bez svoje krivice to nemaju, pokazujete u stvari kakvu politiku vodite. Zahvaljujem.

Članom 27. u stavu 14. predviđeno je da u radu radnih tela po pozivu mogu učestvovati, kako vi navodite u predlogu ovog člana, stručni i naučni radnici. Znate, nekada smo od nekih koji su u to vreme zdušno čuvali uspomenu na ''lik i delo'' Josipa Broza imali prilike da slušamo neke kovanice koje su poticale iz jednog malog mesta u Hrvatskoj, u Zagorju, iz jedne vrlo jake u to vreme političke škole, pa se svi sećamo, npr, samoupravnih sporazuma i društvenih dogovora. Sećamo se kako je naša zemlja u to vreme vodila politiku aktivne miroljubive koegzistencije itd.
Imam utisak da ova sintagma – stručni i naučni radnici potiče i upravo datira iz tog vremena, možda čak i iz tog kumrovačkog lonca.
Međutim, apsolutno je neprimerena današnjem vremenu. Smatramo da je birokratska i da u stvari u savremenom iskazivanju zakonskih normi treba koristiti sasvim adekvatnije termine, kao što su – stručnjaci i naučnici. To smo upravo i tražili našim amandmanom. Više je ovo ideološki način iskazivanja nečega što se ispravnije može reći rečima – stručnjaci i naučnici.
Da li ste ikada čuli da, na primer, na nekom naučnom skupu kaže – obratiće vam se stručni i naučni radnik taj i taj ili kaže – obratiće vam se stručnjak iz te i te oblasti ili – obratiće vam se istaknuti naučni radnik taj i taj. Sasvim je primerenije ovo što je traženo amandmanom.
Doduše, moram da primetim da ste prihvatili amandman mog kolege Srete Perića na stav 15. Po meni je nelogično da ste prihvatili amandman na stav 15. u kome se, takođe, pominju ove reči, a niste prihvatili amandman na prethodni stav 14, već ste njega samo upodobili ovom kasnijem stavu 15.
Ako o tome imate neko logično objašnjenje, voleo bih da ga čujem. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Predsedniku Narodne skupštine se na neki način ostavlja diskreciono pravo da u ovaj dom može da pozove određena lica, određene ljude, kako bi nam se obratili i ti ljudi mogu da budu prijatelji ove države i SRS sa tim nema nikakvih problema. Naprotiv, nama je bilo jako drago kada je ovde bio ruski predsednik Dmitrij Medvedev i kada se obratio poslanicima u ovom domu.
Međutim, ovde ima nešto drugo. U istoriji srpskog naroda često je bilo pojedinaca i grupa koje su pokušavale da svoje interese, bili oni pojedinačni ili grupni, pokušaju na neki drugi način da ostvare, na načine koji nisu primereni tradiciji srpskog naroda. Nekada su ti načini, nažalost, podsećali i ličili na nešto što izgleda kao puzanje.
Ne sporim da se i puzanjem ponekad može stići vrlo visoko. Znate onu pričicu – kada je ptica na visokom drvetu videla crva, pa ga pitala otkud ili kako si ti dospeo ovako visoko, a on joj odgovorio puzanjem, samo puzanjem. Dakle, i puzanjem se može doći vrlo visoko, ako neko želi na taj način to da radi.
Međutim, primiti nekoga u ovu Skupština, koji je apsolutni neprijatelj srpskog naroda, koji se eksplicitno izjašnjava protiv vitalnih interesa srpskog naroda, za SRS je apsolutno neprihvatljivo. Naš predsednik dr Vojislav Šešelj nije poklekao pred Međunarodnim sudom u Hagu, pred tom političkom sudskom nakazom nijednog momenta, pa ni po cenu svog života. Kao što znate, on nije pokušao da puzi pred njima u dokazu da je ne samo on nevin, nego da je nevin srpski narod. Mi smo zaista ponosni na to što nas je on učio i naučio da ne puzimo ni pred kakvom silom i to je u stvari suština ovog amandmana.
(Predsednik: Vreme.)

Hvala. Član 77. Predloga zakona kaže: ''Akti kojima se uređuju organizacija i rad Službe Narodne skupštine, unutrašnja organizacija i sistematizacija radnih mesta Službe Narodne skupštine, doneće se u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.''
Po nama, rok od šest meseci je apsolutno neprimeren rok. On je u koaliciji sa najmanje dve stvari. Prvo, sa razlozima za donošenje po hitnom postupku koji kažu: ''Donošenjem ovog zakona po hitnom postupku obezbeđuju se normativne pretpostavke za usklađivanje Poslovnika Narodne skupštine sa Ustavom Republike Srbije, kao i donošenje drugih akata predviđenih ovim zakonom, čime se omogućava nesmetano funkcionisanje i rad Narodne skupštine.''
Problem je u ovom poslednjem delu – ''čime se omogućava nesmetano funkcionisanje i rad Narodne skupštine''. Ako vi smatrate da će se ovaj zakon doneti da bi bilo nesmetano funkcionisanje rada Narodne skupštine, onda smo mi u potpunosti u pravu kada kažemo da ova Skupština sada deluje upravo suprotno od nesmetanog funkcionisanja. Adekvatan naziv za ''nesmetano'', odnosno suprotan naziv za ''nesmetano'' kažite vi koji je. Imate lingviste, pa recite koji je.
Ovo su samo neki deklarativni razlozi i zaista nemaju veze sa istinom. Šta je to, šta je vezano za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta, kao i za organizaciju i rad službe i za šta je ovde potrebno šest meseci? Pre nekoliko dana sam ovde rekao da je tačno da je bolje tri sata prerano, nego minut prekasno, ali u odnosu na ovaj zakon, mislim da to uopšte nije tačno. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz vladajuće većine, vaše poimanje demokratije pod plaštom evroatlantskih integracija i prihvatanja nekih modernih zapadnih vrednosti oličeno je i u tekstu ovog zakona između ostalog, zakona dakle o Narodnoj skupštini.
Svaka vlast, a za ovu današnju vlast je to zaista karakteristično, oseća da postoji, da bitiše i da opstaje vrlo često zahvaljujući određenoj neukosti naroda. Zato se vi instiktivno i plašite prosvećivanja tog naroda. Međutim, ne može i to da ide unedogled. Htela-ne htela, svaka vlast ponekad mora da vrši neke ustupke u smislu ustupaka takvom i tom prosvećivanju.
Evo, na primer, vi u predlogu ovog zakona želite da lažno prikažete tom istom narodu da vi odredbom o slobodnom raspolaganju mandatima navodno ukidate neku nepotrebnu sponu. Ukidate sponu koja se zove politička partija, da biste kao zaštitili narod, da biste zaštitili građane Srbije. Šta se u stvari valja iza brega? Ovde u stvari vi formirate jedan novi vid berzanskog poslovanja koji se zove prosto – trgovina narodnim poslanicima.
Međutim, istina o tome zaista će uskoro izaći na videlo, a tada, pitam se, kada ta istina bude izašla na videlo, kada je budu svi spoznali, pa i taj narod, od koga je vi tako vešto krijete, da li će neko pocrveneti zbog onoga što radite tom istom narodu, da li će neko pocrveneti zbog onoga što činite građanima Srbije? Čovek je jedina životinja koja pocrveni ili bar treba da pocrveni.
Međutim, puno je još zamerki na predlog ovog zakona. Neke se tiču principijelnih stvari, od neusaglašenosti sa odredbama Ustava Srbije, do nekih tehničkih stvari koje vi i sami priznajete. Međutim, vi ćete glasati i izglasati ovaj zakon sigurno, za to imate potrebnu većinu. Dakle, glasajte i izglasajte ovaj zakon danas, a imaćete vremena da se kajete sutra.

Kada je u pitanju ovaj zakon, izgleda da našu zemlju i njene građane više ništa ne može iznenaditi kada je u pitanju ova vlast.
Kada se vlast vrši zarad nje same, dakle, zarad opstanka na vlasti, zarad pukog opstanka na vlasti koji, uzgred budi rečeno, donosi velike privilegije pojedincima koji vrše tu vlast, onda se mora reći da se ona vrši po jednom prostom, ogoljenom, makijavelističkom principu da taj postavljeni cilj – opstanak na vlasti, opravdava svako sredstvo koje se pri tom primenjuje. U prevodu – mogućnost trgovine poslaničkim mandatima postaće univerzalno pravilo jer to jednostavno dozvoljava ovaj predlog zakona.
Upravo zbog toga, ovo postaje zemlja u kojoj se stvara jedan privid nekog opšteg dogovorenog apsurda. U tom apsurdu, svaki prosečno normalan čovek zaista gubi tlo pod nogama. Jednostavno, on više ne zna ni šta je ispravno, ni šta nije, on počinje da sumnja čak i u svoj razum.
Pred naletom nekih novih kvazivrednosti, koje se čak i u predlogu ovog zakona pokušavaju nametnuti, ovde se serviraju neke stvari koje su običnom čoveku toliko strane. Međutim, te kvazivrednosti se na jedan perfidni način prezentuju kao tekovine moderne evropske civilizacije koju, u stvari, država Srbija treba da prihvati.
Pa onda je u ovoj državi sasvim normalno da crno postaje belo, da Veliki brat može da bude bolji i jači od porodice, postaje normalno da domaći tajkuni mogu da kupuju mandate, mogu da učestvuju u formiranju i radu Vlade, pa onda postaje normalno da i javno data obećanja narodu jednostavno ne znače ništa. Dakle, sve je ovo već viđeno.
Međutim, evo nam prilike da u ovom zakonu vidimo i nešto novo. Prvo, ako u istu ravan stavimo hitnost donošenja ovog zakona i razloge za tu hitnost sa jedne strane i ono što se kao tekst predloga zakona nudi ovde, dakle, što je pretočeno na ovaj papir, doći ćemo do jednog jednostavnog zaključka da ona izreka koja kaže da je "bolje tri sata prerano nego jedan minut prekasno" u pogledu ovog zakona zaista nema nikakvog smisla.
Naime, neke odredbe ovog zakona su jednostavno prepisane iz poslovnika o radu Narodne skupštine. One su nejasne, nedorečene, uz preporuku da će to biti regulisano nekim podzakonskim propisima. Neke odredbe ovog zakona su jako uopštene, pa izgleda kao da je neko hteo ili imao želju da napiše nešto što se zove ustav Narodne skupštine, a ne zakon.
Drugo, u ovoj državi i pod ovom vlašću zaista smo videli mnogo toga o čemu nismo mogli ni sanjati, naravno, negativnog. Međutim, nešto novo što nismo do sada imali prilike da vidimo jeste, u stvari, legitimno i legalno institucionalno sredstvo, a to je novi vid berzanskog poslovanja – trgovina narodnim poslanicima. To je ono što do sada nismo videli i što ovaj projekat predviđa.
Šta za vas u stvari predstavlja gaženje i nepoštovanje osnovnih ustavnih principa oličenih u članu 102. Ustava Srbije? Očigledno ništa u odnosu na, recimo, brutalno prekrajanje države, na razbijanje porodice, na uništavanje svega što je srpsko i nacionalno. Šta za vas predstavlja izborna volja građana?
Ako češće listate ovaj predlog zakona, videćete kroz neke njegove odredbe ili bar između redova neke obrise, neke konture poznatih nam lica novopečenih bogataša i budućih vlasnika poslaničkih mandata. Time ćete obesmisliti, zaista obesmisliti politički život u Srbiji.
Tajkuni više neće morati da finansiraju neke skupe i glomazne političke partije. Jednostavno, kupiće tu novu i taze robu – narodne poslanike, koji budu hteli da stave svoj poslanički mandat na berzu. Nije li ta i takva berza takođe tekovina jedne moderne evropske ili evroatlantske civilizacije?
Zaista, svako može doći u ovu Srbiju i govoriti protiv nje i protiv interesa države Srbije šta god hoće. Može delati protiv njenih vitalnih interesa, pa čak sebi možete dozvoliti da ih primite u ovu Narodnu skupštinu, da ih predstavljate kao prijatelje Srbije.
Mi tražimo da se u ovoj skupštini mogu obraćati samo oni predstavnici koji priznaju suverenitet i teritorijalnu celokupnost Srbije i koji nisu priznali Kosovo i Metohiju. Ali, vama se čini da u svemu tome što vi radite, u svemu tome što pretačete u tekstove, između ostalog i u predlog ovog zakona, imate apsolutnu podršku građana Srbije.
Međutim, vi treba da znate jedno, kad se rđavo vlada, onda se i najveća podrška izgubi.
I na kraju, verujte ne zaslužuju građani Srbije da ih nikada, bez obzira koja politička opcija je u pitanju, vode oni među kojima ima zaista previše njih koji su, kako kaže jedna fina i stara izreka, stvoreni šestog dana kada je Bog bio mnogo umoran.

Ovim amandmanom se traži da se primanja iz budžeta povećaju sa nepunih 615 milijardi na 620 milijardi dinara, a da se izdaci budžeta i nabavka finansijske imovine koja je projektovana u ovom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu u iznosu od nepunih 720 milijardi smanji na 695 milijardi. Time bi se u stvari izdaci smanjili za 24 milijarde dinara.
Vlada u svom obrazloženju kaže da je projekcija prihoda od carina bazirana na tri elementa, da su to kretanja uvoza u 2009. godini, da je to visina carinskih stopa i da su to kretanja prihoda od carina u periodu januar-novembar 2009. godine. S tim u vezi, Vlada nas ubeđuje da će predviđanja u stvari biti da je za očekivati da će prihod po osnovu carina biti na nivou koji je predviđen Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu.
Mi smatramo da su ova predviđanja nerealna. Mnogo toga se drastično menja iz dana u dan i zaista je pogubno za državu Srbiju bilo uopšte i projektovati toliki uvoz. Preterani uvoz ubija državu. Jasno je nama ko je uvoznički lobi, jasno je kakav je interes uvozničkog lobija, kakve su zasluge uvozničkog lobija u stvaranju i funkcionisanju ove vlade.
Međutim, gde će građane Srbije dovesti toliki uvoz, uvoz bez ikakve kontrole, uvoz bez ikakve logike, bez jasno određenog cilja i plana, uvoz svega i svačega? Zaista, uvoz samo da bi se zadovoljile megalomanske potrebe malog broja ljudi.
Smanjenje izdataka budžeta u predloženom iznosu od 24 milijarde je u stvari, po nama, samo donja granica smanjenja i u skladu je potpuno sa principom opšte štednje. Ova vlada apeluje na stezanje kaiša, ali nažalost apeluje na stezanje tuđeg kaiša i onog kaiša koji je zategnut oko tuđih stomaka.
Ovi osiromašeni građani Srbije, ovi gubitnici tranzicije ne mogu da stežu kaiš. Neka Vlada pokaže malo razumevanja za te gubitnike tranzicije, neka na sopstvenom primeru stezanja kaiša pokaže građanima kako se to radi i onda će svima biti bolje. Zahvaljujem.

Ovim amandmanom traži se brisanje člana 9. stava 1. Predloga ovog zakona. Da podsetim da je ova član 9. u direktnoj vezi sa članom 15. stav 2. tačka 1) postojećeg zakona i ovim članom 15. se u stvari reguliše pitanje kontnog okvira, ko je taj ko propisuje, da kažem, izgled i sadržinu kontnog okvira.
Vidi se da po vašem konceptu postoje dva načina ili dva koncepta za propisivanje kontnog okvira i sadržinu računa u kontnom okviru za berze i brokersko dilerska društva i to su po starom propisu, koji je predmet promene u ovom Predlogu zakona, ministar finansija, odnosno Ministarstvo finansija, a po novom predlogu koji se daje to bi trebalo da bude Agencija za hartije od vrednosti.
Dakle, po ovom novom predlogu ustanovljavate nadležnost da kontni okvir za investicione fondove i društva za upravljanje investicionim fondovima, kao i kontni okvir za berze i brokersko-dilerska društva propisuje Agencija za hartije od vrednosti. Dajete ovoj agenciji nešto na šta nema ovlašćenja i nema kredibilitet da to radi.
Međutim, osvrnuo bih se na još jedno pitanje, a to je pitanje hitnosti donošenja ovog zakona, kao i mogućnosti da određeni propisi imaju povratno dejstvo, određene odredbe ovog predloga zakona imaju povratno dejstvo.
U obrazloženju vi kažete da povratno dejstvo nekih odredbi ovog zakona je potrebno zbog toga da bi od 1. januara mogli da se podnose finansijski izveštaji Agenciji za privredne registre. Doduše, predlagač ovde kaže da je maltene samo teorijski moguće da od 1. januara neko podnese finansijski izveštaj, da se obično ovi finansijski izveštaji podnose od februara.
Međutim, tačno je da je teorijski moguće da neko podnese i 1. januara, ali to je za neki dan. Zaista se postavlja praktično pitanje – ko će to da podnese finansijski izveštaj Agenciji za privredne registre, za neki dan, dakle, od 1. januara 2010. godine?
Drugo pitanje koje se ovde može postaviti, jeste u stvari - zbog čega Vlada uvek neke stvari čini mnogo važnijim nego što jesu, a zamagljuje neke druge koje zaista jesu važne? Ovde mislim posebno na izveštaj ove Državne revizorske institucije, na izveštaj koji je skrajnut u drugi plan, o kome će se tek kasnije raspravljati, a ovde je možda važnije pitanje trenutno - da li može od 1. januara ili ne da se podnosi izveštaj Agenciji za privredne registre?
Dakle, ono što je mnogo važno i što je mnogo važnije za ovu državu i za građane, a to je Izveštaj Državne revizorske institucije, skrajnut u drugi plan, zarad nekih drugih pitanja koja zaista nisu toliko mnogo važna. Šta se time želi?
Ovaj izveštaj koji je delimično dala ova Državna revizorska institucija, od utvrđenih 27%, kao što znate, da podsetim cenjene narodne poslanike i građane Srbije, utvrdila je zaista brojne nepravilnosti, koje su utvrđene u ovom izveštaju. Ovaj izveštaj je radila vaša institucija, da kažem, posredno zavisna od vlasti. Šta bi se desilo da je ovakav izveštaj uradila i donela zaista nezavisna institucija, to bismo imali tek da vidimo.

Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji ima svega tri člana. Svojim amandmanom sam reagovao na član 3. predloga ovog zakona koji kaže da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije, a primenjuje se od 1. januara 2010. godine.
U prvom delu ovog člana 3, kao što se vidi, predlagač zakona je dobro sproveo odredbu člana 196, poslednjeg stava Ustava Srbije, koji kaže da zakoni stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije, ali je potom napisao da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.
Da li je sada predlagač video šta je uradio, da je to u stvari nemoguće. Uglavnom, nije prihvatio moj amandman iz razloga što se u obrazloženju Vlade kaže da bi mogle nastupiti štetne posledice za bezbednost Republike Srbije, obzirom da u periodu od 31. decembra pa do stupanja na snagu zakona neće postojati zakonom ustanovljena nadležnost određenog suda za postupanje po predlozima BIA.
Postavljam pitanje – kakve štetne posledice mogu nastupiti u ovom periodu? Kada će realno biti moguće da se primeni ono što je Vlada napisala u obrazloženju, a to je postupanje suda po predlozima BIA? Koji će to sud postupati po predlozima BIA u periodu od 1. do 5. januara iduće godine?
Da li znate vi, gospodo iz Vlade, kakva je konfuzija nastala u pravosudnom sistemu Srbije načinom na koji se vrši, odnosno kojim je izvršen izbor sudija, kako u prethodnom periodu reizbor sudija koji će biti obavljen za period od tri godine? Da li znate da ta konfuzija u sudstvu traje mesecima? Da li znate da je ta konfuzija nastavljena i dalje?
Prema tome, nema tog suda koji će u ovom periodu od 1. do 5. januara, kada se predviđa stupanje na snagu ovog zakona, po ovome kako smo mi predvideli, zaista nikakve konfuzije i nikakvih štetnih posledica ne bi bilo. Mnogo veće štetne posledice će nastupiti upravo po onim kriterijumima kako su izabrane pojedine sudije i kako su predložene pojedine sudije i zamenici javnih tužilaca u ovom predlogu koji smo razmatrali juče.
Reći ću samo da će mnogo veća, na primer, štetna posledica nastupiti što su neki izabrani, odnosno predložene sudije ili zamenici javnih tužilaca, a njihova osnovna referenca je da su bili odbornici u jednom ili više mandata i da su bili članovi upravnih odbora, kao da se ovde bira zamenik šefa odborničke grupe, a ne zamenik javnog tužioca, mnogo veća šteta će nastupiti, na primer, što nije izabran sudija Okružnog suda u Gnjilanu – Novica Stojiljković, koji radi 27 godina pravne poslove, koji je u Okružnom sudu u Negotinu imao procenat ispunjenosti norme od 155 do 165%. On nije reizabran za sudiju, a izdržava pet članova porodice. Tu će nastupiti mnogo veće posledice nego u ovom slučaju.

Podneo sam amandman na član 5. tražeći da se član 5. briše. Da podsetim, u članu 5. se radi o nasilju na sportskim terenima, nasilju, pri čemu se oštećuje imovina veće vrednosti. Vi ste tražili da se učiniocu dela iz st. 1-4. ovog člana obavezno izriče mera bezbednosti zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama.
Kada su u pitanju sportske priredbe i izricanje mere zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, prvo što treba reći jeste da bi ovo možda bilo u redu u potpunosti, ovako kako ste predvideli, pod uslovom da je prethodno sve učinjeno da do ovoga ne dolazi. Šta znači da je prethodno sve učinjeno? Šta je sa preventivnim delovanjem na mlade, koje je neophodno potrebno da oni ne bi činili ovakve stvari?
Sledeće pitanje koje se postavlja jeste vrlo važno pitanje – gospođo ministre, šta je sa kolovođama koje učestvuju u ovakvim aktivnostima? Vrlo se dobro zna da su kolovođe te koji čine ova krivična dela, da su kolovođe te koji, pored činjenja ovakvih krivičnih dela vezanih za sportske manifestacije, dakle, za učestvovanje na sportskim manifestacijama prilikom kojih se oštećuje imovina veće vrednosti, rade još neka druga krivična dela ispred, za vreme i posle ovih sportskih događaja.
Dakle, šta je sa njima? Da li se na tome dovoljno uradilo, da li se privode te kolovođe dovoljno, da li se zna ko su oni i da li je policija odradila svoj deo posla kada su oni u pitanju?
Ranije je dosta rađeno na edukaciji mladih vezano za sportske manifestacije, vezano za sport uopšte, pa je ta edukacija rađena i po osnovnim i srednjim školama. U to su bili uključeni i mediji, a i Javni servis je imao jedno široko uključenje u sve to.
Međutim, svega ovoga danas nema ili ima u vrlo malim količinama. Verujte da i medijima sa nacionalnom frekvencijom izgleda da su mnogo važnije kocka, lutrija, „Veliki brat“ i sve te gluposti nego edukacija mladih, pogotovo onih koji učestvuju na ovim sportskim manifestacijama.
Ovde je tačno ono da se novcu sve pokorava, sve je važnije osim mladih. Pohapsite ove huligane i pustite mlade da idu na sportske terene i da navijaju za svoje sportske klubove.